Večeras (u petak, 3. juna) u 20.00, kosovska fudbalska reprezentacija će odigrati svoj prvi meč kao punopravni član Fife. Na čelu tima će biti Albert Bunjaki, čovek čije će ime biti obesmrćeno zato što će upravo on biti prvi kosovski trener, kako pre tako i posle priznanja Fife. To je prigodna nagrada za čoveka čija je posvećenost fudbalu na Kosovu bila potpuna, uprkos izazovima koje su predstavljali politika, rat i prisilna migracija.

Bunjaki je rođen u susedstvu Ulpiana u Prištini, gde je i odrastao. Čak i kada se priseća svog detinjstva, radosti proizišle iz igranja fudbala se prepliću sa mračnim svetom koji je stvoren usled napete političke situacije. Njegova glavna sećanja se vežu za tihi, ali društveni život sa prijateljima, kao i za fudbalske utakmice na ulicama Ulpiane. Bunjaki ima i živopisna, fotografska sećanja studentskih protesta u Prištini 1981, a tokom kojih je došlo do nasilnih okršaja između protestanata i policije.

Bunjaki nije igrao fudbal samo na ulicama, već se u osmoj godini pridruži mladoj ekipi FK Priština, pa je u tom timu i ostao na svakom nivou omladinskog fudbala. Njegovo vreme provedeno tamo se poklopilo sa najboljim godinama toga kluba. Predsedavajući sadašnjeg Fudbalskog saveza Kosova, Fadilj Vokri, pobedio je u drugoj jugoslovenskoj ligi 1983. i ovaj klub je ostao na najvišem nivou jugoslovenskog fudbala sledećih pet sezona.

Prvi put kada je FK Priština igrala sa Partizanom iz Beograda, Bunjakijeva mlada ekipa je zaigrala sa kolegama iz Partizana utakmicu pre zvanične utakmice. „Na stadionu je bilo oko 30.000 gledalaca“, Bunjaki se priseća. „Za desetogodišnjeg ili jedanaestogodišnjeg dečaka, to je bilo prosto zadivljujuće i neverovatno. Setim se te utakmice svaki put kad zakoračim na teren, sa punim stadionom i mnogo buke i podrške koju su nam pružali. Bila je to sjajna motivacija.“

Bunjakijeva fudbalska karijera je počela da cveta krajem osamdesetih godina. Nakon što je učestvovao u kampu za trening, odabran je da se pridruži prvom timu Prištine, bio je jedan od četvorice igrača koji su odabrani od 74 toga dana. Međutim, napeta politička situacija na Kosovu je već počela da izaziva probleme. Bunjaki se seća da je otkazao putovanje na takmičenje u Lozani 1989, što je turnir za koji su se spremali duže od mesec dana. „Dva dana pre putovanja u Lozanu, naše putovanje je otkazano iz političkih razloga“, kaže Bunjaki. Nekoliko dana kasnije, Slobodan Milošević je održao svoj zloglasni govor na Gazimestanu na Kosovu, u kom kao da je najavio krvavi raspad Jugoslavije koji je usledio.

Nije samo Bunjakijeva fudbalska karijera napredovala, već je bio i dobar student na Univerzitetu u Prištini. On je, kao student medicine, izabran za predsednika Studentske unije na prvoj godini. Imao je i devojku. Opisujući svoj život iz onog vremena, Bunjaki je rekao da je bilo „prosto odlično, ali i opasno“.

Postojala je ta jedna opasnost koja je vremenom postala neizbežna: obavezno služenje vojske. Njegova porodica mu je u tri navrata pomogla da izbegne služenje, ali je vojna policija 1991. došla da potraži Bunjakija. Njegov poziv je bio da se pridruži operacijama Jugoslovenske narodne armije u bici za Vukovar u Hrvatskoj. Ove operacije su se pretvorile u opsadu koja je trajala 87 dana. Prema zvaničnim statistikama, u toj bici je život izgubilo gotovo 2.000 vojnika i više od 1.000 civila.

„Nisam imao mnogo vremena“, Bunjaki se priseća. „Pa smo odlučili da moram brzo da odem. Bio sam naivan i nisam shvatao da će ovaj put promeniti moj život. Sećam se da se, zbog straha, nisam na pravilan način pozdravio od porodice. Otišao sam a da nisam znao kuda idem, ili na koliko dugo. Srce mi je bilo sasvim slomljeno.“

Bunjaki je na kraju u jednom izbegličkom kampu u Švedskoj pokušao da ponovo poveže tačke svog života, dok je fudbal bio deo tog procesa. Pridružilo mu se još nekoliko igrača iz albanskoga kluba Flamurtari Vljore; fudbaleri su delili jednu sobu i svoje dane ispunili fudbalom. Kao što je to Bunjaki rekao, „fudbal mi je pomogao da se života sećam onakvim kakav je bio ranije“.

Teskoba od napuštanja porodice na Kosovu i težak život kao izbeglice su sprečili Bunjakija da u Švedskoj dostigne isti nivo fudbala koji je dostigao u Prištini, ali je uspeo da stekne umereno dobru karijeru, igrajući za pet klubova u nižim ligama. Fudbal mu je otvorio i druga vrata u Švedskoj, pomogavši Bunjakiju da stekne prijatelje, pronađe posao i polako izgradi svoj život.

Pri kraju njegove fudbalske karijere, Bunjaki se zainteresovao za to da postane trener, izgradivši svoje liderske veštine i postavši deo razvoja igrača. Iskoristio je šansu koju švedski klubovi daju igračima u smislu da ih edukuju i steknu svaku dozvolu za trenera od Uefe na najvišem nivou – Uefa Pro. Univerzitetski dani su se takođe vratili u njegov život, pa je Bunjaki tako stekao akademsku diplomu za fudbalskog trenera na Univerzitetu Orebro.

Sa diplomom i licencom trenera, Bunjaki je pronašao posao u brojnim švedskim klubovima, dok je jedan od boljih položaja bio asistent menadžera u Kalmaru, što je klub koji je za vreme Bunjakijevog rada tamo pobedio na švedskom kupu 2007. i Allsvenskanu – najboljoj ligi u Švedskoj – naredne godine.

Deklaracija o nezavisnosti Kosova iz 2008. se poklopila sa Bunjakijevim ugledom kao trenera u usponu. Njegov rad u Kalmaru je privukao pažnju. „Mnogi švedski klubovi su izrazili interesovanje za mene“, Bunjaki se priseća. „Kako sam bio mlad i pomoćnik trenera, imao sam veliku odgovornost i mnogo slobode da razvijam igrače u klubu. Bio sam u usponu.“

Dakle, kako je novorođeni Fudbalski savez Kosova dao Bunjakiju ponudu 2009, on je imao određenu rezervu ka toj ponudi. Nikada nije zaboravio svoju domovinu, uprkos svom uspehu u Švedskoj. Kao što je i sam rekao, „o svojoj zemlji sanjam u snu, o tome razmišljam svaki dan“. On svojoj otadžbini nije pomagao iz Švedske samo u svojim snovima. Godine 2001. je učestvovao u projektu koji čuva odnose između fudbalskog saveza Kosova i Švedske, a u sklopu koga je 30 kosovskih trenera obučeno u Švedskoj i dobilo dozvolu B od Uefe.

Ipak, vreme u kom je ponuda data je bilo čudno. „Meni je bilo teško da iz jednog uspešnog kluba, i u smislu sportskih pobeda i finansijski, pređem na Kosovo“, Bunjaki objašnjava. „Bilo je to vreme izgradnje države i ekonomija je bila slaba.“

Ono što je konačno ubedilo Bunjakija da preuzme položaj je bila njegova želja „da stvori zdravu osnovu koja će kasnije poslužiti svim generacijama“. Težio je i da ovaj posao skloni iz ruku nedobronamernih ljudi. „Znao sam da kada Kosovo pristupi Uefi i Fifi, mnoge ’patriote’ će doći na Kosovo pretvarajući se da pomažu i tako pokušavajući da preuzmu položaj iz lične koristi“, Bunjaki objašnjava. „To me je nateralo da razmišljam i delujem. Kosovo je zaslužilo zdravu osnovu koja bi se kasnije mogla dodatno razvijati, ali je bilo važno da osnove budu one prave i zdrave. Mislim da smo to postigli, iako nam je trebalo sedam godina.“

Photo: Kushtrim Ternava Foto: Kushtrim Ternava

Tih sedam godina između postavljanja Bunjakija i priznanja Kosova od strane Fife u maju 2016. nisu uvek bile lake. Jedan od prvih problema je bio pronalazak igrača. Kako je kosovska dijaspora bila raštrkana širom Evrope, sastavljanje baze podataka eligibilnih igrača je potrajalo, ali se trud sada konačno isplatio. „Danas imamo sistem praćenja igrača“, objašnjava Bunjaki. „Stvorili smo komunikacione mreže u gotovo svim zemljama u kojima imamo igrače. Naš rad je sada lak.“

Ovaj naglasak stavljen na dijasporu je takođe bio problem. Od 18 igrača odabranih da predstavljaju Kosovo na Farskim ostrvima, samo četvorica su odrasla na Kosovu i prošla kroz domaći sistem. Ostalih 14 je rođeno i odraslo u inostranstvu ili je igralo međunarodne fudbalske utakmice na omladinskom nivou za druge zemlje.

Kao član dijaspre, glavni trener je odlučan u svom stavu po ovom pitanju. „Od mog prvog radnog dana, usredsredili smo se na lokalni način rada“, Bunjaki kaže, pokazujući izveštaj od 1.000 stranica koji je izradio FS Kosova, gde su detaljno opisani kriterijumi i rad koji treba da se obavi da bi se poboljšala kosovska liga.

On takođe usmerava pažnju na godišnji kamp za odabir koji su stvorili on i njegov tim, što je projekat koji ima za cilj razvoj i napredovanje kosovskih igrača. „Od prvog dana smo imali 142 igrača na raspolaganju“, objašnjava trener. „Od svih njih, 92 ih je bilo iz kosovske lige; više od 62 odsto. Dakle, činjenice i statistike pokazuju da je lokalna liga bila naš prioritet, ali kada su kvalitetni igrači došli – poput Samira Ujkaniija, Loreta Sadikua, Alberta Bunjakua, Besarta Celine iz Mančester Sitija, Besara Halimija i Majnca – naravno da je bilo teže za [one koji su igrali na lokalnom nivou] da uđu u tim.“

Bunjaki je jasan po pitanju da je njegova politika ta da treba odabrati najbolje igrače, posebno kada se imaju u vidu drugi konkurentni timovi. „Bez obzira na to gde se nalaze, oni su sa Kosova“, izjavljuje on. „Nekim se to možda neće svideti, ali oni ne mogu uticati na moje odluke. Profesionalne procese treba sprovesti na Kosovu.“

Nije se Bunjaki bavio samo nedoumicama i rešavanjem problema; svakako je bilo i trenutaka ponosa i sreće u tih sedam godina. Bunjaki opisuje svoju ulogu lidera kada je Kosovo odigralo svoju prvuprijateljsku utakmicu koju je priznala Fifa, a koja se igrala sa Haitijem 2014, kao „poseban osećaj“.

Ovaj trener je takođe zadovoljan fudbalom koji je njegov tim odigrao u prijateljskim mečevima za koje je on bio zadužen. On ističe važan detalj – samo četiri poraza od 13 utakmica – i drago mu je što je debitovao sa igračima poput Enisa Alušija i Celine koji su tako mladi, jer imaju 16 i 17 godina.

Bunjaki je izazvao i blagi udar time što je u tim doveo Torda Gripa iz Švedske. On je švedski veteran koji mu se pridružio kao asistent 2014. „On je jedinstven po tome što ima iskustvo na sedam svetskih kupova i tri evropska šampionata“, kaže Bunjaki. „Dakle, imam najboljeg asistenta na svetu.“ Grip je bio glavni trener norveške reprezentacije i švedske reprezentacije do 21. godine, a bio je asistent menadžera u reprezentaciji Švedske, Meksika, Obale Slonovače i Engleske, kao i klubova Lacio i Mančester Siti.

Dva teška poraza koja je Kosovo doživelo 2014. – 1-3 protiv Senegala i 1-6 protiv Turske – Bunjaki smatra važnim lekcijama. „Od njih smo mnogo toga naučili“, kaže on. „I posle tih utakmica smo stalno u usponu. Ali je naše putovanje tek počelo i trebaće nam vremena i strpljenja, kao što će nam trebati i podrška, naravno. Kosovo ima dobru budućnost.“

Budućnost kosovskog fudbala sada izgleda svetlije nego ranije, a nakon što je ono primljeno u Fifu i Uefu. Bunjaki misli da će se glavobolje oko selekcije tima pojačati, dok će sve više igrača da postane dostupno, posebno iz dijaspore. „Uveren sam da će se, posle Euro 2016, igrači kretati dalje“, kaže on. „Oni će hteti da predstavljaju svoju zemlju i mislim da bi svi to trebalo da poštuju, iako će nekim savezima to biti bolno.“

Tu je i pitanje u koju će grupu za kvalifikacije Kosovo ući za Svetsko prvenstvo 2018. u Rusiji, što je problem za koji se očekuje da će Uefa ubrzo rešiti. Prvobitno je očekivano da će se Kosovo naći u Grupi 2 zajedno sa Hrvatskom, Islandom, Ukrajinom, Turskom i Finskom, dok će Rusija igrati niz prijateljskih mečeva sa timovima iz druge grupe koja ima samo pet članova – Grupa H. Međutim, pristupanje Gibraltara Fifi u isto vreme kada joj je pristupilo Kosovo zakomplikovalo je stvari.

Glavni trener je zabrinutiji zbog toga ko će igrati za Kosovo nego protiv koga će Kosovo igrati. „Da li shvatate koliko će nam to biti teško?“ pita Bunjaki. „Tri je meseca ostalo pre početka kvalifikacija za Svetski kup, a mi još ne znamo hoće li igrači [koji su već predstavljali] druge reprezentacije imati priliku da dođu ili ne.“

Dvadeset pet godina otkako je primoran da napusti svoj dom zbog rata između Srba i Hrvata, Albert Bunjaki se i dalje suočava s problemom spornih državljanstava. To što se time bavi i kao menadžer jedne međunarodne fudbalske ekipe je dokaz njegove istrajnosti. I menadžer i njegov tim su optimisti o budućnosti fudbala. „Ništa nas neće uplašiti“, Bunjaki kaže. „Jer sada barem znamo da smo ravnopravni, i vremenom ćemo dokazati da Kosovo ima talenat i igrače koji žele da rade. Kosovo pred sobom ima dugačak put, ali sam siguran da ćemo vremenom i pokazanim strpljenjem imati velikog uspeha.“[logo]

Albert Bunjaki: čovek koji priprema kosovski fudbal za svet

Selektor reprezentacije, Aljbert Bunjaki, spreman za svoju istorijski važnu ulogu.

Jack Robinson

Albert Bunjaki: čovek koji priprema kosovski fudbal za svet

Selektor reprezentacije, Aljbert Bunjaki, spreman za svoju istorijski važnu ulogu.

Jack Robinson