U mojoj knjizi “No Matter the Time”, skrećem pažnju sa svog života i usmeravam je ka istoriji. Usredsređujem se na najveće ljubavne priče koje svet poznaje. “No Matter the Time” je zbirka ljubavnih pisama između parova iz prošlosti. U svakom od njih nalazim fragmente ljubavi za koje i sama znam. Nadam se da ćete ih i vi naći.

Kada sam pisala ovu knjigu, znala sam da želim da uključim jedan albanski par i, kao većina albanske dece, odrastala sam slušajući legendu o Šoti Galici. Ono što nisam znala jeste da se iza legende koja me je oduvek privlačila krije neverovatna ljubavna priča. Svi smo odrastali slušajući ovu legendu, ali se ona za devojčicu poput mene ona učvrstila u nešto više od same priče. Ona je postala moj oslonac i alatka koju sam mogla da iskoristim ako bi mi zatrebala Šotina snaga.

Šota Galica je bila vojnik. Ona je bila žena i vojnik u vreme — na prekretnici dvadesetog veka — kada te dve stvari nisu išle jedna uz drugu. Ona se oblačila kao muškarac u bici. Zašto? Čula sam različite razloge od brojnih ljudi. Neki kažu da je odeća muškaraca bila prigodnija za bitku, što deluje praktično. Neki kažu da nije htela da neprijatelj sazna da je žena, što zvuči razumno. Drugi kažu da je to bila metafora koja treba da prikaže ropsku prirodu patrijarhalnog društva u kom su Albanke odgajane, što deluje nerealno. Ne znam zašto se oblačila kao muškarac dok je učestvovala u bitkama. Sve što znam je da je učestvovala.

Što sam starija, to više saznajem o Šoti. Saznala sam da je bila udata i da je imala decu, da je njen suprug bio komandant trupa i da su se borili rame uz rame. Saznala sam da je on poginuo i da ga je ona oplakivala i preuzela njegov položaj kao komandant, pa je i nastavila da vodi rat bez njega. Saznala sam da je ona bila vođena istom stvari kao i svi — ljubavlju. Ljubavlju prema zemlji i slobodi i porodici. I ona je, kao što to samo neki od nas znaju, znala kako da se bori za ono što voli.

Najbolja vrsta ljubavi nas osnažuje, testira naše granice i pomaže nam da postanemo ljudi koji smo oduvek hteli da budemo. Na taj način razmišljam o Šoti i Azemu Galici. Smatram sebe srećnom što imam priliku da ih obuhvatim u mojoj zbirci. Nadam se da ćete uživati:

Nisam htela da se borim. Nisam htela rat

niti lokvu krvi da rđa na podu.

Neću da se lopate i zemlja bace

preko mog ramena u ime poraza

ali kada čovek nešto voli dovoljno,

onda i obuče uniformu. Onda čisti oružje.

To je ono što političari ne razumeju —

čak se i rat vodi zbog ljubavi. Čak se i ljubav tiče zemlje.

Svi se mi borimo za one sitne trenutke —

da bismo otišli kući i pili jaki čaj u našim kuhinjama;

da poljubimo decu dok se bude;

da jedemo svojim rukama sa trima generacijama porodice

u jednoj sobi. Usred letnjeg popodneva,

ti snovi su izgubljeni, plamen sveće je ugašen

zbog daha smrti. Dragi, ko je, ako ne ti, mogao da se suoči sa smrću

s takvom gracioznošću? Ko je, ako ne ti, mogao da se suoči sa ratom

sa takvom odlučnošću? Dakle, sad me nema više.

Ovo je ljudska cena rata.

Oduvek smo to znali, ali je to sada blizu.

Ovoga puta, ti klečiš na mome grobu.

Ovde nema čuda. Svaki život na zemlji

ovde skončava. Čudesan deo je kada obučeš

uniformu i očistiš svoju pušku.

Čudotvorni deo je da na plećima poneseš tugu

i provučeš je kroz planine sa sobom.

Čudotvorni deo je kada se mišići rastegnu

i porastu ispod. Čudotvorni deo je

što nikada nisi prestao da se boriš, čak i na tren.

Knjiga Fortese Ljatifi, “No Matter the Time”, dostupna je ovde za onlajn kupovinu.