Godina 2025. označava 30. godišnjicu genocida u Srebrenici, kada su snage bosanskih Srba masakrirale više od 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka. Iako je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju presudio da masakr u Srebrenici predstavlja genocid, negiranje i dalje zauzima istaknuto mesto u političkom diskursu bosanskih Srba.

Memorijalni centar Srebrenica nalazi se u središtu napora da se genocid zapamti i da se odupre njegovom negiranju. Centar je osnovan 2000. godine i nalazi se u Potočarima, selu u blizini grada Srebrenice. Dana 11. jula 1995. godine, nakon tri godine opsade Srebrenice — zone koju su Ujedinjene nacije proglasile zaštićenom — srpske snage su ušle u grad i počinile masakre u Potočarima i okolnim mestima. Danas, jedna od glavnih aktivnosti centra je organizovanje godišnjeg Dana sećanja 11. jula.

Ove godine, godišnjica dolazi u trenutku kada se muzeji i mesta sećanja širom sveta suočavaju s pitanjem kako da budu odgovorni čuvari istorije u doba rastućeg etnonacionalizma i promena u načinu na koji se znanje stvara i prenosi zahvaljujući digitalnoj eri. Memorijali Holokausta, na primer, sve više razmatraju korišćenje digitalnih alata poput veštačke inteligencije i virtuelne realnosti kako bi se povezali s mlađim generacijama, u svetlu uznemirujuće niskog nivoa znanja o Holokaustu i približavanja “sveta posle preživelih”, kada više neće biti živih svedoka koji bi učestvovali u obrazovnim programima.

Memorijalni centar Srebrenica takođe je zakoračio u digitalni prostor sećanja kroz aplikaciju Srebrenica 2.0. U saradnji sa italijanskim kulturnim udruženjem ARCI Bolzano, centar opisuje aplikaciju kao “inovativnu platformu koja povezuje sećanja na genocid u Srebrenici s budućim generacijama kroz savremene tehnologije”. Aplikacija nudi virtuelnu mapu Srebrenice i okolnih područja u kojima su se dogodili masakri, s označenim ključnim mestima. Korisnici mogu pristupiti istorijskim dokumentima, fotografijama i video snimcima povezanim s tim lokacijama. Na primer, klikom na oznaku bivše robne kuće u Srebrenici pojavljuje se snimak generala bosanskih Srba Ratka Mladića kako govori da je došao trenutak da se “Turcima osvetimo na ovom prostoru”, misleći na Bošnjake. Mladić, vođa snaga Republike Srpske, kasnije je osuđen za genocid u Srebrenici pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.

Za Andreu Rizzu Goldsteina, jednog od menadžera projekta Srebrenica 2.0, sećanje na Srebrenicu predstavlja poseban izazov. Po njegovom mišljenju, reč je o distopijskoj stvarnosti u kojoj lokalna vlast — sada pod upravom srpskih političara — svesno briše i negira genocid, što znači da se danas kroz grad može proći a da nigde ne postoji trag ili priznanje nasilja koje je dovelo do njegovog sadašnjeg stanja. Srebrenica je danas deo Republike Srpske, entiteta s većinskim srpskim stanovništvom, čiji gradonačelnik — kao i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik — negira da se genocid ikada dogodio.

Prema Goldsteinu, političke prepreke koje stoje na putu fizičkom svedočenju u ovom gradu čine virtuelni prostor ključnim alatom za sećanje na Srebrenicu. A za Goldsteina, prisećanje onoga što se ovde dogodilo od presudne je važnosti za razumevanje kako da se spreče budući genocidi.

Goldstein ima bogato iskustvo u oblasti kulture sećanja — radio je kao trener na projektima građanskog obrazovanja i član je Komisije za sećanje i antifašizam pri organizaciji ARCI. Takođe je sarađivao sa međunarodnim nevladinim organizacijama koje podstiču međuetnički dijalog između mladih Srba i Bošnjaka u posleratnoj Bosni i Hercegovini, a predvodio je i posete Srebrenici za aktiviste iz inostranstva.

Kosovo 2.0 razgovarala je s Goldsteinom o razvoju aplikacije Srebrenica 2.0, svrsi i politici sećanja, kao i o mogućnostima koje digitalno sećanje pruža u suočavanju s izazovima prisećanja na Srebrenicu.

K2.0: Možete li da objasnite kako je nastala aplikacija i koja je bila vaša osnovna ideja u njenom razvoju?

Andrea Rizza Goldstein: Primetili smo da je stranim posetiocima veoma teško da zamisle: „Šta je bila Srebrenica?” u tom periodu [od 1992. do 1995]. I danas je zaista teško zamisliti da je to tri godine bilo kao koncentracioni logor na otvorenom, sa hiljadama i hiljadama ljudi koji su živeli na ulicama, svaka kuća je bila prepuna ljudi, i tako dalje.

Za mlade iz obe zajednice, i srpske i bošnjačko-muslimanske, sve to je u njihovom doživljaju vremena bilo jednako daleko kao Drugi svetski rat — s tom razlikom što su ratovi devedesetih bili u boji, a Drugi svetski rat je u crno-beloj tehnici. To je bila jedina razlika, jer im je sve to bilo toliko daleko da nisu mogli da zamisle da se [genocid] dogodio na taj način.

Tako da smo imali te slojeve potreba koje je trebalo ispuniti kako bismo približili sećanje ljudima koji su dolazili tamo [u Srebrenicu]. Slušali su svedočenja preživelih i tako dalje, ali nisu mogli da zamisle kako je to izgledalo. To je prva stvar.

Druga svrha bila je da napravimo nešto kao čin otpora negiranju genocida i onoga što se tamo dogodilo, jer smatramo da je veoma važno razumeti šta se dešavalo tokom te tri godine rata. Genocid se nije dogodio samo 11. jula. Svi koji dolaze u Srebrenicu kažu: „Aha, dobro, da, genocid u Srebrenici — Srbi su ušli u grad, ubili više od 8.000 ljudi i to je to.” Ne. Mnogo toga se dešavalo pre toga, i mi možemo da objasnimo zašto je počeo rat u Bosni i Hercegovini, kako smo došli do 11. jula, kakva je bila uloga međunarodne zajednice, kako je genocid počinjen i gde se sve dogodio.

Zašto ste izabrali digitalnu platformu i kako se ona uklapa u te ciljeve?

Zato što u Srebrenici ne postoji memorijalizacija. Poslednjih 15 godina, lokalna administracija potpuno negira genocid. Dakle, ne bi nam ni dozvolili da napravimo bilo kakvo fizičko spomen-obeležje u gradu. U početku smo razmišljali da napravimo nešto poput Stolpersteine-a [spomen-obeležja postavljenih u zemlju kao znak sećanja na poslednju poznatu adresu, posao ili školu žrtava nacističkog progona]. Ali to je bilo nemoguće jer bismo morali da tražimo dozvolu opštine, a oni nikako ne bi pristali.

Druga opcija bila je da napravimo nešto poput QR kodova, ali za to su takođe potrebna fizička mesta gde bi se postavili, a prijatelji Srebrenice [osobe povezane sa Memorijalnim centrom] su rekli da bi izdržali dva dana, a onda bi ih neko izgrebao ili skinuo. Zato je jedino moguće mesto bio virtuelni prostor.

I to je veoma važno jer tada možete da vidite razliku između onoga čega se jedna zajednica želi sećati — i onoga što želi da zaboravi. Na primer, u samom centru Srebrenice postoji mesto gde je [u julu 1995. godine] general Ratko Mladić održao govor i rekao: “Došao je trenutak da se Turcima osvetimo na ovom prostoru [misleći na Bošnjake]”.

To je mesto na kojem je naređen genocid, a nema nikakvog znaka o tome. Umesto toga, postoji apsurdan spomenik — spomenik miru u svetu — na kojem tri deteta igraju oko sveta, i to je distopijski. Potpuno distopijski.

Dakle, fizički prostor je predstavljao izazov?

Videli smo da mladi Srbi trpe ogroman društveni pritisak i da ne mogu sebi da priušte ni da uđu u Memorijalni centar u Srebrenici. Imali smo nekoliko slučajeva, recimo dva prijatelja, dva srpska momka iz veoma nacionalističkih porodica. Odlučili su da prođu kroz neku vrstu katarze svog identiteta i da započnu dijalog sa muslimanima o onome što se dogodilo. Poslali smo ih u Beograd kako bi stekli određeno znanje o jugoslovenskim ratovima i genocidu u Srebrenici, a zatim su odlučili da posete Memorijalni centar. Porodice su, naravno, bile obaveštene, a da bi se izbegli problemi u zajednici, dvojica mladića su izbačeni iz svojih kuća i suočili su se s brojnim neprijatnostima i pritiscima u školi, posebno od strane svojih vršnjaka.

Dakle, postoje prepreke i za organizovanje grupnih i za individualnih poseta mladih Srba iz regiona Memorijalnom centru. Kako onda mogu da se informišu ili, recimo, da čuju drugu stranu priče? Zato smo odlučili da napravimo digitalni prostor dostupan na ličnim uređajima poput mobilnih telefona, kojem svako može pristupiti u privatnosti. Prošle godine smo sproveli veliku komunikacijsku kampanju u glavnim bosanskim medijima. Tako da smo sigurni da cela zajednica Srebrenice i okoline Republike Srpske zna da ova aplikacija postoji.

Snimak ekrana iz aplikacije.

Možete li reći nešto više o značaju povezivanja sa fizičkim mestima sećanja? Zašto je važno da ljudi mogu da povežu pisane izvore o tome šta se dogodilo sa mestima gde se to dogodilo?

Zamislite da ne postoji Aušvic. Sa Aušvicom imate originalno mesto gde su se stvari dogodile, sačuvano u svom punom značenju. Jer mesta govore. Mesta pričaju priče — pokazuju nam ko ih je sagradio, ko je bio unutra, ko više nije među živima. Zamislite da ne postoji Aušvic, koliko bi bilo teško razumeti razmere Birkenaua, na primer. A sada vam neko kaže: “Da, ovde se to dogodilo”, i vi vidite da je logor bio ogroman, vidite njegov kraj i možete da zamislite. Zato su mesta, po mom mišljenju, zaista važna da se priče smeste u prostor.

Postoji pet glavnih lokacija na kojima su počinjena masovna ubistva tokom genocida u Srebrenici, i svaka od njih ima veliko značenje. Prvo, to su mesta zločina, što je važno za suđenja i pravdu — da se sprovedu istraživanja i dokaže da su ljudi zaista tamo ubijeni, u tom broju. Drugo, važno je za preživele, za žene i decu — da imaju mesto na koje mogu da dođu i odaju počast svom mužu, ocu, koji je ubijen baš tu. I treće, važno je za rekonstrukciju priče. Zašto su dovedeni baš tu, a ne negde drugde? Ko je pomogao? Da li su ljudi iz tog kraja nešto videli? Koja zajednica je tada tu živela? Možete rekonstruisati topografiju genocida i razumeti takozvanu društvenu dimenziju genocida, da shvatite mehanizme koji su omogućili da se on desi.

Dakle, aplikacija pruža osnovu za tu zamišljenu rekonstrukciju događaja.

Da, pokušali smo to. To je bila ideja koju smo podelili sa Memorijalnim centrom i oni su bili zaista srećni što imaju mogućnost da prošire prostor sećanja u digitalnu sferu. Aplikacija proširuje i virtuelni i fizički prostor Memorijalnog centra, jer sada obuhvata i sam grad Srebrenicu, kao i lokacije masovnih zločina u okolnim planinama.

Isto je i kada odete u Aušvic — čujete vodiče kako kažu: “Eh, pre Birkenaua, postojao je Judenrampe, a Judenrampe je bio šest kilometara od Aušvica”. Gde? Gde je to? Ne možete to da zamislite. Šta je Judenrampe? Da imate nešto poput aplikacije, mogli biste da vidite: “Aha, okej, ovde sam, a Judenrampe je ovamo”. Tako možete da zamislite dolazak vozova, ljude koji hodaju i prolaze ispod natpisa Arbeit macht frei (što na nemačkom znači “Rad oslobađa”). Inače, ne možete da povežete te informacije s mestom na kom se nalazite u tom trenutku.

Možete li reći nešto više o mogućnostima koje digitalno sećanje pruža, posebno u odnosu na ciljeve sećanja?

Mislim da je to bilo 2018. godine kada sam poveo dva mladića iz Srebrenice — jednog Srbina i jednog Bošnjaka — u Aušvic. Počeli su međusobno da razgovaraju i rekli: “Sada razmišljamo o tome da nemamo pojma po čemu hodamo u Srebrenici. Znam da mi je otac ubijen tamo, ali sam rođen 1994. godine, tako da nemam slike u glavi o tome kako je Srebrenica izgledala pre rata i tokom rata. Hodam bez sećanja — u glavi nemam ništa: ni slike, ni priče bake i dede, ni očeve priče. Ne znam šta je bio ovaj park, šta je bila ova kuća, ovo mesto. I tako živim u jednoj distopijskoj dimenziji jer sam danas ovde. Nešto znam, ali ne znam gde gazim.”

Ako sećanje nema funkciju da otvori razgovor o onome što se dogodilo, onda ono nema smisla. To je kao hladno sećanje — bez praktične snage. Sećanje bi trebalo da bude osnova za razgovor o prošlosti, jer ljudi koji su nastavili da žive na tom mestu nakon genocida žive unutar strukture — društvene, kulturne, antropološke — koja ima svoje poreklo u genocidu. Dakle, pod uticajem ste te strukture, a ne znate ni da ona postoji.

Jedini mogući način da se to reši bio je da napravimo digitalni prostor u kojem imamo potpunu slobodu da mapiramo i obeležimo svako mesto koje želimo. To je bio proces i razlog zašto smo se odlučili za ovakvo sredstvo — digitalno sećanje.

Da se vratimo na Aušvic — tada nije postojalo digitalno sredstvo koje bi vam reklo gde se nalazi Judenrampe ili Monowitz, jer u suprotnom dolazite autobusom i budete iskrcani ispred natpisa Arbeit macht frei, a nemate predstavu o topografiji logora.

Mislim da je jako važno razumeti sam sistem. Ako razumeš sistem, možda ćeš shvatiti i mnoge druge stvari. Mnogi ljudi misle da je svaki Jevrejin prošao ispod natpisa Arbeit macht frei, tog čuvenog Arbeit macht frei. Ali to jednostavno nije tačno. Na primer, Primo Levi [poznati italijansko-jevrejski pisac i preživeli logoraš iz Aušvica] video je taj natpis tek nakon 1945. godine, kada se vratio tamo posle rata i tada je prvi put prošao ispod njega.

Isto je i sa razumevanjem dinamike genocida u Srebrenici. Mnogi misle da je to izgledalo ovako: 1995. godine Srbi su pobedili Plave šlemove [mirovne snage Ujedinjenih nacija], ušli u grad i ubili 8.000 ljudi. Ne, nije bilo tako. To se nije desilo na taj način. I mislim da je jako važno imati uvod. Morate uključiti sve što se dešavalo od 1992. do 1995. kako biste mogli da shvatite jednu veliku temu: odgovornost međunarodne zajednice za loše upravljanje ratom, za krizu od 1992. do 1995, i odgovornost — i neuspeh — međunarodne zajednice što je dozvolila da se genocid u Srebrenici dogodi.

Zašto je to velika tema? Zato što, ako su lekcije iz Aušvica o važnosti ljudskih prava, onda su lekcije iz Srebrenice o potrebi za mehanizmima za sprečavanje genocida. Već smo imali ljudska prava i međunarodnu pravdu [zakone i sporazume] tokom rata u Bosni i Hercegovini. Ono što je bilo teško sprovesti u delo bili su upravo instrumenti prevencije genocida. I to je danas problem i u Gazi i u Ukrajini.

Dakle, neuspeh međunarodne zajednice [u Srebrenici] ima mnogo uzroka. Te uzroke treba razumeti da bi se otvorio razgovor. Sećanje mora da ima snagu da otvori dijalog u sadašnjosti. Model Srebrenice je prošao bez ikakve rasprave u svetskoj javnosti. Ima komemoracija, ima tuge zbog žrtava, i tako dalje, ali prava svrha ovog sećanja trebalo bi da bude postavljanje pitanja: “Dobro, a zašto se genocid dešava? Šta je pošlo po zlu? Šta nam nedostaje da bismo imali instrumente prevencije? Zašto više nemamo plave šlemove? Ko može da zaustavi Putina i Netanyahua?”

Ta pitanja proističu iz rata u Bosni i Hercegovini i genocida u Srebrenici. A ovaj digitalni alat [Srebrenica 2.0] može da koristi svako, bilo gde u svetu, da postavi ta pitanja — jer je besplatan.

Ovaj članak je skraćen i uređen radi jasnoće.

Istaknuta slika: Memorijalni centar Srebrenica.