Prvo izdanje Međunarodnog festivala animacije Anibar počelo je u Peći pre 12 godina. Hiljade filmskih i poznatih ličnosti sa domaće i inostrane scene od tada svake godine učestvuje na Festivalu, u radu radionica i ekspertskih časova, a radi razmene znanja i tehnika u oblasti animacije. Organizatori su osnovali i Akademiju animacije na kojoj je nedavno diplomirala četvrta generacija.

Vulnet (Vullnet) Sanaja — društveno angažovani aktivista, a sada i izvršni direktor Anibara — suosnovao je Festival kada je imao tek 18 godina. Sanaja predvodi aktiviste iz oblasti umetnosti i podstiče ih da izraze svoje ideje kroz animaciju, usredsređujući se na društvene teme važne kosovskoj omladini. On smatra da je animacija medijum koji umetnike ne sputava da saopšte svoja osećanja kroz razne forme, tehnike i oblike izražavanja. Dodaje da animirani filmovi prikazani na Anibaru predstavljaju skup osećanja samih umetnika.

Suočeni sa merama zaključavanja (eng. lockdown) usled pandemije kovida 19, prošlogodišnji Festival je organizovan virtuelno, preko konferencijske platforme Zum (Zoom). Tadašnje izdanje je obradilo temu “Ljudi”; više od 300 animiranih filmova je moglo da se pogleda preko pomenute virtuelne platforme. Radionice i koncerti su, takođe, organizovani preko interneta.

Kao i proteklih godina, ovogodišnji Festival se bavi društvenom temom koja pogađa sve ljude — izolacijom. Nadahnut primerima izolacije koju smo svi iskusili tokom pandemije, Anibar obrađuje širu sliku, osvrćući se na izolaciju pre pandemije i posle nje. Misli se i na izolaciju Kosova usled viznog režima i izolaciju ljudi koju proizvode ksenofobiju, homofobiju i druge izazove.

“Prošle godine smo pokušali da ljudima ulijemo nadu, iako je bilo teže. Ove godine nam se čini važnim da se vratimo na diskusije održane ranije [pre pandemije]”, kaže Sanaja.

Ilustracia:  Anibar.

K2.0 je porazgovaralo sa Sanajom o pandemiji, ljudima, izolaciji i potencijalu za razvoj industrije animacije na Kosovu. Pre svega, pričali smo o tome koliko je važno da javnost ima pristup animiranim proizvodima.

K2.0: Skoro da je nemoguće da otpočnemo razgovor bez spominjanja pandemije, posebno kada govorimo o organizacijama iz oblasti kulture. Anibar je prošle godine organizovan posle potpunog zaključavanja, ali su ograničenja kretanja ostala na snazi. Ove godine se restriktivne mere u velikoj meri ukidaju. Možemo li da pomenemo razlike i preklapanja između prethodnog i ovogodišnjeg izdanja Festivala?

Vulnet Sanaja: Prošlo izdanje nam je stvorilo osećaj kao da radimo Festival otpočetka. Morali smo da smislimo kako da budemo u neposrednoj blizini publike korišćenjem digitalnog formata. Bilo je to zanimljivo iskustvo, imajući u vidu situaciju sa pandemijom; prošle godine smo se osećali kao da smo sa Festivalom krenuli od nule. Morali smo da obučimo osoblje da upravlja logističkim i tehničkim aspektima kako bismo filmove prikazali preko interneta. Vredi napomenuti da smo pripremili pakete za učesnike radionice i da smo ih poslali njihovim kućama, a zatim održali radionice preko Zuma. Takođe smo snimili koncerte i emitovali ih na televiziji. Pošto su kafići mogli da rade, jedan koncert smo čak emitovali u kafiću. 

Morali smo kreativno da se suprotstavimo pandemiji. Pošto je prošlogodišnja tematika bila “Ljudi”, to je imalo neku svoju svrhu. Našli smo se u sledećoj situaciji: “Da li da organizujemo Festival ili ne?” Ono što nas je podstaklo da istrajemo bila je činjenica da su zdravstveni radnici, radnici gradske čistoće i drugi ljudi, nastavili da idu na posao, pa smo i mi mislili da treba da nastavimo da radimo i da ostanemo bliski sa animatorima, umetnicima i građanima.

Nakon prošlogodišnje “nulte tačke”, šta možemo da očekujemo od ovogodišnjeg izdanja Anibara?

Mere protiv kovida 19 su ublažene i ovo je nova situacija za nas. Tema ovog izdanja je izolacija. Počeli smo od toga da treba dobro da promislimo o stanju u kome se ljudi nalaze. Stalno smo pričali o tome i pominjali kako je ceo svet u izolaciji konačno razumeo kako se narod na Kosovu odavno oseća — upoznati ste sa viznim režimom i svim poteškoćama koje imamo pri putovanju. Na neki način, celi svet se solidarisao sa građanima Kosova [smeh]. Sem putovanja, na umu smo imali i izolaciju. Ovo doba je doprinelo izbijanju brojnih problema na površinu: izolacije u zajednicama ili čak sukoba između zajednica — ovo je jedan od aspekata koje ćemo obraditi u ovom izdanju.

Kada je u pitanju tehnički aspekt, onlajn platformu ćemo koristiti i ove godine, gde ljudi mogu da gledaju filmove za cenu od jednog evra po filmu. Neki su besplatni. Međutim, filmovi mogu da se gledaju i u bioskopima i u prostorijama gde je broj gledalaca ograničen; nosiće se maske i održavati fizičko rastojanje. Dobro je to što će se filmovi prikazati u otvorenim prostorima, što nam olakšava rad i ne stvara ozbiljne probleme. Poštovaćemo sva pravila koja su na snazi protiv kovida 19.

Zanimljivo mi je to što vam je prošle godine tema Festivala bila “Ljudi”, iako smo na snazi imali stroge restriktivne mere protiv virusa. Namera vam je bila da ljudima ulijete nadu. Ove godine imate “Izolaciju” kao temu, premda su mere ublažene i svi se nadamo da će se pandemija i izolacija okončati. Zašto?

Može se reći da su mere protiv pandemije ublažene, ali izolacija ostaje, i to u prvom redu za nas, građane Kosova. Ljudi su i dalje izolovani u drugim aspektima koje ćemo pokriti u ovom izdanju Anibara: ideja o drugom, kako prihvatamo onog drugog i drugačijeg, o jačanju ksenofobije, homofobije i sličnim pojavama. Nama je važno da diskutujemo i o ovim oblicima izolacije.

Da se osvrnem na pitanje o razlikama između prethodnog i ovogodišnjeg izdanja; mislim da je to stvarnost u kojoj živimo. Ako smo prošle godine morali ljudima da ulivamo nadu, iako je bilo teže to tada raditi, ove godine nam je važnije da se vratimo na razgovore koje smo vodili pre početka pandemije, da govorimo o oblicima izolacije koje sam upravo pomenuo. Festivali se, obično, vrte oko teme koja služi kao motiv za slavlje. Na ovogodišnjem izdanju Festivala slavićemo slobodu; izolaciju smo izabrali kao temu, ali u stvari slavimo slobodu. Na prvi pogled, ova tema bi mogla kod ljudi da prouzrokuje negativna osećanja, ali bi mogla i da podstakne ljude da cene slobodu koju prečesto uzimamo zdravo za gotovo. Moramo da je pomno proučimo, dekonstruišemo i razumemo njen odnos sa nama. 

Ako krenemo odatle, kako animirani filmovi mogu da nam pomognu da diskutujemo o otvorenosti i izolaciji, slobodi i dekonstrukciji?

Animacija je izuzetno izražajni medijum. Ono što animacija projektuje — ili ono što čovek može da prikaže pomoću animacije — jeste izuzetno izražajna dimenzija koja uranja u teške teme. Anibarov filmski program uspeva da saopšti osećanja animatora. To me je motivisalo da radim u sferi animacije: lakoća kojom mogu da se saopšte osećanja, možda i na bolji način nego na filmu. Animacija nije ograničena formom, izražajem, tehnikom ili performansom. 

Međutim, rad na animaciji je skup, zar ne?

Da, u pitanju je jedan od najskupocenijih medijuma. Međutim, kada se neko bavi animacijama, onda znači da je zaista zagrizao. Tako se stvara prostor za proizvodnju animiranog filma koji se prilagođava animatorovim idejama i pristupima. Proteklih nekoliko godina u Anibaru radimo na tome da od animacije stvorimo medijum dostupan svakome ko se za njega interesuje, i to kroz radionice koje organizujemo ili projekciju animiranih filmova.

Na Anibaru imamo obrazovni program u kom učestvuje oko 40 učenika koji nastavljaju svoj rad u sferi animacije. Prošle godine je održana svečanost dodele priznanja četvrtoj generaciji učenika koji su učestvovali u šestomesečnom programu. Proteklih 12 godina držali smo radionice o animaciji, a već četiri godine organizujemo Akademiju animacije. Naši diplomci kasnije nastavljaju rad sa animacijama i to je veoma bitno. Osamdeset posto svršenih pohađalaca programa pronašlo je posao, dok je 30% njih studije u oblasti animacija nastavilo u inostranstvu. Insistirali smo na tome da radimo sa srednjoškolcima kako bismo ih podstakli na učenje i ponudili im prostor da proučavaju animacije, pogotovu zato što na Kosovu i dalje nema studijskih programa u ovoj oblasti. Treba pomenuti da je program u Anibaru besplatan. Ove godine imamo više animiranih filmova proizvedenih na Kosovu nego ikada ranije, a koji su sastavni deo Anibarovog programa.

Hoćete da kažete da ima prostora za povećanje broja animacija u “domaćoj proizvodnji”?

Na Kosovu je proizveden tek mali broj animiranih filmova, ali ove godine imamo na desetine kosovskih produkcija koje učestvuju na Festivalu. Pre nekoliko godina ne bismo ni mogli da diskutujemo o animiranim filmovima sa Kosova. Ove godine, sem interesovanja za rad u sferi animacije, svedoci smo filmova uvrštenih u festivalski program.

Već nekoliko godina vidimo rast filmskog stvaralaštva na Kosovu, uglavnom uz finansijsku podršku Kinematografskog centra Kosova (KCK). Ove produkcije se reklamiraju kao “dobra prilika da se svet upozna sa Kosovom”, što je pristup koji bi mogao da ograniči umetničko stvaralaštvo. U ovakvom stanju stvari, kakav bi pristup animirani filmovi proizvedeni na Kosovu trebalo da imaju?

U pitanju je važan period za dokumentarne i akcione filmove na Kosovu, koji proističu iz više od 20 godina rada. Ako ulažemo u obrazovanje i poboljšamo pristup animiranom filmu, kako za animatore, tako i za javnost, moglo bi da dođe do povećanja obima animiranog filmskog stvaralaštva. Slažem se sa tvrdnjom da film ne treba svoditi na nivo “kulturne diplomatije”. Film treba da ima unutrašnju svrhu — onu koju filmadžija namenjuje domaćoj publici. Istovremeno, stvaraoci treba da dobiju priznanje za svoj rad i da dobiju pristup inostranom tržištu, a ne da služe kao puki predstavnici svoje kulture. Treba da se orijentišemo ka stvaralaštvu i produkciji.

U proteklih nekoliko godina nije bilo dovoljno strukturne državne podrške domaćem filmskom stvaralaštvu. Na primer, Radio-televizija Kosova (RTK), kao javni medijski servis, treba da podrži domaće filmsko stvaralaštvo. U ovom slučaju, govorimo o animiranim filmovima. Trebaju nam animirani filmovi proizvedeni na Kosovu koji će se zatim emitovati na RTK-u. Anibar naglašava obrazovanje stvaralaca i profesionalni razvoj. Međutim, filmove treba onda prikazati u domaćim bioskopima, a zatim treba da uslede međunarodni festivali za koje će pozivnicu dobiti poznate filmadžije i filmske produkcije. Tako su festivali započinjali u drugim zemljama.

To nije slučaj i sa Kosovom.

Na Kosovu se desilo suprotno od toga. Počeli smo sa Međunarodnim filmskim festivalom Anibar u doba kada, verovatno, nije bilo [animiranih filmova] u domaćoj produkciji. Međutim, nije stvar u tome da nije funkcionisao na način koji je nama blizak. Nakon otvaranja Festivala, nastavili smo borbu za bioskope [to jest, za njihovu funkcionalizaciju i zaštitu objekata] i za projekciju filmova. Već godinama radimo na obrazovnom programu za filmsko stvaralaštvo. Ne znam da li je on dobar ili loš, ali smatram da je dobro što smo se sada usredsredili na domaću produkciju. Moramo shvatiti da, baš kao svaka druga industrija, i animacija treba da se proteže na više sektora: na obrazovanje, funkcionalizaciju bioskopa, javni servis; i drugi državni mehanizmi treba da se uvedu za potrebe produkcije animiranih filmova. Ne treba zaboraviti da KCK treba da obezbedi strukturnu podršku.

Znate li koji je obim podrške koju KCK pruža kreiranju animiranih filmova?

Nije mi poznat procenat podrške koju KCK pruža u tom smislu. Međutim, treba primetiti da u poslednje vreme ima sve više inicijativa za pospešivanje rada u sferi animacija. Čini se da na polju animacija, baš kao u nekim drugim oblastima, kao društvo imamo potencijal da proizvedemo kvalitetan sadržaj. Kao država nekad plaćamo dvostruko višu cenu [zbog projekcije animiranih filmova na Kosovu]. Pomenuću ponovo javni servis — Radio-televiziju Kosova bi koštalo manje da uloži u proizvodnju domaćih animacija, umesto da stalno kupuje animirane filmske proizvode. Imajući u vidu da su animirani filmovi za svaki uzrast, bitno je da ulažemo u ovaj medijum. Narativi predstavljeni posredstvom ovog medijuma po mnogo čemu su formativnog karaktera.

Imajući to u vidu, pitanje koje mi sada pada na pamet jeste: Koliko košta da se proizvede jedan animirani film?

Nedavno smo napravili procenu nekih kategorija animiranog filma. Pojedini animirani filmovi su složenijeg karaktera, pa su skuplji, dok drugi koštaju manje. U zavisnosti od toga, proizvodnja jednog animiranog filma košta između 1.500 i 3.000 evra.

Aspekt koji ste u više navrata spomenuli jeste projekcija i pristup kosovskoga građanstva animiranim filmovima proizvedenim na Kosovu. Zašto stavljate naglasak na taj element? Jer, kada je u pitanju umetničko stvaralaštvo na Kosovu, ovaj aspekt se često previđa.

Anibar bi svakako mogao da bude još pristupačniji, a to — bez ikakve sumnje — i jeste naš cilj na duže staze. Zato pokušavamo da filmove projektujemo na neuobičajenim lokacijama. Već sedam godina sprovodimo [program] Anibar na turneji, koja se održava u nekoliko gradova širom zemlje. Ovaj program nam omogućuje da otputujemo na razna mesta i tamo prikažemo filmove. Nakon festivala, filmski program prikazujemo u školama u Peći. Naša zamisao jeste da deci omogućimo da pogledaju filmove. Međutim, od Ministarstva obrazovanja nismo dobili nikakvu podršku za ovu inicijativu.K

Naslovna ilustracija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0

Ovaj članak je nastao uz finansijsku podršku “Balkanskog trusta za demokratiju” (Balkan Trust for Democracy), projekta Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država (German Marshall Fund of the United States) i norveškog Ministarstva spoljnih poslova. Stavovi izneseni u ovom članku nužno ne odražavaju stavove Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu, Balkanskog trusta za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država niti njihovih partnera.

Zašto je navedena ova klauzula?