Dana 18. novembra 2021, britanski tabloid The Times predložio je da bi Albanija bila voljna da ugosti procesni centar za migrante koji u Veliku Britaniju pristižu iz Francuske (koji bi bili prebačeni iz Velike Britanije u Albaniju nakon što pređu kanal Lamanš). Ministar spoljnih poslova Albanije Oljta Džačka odmah je opovrgnuo ovu tvrdnju kao “lažnu vest”. Premijer Edi Rama uverio je albanske građane da “Albanija nikada neće biti zemlja u kojoj će veoma bogate zemlje postavljati kampove za svoje izbeglice. Nikad.”

Dve godine kasnije, 6. novembra 2023, Rama je, suprotno svom prethodnom stavu, potpisao sporazum s italijanskom premijerkom Đorđom Meloni, kojim se Italiji dozvoljava izgradnja procesnih objekata za migrante u Albaniji. Rama je kao obrazloženje ove odluke naveo osećaj dužnosti i dobrovoljne pomoći, tvrdeći da je Albanija dužna Italiji. On je rekao da da je neka druga zemlja EU postavila taj zahtev, Albanija ne bi pristala, ali pošto je u pitanju Italija, dinamika je drugačija: “Kad Italija zove, Albanija odgovara”.

Rama se nije obvezao Parlamentu o sporazumu, što je podstaklo kritike opozicionih zakonodavaca koji su podneli zahtev albanskom ustavnom sudu da preispita ustavnost sporazuma. Dana 13. decembra, sud je privremeno blokirao ratifikaciju sporazuma sve dok ne utvrdi da ne krši Ustav Albanije. Međutim, sama činjenica da je Rama uopšte pristao da nastavi sa sporazumom, podiže zabrinjavajuća pitanja o tome kako on vidi odnose Albanije sa Italijom.

Šta je u dogovoru?

Albanija će besplatno dodeliti zemljište za izgradnju dva centra. Očekuje se da će izgradnja biti završena na proleće 2024. godine. Jedan će biti u blizini luke Šenđin, a drugi u Đadru. U tim će centrima biti smešteni migranti dovedeni italijanskim brodovima u vodama izvan EU. Italija će snositi sve povezane troškove: izgradnju, transport i smeštaj migranata. Objekti će imati kapacitet da istovremeno ugoste do tri hiljade osoba mesečno, odnosno 36 hiljada ljudi godišnje. Pitanja u rasponu od zdravstvenih problema do pitanja reda i bezbednosti biće odgovornost italijanskih vlasti. Albanskim vlastima je dozvoljeno da intervenišu samo u hitnim slučajevima.

Nakon preseljenja u ove centre, od migranata se očekuje da ostanu na neodređeno vreme kako bi završili procedure identifikacije i podneli zahtjev za azil u skladu sa propisima Italije i EU. Ako migrant više nema pravo na ostanak, možda zbog odbijanja njegovog zahteva za azil, Italija će ga odmah prebaciti van albanske teritorije. Krajnje odredište, bilo da se radi o Italiji ili zemlji porekla pojedinca, ostaje nejasno.

Rama je priznao da je prihvatio sporazum na zahtev Đorđe Meloni. Naglasio je da nema ekonomskih razloga u igri, već da je sporazum proizašao iz osećaja bratstva i bliskosti. Ističući uočeni dug koji Albanija ima prema Italiji, Rama je upotrebio izraz “gostoprimstvo” za ono što smatra da su Albanci doživeli u Italiji od samog početka.

Međutim, da li je to zaista bio slučaj?

Brod “Vljora”, “Kateri i Radës” i nasleđe prošlosti

Istorija migracije Albanaca u Italiju umrljana je krvlju nevinih života koji nikada nisu dočekali pravdu. Godine 1991, teretni brod “Vljora” je, pun Albanaca, stigao u luku Bari sa otprilike 20.000 ljudi na njemu. Bili su zatvoreni na jednom stadionu tri dana, podvrgnuti vodenim topovima, a paketi sa hranom su bacani na njih iz helikoptera kao da su životinje koje prenose bolesti. Na kraju, zapanjujuća je činjenica da je vraćeno 17.400 osoba, a oko 2.000 je ostalo u Italiji. To su ujedno bili i jedini primaoci političkog azila.

Godine 1997. dogodila se još jedna tragedija za Albance koji su pokušavali da stignu do Italije morskim putem. Brod “Kateri i Radës”, natovaren izbeglicama koje su bežale od građanskih nemira koji su proistekli iz kolapsa albanskog finansijskog sistema, potonuo je nakon sudara s italijanskom korvetom čije su akcije u najboljem slučaju bile nepromišljene, a u najgorem promišljene. Većina od 142 osobe na brodu je poginula, a nisu pronađena ni sva tela. Ove dve tragedije pokazuju rizike koje su Albanci preuzimali tražeći bolju budućnost i cenu koju su platili.

Šta bi Albanci 1990-ih pomislili da su italijanske vlasti pokupile ljude koji su pokušavali da dođu do Italije preko mora i držali ih na neodređeno vreme u nekakvim objektima u trećoj zemlji? To što Rama ne priznaje ovaj kontekst sklapajući svoj dogovor sa Meloni odražava njegovu sklonost da vidi samo jedan aspekt albanske migracije u Italiju i nespremnost da razmotri manje pozitivne aspekte ovog istorijskog perioda.

Ne tako topla dobrodošlica

Tokom 1990-ih, Albanci su dosledno prikazivani kao izvor svih društvenih problema u Italiji. ‘Albanac’ je često nepravedno prikazivan kao ništa drugo osim lopov ili silovatelj, dok je ‘Albanka’ nepravedno svedena na ulogu starateljke ili radnice u prostituciji. Strah od pretpostavljene invazije političke stranke su besramno iskoristile kako bi sebi obezbedile glasove.

Albanci su bili žigosani kao oličenje zla, smatrani su inferiornima, percipirani kao pretnja koju treba izbegavati, često im je odbijeno da iznajme stan i prevladavalo je mišljenje da im se treba pristupati s oprezom. Mnogi Albanci se ne bi predstavili svojim pravim imenima, već italijanizovanim verzijama. Neki su to činili da bi se osećali prihvaćeno od društva (i ja sam tako postupao tokom godina provedenih u Italiji); drugi su to radili kako bi obezbedili posao ili smeštaj.

U pokušaju retrospektivne analize tri decenije nakon zloglasnih slika “Vljore”, pojavljuju se dva različita fenomena u vezi sa albanskom emigracijom u Italiju. Postoje pojedinačne priče vredne pažnje, poput one o Sindi Manuši, prvoj italijanskoj gradonačelnici albanskog porekla. Manuši se sa roditeljima preselila u Italiju pre 22 godine, završila studije i postala advokatica. Kada je postala gradonačelnica grada Pieve di Cadore, i albanska zajednica u Italiji i sama Albanija osećale su se ponosno.

Potomci početne generacije postigli su značajna dostignuća. Neki su odlučili da ostanu dok su drugi studirali ili se zaposlili u inostranstvu, a jedan deo njih vratio se u Albaniju. Oni koji su se vratili u Albaniju doneli su sa sobom nešto od Italije. Nažalost, to je dovelo do nove pojave: među Albancima i širom Albanije razvio se kompleks inferiornosti u odnosu na Italijane i Italiju.

Tokom komunističkog perioda, Italija je za Albance predstavljala jedini prozor u svet. Mnogi Albanci su gledali italijanske TV kanale, često koristeći ilegalne uređaje za prijem. Putem italijanske televizije stanovništvo je naučilo italijanski i sanjalo o jednom boljem svetu. Shodno tome, nakon pada komunizma, značajan deo stanovništva migrirao je u Italiju, motivisan geografskom blizinom i vizijom ostvarenja svojevrsnog američkog sna u Italiji – toj idealizovanoj destinaciji gde bi mogli da izgrade svoju budućnost.

Ipak, život imigranata/imigrantkinja nije tako jednostavan. Oni/one u tuđini zauzimaju najniži društveni sloj, nailaze na jezičke barijere, društveni život im je ograničen, nemaju pravo glasa i, kao posledica svega toga, osećaju se inferiorno. Taj osećaj se može ogledati u različitim oblicima ponašanja: pojedinac koji se, iz želje ili potrebe, bori da se integriše i često učestvuje u nezakonitim aktivnostima, ili pojedinac koji se pridržava zakona i aktivno se uključuje u proces integracije, uspešno se noseći sa izazovom balansiranja između očuvanja sopstvenog kulturnog i etničkog identiteta i prihvatanja novog. Konačno, tu je i fenomen asimilacije, gde se pojedinac, svesno ili nesvesno, odriče svoje kulture u pokušaju da usvoji kulturu zemlje koja ga je primila, neretko smatrajući novu kulturu superiornijom od svoje.

Ramini neumesni postupci

Drugi incidenti idu dalje od asimilacije i kompleksa inferiornosti. Među milionima turista koji su letovali na albanskoj obali ovog leta, bilo  je mnogo Italijana. Rama je povukao paralelu između italijanske turističke “invazije” i iskrcavanja Albanaca sa “Vljore” 1991. godine objavom na Instagramu u kojoj je uporedio sliku “Vljore” sa invazijom italijanskih turista. Bio je to sramotan, bezobrazan, nepotreban i neumestan post. Zbijati ironičnu šalu o tragičnom događaju za građane Albanije ravno je pljuvanju u lice svima koji su rizikovali živote da bi prešli Jadran.

Potpisivanje ovog sporazuma i hvaljenje Italije jednako je neprikladno. Za Italiju je Albanija sused koji ne postoji, kojeg treba ignorisati, stereotipizirati i o njemu pričati neistinite priče i legende. Albanci se i dalje smatraju inferiornijima. Italija je mesto gde su rasizam i diskriminacija oduvek postojali; samo su se žrtve tokom godina menjale.

Posle Drugog svetskog rata, Italijani koji su migrirali sa juga trpeli su diskriminaciju od onih sa severa. Na kraju su Albanci postali žrtve ove predrasude. Nakon 11. septembra 2001. fokus se pomerio na sve muslimane strance, a odatle se proširio i na sve osobe sa tamnijom bojom kože. Sada, iako se Albanci smatraju prihvatljivijim jer su belci, još uvek postoji percepcija Albanaca kao “drugih” i manje civilizovanih od Italijana, kao i osećaj da je Albanija samo jedna nerazvijena i udaljena regija Italije.

Albanija nema nikakav dug prema Italiji. Ako je želja albanske vlade da izrazi zahvalnost Italiji, najgori način da se to učini je da se pomogne u igranju sa životima ljudskih bića koja se nalaze u sličnoj, ako ne i goroj situaciji od one s kojom su se mnogi Albanci suočili pre 30 godina. Potpisivanjem ovog sporazuma, iako je njegova konačna implementacija upitna, Rama je iskazao nepoštovanje prema svim Albancima koji su emigrirali (ili pokušali da emigriraju), posebno prema onima koji su na more išli brodovima kao što su “Vljora” i “Kateri i Radës”, kao i prema samom suverenitetu države Albanije.

Naslovna slika: K2.0.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0. Stavovi izneseni u njemu lični su stavovi autora/ice te nužno ne odražavaju stavove K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.