Iako je praktikovanje vere bilo koje vrste bilo žestoko proganjano u komunističkoj Albaniji, Ani Đika kao dete nikada nije imala osećaj da je biti deo protestantske porodice u tajnosti rizično ili uzbudljivo. Sve što je znala je da ne sme deliti biblijske priče svoje bake ni sa kim van porodice.

Ovaj deo istorije je samo jedna od mnogih tema koje Đika istražuje u svojim nedavno objavljenim memoarima “An Unruled Body: A Poet’s Memoir” (Neukroćeno telo: memoari jedne pesnikinje; objavio Restless Books, 2023). U njemu, Đika — pesnikinja, učiteljica, prevoditeljica i sada memoaristkinja — istražuje svoje detinjstvo u porodici adventista sedmog dana tokom Hodžine Albanije. Nakon što je komunizam pao i Albanija ušla u divlje 1990-te, mlada Đika je morala iznenada da se nosi sa težinom strogog patrijarhalnog, konzervativnog vaspitanja u svojoj porodici zajedno sa eksplozijom rodno zasnovanog nasilja van kuće.

Dok je godinama trpela neprestano seksualno uznemiravanje od strane lutajućih grupa muškaraca, kao i ulične napade dečaka njenih godina i decenijama starijih muškaraca, rodila joj se zastrašujuća svest o poznanicama koje su se suočile sa seksualnim napadima ili seksualnim ropstvom. Taj teret je otežan psihološkom traumom silovanja koje je pretrpela kao 12-godišnjakinja, seksualnog napada o kojem nikome nije pričala dve decenije.

Kada je njena porodica dobila zelenu kartu na lutriji 1995. godine, Đika je otišla u SAD da započne novi život i govori novim jezikom, nadajući se da će svoje tinejdžerske godine uspeti da ostavi iza sebe. Preselivši se na Tajland nakon koledža kako bi bila sa Indijcem u kojeg se zaljubila preko interneta zbog njihove zajedničke ljubavi prema poeziji, Đika ubrzo saznaje da je seksualne traume iz njene prošlosti još uvek ganjaju.

U neustrašivo iskrenoj i otvorenoj prozi, memoari prikazuju Đikin spor proces učenja kako da prevaziđe ove traume i kako joj transformacija od jedne adventistkinje sedmog dana u osobu koja je gotovo religiozno odana poeziji i jeziku pomaže da se ponovo poveže sa svojom seksualnošću i željama.

K2.0 je tokom praznika razgovarao sa Đikom o ilegalnim hrišćanima, prevođenju albanskih pesnikinja i pesnika i o tome kako patrijarhat može da naruši odnos žene prema sopstvenom telu.

Često postoji trenutak “smrti diktatora” u pisanju o mestima kao što su Albanija ili Sovjetski Savez. U svojim memoarima pišete o smrti Envera Hodže iz Vaše perspektive kao malog deteta i o svom sećanju kako ste se osećali zbunjeno i otuđeno od ostalih koji su javno ispoljavali žalost. Vaš odgovor iz detinjstva na to bio je da napišete pesmu. Odakle je došla ta pobuda da se okrenete poeziji?

Mislim da se to desilo zbog toga što sam od bake slušala poeziju i dečije pesme. Zaista sam volela da ih sve zapamtim. Tako da sam kao devojčica stalno recitovala poeziju. A onda kada je Enver Hodža umro, to je bio veoma zbunjujući momenat za mene. Zašto svi tako puno plaču? Zašto nas nastavnik potpuno udaljava od naših svakodnevnih aktivnosti?

Bio je to tipičan dan u školi, sedeli smo i slušali, recitovali lekciju. I onda nas odjednom izvedu napolje iza škole, daleko na čistinu, u prirodu, a mi to nikada ranije nismo radili. I onda nam kažu da je ta osoba umrla. Dakle, način na koji su nam dali te informacije bio je apsolutno bez presedana.

A onda su nas pustili ranije kući. Sećam se da sam na TV-u videla sve te snimke ljudi koji šetaju i plaču. A onda je i moja baka briznula u plač. Prosto nisam razumela šta se dešava sa ljudima. I mislim da se ta pobuda rodila kao pokušaj da shvatim šta se dešava, kao da sam se suočila sa nečim što ne razumem, pa sam pokušala to da shvatim kroz jezik.

Od tog dana ste manje-više pesnikinja i objavljivali ste svoju poeziju u SAD, kao i prevodili albanske pesnikinje/pesnike na engleski. Pišete u “Neukroćenom telu” da je i vaša majka pesnikinja?

Uvek je pisala. Pre nego što sam se ja rodila, već je imala dve izdate knjige pesama. I onda mislim da je prošla kroz period od 20 godina kada nije ništa objavljivala. Mislim da je to zbog toga što su joj govorili: “Ne možete objaviti ovu knjigu osim ako ne počnete sa pesmama koje hvale Partiju rada Albanije.”

Tako da mislim da je prestala možda iz revolta ili jednostavno nije želela da bude cenzurisana na taj način. Takođe, život koji je živela bio je prilično intenzivan. Morala je do kasno da radi van kuće, a onda se vraćala kući gde ju je čekalo dvoje dece.

I, znate, živeti u to vreme, imati osećaj kao da vas posmatraju… Spomenula sam u knjizi kako je neko vreme bila u nevolji zbog prepiske sa jednim kosovarskim pesnikom. Tako da mislim da je prestala da piše 20 godina iz svih tih različitih razloga, a onda je ponovo počela kada smo se preselili ovde u SAD. Dakle, ona je bila imigrantska spisateljica ovih poslednjih 27 godina. Od tada je napisala još tri ili četiri knjige.

Prevodili ste poeziju Dževdeta Bajraja kao i albansku pesnikinju laureata Ljuljetu Lešanaku. Ali Vaša poezija je na engleskom i sada ste objavili svoje memoare na engleskom. Da li ste ikada osećali potrebu da pišete na albanskom? Kakav je Vaš odnos prema jezicima u vašoj sopstvenoj praksi pisanja?

Počela sam kao spisateljica na albanskom dok sam tamo živela. Pisala sam pesme i sećam se da sam volela časove kompozicije, časove književnosti. A onda sam se preselila ovde u SAD, krenula da studiram engleski i bila okružena samo tim jezikom.

Nikada nisam imala prijateljice i prijatelje Albance ovde, pogotovo na fakultetu gde sam bila jedina govornica albanskog. Tako sam počeo da razmišljam na engleskom, da pišem na engleskom, a kasnije i da predajem engleski. Prevodila sam malo sa engleskog na albanski da bih podelila svoje pesme sa majkom. To sam radila pomalo, ali vrlo neformalno i to samo za moju mamu.

Osećam da moj kreativni jezik na albanskom nije tako živahan, uzbudljiv ili razigran kao što je to slučaj na engleskom. Kad koristim engleski osećam se kao kod kuće jer sam toliko udubljena u njega.

Ali, sada kada je ova knjiga izašla, moram da komuniciram sa mnogo Albanaca koji je čitaju i pišu mi o njoj. I uzvraćam im ponekad pola na engleskom, pola na albanskom, a ponekad skroz na albanskom. Imam osećaj da ako odem u Albaniju u posetu na neko vreme, možda napišem nešto na albanskom. Ali ne znam, ne mogu ništa da forsiram. Biće šta bude.

U jednom trenutku u knjizi opisujete godine rodno zasnovanog nasilja kojem ste i sami svedočili i iskusili 1990-ih, pa pišete: “Ja nisam preživela devojačko doba. Ja sam ga izbegla. A kada je došlo doba da postanem žena, nisam bila spremna da ga prihvatim”. Kasnije u epilogu čitateljka/čitalac saznaje da ste Albaniju posetili samo jednom otkako ste je 1996. godine napustili kao tinejdžerka. Memoari su zapanjujući zaron u Vašu ličnu istoriju i povratak domu koji ste ostavili. Da li je Vaš projekat prevođenja albanskih pesnikinja/pesnika deo istog projekta, povratka Albaniji kroz njenu književnost?

Da, to je jako dobro pitanje. Jer mislim da su te stvari povezane u smislu da sam možda prihvatila prevođenje sa albanskog na engleski kao neku vrstu povratka kući. Napustila sam svoju zemlju, ali ne baš svojim izborom. Moj tata je dobio zelenu kartu na lutriji, a ja sam imala 18 godina. Nisam imala izbora nego da idem s roditeljima. Ali, takođe sam i želela da odem jer je bilo teško živeti tamo u to vreme.

Ali na neki način imam tu čežnju… znate ono kako ponekad čeznete za nekim mestom ili nečim što ne razumete?

Latila sam se prevođenja iz različitih razloga. Prvi razlog je bio taj što obožavam poeziju. Bilo je to delo Ljuljete Lešanaku. I mislila sam, ovo mora da se podeli. Želim da budem osoba koja će više izložiti njena dela.

Međutim, mislim da je duboko u meni postojala želja da se ponovo povežem sa jezikom, sa kulturom, ljudima sa kojima sam izgubila kontakt, možda i po svom izboru. Mislim da sam ja odbacila albanski. Kada sam došla u ovu zemlju, samo sam želela da tečno govorim engleski kako bih zaboravila sve ono što mi se dogodilo i kako bih dobila nov identitet, govoreći sebi da sam sada nezavisna i da me ovde ništa ne može povrediti.

Pišete da se 1990-te u Albaniji ponekad nazivaju “vremenom kada su dečaci zadirkivali devojčice”, a onda pokazujete kakav je to okrutan i nasilan eufemizam “zadirkivati”. Knjiga govori o tome kako je iskustvo tog vremenskog perioda uticalo da se u Vama probudi osećaj otvorenosti prema Vašoj sopstvenoj seksualnosti i da se više povežete s drugima. Zanima me šta mislite kako je to uticalo na druge mlade Albanke i društvo u širem smislu.

Ja imam samo iskustvo osobe koja je odrasla u glavnom gradu. Tako da ne mogu da kažem da znam kako je bilo mladim ženama u manjim gradovima ili ruralnim sredinama. Ali, preovladavala je patrijarhalna kultura. I dalje je tako. Još uvek u vestima možete da čujete o nasilju u porodici ili ubijanju žena.

Stvarno ne mogu da govorim o tome kako je to uticalo na njih, pošto sam ja odatle otišla, je l’? Ne živim tamo već dugo, ali sama činjenica da čujem o tom stvarima u vestima ili vidim da postoji neka vrsta #MeToo pokreta u poslednjih nekoliko godina u Albaniji, znači da može imati uticaja. Tako da mislim da im treba više ovakvih dela. Treba još više da se osveste… ili barem muškarci moraju biti svesniji toga koliko je teško mladim devojkama, devojčicama i ženama.

Kao odrasla osoba, Vaša baka je pre Drugog svetskog rata prešla iz pravoslavlja u adventizam sedmog dana nakon što je upoznala američkog protestantskog misionara. Odrasli ste 1980-ih u protestantskom domaćinstvu u tajnosti, u vreme kada je praktikovanje vere bilo strogo ilegalno i žestoko proganjano u Albaniji. Možete li mi reći nešto više o tom praktikovanju u tajnosti?

Tada nisam bila svestan da je to nešto uzbudljivo. Kad se sada setim toga, uzbudljivo je to što sam imala takvu baku koja mi je pričala najlepše priče. Priče iz Starog zaveta su za mene neverovatne; one su književnost. Verovatno sam tu i zavolela pripovedanje. Zbog svih tih detalja kao što su Jakov i šarena haljina ili Jona i kit. Predivno!

Takođe smo se i molili zajedno. Baka bi nam rekla: “‘Ajmo sad da se pomolimo” i ja bih kleknula s njom. To je nešto o čemu nikada ne bih pričala napolju van kuće, jer smo naučili da ne pričamo o tome. Ne sećam se konkretno da su roditelji ili baka baš tako rekli, ali vi to shvatite onda kada neko pokuca na vrata, a ona trči da sakrije Bibliju ispod pokrivača na krevetu. Vi vidite da se to dešava, tako da znate da je to nešto o čemu se ne priča. Ono postaje vitalni deo života u komunizmu.

Pišete da je Vaša baka bila deo tajne mreže protestanata koja je razbijena 1950-ih. Do trenutka kada ste se rodili, da li je bilo drugih tajnih hrišćana sa kojima je Vaša porodica bila povezana ili je to bila samo Vaša uža porodica?

To je bilo ograničeno unutar moje porodice. Moja baka se preselila da živi kod nas kada sam ja rođena kako bi brinula o meni i bratu dok su roditelji na poslu. Nismo išli ni u vrtić ni u predškolsko. Bila je s nama od samog početka i živeli smo zajedno, nas petoro. Ponekad bi nam u posetu dolazio njen drugi sin sa ćerkom i suprugom, bilo ih je troje. Molila bi se i sa svima nama s vremena na vreme, ne baš često, ali i oni su bili u tome, sledili su njena verovanja.

Moja baka je takođe imala ćerku u Korči koja bi nas posećivala možda jednom godišnje. Kad god bi stric ili strina došli u posetu, molila bi se i sa njima. Takva je bila porodica na očevoj strani, ali i moja majka je prihvatila taj običaj kada je baka došla da živi s nama u kući.

Svi smo promenili veru, ali nismo bili kršteni sve do 1990-ih. Baka se krstila u svojim 80-im godinama.

Kada je pao komunizam i misionari su se vratili u Albaniju 1990-ih, otkrili su Vašu baku i kako je ona decenijama u tajnosti ostala adventistkinja sedmog dana. Tada je postala zvezda u svetu globalnih medija adventista sedmog dana. Ona je fascinantna ličnost i podsetila me je na baku Lee Ipi (Lea Ypi) iz njenih nedavno objavljenih memoara “Free” (Slobodna). I tu imamo jednu Albanku koja je imala čitav jedan život pre komunizma, u ovom slučaju kao ćerka osmanskog paše, i koja, kao i Vaša baka, uspeva da nadživi komunizam oslanjajući se na svoje ogromne unutrašnje resurse. Dva nedavna memoara Albanki koje žive u inostranstvu — dve fenomenalne bake. Otkud to?

Verujem da to možda govori više o toj kulturi odrastanja sa starijima u vašoj blizini ili suživotu nekoliko generacija u istoj kući i mudrosti koju vam prenose ti stariji ljudi. A ta osoba je toliko toga proživela.

Moja baka je pripadala generaciji u kojoj su učili grčki u osnovnoj školi. I onda, ne znam šta se desilo, ali imala je samo pet razreda škole. Tada je Biblija bila potpuno zabranjena, a ona je imala Bibliju na grčkom iz vremena pre komunizma. Tako da je koristila jezik koji je naučila u školi i verovatno ga je i poboljšala čitajući tu Bibliju.

Nema Biblije na albanskom jeziku?

Ne. Imala je samo tu grčku Bibliju.

Čula je da ako čitate tri poglavlja dnevno i pet na šabat, kako za subotu kažu adventisti sedmog dana, možete pročitati celu Bibliju od 1. januara do 31. decembra. I to je verno radila decenijama. Dakle, pročitala je tu grčku Bibliju, ne znam, najmanje 40 puta.

A onda bi nam je prevodila. Imala je sveske pune prevoda. Ti misionari iz Engleske, kada su je otkrili nakon komunizma, praktično su uzeli sve te sveske i Bibliju da bi ih sačuvali, jer je sve to bilo nešto vrlo posebno. Ali ni sad ne znam gde se nalaze. Mora da su u Engleskoj, negde u Londonu. Dakle, da, kod njih je njena Biblija.

Takođe je znala da mora da izdvoji desetinu, što je 10% svega što zaradite. Ali ponekad bi ljudi dolazili i donosili joj novac za Novu godinu ili rođendan. Njeni sinovi bi joj davali novac. Čak i od toga bi izdvojila deseti deo i sačuvala. Obično bi to adventisti sedmog dana davali crkvi svake nedelje. Ali, pošto nije bilo crkve, sve je to držala u kutiji 48 godina pre nego što je predala.

Vaša knjiga počinje proširenim pasusom u kojem masturbirate u autu, obuzeti eksplozivnom željom nakon što je Vaš nezadovoljavajući i donekle zlostavljački brak prestao. Taj pasus postavlja jasnu sliku knjige koja se bavi seksualnošću, željama i rodno zasnovanim nasiljem na vrlo otvoren i iskren način. S obzirom da se veliki deo knjige bavi konzervativnim patrijarhalnim okruženjem Vašeg detinjstva, da li Vas je zabrinulo kako bi na to čitaoci, možda pre svega iz Vaše šire albanske zajednice, mogli da reaguju?

Jeste. Ali, mnoga reagovanja su bila veoma pozitivna. I nisam dobila nikakve negativne povratne informacije od albanskih čitateljki i čitalaca. Izgleda da su svi zahvalni i uzbuđeni što postoji ova knjiga u kojoj naratorka otvoreno govori o ovim stvarima.

S druge strane, oduvek sam verovala da moram o ovome da pišem. Ja sam ta koja to može da uradi. Takvo je bilo moje iskustvo. O tome mogu da pišem. Ako ja o tome ne pišem, ko će?

Vi ste pesnikinja i prevoditeljka, a sada i memoaristkinja. Da li za Vas ova knjiga predstavlja albanske memoare ili američke memoare? Kako vidite sebe kao spisateljicu?

Nikad baš ne razmišljam o tim etiketama niti o školama pisanja ili žanrovima. Kad me neko pita da li sam pesnikinja ili sam spisateljica fikcije ili nefikcije… ne znam. Razumem da neki ljudi imaju potrebu da se direktno izjasne i kažu “ja sam pesnik” ili “ja sam pisac fikcije”. Međutim, ja se više liminalno osećam. Sebe vidim samo kao spisateljicu.

Kada sam pisala ove memoare, bila sam samo uzbuđena što ću ispričati tu priču. A onda kada sam tu i tamo počela da ubacujem fragmente poezije i da se igram s tim, postalo je zanimljivije. Tako da me uzbuđuje sama činjenica što se bavim stvaralaštvom. Ja sam stvarateljka, ja sam spisateljica, ja sam umetnica.

Ovaj članak je uređen radi dužine i jasnoće. Razgovor je vođen na engleskom jeziku.

Naslovna slika: Ani Gjika.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0. Stavovi izneseni u njemu lični su stavovi autora/ice te nužno ne odražavaju stavove K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.