Nedavno sam govorila u Prištini, pozvana da na konferenciji predstavim uspešne aktivističke priče poput inicijative za HPV vakcinu ili upisivanja žena na Wikipediju. Usred, inače mirnog, govora punog deljenja divnih iskustava uzviknula sam: “Svi ćemo pomreti”. Ironično, bilo je to u sklopu uspešnih priča. Ljudi često ne mogu da se sete šta bi to moglo biti gore od smrti.

Svako dete koje je gledalo Diznijev film “Koko” zna. Gore od smrti je zaborav. Animirani film zasnovan na meksičkim običajima o Danu mrtvih, kakve i mi imamo ovde na Balkanu — Zadušnice, Svi sveti… — govori o jednoj važnoj temi, o smrti posle smrti, o smrti duše u večnosti, kada u svetu živih ne postoji nijedna osoba koja nas se seća.

Nikad ispunjeno obećanje večnog života

Iako su nove tehnologije obećavale večni život za sve, dešava se upravo suprotno. Zaborav se svakoga dana eksponencijalno umnožava. Pokušaću da objasnim to na primeru inicijative Digital Majority, koju sam osnovala zajedno sa Anom Pejović, književnom urednicom i pasioniranom mirovnom aktivistkinjom. U pitanju je utopijska ideja o tome da će žene jednog dana osvojiti većinu u digitalnom prostoru.

Kada je nastao, internet i savremene tehnologije obećavale su demokratizaciju, open source i repozitorijumi poput Wikipedije delovali su kao san — svima je sve dostupno, potpuno besplatno. Osim što nije. Iako se nalazi tu, nadomak nas. Jedan duhovit tvit kaže – iako ti je dostupno sve znanje sveta, mogućnost da potpuno besplatno učiš kurseve jezika, programiranja ili antičke istorije — ti biraš da se svađaš sa Slavicom iz Pančeva. I tako svi.

Prvi Wikipedia nalog otvorila sam 2002 godine na časovima informatike. Prošla sam osnovnu obuku, ali nikada nisam ništa postavljala. Statistika kaže to isto. Oko 91% urednika na Wikipediji su muškarci, a tek 8% čine žene i nebinarne osobe. Mi smo tiha manjina, koja konzumira sadržaje, ali i za to opada interesovanje. Iako su žene brojnije kao čitateljke u književnosti ili na internetu uopšte, na Wikipediji one čine tek manje od 47% čitateljki.

Odgovor na pitanje zbog čega je to tako prilično je lak — nema sadržaja koji nam se obraćaju.

It’s a Man’s Man’s Man’s World

Žene ne pišu, ne piše se o ženama, nema dovoljno sadržaja zanimljivih ženama.

Od ukupno 17% biografija koje pripadaju znamenitim ženama, čak 41% biografija je nominovano za brisanje kao nedovoljno relevantno. Kome? Wikipedia zajednici koju čini 91% muškaraca. Tolikim rodnim jazom izgubila je mnogo mnogo od svog kredibiliteta.

Tako asimetrična, Wikipedia više ne može da se predstavlja kao objektivna niti neutralna istina, kao najveći repozitorijum znanja na svetu, iako to jeste. Svetsko znanje je kompromitovano činjenicom da o njemu na demokratski način — razgovorom, glasanjem, uređivanjem i brisanjem, učestvuje 91% muškaraca i tek 8% žena.

Uz sve rodne nejednakosti i rodno zasnovano nasilje, u svetu je odnos između žena i muškaraca gotovo izjednačen, gde naspram 100 žena postoji 101,8 muškaraca. U offline svetu, mi još uvek postojimo.

Wikipedia je zato veliki test demokratije u digitalnom svetu. Zbog toga postoji mnoštvo istraživanja i inicijativa koje sama Wikipedia sprovodi. Jedna od njih je Gender Gap, inicijativa koja se trudi da smanji razlike o kojima govorim. Političari se bore za vlast pri svakim izborima, a većina žena čak i nije svesna da gubimo u izbornoj trci koja se odnosi na naš život u večnosti. Mi smo digitalna manjina, a da toga nismo ni svesne. Iz dana u dan, postajemo sve nevidljivije. Dok potpuno ne nestanemo, zajedno sa svim što smo do sada uradile.

Skromno, ali do pobede

Inicijativu Digital Majority počele smo skromno, od 25 žena koje svakako moramo upisati u Wikipediju i o kojima imamo dovoljno informacija. Pomogle su nam Nevena Rudinac i Ivana Madžarević iz organizacije Vikimedija Srbije i pružile nam besplatnu obuku. Raspisale smo konkurs i javilo nam se dvadesetak žena i jedan momak, ostale su se priključivale u hodu, preko drugarica i drugih preporuka. Uskoro je spisak žena i važnih pojmova istorije ženskog antiratnog aktivizma o kojima ćemo pisati narastao do 140.

Postoji mnogo živih žena o kojima pišemo. I znate šta kažu? Nisam ja toliko bitna, ima mnogo bitnijih. Onda zapišemo i te bitnije. Do danas smo napisale i uredile više od 250 članaka i čeka nas još toliko. I to je samo jedna, uspešna strana priče.

Situacija se posebno zaoštrava od kada je ChatGPT4 počeo da koristi podatke sa Wikipedije. Ako nas danas nema tamo, ubrzo nas neće biti nigde.

Nije dovoljno da postojimo samo na društvenim mrežama kao privatna lica, u novinama lokalnog karaktera, u arhivama projekata koje smo radili, dokumentima gradova i država gde smo živeli — nestaćemo. Još gore, nestaćemo za vreme svog života. Odjednom rečenica “Svi ćemo umreti” nije toliko strašna. Mi ćemo nestati i pre nego što umremo. Ljudi koji trenutno žive na zemlji neće imati nikakve svesti o tome da smo postojali.

Koga će istorija zapamtiti? Mi biramo.

U radu smo počele od upisivanja istorija žena koje su u ratovima devedesetih bile aktivno uključene u mirovne i antiratne aktivnosti. Želimo da se zna — nisu svi bili za rat — i ne samo to, neke (najčešće) žene su rizikovale svoje živote da spreče rat. Umetnice, profesorke, političarke, aktivistkinje i posebno obične žene.

Majke su ležale na kolovozima autobuskih stanica da ih spreče da odu na front. Tri žene, Sonja Prodanović, arhitektica, Neda Božinović po činu rezervni major JNA i Marinka Romanov Arneri, pukovnica Vojnomedicinske akademije, ušle su u Generalštab Vojske Jugoslavije da razgovorom sa načelnikom Kadijevićem i spreče izolaciju Dubrovnika. Studentkinje Univerziteta u Beogradu, među kojima je bila i Olga Kavran, išle su na pregovore sa Srbima u Hrvatskoj da zaustave rat.

U svom sećanju na Jelenu Šantić i trenutak kada su svojim telima žene ispred Generalštaba protestovale protiv rata u Kosovu, Štefica Ivljev ispisuje:

Glas: “Ustani, da te mi ne dižemo, ženo”. Guraju me, vuku me; kažem im da skidaju prljave ruke sa mene, tijelo mi se uspravlja, duša mi je ostala na asfaltu, stojim; podno mojih nogu aktivistkinja Jelena Šantić noktima i mesom se zabija u asfalt. Polegla, srasla sa užarenim asfaltom; paklena vrućina. Ja je molim da ustane, a viče mi: “Neeeeću”. Policijski stroj čisti, gura, gazi, odvlači tijela sa asfalta.  Govorim Jeleni da ustane, sve je to uzalud, otkinut će je, baciti, povrijediti, uvijek su jači. Sagnula sam se, dodirnem je, molim je da ustane: “Zgaziti će te!” Njezin krik: “Neeeću, neka me zgaze”… Dvojica sa smiješkom: “A, to si ti!”. Njeno lagano tijelo k’o kod ptičice, vuku, podižu kao stvar, polažu na bankinu sa druge strane hlada drveta. Tu su se sklonili svi bježeći. “A, to si ti!” značilo je “znamo mi tebe” – to je prepoznavanje protivnika. (Jeleni, prijatelji Beograd 2010.)

Ne samo balerine, ni profesorke, već medicinske sestre, učiteljice, radnice, domaćice, ne samo majke, već tetke i bake, lezbejke i vojnikinje, odbile su da sebe i druge uče mržnji, ali to nigde ne piše. Ova nikad napisana istorija, puna je poraza i neuspeha, puna je straha i smrti koja nije dočekala slobodu i mir. Tešku je istinu rekla Lydia Sklevicki — u udžbenicima istorije više je slika konja nego slika žena.

Imena zločinaca se pamte, a imena žena?

U selu Trešnjevac, za koje većina ljudi iz centralne Srbije nikad nije čulo, sedam žena je započelo najduži antiratni protest u toku svih ratova devedesetih.

Nakon što je u maju 1992. godine više od polovine muškog stanovništva dobilo pozive da idu u rat, žene su odlučile da učine nešto. Klara Balint, Veronika Gazdag, Eržebet Kanjo, Laura Kavai, Ildiko Bata (rođena Mesaroš), Ester Pekla i Gizela Teslić sazvale su protest ispred seoske škole.

Imale su četiri zahteva: prekid dalje mobilizacije, vraćanje već mobilisanih kućama, aboliciju odbeglih od rata i osnivanje Lige mira.

Tog 10. maja 1992. godine održan je skup. Ubrzo su tenkovi JNA opkolili Trešnjevac. Tenkovske cevi bile su uperene u pravcu sela. Selom se proširila vest da su tenkovi napunjeni i spremni da napadnu selo u slučaju nemira. Meštani su izbrojali 92 tenka, čije cevi su bile uperene ka selu.

Tako je nastala Duhovna republika Zicer, najduži antiratni protest za vreme ratova u Jugoslaviji. Nemaju sve bajke srećan kraj. Jedan protest običnih žena, radnika i seljaka, nije zaustavio rat. Ali pozivam vas da pročitate, šta se dalje dešavalo u Trešnjevcu.

Kada sam okupljene u Prištini pitala — da li su uopšte čuli za Trešnjevac, jedan čovek digao je ruku, ali rekla sam da se to ne računa. I zaista, Darko Šper je novinar iz Nezavisnog udruženja Novinara Vojvodine i snimio je najmanje dva dokumentarna filma o Trešnjevcu i protestima širom Vojvodine koji su dokazi otpora ratu i borbe naroda za mir. Znam ih kadar po kadar, posebno pamtim kad jedna majka kaže: “Zašto samo naša deca da idu u rat, radnička, a ne njihova — deca političara?”

This is a woman’s world, this is my world

Zbog žena i inicijativa koje su nam inspiracija, zbog svih nas koje smo naučile da pišemo i uređujemo Wikipediju, želela sam da ispričam ovu priču i u Prištini.

Ove godine u saradnji sa organizacijama iz Crne Gore i Kosova — pokušaćemo da motivišemo i druge da pronalaze važne priče i važne žene, da ih otimaju od zaborava. Da strategije borbe i otpora ratu i nasilju delimo, da gradimo zajednice zasnovane na saradnji, slobodnom deljenju znanja i međusobnoj ispomoći.

Neke od nas imaju decu, neke studiraju, neke nemaju vremena, poneko tek upisuje prestižne fakultete i odseljavaju se. Dok jedna sprema izložbu, druga štedi za more. Ima ko je talentovan za pisanje, ko zna i ko ne zna engleski, a nekoj je dete prehlađeno, pa onda dođe ispitni rok. Ipak opstajemo.

Počeli smo od jednog spiska i želje, a sada nam se priključio ogroman broj ljudi i organizacija. Znam da nisam dobra u nabrajanju ali pomenuću neke kao što su forumZFD, Inicijativa mladih za ljudska prava, Muzej 90tih, Evropski fond za Balkan, Rekonstrukcija ženski fond, Centar za lokalni i regionalni razvoj, Anima, Befem, Crvena, Združene…

Žene iz celog regiona se raspituju odakle da počnu, kako da se pridruže, kako da nastave… Mi strpljivo odgovaramo, ohrabrujemo i delimo znanje.

And my blood flows, through every man and every child

Životi žena neodvojivi su od života svih. Ipak njihova imena, njihove priče, mnogo puta ostaju neispričane. Ali biće. Osim što smo naučile o prošlosti — učimo i o sadašnjosti, najviše o tome kako opstati. Pišući, pričajući, mi stvaramo zajednicu.

Jedne drugima smo podrška, razgovaramo i šalimo se — mislile smo da će to biti jedan projekat na kome radimo, a izgradile smo zajednicu zasnovanu na brizi, etici i odgovornosti.

Danas smo prijateljice, idemo po regionu i pričamo priču. Ove jeseni inicijativu ćemo proširiti na Crnu Goru i Kosovo, sa željom da uključimo nove autorke i dobijemo nove tekstove, ispišemo nove stranice zajedničke istorije.

Nije više samo Wikipedia. Važna je živa reč, važne su društvene mreže, podkasti, naučni radovi, knjige, filmovi, priče. Želimo da verujemo da možemo da promenimo svet, malo po malo, upisujući žene, same upisujući sebe u istoriju. Danas se odlučuje, ali će danas “dame” da biraju.

Feature image: K2.0

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0. Stavovi izneseni u njemu lični su stavovi autora/ice te nužno ne odražavaju stavove K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.