Cufe Beriša (Xufe Beriša) se seća vrelog popodneva 18. juna 1999, kada je poslednji put videla leđa svojoj dvojici sinova koji su se uputili u šumu da bi pili vodu sa reke zajedno sa svojih dvoje komšija.

Kao i većina stanovništva za vreme vazdušne kampanje NATO protiv Jugoslavije, ova porodica iz sela Bec, u blizini Đakovice, takođe se krila u planinama. Toga dana su se obreli u selu Raušić, u blizini zapadnog grada Peć.

Cufe, 69 godina, kaže da i dalje čuje povike i odjeke pušaka u svojim ušima, nakon toga nikada više nije videla svoje sinove.

“Dva dana ranije ponestala nam je hrana. U tom delu Raušića našli smo se u zoni između srpskih snaga i pripadnika OVK. Moji sinovi su kazali da će otići da popiju vodu. Nekoliko minuta kasnije, čuli smo povike i četiri pucnja”, izjavila je ona za K2.0 u svojoj đakovičkoj kući.

Sedam dana nakon što su trupe NATO raspoređene na Kosovu, posle 78 dana bombardovanja sa visine, oni su se i dalje krili u planinama od straha i zbunjenosti, bez znanja o tome da je rat završen.

Cufa i njen suprug Aguš pokušali su da vide mesto na kom su nestali njihovi sinovi. “Zakasnili smo. Pokušali smo da tražimo u mraku, ali ništa nismo videli”, rekla je ona. “Nismo bili sigurni da li su ih ubili pucnji koje smo čuli. Ako je tako, onda je svako od njih smaknut sa po jednim metkom.”

Sledećeg jutra, nakon što su proveli celu noć skrivajući se u šumi, odlučili su da nastave da se kreću ka Crnoj Gori. “Čekali smo svoje sinove, ali se oni nikada nisu vratili”, njihov sedamdesetčetvorogodišnji otac Aguš Beriša kaže. “Zatim smo se vratili i počeli da ih tražimo u svakoj masovnoj grobnici.”

Gladni u potrazi za nestalom decom

Sinovi Cufe i Aguša, Rifat Beriša (22) i Fehmi Beriša (18), zajedno sa svojim susedima Vehbijem Malićijem (Maliqi, 21) i Dževdetom (Xhevdet) Cufom (20), svi Egipćani, nalaze se među 1.658 osoba koje se i dalje vode kao nestale na Kosovu. Iako mejnstrim diskurs često previđa to, 461 nestala osoba pripada etničkim manjinama: Srbima, Romima, Bošnjacima, Aškalijama i Egipćanima.

Cufe i Aguš Beriša imaju fotografiju samo jednog nestalog sina. Rifat je imao 22 godine kada je nestao zajedno sa svojim osamnaestogodišnjim bratom Fehmijem, u junu 1999. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo (FHP), više od 13.500 ljudi je ubijeno ili nestalo u ratu na Kosovu, uključujući 10.812 Albanaca, 2.193 Srba i 526 članova drugih etničkih zajednica. Od ukupnog broja, 1.300 su žrtve dešavanja nakon što su snage NATO ušle na Kosovo juna 1999, okončavajući režim Slobodana Miloševića na Kosovu i razoružavajući OVK.

U periodu neposredno nakon rata, u haotičnoj bezbednosnoj situaciji kada je raspoređena Misija UN na Kosovu (UNMIK), Kosovo je postalo žrtva nekontrolisanih oružanih bandi koje su počinile još nekažnjene zločine. Etničke manjine su posebno bile meta kako se nasilje nastavljalo između i unutar etničkih grupa.

Članovi manjinskih grupa na Kosovu redovno su zatvarani, prebijani ili ubijani. Sedamsto petnaest Srba i 273 pripadnika drugih manjinskih zajednica ubijeni su ili se vode kao nestali iz ovog perioda.

Dok su napadi na Srbe poticali iz osećaja osvete, članovi drugih zajednica, koji su već bili na meti obeju strana jer su se našli u sredini tokom rata, često su bili napadani zbog sumnje da su srpski kolaboracionisti; tokom rata, srpske snage su često primoravale Rome da sahranjuju tela Albanaca. Amnesti internešenel (Amnesty International) saopštava da je do kraja avgusta 1999. više od 230.000 Srba i drugih manjina napustilo Kosovo, dok su se mnogi od onih koji su otišli naselili u severnim opštinama ili monoetničkim enklavama na Kosovu.

Klint Vilijamson (Clint Williamson), šef Specijalne istražne radne grupe EU, koja je dobila mandat da istraži navode — inicijalno pokrenute izveštajem Saveta Evrope — o zločinima koji su počinjeni posle rata, rekao je 2014. da su određeni elementi OVK učestvovali u nasilju nad i upućivanju pretnji etničkim zajednicama i političkim oponentima među kosovskim Albancima.

“Ovi pojedinci snose odgovornost za kampanju proterivanja koja je usmerena prema etničkim Srbima, Romima i drugim manjinskim populacijama Kosova”, Vilijamson je izjavio na konferenciji za novinare u Briselu.

Šef Fonda za humanitarno pravo na Kosovu, Bekim Bljakaj (Blakaj), kaže da marginalizovana, i dalje se bojeći stigmatizacije, “većina u nealbanskim zajednicama još nema dovoljno prostora da otvoreno govori o svojim doživljajima nasilja”.

Svake godine na Kosovu, dva dana se posebno obeležavaju u pogledu nestalih osoba: Međunarodni dan nestalih 30. avgusta i državni Dan nestalih osoba 27. april, kada se porodice nestalih okupljaju protestujući, pokušavajući da izvrše pritisak na institucije da aktivno traže informacije o sudbini njihovih voljenih. Međutim, različite zajednice ne protestuju zajedno, jer posebno srpske porodice održavaju izdvojene događaje; Inicijativa mladih za ljudska prava je 2011. napravila zid u centru Prištine sa imenima svih nestalih osoba na Kosovu, zbog čega su usledili prigovori nekih građana i albanskih porodica čiji su članovi nestali.

Aguš Beriša, 74 godine, proveo je više godina tražeći dvojicu svojih nestalih sinova, Rifata i Fehmija, često gladan zbog vrlo ograničenih prihoda u porodici. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Sedeći na balkonu svoje kuće na Međunarodni dan nestalih svake godine, Aguš Beriša priča za K2.0 da je 12 godina pretraživao grobove da bi našao svoje sinove, nadajući se da će ih naći. “Kod kuće nismo imali hranu, jer sve što smo imali morao sam da potrošim u potrazi za našim sinovima”, rekao je. “Nema ničeg goreg nego kada otac gladan traži svoju decu.”

Cufe duboko žali zato što nije mogla da im vidi lica i zatraži od njih oproštaj. “Htela bih opet da ih vidim, da ih zagrlim i kažem im, ‘Molim vas, oprostite mi — nismo mogli da vas odgajamo onako kako zaslužujete’”, rekla je ona.

Cufe kaže da, dok rat nije izbio na Kosovu, njena dva sina su radila za albansku porodicu u selu blizu Đakovice. “Hranu koju su im davali za ručak obično su delili sa nama”, priseća se ona. “Parče sira koje bi uzeli tamo — doneli bi ga kući.”

Cufe Beriša (69) je izgubila svaku nadu da će nekada saznati šta se desilo njenim sinovima koji se vode kao nestali već 20 godina. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Ovaj par, koji živi u teškom siromaštvu u susedstvu posred deponije, izgubio je svaku nadu da će pronaći istinu o sudbini svoje dece. Oni su izgubili i nadu da će se pravda zadovoljiti. “Mi starimo i ne verujemo da ćemo poživeti dovoljno da saznamo o tome šta im se desilo”, kaže Cufe.

‘Život sa živima i mrtvima istovremeno’

U mestu Gračanica, na centralnom Kosovu, Silvana Marinković i dalje je u agoniji zbog toga što ne zna da li je 19. jun 1999, kada je njen suprug Dragan nestao, bio poslednji dan u njegovom životu.

Dragan Marinković, koji je tada imao 26 godina, putovao je kamionom od svoje kuće u Gračanici ka Gnjilanu, zajedno sa svoje dvoje suseda.

Silvana i njene dve ćerke, mlađa je šestomesečna beba, čekale su dva dana da se on vrati. Zatim je otišla u britansku patrolu NATO, koja je nedavno ušla u ovo područje. Ipak, niko nije mogao da joj kaže ništa o suprugu i ostalima.

“Teško je živeti 19 godina u potrazi i traganju”, izjavila je ona za K2.0. “Kao da živite sa živom i mrtvom osobom istovremeno.”

Silvana kaže da će život posebno biti težak deci rođenoj u to doba, kao što je njena mlađa ćerka koja nikada nije upoznala svog oca. “Ovo je generacija dece rođena u sukobu, a koji će nositi teret etničkih podela na svojim ramenima, bez sopstvene krivice za to”, rekla je.

Silvana Marinković smatra da pitanje nestalih osoba na Kosovu treba da bude prioritet na političkoj agendi. Njen suprug, Dragan, vodi se kao nestala osoba od juna 1999. Fotografija: Serbeze Hadžiaj (Haxhiaj) / K2.0.

Silvana predvodi lokalno udruženje nestalih osoba za centralnokosovski region, a koje je prebrojalo 63 srpskih porodica koje i dalje čekaju da se razreši sudbina njihovih voljenih, te veruje da bi posebno kosovska vlada trebalo da učini više po pitanju rasvetljavanja sudbine nestalih.

Ona kaže da se nestale osobe sada koriste kao političko oruđe u verbalnim sukobima između kosovskih i srpskih vlasti, a koji okružuju dijalog pod posredstvom EU u Briselu između dveju zemalja, koji traje od 2011. “Dok oni razgovaraju o razmeni teritorija, mislim da je krajnje vreme da se uradi nešto daleko bitnije — da se pronađu nestale osobe”, rekla je ona. “Pravdu bi trebalo zadovoljiti.”

Nestale osobe u 2.000 slučajeva tužilaštva

Bljakaj iz FHP-a je saglasan sa time da je pitanje nestalih osoba zanemareno od strane političara i trebalo bi da bude uvršteno u teme o kojima se diskutuje u okviru briselskog dijaloga.

“Sve dosad nismo videli da postoji politička volja da se reši ovo pitanje”, izjavio je on za K2.0. “Ako bi se ovo pitanje uvrstilo u dijalog, preporučili bismo obema stranama da problem nestalih osoba tretiraju kao humanitarno pitanje, a ne kao politiku.”

Bljakaj veruje da jedan bitan korak koji može da se preduzme da bi se pomoglo porodicama nestalih jeste da kosovske vlasti naprave strategiju za to kako pronaći informacije o masovnim grobnicama ili pojedinačnim grobnim mestima. “Nema izgovora za neuspeh u pronalaženju nestalih osoba”, kaže Bljakaj. “Da je više posvećenosti, bilo bi i rezultata.”

Prenk Đetaj (Gjetaj), predsedavajući Komisijom Vlade Kosova za nestale osobe, saglasan je sa time da bi pitanje nestalih trebalo da se stavi na pregovarački sto u dijalogu između lidera Kosova i Srbije.

“Mnogo vremena je potrošeno bez značajnih rezultata. Mislim da obe strane mogu više da učine da bi se ponudio odgovor porodicama koje čekaju da saznaju sudbinu svojih voljenih”, Đetaj je izjavio za K2.0.

Potvrda stavova onih koji veruju da bi o ovom pitanju trebalo razgovarati na relaciji Kosovo-Srbija u briselskom dijalogu jeste Međunarodni komitet Crvenoga krsta (MKCK), koji se duže bavi pitanjem nestalih osoba olakšavajući komunikaciju i saradnju između dveju strana. Od 2004. godine, ovaj komitet je predsedavao zvaničnim mehanizmom koji je uspostavio UN, a koji nosi naziv Radna grupa za nestale osobe.

“MKCK preporučuje da aktuelni mehanizam Radne grupe ne treba da se duplira. Pitanje nestalih osoba bi trebalo da ostane isključivo humanitarne prirode”, kaže Agim Gaši (Gashi), šef misije MKCK na Kosovu, za K2.0.

“Ako bi se pitanje nestalih osoba našlo među temama u dijalogu, tako bi se obezbedila politička podrška, kao i dodatni pritisak, na strane koje bi trebalo da obezbede informacije”, dodao je Gaši.

Posle rata, 6.044 osoba je prijavljeno kao nestalo, 1.000 njih dolaze iz nealbanskih zajednica, iako su se ove brojke smanjile u godinama nakon pronalaska masovnih grobnica i identifikovanja posmrtnih ostataka.

Podršku u identifikovanju nestalih osoba pružila je Međunarodna komisija za nestale osobe (MKNO), međuvladina organizacija sa sedištem u Hagu. Kako je počela da pomaže Kosovu kroz DNK identifikaciju 2003. godine, MKNO je objavila izveštaje o DNK testovima za Srbiju i Kosovo za 2.466 osoba.

U poslednjih pet godina, uprkos istragama i iskopavanjima — koji su se sve više fokusirali na jugozapad Srbije — trend pronalaska i identifikovanja nestalih osoba značajno je opao, što znači da su porodice nestalih ljudi naterane da čekaju, unedogled.

U proteklih 19 godina posle rata, lokalni sudovi na Kosovu nisu proglasili nikoga krivim za ubistvo ili nestanak osoba iz etnički manjinskih zajednica.

Odgovornost za ovakve slučajeve inicijalno je pripala Unmiku, nakon čega je prenesena na Misiju EU za vladavinu prava (Euleks) kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. i nedavno je prepuštena lokalnim institucijama.

U svom zaključnom izveštaju iz 2017, Savetodavni panel UN-a za ljudska prava (HRAP) došao je do saznanja da “istraga o prisilnim nestancima i nestalim osobama koju je sproveo UNMIK nije ispunila minimum standarda jedne efikasne istrage, a u skladu sa međunarodnim i evropskim standardima za ljudska prava”.

Kada se završio Euleksov mandat za rešavanje slučajeva ratnih zločina sredinom juna ove godine, oko 2.000 slučajeva u vezi sa potencijalnim počiniocima odgovornim za nestale osobe prepušteno je kosovskim institucijama. Međutim, tužioci su se žalili na to da je njihov kapacitet za bavljenje tako velikim brojem slučajeva ozbiljno ograničen, da su dokazi izbledeli, te da efikasna istraga i efikasno procesuiranje zahtevaju uspostavljanje efektivnog odnosa saradnje sa Beogradom.

Bljakaj kaže da se državni arhivi u Srbiji moraju otvoriti kako bi se obezbedile informacije o individualnim i masovnim grobnicama.

“Ako kosovska strana ne poseduje takve arhive, onda bi trebalo da započne sveobuhvatnu istragu kako bi saznala kakva je sudbina osoba nestalih u ratu i posle rata na Kosovu”, rekao je.

Cufe Beriša ne zna ko bi mogao da pomogne da se pronađu informacije o njenim sinovima i da li se oni koji bi mogli da imaju te informacije nalaze na Kosovu ili u Srbiji. “Više puta smo planirali da pripremimo njihove grobove i spremili smo ih”, rekla je ona. “Ali imam osećaj da ih nikada neću pronaći.”

Skoro dve decenije nakon što je njen suprug Dragan nestao, Silvana Marinković veruje da ima ljudi koji mogu da rasvetle ono što mu se desilo. Fotografija: Serbeze Hadžiaj / K2.0.

S druge strane, Silvana Marinković, koja veruje da su joj supruga oteli kosovski Albanci u talasu osvetničkih napada neposredno posle rata, i dalje gaji nadu i uporna je u tome da bi neko morao da zna šta mu se dogodilo.

“Moj suprug i ostali su oteti dok su putovali kamionom. Ni oni ni kamion nikada nisu pronađeni”, rekla je. “To znači da ima više ljudi koji su ovo uradili. Ima mnogih koji znaju šta se desilo.”K

Uređivao Džek Bučer (Jack Butcher).

Naslovna fotografija: Ade Mula / K2.0.

Vrati se na monografiju