Ovaj članak prvobitno je objavljen na portalu Peščanik na srpskom jeziku. K2.0 prenosi tekst uz dopuštenje Peščanika.

Vlada Srbije odlučila je da sredu, 27. septembar proglasi Danom žalosti. U saopštenju Vlade se kratko navodi da je odluka doneta zbog „tragičnih događaja na Kosovu i Metohiji“. Vlada Srbije ne saopštava koji su to tragični događaji. Da li je za Vladu tragično to što je ubijen kosovski policajac ili to što su u akciji policije stradali napadači srpske nacionalnosti? Ili i jedno i drugo? Ne znamo sa sigurnošću jer nam Vlada to nije izričito saopštila. Apelovala je da mediji i organizatori javnih manifestacija u sredu, 27. septembra prilagode svoj program Danu žalosti i na taj način odaju poštu nastradalima na Kosovu i Metohiji. Ovaj plural u kombinaciji sa etnocentričnom prirodom domaće vlasti upućuje na očekivani žal, odnosno žal zbog srpskih žrtava.

Zašto je mogućnost da je Vlada Srbije proglasila Dan žalosti zbog ubijenih Srba pogrešna, a potencijalno i opasna?

Pre svega zato što se i srpska i albanska strana, iz onog što čujemo u prethodna tri dana, slažu da na Kosovu nije došlo do tragičnih događaja, već do izvršenja krivičnog dela na koje je kosovska policija reagovala akcijom potrage za učiniocima. Oprečne informacije i neslaganja vidimo u tome da li se radi „samo“ o ubistvu i nedozvoljenom držanju oružja koje su učinili kosovski Srbi ili se radi o ozbiljnijim delima, uključujući i terorizam. Sporan je i nivo informisanosti i uključenosti Srbije u ovu akciju. Međutim, nikako nije sporno da su osobe srpske nacionalnosti učinile nešto što ni po srpskim ni po kosovskim zakonima (a ni po zakonima bilo koje druge države) nije dozvoljeno.

Dakle, nastradali srpske nacionalnosti (koristimo se rečima Vlade) u najboljem scenariju su ubice, a u najgorem teroristi. Međutim, sluđena srpska javnost ne vidi ništa sporno u tome da za takvim osobama žali cela zemlja. Naprotiv, u prethodna tri dana smo mogli čuti pozive Vladi da se prema kosovskim događajima odredi upravo proglašenjem dana žalosti.

Da navedena situacija nije isključivo stvar moralne prirode i elementarnog razuma možemo videti i u Zakonu o obeležavanju dana žalosti. On propisuje da se dan žalosti proglašava posle naročito teške nesreće koja za posledicu ima smrt, ranjavanje, ili teško oštećenje zdravlja većeg broja ljudi. Da bi današnji dan mogao da bude proglašen danom žalosti, događaji na Kosovu bi se morali podvesti pod pojam naročito teške nesreće. To je, prema dostupnim informacijama, nemoguće.

Koliko je pogled na svet Vlade Srbije iskrivljen možemo relativno lako testirati. Da li bi bilo moguće proglasiti dan žalosti nakon što je prosečan Srbin u prosečnom srpskom gradu ubio pripadnika MUP-a? Ali tako da dan žalosti ne bude posvećen policajcu, već napadaču? Odgovor je, naravno, odričan.

Šta onda ovaj kosovski slučaj čini različitim? Upravo teza trenutnih srpskih vlasti da je ono što mi radimo uvek prihvatljivo, a da je ono što rade (etnički ili politički) drugi uvek neprihvatljivo. Tako se oblikuje društvo u kom se žali za ubicama i to ne samo nacionalnim danom žalosti, već i medijskim pokrivalicama o njihovoj maloletnoj deci, životnoj naivnosti, pravdoljubivosti i buntovnosti.

Ako postoji društveni ambis, mi se sigurno nalazimo na njegovoj ivici. I ako je danas išta za žaljenje, to je činjenica da je politika koja nas je dovela do tog ambisa još uvek dominantna i da takva kakva jeste rukovodi svim službama sile.

Naslovna fotografija: K2.0 via Wikipedia CC.