Za one koji nisu upoznati sa prištinskom umetničkom scenom, Astrit Ismailji se proslavio režiranjem muzičkog videa Ere Istrefi, “E dehun”, iz 2014. Kada je objavljen, svi su se razbesneli; kosovski sused, Srbija, bio je besan zbog toga što su delovi videa snimani u nedovršenoj pravoslavnoj crkvi u Prištini.

Neki srpski mediji — i sekcije za komentare čitalaca — smatrali su to provokacijom, dok je eparhija Srpske pravoslavne crkve na Kosovu izdala zvaničnu osudu “skrnavljenja hrama”. Te kritike su bile iznenađujuće za Ismailjija i čitav tim koji je radio na videu “E dehun”. Kao urbani umetnici, oni kažu da ovaj klip nije imao nameru da isprovocira crkvu, niti drugu naciju, već je to više bilo komentarisanje neodređenog statusa ove zgrade i pokušaj da se inicira diskusija o veri.

Nije to bio prvi put da je Ismailji imao uticaja na revitalizaciju urbanih prostora. On je 2002. bio koordinator jednog od najpoznatijih umetničkih projekata u Prištini, “Prishtine Mon Amour”; održan u spaljenoj polovini Palate omladine i sporta, ovaj projekat je podstakao preobražaj razorenih i beskorisnih prostorija u Prištini u funkcionalne umetničke lokacije. Ovaj jednočasovni performans je privukao 2.500 posetilaca.

Ismaiji se redovno u svom radu bavi svojim telom, često ga koristeći kao glavni “sastojak”. On je 2011. osvojio nagradu “Umetnik sutrašnjice” sa radom koji je obuhvatio serijal fotografija na kojima pozira nag, ako ne računamo tanak providni veo koji ga prekriva.

Ismailji smatra da je izlaganje svog tela isto što i izlaganje sebe, bilo da je to u fizičkom ili duhovnom smislu; to čini da je vaše telo podložno promeni nabolje. “Svojim performansom otkrivam komplekse, strahove i bol, jer mislim da, kada se dotaknemo tih tema, onda se otvara debata o tim temama. Mislim da bi ljudi trebalo da pričaju o svojim telima, osećanjima — trebalo bi da pokušaju da reše svoje probleme, traume, komplekse i mislim da umetnost ima isceliteljsku moć”, kaže on.

Pored osvajanja nagrade “Umetnik sutrašnjice” 2011, Ismailji je dobio titulu najboljeg režisera na Međunarodnom filmskom i pozorišnom festivalu Skena Up, što je festival na kom je kasnije pokupio nagradu za najbolji performans 2014.

Ismailji je ranije osvojio nagrade za najboljeg režisera i najbolji performans na prištinskom festivalu Skena Up. Njegov rad “We Are Broke” je 2012. izveden na otvaranju festivala. Fotografija: zasluga Astrita Ismailjija.

Studirajući pozorišnu režiju na Fakultetu vizuelnih umetnosti u Prištini, u svojoj umetničkoj karijeri, Ismailji se okrenuo fotografiji, videima i performansima, kao i režiranju dva muzička videa. Zahvaljujući muzičkom videu “E dehun”, on je osvojio nagrade Video Festa 2014. za najbolji video-performans i najbolji stajling, dok je prošle godine režirao video za pesmu švedskog repera Gnucija, “Ultimate Syndrom”. On kaže da je uživao u režiranju ovih video-klipova, jer u njima ima “videa, mode, šminke, priče, scenarija, glume, plesa i svih stvari koje radim u svojim performansima”.

On trenutno živi u Amsterdamu, gde je prošle godine završio master u oblasti performansa kroz renomirani program mastera pozorišta DasArts na Amsterdamskom univerzitetu umetnosti. Kada je upitan da li planira da se vrati u Prištinu, on kaže da nije vezan ni za jedan grad; on odlazi tamo gde ga vodi njegov umetnički rad.

U predstojećoj godini ima makar dva nova projekta na umu, ali iako ima neko vreme između, on kaže da komponuje pesme — muzika je bitan element u celom njegovom radu — pisanje ideja za performanse i kreiranje i ulepšavanje likova. Drugim rečima, kako kaže, on radi na svom umetničkom identitetu “koji se ponovo iznova stvara i zavisi od okolnosti”.

On će održati i brojne performanse svojih najnovijih projekata u Evropi, kao što je performans njegove master teme, “Unikat” (ispod se nalazi video). Nastavak ovog projekta se zove “Love Research”, čije je neke delove Ismailji izveo u Berlinu, te će kasnije izvesti u Amsterdamu.

U “Love Research”, kao i u mnogim drugim njegovim radovima, on peva, ali je ovaj put obučen u trudnicu koja liči na dečaka, dok stari ljudi igraju oko njega.

Ismailji smatra da bi ljudi trebalo da se bore protiv jednoličnosti i da izražavaju svoju autentičnost, čak iako to znači da će ići protiv većine. “Ljudi bi trebalo da su u stalnoj potrazi za onim što odgovara njihovom telu”, kaže on, dodajući da bi trebalo da se oblačimo i ponašamo onako kako se osećamo. “Nije važno šta krug [društvo] želi, niti šta oni misle da je ispravno.”

Upravo je ovaj pristup taj koji čini da se Ismailji ističe, jer on ima hrabrost da preispituje stvari, ima odlučnost u istrajavanju u onom u šta veruje kako bi uspeo u tome; to su vrednosti za koje nije tako lako držati ih se u jednom uveliko konzervativnom društvu.

K2.0 se sastalo sa Ismailjijem i pitalo ga o njegovom pristupu umetničkom radu i o njegova dva “evropska” performansa, “Unikat” i “Love Research.”

K2.0: Vaša umetnost, koju bismo mogli da nazovemo konceptualnom umetnošću, isprva se čini kao da želi da nas pogodi svojom eksplicitnošću. Ali, pre nego što bilo šta zaključimo, da li biste mogli da prokomentarišete ono kako vidite i percipirate svoju umetnost?

Astrit Ismailji: Moja umetnost se, uglavnom, tiče politike tela i identiteta. Još više se tiče rodnog identiteta. Društveni pritisak da se prilagodimo određenim ulogama, a koje patrijarhalno društvo pokušava da nam nametne, jeste ono što me najviše gura ka tome da reagujem kao umetnik.

Možda sam umetnost odabrao kao medijum da indirektno kritikujem stvarnost ili je komentarišem. Umetnost je jezik koji priziva emocije; ona dodiruje ljude i čini da oni razmišljaju o nečemu novome, o nečemu o čemu nisu ranije mislili.

Da li možete da pojasnite zamisao o umetničkom reagovanju protiv patrijarhalnog sistema?

Performans je moj medijum, a moja protivljenja nisu uvek direktno povezana sa uzrokom. Ja se bavim ovim pitanjima na prirodan način, jer se u svakodnevnom životu suočavam sa njima stalno, pa pokušavam da funkcionišem van ovih kontura koje nam je društvo ostavilo kao uloge koje moramo da igramo. Ja se ne prilagođavam, ne želim da se prilagodim, jer mislim da oni nisu ravnopravno odvojeni.

Na šta se usredsređujete pre nego što počnete da radite na nekom delu? Gde pronalazite nadahnuće? Kako se proces nastavlja nakon toga?

Stalno pišem pesme, snimam sebe. Onda počnem da vršljam po materijalu koji sam napravio pre nekog vremena. Stvari koje sam stvorio nisu nužno napravljene da bi postigle neki cilj.

To mi se javlja prirodno. Ja pišem, crtam, i kada to sve vidim, kada vršljam kroz sve to i pogledam unazad, ponekad se rodi neka ideja, onda od te ideje pokušavam da pronađem neki medijum koji se uklapa. Onda, na osnovu onoga što je potrebno, ili izvodim nešto sam ili sa drugim izvođačima. Sve zavisi, jer svaki projekat ima svoj proces i svaki proces je drugačiji.

Koji medijum najčešće birate i zašto?

Ja radim negde između performansa i vizuelnih umetnosti. Kada radim na performansima, onda je očigledno da izvodim nešto, a kada radim sa vizuelnim umetnostima, ja radim na fotografiji i videu. Meni je medijum od sekundarne važnosti. Najvažnija stvar je sadržaj i ono što želite da kažete. A medijum je samo forma koja se bavi temom.

Uglavnom radim sa performansima, a ono što ih sve okuplja je upravo telo, koje je prisutno u svim mojim umetničkim radovima.

U vašim umetničkim radovima, pored estetike, čini se da se bavite i društvenim aspektima društva u kom živite; ako to nije oblik protivljenja, onda bi, možda, moglo da se nazove otporom.

Mislim da bi pobuna bila više odgovarajuća, ali ne i neophodna. Kada ste vrlo mladi, onda niste svesni, zato niste vrlo politički ili društveno aktivni.

Ali kada vidite u kom kontekstu se razvijaju ovi umetnički radovi, onda to možete smatrati oblikom pobune. Mislim da sada, kako odrastam i postajem svesniji stvarnosti i politike, mislim da sam sada, u društvenom smislu, osnažio svoj umetnički identitet i svoj politički stav u vezi s tim šta mislim o društvu i umetnostima i šta želim da kažem preko medijuma koje koristim.

Ono dobro u konceptualnoj umetnosti je da, kada god se ona uradi kako valja, onda možete da je tumačite na različite načine. Ali, umesto da ja objašnjavam svoje iskustvo o vašem performansu “Innocent” iz 2015, da li možete da objasnite sadržaj i poruku, ako taj performans ima neku poruku?

“Innocent” je aktivacija prostora [u kom se performans razvija] sa tri tela koja otelovljuju moja crtanja, pisanja i pesme. Troje izvođača izvode tri različita narativa na paralelan način na istome mestu. Njihovi delovi nisu nužno povezani jedan sa drugim. Oni su nezavisni. U prostoru nema odvajanja između izvođača i umetnosti. Dakle, to je koncept upotrebe prostora, slično onome kako se on koristi u galerijama i u vizuelnim umetnostima, gde javnost ima potpunu slobodu da istražuje.

U ovom performansu sam, takođe, prisutan, i crtam crteže koje izvodi Antonia Stefans, jedna od izvođača; ona, istovremeno, prodaje ove crteže koje izvodi u javnosti. S druge strane, Hose Manuel Portas, koji je tenor, peva pesme koje sam ja napisao, dok Andreas Hanes izvodi tekstove koje sam ja napisao.

Antonia Stefans je jedna od troje izvođača Ismailjijevog performansa “Innocent” koji opisuje kao “aktivaciju prostora”. Fotografija: Astrit Ismailji.

Na početku, performans je poprilično haotičan, jer su ova tri lika u stalnoj potrazi za svojim identitetom i stalno se preobražavaju i dobijaju razne oblike. Imaju fluidne identitete sve do trenutka kada se svi troje skinu, oslobode se stresa, složenosti, materijalnog sveta i pokušaju da komuniciraju jedni sa drugima kroz čulo vida, mirisa i dodira, pokušavajući da aktiviraju ova čula jedno za drugo, ali i za javnost.

Vaše umetničke forme pokazuju da se nalazite u harmoniji sa svojim telom i ne oklevate da se pojavite nagi ili da nosite razne svečane odore i ukrase — ukratko, da se preobrazite onako kako želite. Mogli bismo reći da, u ovom slučaju, vaše telo je i glavni deo vaše umetnosti i vašeg izraza.

Jedna od tema za koje se najviše interesujem je politika tela. Mislim da telo mora da se oslobodi ograničenja i da ljudi moraju biti slobodni da koriste svoje telo kako žele. Moj odnos sa mojim telom je složen, jer sam kao dete bio vrlo osetljiv i osetio sam kako bol raste u meni. To znači da, pre nego što sam postao adolescent, osećao sam kako mi kosti rastu i kako sam u tome osećao bol.

Dakle, prvi intenzivni odnos koji sam imao sa telom je oličen u bolu. Onda, u adolescenciji, ja sam uvek bio slabiji od dečaka mojih godina. Pantalone su mi spadale bez kaiša. Zbog toga sam imao osećaj neisigurnosti i neudobnosti u telu, sve dok nisam shvatio da mogu da nosim i žensku odeću. Od tog trenutka sam počeo da nosim žensku odeću, pantalone i džempere, počeo sam da se osećam udobno u svom telu, ne zato što sam hteo da izgledam kao devojčica, već zato što sam se osećao udobno i što mi je ta odeća dobro stojala.

Nago telo na performansima nije novost u istoriji umetnosti, posebno ne u umetnosti performansa. Ponekad, kako bi delovali preobražujuće, moji performansi moraju da počnu otpočetka, od nule. Pa tako moram da se skinem, a meni to nije ni za stid ni problematično. Ne bi trebalo da bude, jer se ja ne bojim svoga tela i ne razumem ljude koji se boje svog nagog tela. Upravo suprotno, ljudi moraju da pokušaju da razumeju svoja tela i da od njih nauče, te da vole svoja tela onakva kakva jesu. Ako im se nešto u njima ne sviđa, onda bi trebalo da intervenišu i da pronađu formu koja im je udobnija. Mislim da ljudi moraju da prestanu da mistifikuju svoja tela i da ih veličaju. Tela su samo tela. Svi imamo po jedno telo, pa ajde onda, oslobodite tu jebenu bradavicu!

“Love Research”, drugi deo Ismailjijevog projekta “Unikat”, izvodi se sa starijim ljudima iz jednog amsterdamskog negovateljskog projekta. Fotografija: Rouan Mendes.

Jedan od vaših radova koji smatram vrlo šarmantnim je “Love Research”, u kom ste vi maskirani kao jedan od vaših fiktivnih likova; vi pevate dok stariji ljudi igraju oko vas. Kojom temom se ovo delo bavi?

“Love Research” je drugi deo drugog projekta koji se zove “Unikat”. Pesma je moja i ona se bavi usamljenošću. Nije slučajnost da je ovo delo napravljeno u saradnji sa starijim ljudima iz “zajednice Kombivel” u Amsterdamu [organizacija koja se bavi negom i blagostanjem], jer i oni osećaju usamljenost u svojim svakodnevnim životima, ali se svake srede bore s tim igrajući uz narodnu muziku.

Moj cilj je bio da iz zone komfora uzmem jedan alter-ego koji sam stvorio za “Unikat”, i da ga oživim. Pa sam odlučio da sarađujem sa starijima iz zajednice Kombivel, kako bih nekako umnožio njihove svakodnevne živote sa likom koji potiče iz fantazije. Dakle, to je ličnost koja liči na dečaka, ali je, s druge strane, trudnica. Trenutno je nemoguće da dečak zatrudni, ali mislim da uskoro reprodukcija neće biološki zavisiti samo od žena.

Hteo sam da organizujem ovaj sastanak između fiktivne ličnosti i starijih dama zato što mi je rečeno da ove žene igraju svake srede, pa sam pomislio da se to uklapa u moju ideju poprilično, sa ritmom. Tema i kontekst pesme su delovali ispravno.

Rekli ste da je delo “Love Research” drugi deo projekta “Unikat”. Ovaj projekat je vaše najnovije delo i rekli ste da ga smatrate jednim od svojih najboljih dela.

Ovaj projekat istražuje odnose između određenih slika i zvukova ili muzike. “Unikat” je audio-vizuelni performans u kom ja stvaram tri figure, od kojih dve imaju futurističke osobine, ili vanzemaljske karakteristike, a jedna figura je samo dečak koji se seća da je u svom prošlom životu imao morskog konjica svakog puta kada ode na odmor.

Ismailji je izvodio “Unikat” u brojnim evropskim gradovima, dok je za 2017. predviđeno još lokacija za izvođenje. Fotografija: Matevž Paternoster.

Morski konjici jesu jedna od retkih vrsta kod kojih muška populacija rađa, a kada sam video snimak tog procesa, to me je nadahnulo i oduševilo. Meni je to delovalo čarobno.

Ta slika je poslužila kao inspiracija za projekat. Zvučni aspekt je bio vrlo važan u ovom projektu. Ove tri ličnosti komuniciraju sa javnošću preko pesama, disanja, zviždanja i poezije. Ovi elementi stvaraju atmosferu koja stavlja javnost u meditativno stanje, između sna i stvarnosti. “Unikat” je kritička priča koja cilja da promoviše vrednosti, ideje i alternativne stavove koji se na nenasilan način bore protiv jednoličnosti i prihvataju autentičnost.

O kakvoj zaokupljenosti tu govorite, i koja su uverenja, ako mogu tako da kažem, koja ste uveli u ovo delo?

Sara Šulman je bila ta koja me je inicijalno inspirisala. Ona je napisala knjigu “The Gentrification of the Mind”. Jedna od tema kojima se bavi u knjizi je jednoličnost i kako se procesi gentrifikacije bore protiv svega što je jedinstveno i, na neki način, pokušavaju da relativizuju i kategorizuju stvari, kao i da se one pojednostave. Bore se protiv svega što je autentično i sve to brišu. Kapitalizam sadrži taj kruti pritisak koji uvek pokušava da sve industrijalizuje i da materijalizuje stvari. Time se gubi naša individualnost i jedinstvenost.

Već neko vreme imate ovaj jedinstveni pogled: trudni dečak sa plavom kosom. Ranije ste ga pomenuli kao ličnost, ali s obzirom na to da se čini da je reč o ličnosti vama dragoj, da li možete da nam nešto kažete o njegovoj prošlosti?

Ono — jer to biće nema ime ni pol, pa kao takvo ne može da bude ličnost. Ideja je došla od “satelita žvakaće gume” [zamišljeni satelit koji putuje kroz kosmos], a kada dospe na Zemlju, isprva ono nije bilo trudno. Ali, kada je došlo u Amsterdam, otišlo je na plažu da vidi sunce. Ono je bilo toliko oduševljeno da nije moglo da gleda u bilo šta drugo sem u sunce, sve dok nije zašlo.

Dok je zurilo u sunce, osetilo je nešto čudno u stomaku, pa mu je stomak postepeo rastao, da bi na kraju zatrudneo sa suncem. Ali, u Amsterdamu se retko kada može videti sunce, pa njegovo odsustvo počinje da deluje deprimirajuće na njega. Jedan od razloga zbog koga je ono otišlo u zajednicu Kombivel da poseti starije dame je zato što se osećalo usamljeno. Bilo mu je vrlo teško da bude prihvaćeno u društvu, jer nije znalo kako da se kategoriše.

Mi i dalje pričamo o ličnosti koju ste stvorili. Ako je ta ličnost trudna, onda više vuče ka ženi, više je to “ona”?

Ona još nije ona, ali joj je ipak lakše kada o njoj tako pričaju, umesto na druge načine. Kada je pevalo u [zajednici starijih dama], osećaj mu se vratio. Osetilo je nešto slično onome što je osetilo kada je zurilo u sunce. Tada je shvatilo da, preko igranja, pevanja i umetnosti, ono može to ponovo da oseti. Može da popuni tu usamljenost i nadomesti taj “žal”.

Da li možete da nam ispričate nešto o svom životu u Holandiji, o tamošnjem društvu, kulturološkim razlikama, ali najviše o onome što ste stekli kao umetnik sa Kosova u svojim odnosima sa drugom kulturom?

Razumljivo je da sam imao dosta koristi od toga. Video sam dosta toga. Odrastao sam i postao otvoreniji kao umetnik. Na ličnom planu, to mi je pomoglo da se udaljim od situacije i svakodnevnog pritiska kosovske stvarnosti. Takođe, zbog toga sam shvatio šta mogu da doprinesem kao individua, estetski i konceptualno, a da to nije nužno povezano sa situacijom na Kosovu.

Ipak, i dalje smatram da umetnost ima sopstvenu važnost. Politička situacija se menja širom sveta, i mislim da svaki umetnik, čak iako nije nikako uključen u politiku, mora da bude politički svestan, kako ne bi postao žrtva strategije preovlađujućih politika, kako ne bi reprodukovao te ideje, koncepte i stavove, već da bi se borio protiv njih.K

Ovaj razgovor je uređen radi njegove dužine i jasnoće.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.