Arbër Qerka-Gashi je u aprilu 2020. godine, usred pandemije COVID-19, počeo da objavljuje stare porodične fotografije na Instagram stranici Balkanism. Ono što je započelo kao lični projekat sada ima skoro 50.000 pratilaca/teljki i obuhvata raznovrsne teme — odeću, hranu, istoriju, savremene društvene probleme i mnoge druge teme — vezane za balkanske zemlje i narode.

Balkanism sebe definiše kao “kulturni, istorijski, društveni, arhivski i edukativni kolektiv i publikaciju” koja nastoji da unapredi međuetničke odnose na Balkanu i među zajednicama u dijaspori. Cilj mu je da to postigne predstavljanjem tradicija i zajednica koje su često zanemarene ili svesno marginalizovane.

Popularnost Balkanism-a naglo je porasla u julu 2020. godine. Qerka-Gashi, 27-godišnji pisac i kustos rođen u Londonu u porodici kosovskih Albanaca, objavio je post kojim je pozvao Apple Maps da uključi Kosovo u svoju mapu. Post je postao viralan, a podelila ga je i pop zvezda Rita Ora, koja je tagovala druge poznate ličnosti poput Due Lipe, Bebe Rexhe, Ave Max i drugih. Qerka-Gashijev originalni post sada ima više od 100.000 lajkova.

Jasna podrška Balkanism-a Kosovu privukla je gnev srpskih nacionalista na internetu, koji su nemilosrdno napadali Qerka-Gashija. Takođe je naišao na kritike ekstremnih albanskih nacionalista, koji se protive viziji Balkanism-a kao pan-balkanske, a ne isključivo albanske stranice. Ipak, nastavio je da razvija stranicu, vođen željom da stvori transnacionalnu i transprostornu zajednicu oko zajedničkih i jedinstvenih balkanskih identiteta.

Dana 28. septembra 2024. godine, Qerka-Gashi pokrenuo je prvo štampano izdanje Balkanism-a, pod nazivom “Diversity as Strength” (Različitost kao snaga), u Muzeju migracija u Londonu. Publikacija okuplja 50 autora/ki iz celog regiona i njegovih dijaspora.

Qerka-Gashi, Tamara Vujinović i drugi članovi i članice zajednice Balkanism takođe su pretvorili/e uspeh stranice u fizičke događaje kroz Balkan London Collective, koji je organizovao dve manifestacije Balkan Pride, kao i diskusije i filmske večeri. Ovi događaji imaju za cilj da stvore inkluzivni i progresivni prostor u Londonu, gde različiti balkanski identiteti mogu da se međusobno dele i slave.

K2.0 je razgovarala sa Qerka-Gashijem, koji je ranije pisao za ovaj portal, o izazovima moderiranja platforme posvećene regionu čiji stanovnici i stanovnice ne dele uvek isto mišljenje, o produkciji štampane publikacije i radosti povezivanja balkanskih dijasporskih zajednica uživo.

K2.0: Možete li nam reći nešto više o svom poreklu i šta Vas je navelo da pokrenete Balkanism?

Arbër Qerka-Gashi: Rođen sam i odrastao u Londonu, u porodici kosovskih roditelja koji su se doselili pre rata, 1993. ili 1994. godine. Videli su da se situacija na Kosovu pogoršava i osetili su potrebu da se presele.

Oba moja roditelja rođena su u Prištini. Moja majka potiče iz porodice koja govori turski, dok je moj otac iz albanske porodice poreklom iz područja Lab [severoistočni deo Kosova] s dubokom tradicijom u poljoprivredi i stočarstvu, dok je s majčine strane porodica više povezana s urbanim životom.

Odrastao sam u istočnom Londonu. Moje odrastanje u Britaniji bilo je vrlo zbunjujuće. Kosovo nikada nije bilo predstavljeno ni na koji način, ni u kulturi, ni u javnosti. Imao sam osećaj konfuzije u vezi sa sopstvenim identitetom, ali i nedostatak spoljnog prostora gde bih mogao to da istražim. Takođe sam primetio, putem društvenih mreža, da nedostaju progresivni balkanski prostori koji se bave identitetom i složenošću porekla iz regiona poput Balkana.

Pohađao sam osnovne studije na Goldsmithsu [Univerzitet u Londonu], koji je u to vreme imao centar za kulturna istraživanja Balkana. To me je dodatno motivisalo da tamo studiram. Specijalizovao sam se za područje bivše Jugoslavije, konkretno za Kosovo unutar bivše Jugoslavije. Završio sam studije, a zatim je 2020. došao COVID-19 i zatekao sam se s gomilom izvora i informacija koje sam godinama prikupljao. Roditelji su mi takođe poklonili mnogo svojih arhivskih fotografija.

Osetio sam potrebu da ih počnem arhivirati, ali i da koristim te slike i znanje kako bih pokrenuo platformu koja je izrazito progresivna i bavi se pitanjima balkanskog identiteta, koja do sada nikada nisu bila dovoljno istražena. Mislim da je Balkanism zaista jedinstven jer su mnogi balkanski prostori na društvenim mrežama uglavnom usmereni na Bosnu, Srbiju i Hrvatsku. Kao neko s Kosova, želeo sam da ponudim drugačiju naraciju i stvorim drugačiji prostor, posebno iz muslimanske i kosovske perspektive. Kompleksnost etničkog identiteta moje porodice takođe je nešto što sam želeo da bude istraženo na autentičan način. To je zapravo dovelo do osnivanja Balkanism-a.

Koja je bila Vaša početna vizija za Balkanism? Da li se ta vizija menjala s vremenom?

Moja početna vizija bila je definitivno ličnija i fokusirana na moje odnose. Kao što sam rekao, identitet moje majke je kompleksan, kao i identitet mog oca. Oni su odrasli u vremenu kada je Kosovo bilo autonomna pokrajina unutar bivše Jugoslavije, a ljudi u Prištini su doživljavali Jugoslaviju na vrlo drugačiji način u poređenju s drugim delovima Kosova, pogotovo ruralnim. Tako da sam odrastao s uticajem više različitih kultura. Imam turski uticaj, albanski uticaj i kosovski uticaj. A onda tu je i jugoslovenski, balkanski uticaj koji me je duboko oblikovao kulturološki.

To mi je omogućilo da se povežem s mnogim različitim ljudima. Povezivao sam se s ljudima iz zemalja bivše Jugoslavije jer smo jeli istu hranu i koristili iste proizvode. Povezivao sam se s Albancima jer govorim albanski i zato što sam Albanac. Povezivao sam se i s ljudima iz Turske. Video sam sebe u širem balkanskom prostoru, povezanom s toliko različitih zemalja. Ali, takođe, zbog porodične istorije, imam porodicu rasutu po celom regionu. Imam rodbinu u Turskoj, Makedoniji, Crnoj Gori i Bosni, zbog raznih društveno-političkih okolnosti. Balkanism je osnovan s idejom mog ličnog odnosa prema regionu.

Pojam “balkanizam” skovala je Marija Todorova, akademkinja koja je govorila o odnosu Zapadnog sveta prema ovom regionu. Inspirisan njenim radom, koji proizlazi iz koncepta “Orijentalizma” Edwarda Saida, želeo sam da preuzmem balkanski identitet i istražim ga na autentičniji način.

Balkanski region se često prikazuje kroz trube i narodnu muziku u zapadnim prostorima, što zna biti prilično nereprezentativno. To me je dodatno motivisalo da istražujem kulturne elemente Balkana. Hteo sam da osiguram da ovo bude progresivan prostor zasnovan na tranzicionoj pravdi, dubokim razgovorima i autentičnom kulturnom prikazu.

Kako Vaša dijasporska perspektiva utiče na Vaš rad? Postoje li posebni nedostaci ili prednosti koje dolaze s ovom tačkom gledišta?

Činjenica da sam rođen i odrastao u Londonu u velikoj meri utiče na način na koji doživljavam svet. Odrastao sam u vrlo etnički raznovrsnom, multikulturalnom prostoru i okruženju, što smatram velikom vrednošću. Kada sam proučavao istoriju Kosova, prepoznao sam mnogo etničke raznovrsnosti i multikulturalizma, ali nešto što zaista želim da izbegnem jeste romantizacija ili reprodukovanje ovog zapadnjačkog, liberalnog pristupa etničkom uključivanju i raznovrsnosti, jer se to često dešava, naročito kroz EU posredovane inicijative, posebno na Kosovu.

Ponekad imam osećaj da ljudi to koriste protiv mene. Kažu: “Živiš u dijaspori, imaš potpuno drugačije iskustvo.” Ali, uvek pazim da, kada pišem opis ili predstavljam neku informaciju, jasno kažem da sam iz dijaspore. Imam ovu perspektivu i nemam lično iskustvo odrastanja na Kosovu. Godinama sam često posećivao Kosovo, ali moje iskustvo i odnos prema njemu oblikovani su iskustvima mojih roditelja. Jasno to naglašavam na platformi.

Takođe, želeo sam da Balkanism bude vrlo otvoren prostor. Naravno, ne mogu znati sve o Kosovu ili regionu, o njegovoj ogromnosti i različitim kulturama i identitetima, pa kada nešto ne znam, bilo kroz priče ili opise, pozivam ljude da me informišu.

Upravo taj proces otvorenosti prema kritikama omogućio nam je da razvijemo način na koji proizvodimo sadržaj i predstavljamo zajednice. Otvoreno govorim o činjenici da nisam rođen niti odrastao u regionu. Razumem to, ali sam i duboko povezan s regionom, istorijski, etnički i kulturološki.

Dobar deo naše publike takođe je iz dijaspore. Mislim da su mnogi ljudi iz dijaspore želeli da ovakav prostor postoji. Međutim, ne želim da isključim ljude iz regiona jer su, naravno, i oni deo ove priče.

Uzevši u obzir različite perspektive na Balkanu, kako održavate ovaj prostor sigurnim i inkluzivnim?

Godine 2021. pokrenuo sam radnu grupu za Balkanism. Objavio sam poziv za ambasadore. Oni su trebali biti kreatori sadržaja za platformu, koji dolaze iz različitih perspektiva u regionu. Bilo je to skoro kao proces zapošljavanja.

Primili smo oko 85 prijava. U to vreme sam sve radio sam, pa sam morao da prođem kroz opsežan proces intervjuisanja kako bih osigurao da se njihove vrednosti poklapaju s ciljevima Balkanism-a. Trenutno imamo radnu grupu od oko 13 ljudi. To je grupa ljudi različitih identiteta i iskustava, uključujući ljude iz dijaspore i iz regiona. Želeo sam da to bude prostor zasnovan na zajednici.

Kako je stranica rasla, video sam potrebu da se osiguraju različiti glasovi i narativi. Ako odete na platformu, veliki deo sadržaja kreiraju ljudi s određenim identitetima. Mislim da je važno videti njihove sopstvene perspektive i kulturu predstavljene na način na koji oni to najbolje znaju, jer ja, naravno, govorim iz svoje individualne perspektive. Tako smo osigurali da budemo odgovorni prema sebi.

Kako izgleda proces uređivanja sadržaja?

Volim stvari koje su vizuelno privlačne. Pregledam arhive i različite medije kako bih pronašao sadržaj i materijal koji odgovara stranici. Ono što je jedinstveno kod Balkanism-a jeste što pokrivamo širok spektar tema i iskustava, od kulturnih i umetničkih, preko fotografija, do pitanja socijalnih prava. Platforma omogućava istraživanje mnoštva narativa. Mislim da to privlači ljude. Često me pitaju: “Ko je vaša ciljna publika?” Odgovor je – svi.

Koji su bili neki od izazova u moderiranju sadržaja i upravljanju povratnim informacijama zajednice?

Na početku je bilo veoma burno. Prvobitno je platforma bila vrlo fokusirana na moj lični odnos s regionom i ove prelepe fotografije. Međutim, mislim da je to bilo u julu 2020. kada sam primetio da Palestina nije uključena u Apple Maps. Kada sam pogledao Kosovo, video sam da ni ono nije uključeno. Osetio sam potrebu da napravim sadržaj koji će se fokusirati na predstavljanje činjenice da Kosovo postoji i da osiguram da bude predstavljeno na najbolji mogući način.

Objavio sam post sa sloganom “Stavite Kosovo na mapu” i to se pretvorilo u ogroman trend koji je postao viralan. Rita Ora, Dua Lipa, Bebe Rexha, svi su ga promovisali. Zatim sam doživeo veliki udar reakcija od srpskih etničkih nacionalista koji su me napadali. Pokušavali su da me doksuju, da saznaju ko sam, gde sam. Bilo je pretnji smrću, i to mnogo.

To je bilo jako teško, jer smo tada bili u vreme COVID-a. Bio sam zaglavljen kod kuće sa porodicom. Istovremeno je bilo i neverovatno — čak su štampali plakate s mojom objavom i postavljali ih usred Prištine. Moji rođaci su mi to slali i govorili: “Gledaj, Arbër, ti si u Prištini,” a moji prijatelji iz Slovenije su mi pokazivali slovenačke vesti koje su izveštavale o tome. Bio je to totalno lud period, ali i vrlo težak, jer sam sve to prolazio sam, suočavajući se s oštrim napadima.

Albanski ultranacionalisti su me optuživali da sam izdajnik jer želim da vodim stranicu koja je bazirana na Balkanu. Bilo je mnogo albanskih i srpskih grupa koje su me napadale — veoma problematične i nasilne, koristile su odvratan jezik. Ti napadi su bili prilično konstantni tokom 2020. godine.

Blokiranje je fantastična opcija. Samo sam nastavljao da blokiram ljude dok sam istovremeno bio dosledan u objavljivanju, jer sam video koliko je ljudi želelo da odustanem od platforme.

Bilo je jako teško. Očekivao sam napetost i napade od srpskih nacionalista — tema Kosova je uvek veoma osetljiva. Međutim, činjenica da je napetost dolazila i od ljudi iz moje zajednice bila je još teža. Zastupao sam i podržavao Kosovo kao nezavisnu državu, ali sam zbog toga trpeo mnogo kritika, kako zbog svojih stavova, tako i zbog svog identiteta kao nekoga ko dolazi s Kosova.

Mislim da sam prilično albanski orijentisan, u smislu da imam želju i strast, a kada se posvetim nečemu pozitivnom, osećam potrebu da istrajem. Zato sam nastavio sa radom. Sa 300 pratilaca brzo smo stigli do 10.000 za samo nekoliko dana, što je delovalo gotovo nerealno. Ali rast je bio konstantan. Sada, četiri godine kasnije, imamo skoro 50.000 pratilaca, i sve smo to postigli organski.

Kritika je sasvim u redu. Nemam problem s kritikama ideja i teorija. Svestan sam da su moje ideje i pristup u velikoj meri oblikovani mojim ličnim iskustvima, iskustvom moje porodice i istraživanjima koja sam sproveo. Međutim, na albanskim i balkanskim društvenim mrežama često postoji tendencija da te potpuno osude ako se ne uklapaš u određeni narativ.

Srećom, četiri godine kasnije, naučio sam kako da se nosim s tim. Na Balkanism-u, da kucnem u drvo, sada gotovo da nemamo abuzivne komentare. Mislim da ljudi znaju da će takvi komentari jednostavno biti uklonjeni.

Kako je prošlo lansiranje prvog štampanog izdanja Balkanism-a? Koji su bili neki od izazova s kojima ste se suočavali tokom tog procesa?

To je svakako bilo vrlo stresno iskustvo. U poslednje dve godine počeo sam ozbiljnije da se bavim pisanjem. Sarađivao sam sa nekoliko britanskih časopisa i publikacija, kako online, tako i u štampi. Zavoleo sam taj proces. Posebno volim nezavisne publikacije. Ideja o pokretanju sopstvene publikacije javila se možda pre tri ili četiri godine, ali tada sam bio na master studijama i nisam imao dovoljno vremena.

Dizajnerka magazina je Verica Petrović, koja se bavi dizajnom knjiga i magazina i živi u Srbiji. Postali smo vrlo dobri prijatelji kroz stranicu, a ona je počela da radi na Balkanism-u kao vodeća ambasadorka. Preuzela je inicijativu da kreira uzorak Balkanism magazina pre otprilike dve godine, kao deo univerzitetskog projekta, i rezultat je bio zaista prelep. Tada se rodila ideja o publikaciji koja istražuje balkanski identitet i predstavlja Balkanism u širem smislu.

Prošle godine sam istraživao razne mogućnosti kako bih obezbedio finansiranje i stekao što više iskustva pre nego što realizujem proizvod. Nažalost, obezbeđivanje sredstava za projekat poput Balkanism-a pokazalo se kao izuzetno teško, jer zastupamo prilično čvrste stavove, naročito u političkom i društvenom smislu. Imam utisak da su mnogi ljudi jednostavno oprezni kada treba da sarađuju na projektima vezanim za Balkan.

Početkom ove godine objavili smo poziv za saradnike. Takođe sam angažovao oko 11 ljudi da pišu eseje, članke i opise fotografija. Pristiglo nam je više od 100 prijava sa umetničkim radovima, fotografijama i drugim sadržajima. Da sam imao veći budžet, uključio bih ih sve.

Finansiranje je bilo veliki izazov. Želeo sam da uložim sopstvena sredstva u projekat i imao sam sreću da to mogu da uradim. Međutim, pokrenuli smo i kampanju za prikupljanje sredstava. Od aprila do juna 2024. organizovali smo Kickstarter kroz Balkanism i uspeli da sakupimo 4.200 funti (približno 5.050 evra). Bilo je neverovatno i zaista dirljivo videti koliko ljudi želi da podrži ovaj projekat.

Verica je počela sa dizajnom magazina u aprilu 2024. godine. Proces je trajao oko četiri meseca jer smo sarađivali sa brojnim ljudima sa Balkana, iz Londona i širom sveta. Mnogi nisu uspeli da ispoštuju rokove, što je sasvim razumljivo i očekivano kada je reč o nezavisnim publikacijama. Konačno smo završili magazin krajem avgusta, a štampa je usledila u septembru.

Posebno sam ponosan na naslovnu stranu. Video sam ovu fotografiju pre otprilike četiri godine. Janet Reineck, koja je autor fotografije, istraživala je Kosovo tokom 80-ih i 90-ih godina. Uspostavili smo odličan odnos, a njen arhiv sam pronašao online. Ova slika mi se odmah dopala jer prikazuje kosovsku Romkinju sa tradicionalnom kanom na rukama. Smatram da je to zaista upečatljiv prizor.

U magazinu se bavimo različitim temama: rasom, etničkom pripadnošću, seksualnošću, rodnim identitetom, iskustvima ljudi iz dijaspore, kao i problemima manjina u dominantno etničkim sredinama. Takođe prikazujemo zajednice i kulturne prakse koje retko nalaze mesto u balkanskim prostorima. Prvi utisci publike bili su veoma pozitivni.

Pored online zajednice Balkanism-a, aktivno radite i na Balkan London Collective-u, koji organizuje događaje, žurke i Balkan Pride. Da li Vam je bilo važno da se balkanska dijaspora poveže i uživo?

Apsolutno. Balkan London Collective nastao je kroz odnose koje sam izgradio preko Balkanism-a. Tamara [Vujinović], suosnivačica kolektiva, i ja poznajemo se već dve godine. Ona je već organizovala događaje u vezi sa Balkanom u Londonu — promocije knjiga, panele i slične događaje. Imala je odličnu saradnju sa jednim kafićem u London Bridge-u, gde su se ovi događaji redovno održavali. Predložio sam joj da napravimo nešto drugačije — prostor za balkanske LGBT osobe, kao i za sve Balkance koji žele da se angažuju u progresivnoj i inkluzivnoj atmosferi.

Balkan London Collective se razvio na potpuno spontan i “grassroots” način. Želeli smo da pristup bude “od ljudi, za ljude.” Povezali smo se sa jednim sjajnim barom u Dalstonu, poznatim po hipsterskoj atmosferi i vrlo alternativnoj sceni.

Albanske žurke na Zapadu često su vrlo tradicionalne i kulturno obojene, s ukorenjenim sistemima represije na koje smo navikli. To može znatno otežati povezivanje sa sopstvenom kulturom. Kada sam bio mlađi, u kasnim tinejdžerskim godinama i ranim dvadesetim, često sam tražio prostore za kulturno povezivanje koji bi prihvatili različite aspekte mog identiteta, ali takvi prostori jednostavno nisu postojali. Zbog toga je postojala stvarna potreba da osiguramo kreiranje i oblikovanje prostora za sve balkanske ljude. Istovremeno smo bili vrlo čvrsti u našim uverenjima — protiv etnonacionalizma i za progresivne vrednosti.

Ovaj projekat se veoma uspešno razvija. Organizovali smo drugi Balkan Pride. Imali smo pevača, drag kraljice, različite DJ-eve, a atmosfera je bila apsolutno fenomenalna. Ono što je takođe neverovatno jeste da je skoro cela porodica postala deo procesa. Moja mama je zadužena za ketering — pravi mantije i fliju i donosi ih na događaj. Ljudi su jednostavno presrećni što ovakvi prostori postoje, i zato Tamara i ja nastavljamo da radimo na ovome. Postoji ogromna potreba i želja za balkanskim prostorima ovakve vrste, jer nešto slično nikada nije postojalo, naročito ne u Velikoj Britaniji.

Često se dešava da se termin “Balkan” isključivo povezuje sa zemljama bivše Jugoslavije. Međutim, uspeli smo da spojimo naše kolektivne grupe — neverovatan je osećaj gledati Srbe kako igraju uz pesmu “Valle Kosovare” (Kosovsko kolo), a nas Albance kako plešemo uz tursku ili grčku muziku.

Da li možete podeliti neki nezaboravan trenutak ili povratnu informaciju od zajednice, bilo u okviru Balkanism-a ili Balkan London Collective, koji su na Vas ostavili snažan utisak?

Imali smo jednu mladu osobu koja se identifikuje kao nebinarna i koja je redovno dolazila na naše događaje. Na poslednjem događaju, prišla mi je u delu za pušenje i rekla: “Arbër, ne znaš koliko mi ovo znači. Ne znaš šta si uradio za mene. Godinama nisam mogla da se povežem sa svojim kulturnim identitetom, ali ti si mi pomogao da ga ponovo pronađem.” To je bilo toliko lepo čuti i doživeti, jer sam oduvek želeo nešto slično kada sam bio mlađi, a nikada to nisam imao. Znam da zvuči kao kliše, ali ne možeš postati ono što nikada nisi video, ako me razumete.

Kroz Balkanism, jedan od najuticajnijih trenutaka bio je kada nam se javila mlada žena koja je pola Kosovarka, pola Palestinka. Kada smo počeli da objavljujemo sadržaj o Palestini, poslala nam je vrlo dugačku poruku u kojoj je rekla: “Vi ste doslovno integrisali oba moja kulturna identiteta u ovaj prostor i zaista je snažno videti Balkance koji takođe podržavaju Palestinu.” Ti sentimentalni momenti, kada ljudi pokazuju svoju zahvalnost, najbolja su stvar ikada. Imali smo čak i Balkanism venčanje. Dvoje ljudi su se upoznali preko stranice, a dve godine kasnije su se venčali.

Naslovna slika: Iva Mareva.