Dana 20. januara objavljeno je da je 18-godišnji Ljuljzim Fejzulahu preminuo u Univerzitetskom kliničkom centru Kosova od posledica zadobijenih povreda nakon što su ga dva mladića udarila automobilom i brutalno pretukla. Tokom izveštavanja o ovom događaju, pojedini mediji na Kosovu jurili su da obelodane sve detalje o slučaju, uključujući podatke o porodicama, i žrtve i osumnjičenih, zatim detalje o naselju, imena, prezimena i pozadinu dvojice osumnjičenih, koji su, prema izveštajima, maloletna lica.
Ta medijska eksponiranost kulminirala je objavljivanjem video snimka počinjenog ubistva — u nekoliko onlajn medija, na nacionalnoj televiziji i društvenim mrežama.
Bujica vesti, koja je pokušala da senzacionalizuje ubistvo mladog Fejzulahua, vratila nas je na jedan drugi nedavni slučaj, ubistvo Liridone Ademaj u novembru 2023. godine, za koje je jedan od osumnjičenih i njen suprug Naim Murseli. Čak i tada je izveštavanje bilo problematično — pojavili su se irelevantni intervjui, komentari ljudi nebitni za slučaj, video zapisi sa njenog venčanja, video montaže fotografija žrtve i konspirativne teorije o događaju.
Medijsko izveštavanje o slučaju Liridone Ademaj, kao i sada o slučaju Ljuljzima Fejzulahua, više je ličilo na takmičenje za klikove i preglede nego na novinarstvo. Dok su mnogi mediji bili u žurbi da prvi skandalizuju čitaoce i gledaoce naslovima, nagađanjima i privatnim detaljima koji su sve više zadovoljavali radoznalost čitalaca — istovremeno su se udaljili od osnovne svrhe novinarske profesije — služenja javnom interesu.
Ovakva medijska izveštavanja ne samo da nisu u skladu sa Etičkim kodeksom, već su ove tragične događaje pretvorila u spektakl, ne poštujući privatnost porodica ni integritet žrtava.
Etički kodeks, koji čini osnovu novinarske profesije i na koji se svi mediji koji su članovi Saveta za štampu Kosova (SŠK) dobrovoljno obavezuju, jasno kaže da se mora poštovati privatnost maloletnih lica, da se tragični slučajevi moraju obrađivati uz povećanu opreznost i da moraju pokazati razumevanje i empatiju prema porodicama žrtava. Mnogi mediji koji su objavili snimak Fejzulahuovog ubistva su pripadnici SŠK-a.
Osim što narušava autentično novinarstvo, ovakvo udaljavanje od javnog interesa pre svega onemogućava da se u društvu vode neophodne rasprave pred činovima nasilja, koji se neretko dešavaju. Senzacionalizovanje nasilja izlaže društvo još većem nasilju i, direktno ili indirektno, stvara prostor da se to nasilje ponovi.
Medijsko izveštavanje o ubistvu Fejzulahua i Ademaj nisu izolovani slučajevi. Medijski spektakl, koji se zasniva na nasilju, poziv je da razmislimo o tome kako smo mi kao novinari toliko spremni da zanemarimo ljudsko dostojanstvo samo radi klikova i pregleda. Štaviše, mi i dalje normalizujemo ovu vrstu izveštavanja među čitaocima i gledaocima i potkopavamo njihovo poverenje u nas.
Senzacionalizovanjem događaja, mediji udaljavaju društvo od traženja odgovornosti od institucija čiji je posao da zaustave, smanje i rešavaju nasilje — pozivajući građane da preuzmu njihovu ulogu. Osim toga, ova vrsta medijskog pokrivanja događaja udaljava žrtve od pravde.
Objavljivanje video zapisa kao što je slučaj sa Fejzulahuom ne pomaže pravdi, naprotiv, ometa je. Novinarska pažnja i radoznalost treba da budu usmerene na nadzor nadležnih institucija i dekonstrukciju faktora koji dovode do nasilja, kako bi i novinarstvo postalo deo razbijanja ciklusa nasilja, a ne njegov pomagač.
Naslovna slika: K2.0
