Otvaranje izložbe “Gradove smo vam podigli”, održano 13. juna u Umetničkom paviljonu Cvijete Zuzorić u Beogradu, okupilo je umetnike i istraživače iz svih država koje su nekada činile Jugoslaviju.

Izložba je organizovana u okviru obilježavanja 20godišnjice od izložbe Pertej (Preko) kada su umetnici sa Kosova imali izložbe u Beogradu. Dvadeset godina kasnije, organizatori pokušavaju da prevaziđu drugačije granice.

“Gradove smo vam podigli” jeste istraga tranzicije od industrijske proizvodnje pod socijalizmom do sitnih kapitalističkih ekonomija formiranih posle raspada Jugoslavije. Ono što prvo zapazite pri ulasku u izložbeni prostor jesu crvena slova napisana na zidu nasuprot ulaza:

Crvena je krvca što kipi u nama;

Crvena je munja što oblak prolama,

Crveno je nebo kad se zorom smije,

Crven nam je barjak, što se gordo vije.

Ovo su stihovi pesme “Crvena” autora Koste Abraševića, napisana 1894, koji su se 80 godina kasnije, aprila 1974, našli na naslovnim stranama novina koje su distribuisali radnici tekstilne fabrike Astibo u Makedoniji. Namera pesme je jasna: podići moral radnika u industriji dok se zadovoljavaju njihove potrebe da ispune svoje slobodno vreme.

Ova poema sadrži samo jedan aspekt života i rada u bivšoj Jugoslaviji kojim se izložba bavi. “Gradove smo vam podigli” poziva posetioca da razmisli o periodu socijalizma i njegovim protivurečnostima putem istraživanja o ekonomiji, politici, radničkom samoupravljanju i slobodnom vremenu, te medijima, kulturi i umetnosti.

Posetiocima se predstavlja više studija slučaja o industrijskim zonama širom Jugoslavije i u pogledu različitih sfera društvenih aktivnosti, posebno u pogledu kulture. Vida Knežević i Marko Mitrović, kustosi izložbe, izjavili su za K2.0 da su hteli, putem sveobuhvatnih istraživanja, da naprave odraz sveukupne složenosti pristupa razmatranjima jugoslovenskog socijalizma.

Kustosi izložbe, Vida Knežević i Marko Mitrović, posebno su se usredsredili na svet rada, jer je to bila jedna od najočiglednijih promena u postjugoslovenskoj tranziciji. Fotografija: Srđan Veljović.

“Sfera kulture je posebno zanimljiva jer se hegemonistička liberalna ideologija upravo kroz kulturu spaja sa nacionalističkim politikama, gde se i reflektuje”, rekla je Knežević.

Kustosi su objasnili da je radni život u Jugoslaviji izabran kao tema izložbe zbog toga što su “rezultati višedecenijskog procesa transformacije najevidentniji i najmerljiviji u sferi posla”.

Knežević je objasnio da izložba uvodi tri različite teme: težnja radničke klase da bolje živi, misija Komunističke partije da postanu ideološki snažniji, i logika novca i kapitala.

“Ove tri struje su se međusobno suprotstavljale, stvarajući različite situacije u dugotrajnim periodima vremena koji su uticali na živote brojnih ljudi. To je ono što smo mi hteli da istražimo za svrhe ove izložbe”, zaključuje Knežević.

Protesti protiv kapitalizma

Uvođenje kapitalizma u jugoslovenski prostor nije se odvijalo na linearan način i bez otpora. Ovu promenu su pratili sukobi, na makro nivou, nakon raspada Jugoslavije, i na mikro planu, u samim fabrikama i kombinatima, kao rezultat otpora prema nametnutim promenama.

Osamdesetih godina, štrajkovi su postali redovno dešavanje u gradovima širom države. Od Trepče do TAM-a, od Labina do Zmaja, radnici su počeli štrajkove zahtevajući bolje radne i životne uslove, protestujući protiv mera štednje i neoliberalnog restrukturiranja Jugoslavije, što je nešto što je podržavala i gurala politička i privredna elita.

Promena sa radnog okruženja u socijalizmu do radnog okruženja u kapitalizmu proizvela je brojne kontradiktorne političke, privredne i kulturne posledice. Kako su nastala mala postjugoslovenska društva i kako se kapitalizam u njima razvijao, nametao drugačija pravila od onih u socijalizmu: radnici su radili prekovremeno, vrlo često vikendima i na praznike, bez ikakve finansijske kompenzacije i pod velikim pritiskom da bi ispunili veće proizvodne kvote. Mesečni prihodi su često niski i tretman radnika je ponekad sadržao elemente psihološkog nasilja.

Na primer, prema istraživanju koje je sprovedeno na izložbi, Hrvatska je vodeća zemlja u Evropi kada se meri po prisustvu nesigurnih vrsta poslova. Godine 2017, više od osam odsto radnika je bilo zaposleno u oblasti takozvanih nesigurnih poslova.

U istraživanju se zaključuje da je 90 odsto novozaposlenih radnika, po pravilu, pronašlo posao u nesigurnim uslovima rada, posao sa pola radnog vremena i sezonske poslove, što znači da nema stabilnih prihoda, nema penzionog osiguranja, nema kvalifikovanih godina zaposlenja, nema bolovanja.

Jedno od retkih radnih mesta u Hrvatskoj u kojima radnici imaju prava jeste fabrika mineralnih đubriva Petrokemija u Kutini. Nedavnu istoriju ove fabrike je dokumentovao  fotograf Bojan Mrđenović koji je izlagao svoj rad na izložbi “Gradove smo vam podigli”.

Fotografija: Srđan Veljović.

“Petrokemija je i dalje u državnom vlasništvu, ali se privatizacija približava polako”, objašnjava Mrđenović za K2.0. “Radnici se zalažu protiv toga. Uprkos pokušajima raznih lokalnih vlasti da privatizuju fabriku, koncentrisana akcija ujedinjenih radničkih sindikata je sprečila svaki pokušaj ove vrste do dana današnjeg.”

Radnički sindikat u Petrokemiji je redak primer uspešnog zalaganja za radnička prava i sprečavanje privatizacije. Izložbeni rad Mrđenovića kombinuje fotografije koje je napravio sam fotograf dok istražuje industrijsku zonu Kutina, kao i fotografije iz druge polovine prošlog veka.

Mrđenović je na ovaj način pokušao da kontekstualizuje evoluciju industrijske proizvodnje u Kutini otkako je ona uspostavljena u socijalističkoj Jugoslaviji do današnjeg dana.

“U današnjoj Kutini postoji snažan desničarski pokret i uticaj nacionalističkih narativa je sveprisutan”, kaže Mrđenović. “Bez obzira na narativ, niko ne može da pobije činjenicu da zaposlenost nikada nije bila visoka kao što je to bio slučaj osamdesetih godina, u zlatno vreme Petrokemije”, objasnio je on.

“Kutina se trenutno nalazi u fazi privredne i egzistencijalne nesigurnosti zbog pritisaka da se privatizuje i ja planiram da dokumentujem tok dešavanja ubuduće”, rekao je Mrđenović.

Politički prostor za emancipaciju

Za razliku od Kutine, makedonski gradić Štip je već sasvim utonuo u kapitalističku radnu kulturu. Štip je nekada imao snažnu i moćnu tekstilnu industriju koja je bila vodeća industrijska grana u ovom gradiću. Kako je seme privatizacije posejano, njegove vodeće firme, Makedonka i Astibo, podeljene su na stotine privatnih fabričkih proizvoda, drastično smanjujući radne odnose.

Na izložbi “Gradove smo vam podigli”, rad Filipa Jovanovskog, “Tekstil i jad”, bavi se štipskom tekstilnom industrijom i metodima kojima su organizacije radnika u tekstilnoj industriji pokušavale da poboljšaju radnička i ljudska prava.

Prema mišljenju Jovanovskog, složena kulturna prošlost Štipa suočila se sa uništenjem tokom “mračnog doba diktature” (2006-2017). On smatra da jačanje patriotskih i strogo pravoslavnih konzervativnih pogleda nije bilo na strani radnika, ali se čini da otpor i dalje postoji.

Njegov rad je predstavljen u formi novina uređivanih zajedno sa radnicima i aktivistima Glasne inicijative tekstilnih radnika. “Novine smatramo (političkim) prostorom za emancipaciju i kolektivnu akciju za bolja ljudska i radnička prava”, izjavio je ovaj umetnik.

Drugi umetnik koji se bavi radničkim pravima je hrvatski filmski režiser Srđan Kovačević, koji je proveo 37 dana u Ljubljani sa Delavskom Svetovalnicom (Savetovalištu za radnike), što je NVO koja pomaže radnicima migrantima pri administraciji i sa papirologijom, zbog čega je njihov život malo manje komplikovan.

“Ono što me je najviše pogodilo bila je činjenica da dnevno između 10 i 30 ljudi dođe u kancelariju Delavske Svetovalnice sa pričama o radu u katastrofalnim uslovima”, izjavio je Kovačević za K2.0. “Duboko me je pogodila nepravda kojoj sam bio svedok.”

Ovaj režiser je dodao da je jedina razlika između njega i radnika koji su došli da traže pomoć bila u tome da su, u većini slučajeva, radili u fizički gorim uslovima. Ono što ima zajedničko sa njima jesu privremeni ugovori, kašnjenje plata i ogroman pritisak na povećanje proizvodnje.

“Kada sam ovo video, to me je nateralo da se politički angažujem i zagovaram protiv ovakvih praksi, a ne samo da ih predstavim sa umetničke tačke gledišta”, kaže Kovačević.

Fotografija: Srđan Veljović.

Istraživačica Irena Pejić se, pak, bavila slučajem sarajevskog dnevnog lista Oslobođenje, što je bio list u vlasništvu Socijalističkog udruženja radničkog naroda Bosne i Hercegovine i zaista jugoslovenski orijentisan tokom osamdesetih godina. Arhivski materijali iz ovog dnevnog lista čine deo izložbe.

“Posle dezintegracije Jugoslavije, Oslobođenje je promenilo vlasnike i suočilo se sa stalnim problemima pri održavanju publikacije u životu”, objašnjava Pejić u svom tekstu koji prati njen rad. Uredništvo danas opisuje Oslobođenje kao “srpsko, hrvatsko i bošnjačko na ravnopravan način, jer ono pripada svim narodima i građanima Bosne i Hercegovine”.

Iako se o socijalističkoj Jugoslaviji često govori kao o državi koju je obeležila državna cenzura i manjak kritika u javnom prostoru, slučaj Oslobođenja pokazuje da nije sve tako crno i belo. Tokom vremena produbljivanja privredne i društvene krize, kada je sve moglo da bude pod snažnom kontrolom Komunističke partije, Oslobođenje je stalo na stranu radnika. “To je nešto što se ne sme zanemariti”, kaže Pejić.

Kada imamo ove primere u glavi, čini se da namera izložbe “Gradove smo vam podigli” nije samo kulturne prirode. Postoji i politička ideja, utkana u izloženi rad, implicirajući da, iako jugoslovenski socijalizam i emancipatorska postignuća ne mogu da se prevedu u sadašnjicu, oni i dalje sadrže određene političke pouke — makar one o potrebi borbe organizovanog kolektivnog čina s ciljem stvaranja novoga društva slobode, ravnopravnosti i solidarnosti.K

Izložba “Gradove smo vam podigli” je otvorena u Umetničkom paviljonu Cvijete Zuzorić do 2. jula.

Fotografije: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.
Konačni slikovni prikaz: Srđan Veljović.