“Sve što je nekada postojalo ovde, više ne postoji.”

Žaleći nad izborima prištinskih urbanista, Alban Muja mi je skrenuo pažnju na malu čeličnu ogradu koja okružuje posečeno drvo na trgu Zahir Pajaziti. “Isekli su staro drvo i stavili ogradu oko njega. Od koga ga štite?” Bio sam siguran da je bio retoričan, ali onda je promrmljao sebi u bradu: “Verovatno od sebe samih.”

Muja je takav, vodi se idejom sa neujednačenom energijom i onda se iznenada rasprši, kao kuglice u fliperu. Dobro poznaje ulice, a takođe je i poznat u gradu. Često smo zastajali da bi se javio ljudima na ulici, uživajući, ali na kratko, u svakom zagrljaju koji je sledio. Sve na njemu, počev od njegove talasaste, pepeljaste kose, do načina na koji je uvrtao brkove ispod krupnih očiju, ukazivalo je na umetnika. On kao da postoji u kolektivnoj svesti ulica kao performans, kao glasina koja se prenosi generacijama.

Kako smo počeli da lutamo ulicama, tako sam ja počeo da tražim njihova imena, ali osim očiglednih orijentira, slabo šta od informacija je bilo dostupno. Mujin dokumentarac “Blue Wall Red Door” (Plavi zid crvena vrata), koji je napravio u saradnji sa Yll Çitaku (Yl Čitaku), bavi se istraživanjem kako se u Prištini ljudi orijentišu i koji je po njima glavni objekat ili zgrada za orijentisanje.

Nazivi ulica su se na Kosovu toliko često menjali da su ljudi počeli da izbegavaju da ih koriste kao orijentir. Muja se našalio da je “najveći izazov za Kosovare kada ih neki stranac sa mapom grada pita ‘Gde je ova ulica?’”. Izgleda da se većina ljudi oslanja na zgrade i spomenike kako bi shvatili gde se nalaze u bilo kom trenutku.

Naš razgovor je prilikom snimanja često prekidan pred najezdom svakakvih industrijskih šumova. “Priština je u izgradnji”, rekao je Muja dok nas čudna kakofonija jezika nadjačava: Buka od mutilice za cement, hrapavi zvukovi koji dolaze od električne testere, zvukovi motora i talasi izduvnih gasova koje ispuštaju. Priština je u ključnoj fazi prepravke svoje javne ličnosti, a Muja je nervozan zbog toga što ne zna sta će biti sa ulicama, kao da su one bile metaforičke arterije javne svesti.

Gledajući okolo, postalo mi je jasno da Priština prolazi kroz pubertet. Postala je svesna činjenice da se želja koju oseća za stranim posmatračima dobija na osnovu dobrog utiska. Zato je pozvala sve hirurge i stručnjake da ublaže prokletstvo posleratnih akni. Ova “hitna” renoviranja su se međutim malo odužila, ostavljajući tako članove javnosti kao što je Muja da se pitaju hoće li se te građevine ikada završiti. “Veoma retko ćete videti da završe neku javnu građevinu.” Pitao sam ga šta je sa privatnom gradnjom?

“Drugačija su pravila za privatnu gradnju. Dragačija su pravila kada su vaše pare i kada su moje pare.”

Dok smo se približavali Bulevaru majke Tereze, Muju je pogodila dobro poznata tuga koja se takođe može prevesti i kao stid. Posmatramo mesto na kojem se nalazi napuštena zgrada, a Muja ne mora ni da mi kaže: Za njega je ovo podsetnik o propuštenim prilikama Prištine.

“Ljudi ne teže umetnosti, umetnost morate doneti ljudima. Ako pogledate ovu zgradu, savršena je za organizovanje izložbi, što je ono što Prištini u ovom trenutku treba – komercijalna umetnička scena – ali ova zgrada godinama zvrji prazna”, rekao je on.

Prednji deo zgrade koji gleda na bulevar je uglavnom prepun reklamnih postera i nepovezanih grafita – osim znaka “ne bacaj smeće”, koji prikazuje figuricu koja baca kukasti krst. Međutim, Mujina tuga se pretvorila u frustrirano uzbuđenje (u kom sam postao saučesnik) dok smo kao lešinari kružili oko “leša” zgrade. Govorio je o potencijalima zgrade koji još uvek nagoveštavaju moguć život.

Iza zgrade se nalazi trem gde se lako može zamisliti veselo druženje, ono sa čašama šampanjca i svim vrstama filozofskih priča o umetnosti. Preko puta zgrade su prazne barake koje su suviše stare da bi se prilagodile standardima modernog načina života, ali bi bile idealne kao prostori za ateljee. Tu su zidovi koji vape za projekcijama i skoro pa boli kada ih vidite tako ogoljene. “Ljudi su se borili za to”, Muja je objašnjavao dugu pravnu bitku koja se vodila u vezi sa vlasništvom nad zgradom, koju osporavaju i javno i privatno, “ali dok ne odluče čija je, zašto da ne uradimo nešto sa njom?”

Muja ima slične ideje i za sportski stadijum. Red napuštenih prodavnica sa spoljne strane stadijuma pruža jedinstvenu priliku za sklapanje braka između sporta i umetnosti — nešto što će svet tek videti. Bez stambenih naselja u blizini, ovi prostori su savršeni za umetnike kao i za probe bendova, ali oni ostaju u stanju žrtvovanja čekajući da ih preuzmu vlasnici komercijalnih radnji.

Hodamo dalje preko pukotina trotoara, pod svetlima “koja su zapravo bila namenjena auto-putevima”, a koja su u obliku saksije za cveće. Muja je rekao da je takav nemar mamurluk iz rata, kada je namerno zanemarivanje bilo subverzivno sredstvo protiv neprijatelja. “Dvorište je tokom rata pripradalo neprijatelju.” Tako da je sve što je bilo izvan njega moglo da istrune, jer je to predstavljalo neprijateljski gubitak. “Imao sam običaj da izađem napolje i razbijem ulične svetiljke, zato što su uz pomoć svetla lako mogli da nas uoče. Ali za tim danas nema potrebe.”

Prošli smo pored spomenika Majke Tereze. Njeno lice je oskrnavljeno magičnim markerom kojim je ispisan nečiji nadimak, a oko nje je plitak krug zelene stajaće vode. Većina spomenika u Prištini ima isti tretman održavanja i Muja se sprema da se tome suprotstavi, jer smatra da je to nepoštovanje prema sećanju na ljude u čiju čast je Priština podigla spomenik: “Ako ćete da radite to, onda uradite kako treba. Ali u Prištini se stvari ili rade pogrešno ili se ne koriste pravilno.”

Statua Skenderbega koja se nalazi ispred Narodnog pozorišta je najzanmiljivija od ovih spomenika. Ona je postavljena u čast Gjergj-a Kastrioti-a (Džordž Kastrioti), koji predstavlja epski simbol za prkos i hrabrost. Tokom 15. veka, decenijama se borio protiv Otomanskog carstva. Sa zakrivljenim mačem u ruci stoji na uzengijama spreman da skoči na konja. “Ali ovo je kopija spomenika iz Albanije!” ljuti se Muja sa dirljivim očajem u glasu. Stajao je ispred statue, gotovo je moleći da izbaci neku originalnost na trotoar, ali bezuspešno.

Ono što je čudno u vezi sa statuom jeste njen položaj u savremenim odnosima Kosova i Turske. Ona održava ravnotežu u kritičnim trenucima između dve suprotstavljenje istorijske priče, kao delo koje suštinski potkopava razmetanje u komičnu neprijatnost.

Nedavno je Balkanski fond za demokratiju imenovao grupu od 60 istoričara iz 11 istočnoevropskih zemalja da preispitaju regionalne knjige iz istorije, a na račun spornih tvrdnji o prirodi otomanske okupacije Balkana.

Postoje kontroverze o tome šta će knjige iz istorije na Kosovu reći: Da li su Turci silom zauzeli Balkan ili su samo bili mirni upravljači države koji su zapravo bili dobrodošli ovde?

Ako je ovo drugo izbor dana, šta onda Skenderbeg predstavlja ako ne epsko preterivanje? “Ako će prepravljati istorijske knjige, onda i ova statua treba da nestane”, rekao je Muja. Ovo mu izgleda ne smeta jer sumnja da će ga pogoditi gubitak kopije.

Malo kasnije, stajali smo ispred spomenika Newborn (Novorođeni) – niza štampanih slova, visokih tri metra, koja ispisuju NEWBORN. Na njemu su oslikane zastave svih zemalja koje su pomogle Kosovu da postane nezavisno i pitam se da li je to ključ za pitanja o kosovskom identitetu. Kosovo zapravo uopšte nije Newborn. Ono ima svoje prošle živote, istoriju, nekoliko pupčanih vrpci koje formiraju čvor koji ne treba da se odveže. Kosovski pokušaji za razjašnjenjem dolaze na štetu dubokog identiteta, koji je izgleda u raskoraku sa Mujinim pogledom na to, rupa bez dna između stranica knjiga iz istorije.

Na kraju me je Muja odveo da vidim skele na gradilištu blizu prištinskog “sistema za centralno grejanje”, koje je daleko od centra grada. Očigledno je to još jedan nedovršeni projekat koji tako stoji godinama. I dok je Muja pozirao za fotografiju ispred toga, primetio sam da je unutrašnjost te građevine prekrivena grafitima. Te nepovezane škrabotine su me zaintrigirale jer, ko bi se osećao tako strastveno društven da žvrlja ove neartikulisane škrabotine na skrivenom mestu kao što je ovo? Ali, “medij nije bitan. Nije bitno kako ćete nešto da ispričate, bitno je samo da ispričate.”

Osim toga, nije bitno šta grafit kaže, a to što kaže je samo po sebi kreativna intervencija koja postulira želju da iskoristi ekscentrične deformitete u Prištini, kao što je ova zgrada. Ako prištinski urbanisti ne uzmu u obzir ove očigledne činjenice, onda Priština neće moći da ponudi svoje najbolje priče, već samo odjeke trivijalnih razgovora.