“Normalizacija odnosa” između Srbije i Kosova je bila pre tri godine, a i dalje jeste, težak proces. Kod stručnjaka postoji preovlađujuća percepcija da Briselski sporazum nije rešio niz pitanja u vezi sa suverenitetom, državnošću i, što je najvažnije, integracijom lokalnih Srba u kosovsko društvo i pitanja u vezi sa njihovim političkim establišmentom.

Ovo poslednje je ilustrovano neuspesima u vezi sa uspostavljanjem Zajednice srpskih opština. Sporazum o opštim principima Zajednice je postignut 25. avgusta 2015, posle napetog leta usporenih pregovora. Međutim, Skupština Kosova još nije ratifikovala sporazum, zbog intenzivnog protivljenja javnosti i političke opozicije.

Rezultati sporazuma postignutih pre gotovo 18 meseci je trebalo da već sada budu vidljivi. Bilo je jasno da će pregovori o Zajednici nositi posebnu političku težinu za sve strane, ali je celi proces dostigao zabrinjavajući zastoj.

Izgleda da zainteresovane strane ne žele da čuju potrebe i očekivanja onog drugog, dok briselski razgovori deluju kao da su se pretvorili u “dijalog gluvih”, delimično zbog brojnih nesporazuma između posrednika (EU) i dveju strana u pregovorima. Kada je reč o stanju “normalizovanja odnosa”, danas su opstrukcije postale glavno “pravilo igre”.

Vozovi i mostovi koji ne povezuju, već dele

Početkom 2017. je došlo do pogoršanja odnosa između Srbije i Kosova, uglavnom zbog onoga što se sada često naziva “pitanjem voza”. Ovaj incident, u kom je učestvovao voz koji je putovao od Beograda do Mitrovice ukrašen frazom “Kosovo je Srbija” prevedenom na 21 jezik, stvorio je novu podlogu za oživljavanje etničkih napetosti između Srbije i Kosova, pretvarajući ovaj “patriotski gest” u nešto blisko vojnoj pretnji.

Nakon ovog incidenta, koji je pobudio pažnju međunarodnih medija, postoje strahovi da bi zbog istog moglo doći do stagnacije briselskog dijaloga. Međutim, ovaj događaj se nije sasvim desio iznebuha. Proces normalizacije je već ranije ugrožavan zbog sličnih epizoda, a ova vrsta zapaljive retorike nije bila sasvim neobična.

Incident sa vozom se desio tek mesec dana posle simboličnoga gesta koji opstruirao dijalog: Zid podignut 8. decembra 2016, na obalama reke Ibar u Mitrovici. Izgradnja ovog zida je već pokrenula napetu raspravu zbog detalja plana ispregovaranog u Briselu kako bi se uklonile prepreke radi slobode kretanja preko mitrovačkog mosta. Posle incidenta sa “zidom” u Mitrovici, pitanje voza je samo bilo “šlag na tortu” u dugom nizu provokativnog ponašanja koje nije u duhu Briselskog sporazuma.

Ironija u celoj ovoj situaciji je u tome da mostovi, kao i vozovi, u svojoj suštini predstavljaju simbole komuniciranja, jer je njihova osnovna funkcija da povezuju i da skrate ili eliminišu udaljenost između ljudi. U ovoj situaciji, provokativni gest Srbije nije pokazivao nikakvu nameru da se povežu podeljene zajednice kosovskih Albanaca i kosovskih Srba koji žive na severu. Kao što te namere nije bilo ni kada je Kosovo poslalo specijalne bezbednosne snage sa oklopnim vozilima, što je mnogim autsajderima delovalo kao da će situacija dobiti vojnu komponentu.

Umesto da povezuje, voz postaje suprotno od toga — simbol podele, gotovo pa stvarajući “diplomatski incident” i oživljavajući ratnu retoriku. Mnogi autsajderi se s pravom pitaju kako je ovo moglo da se dogodi nakon šest godina posredništva i “normalizovanja odnosa”.

Da li su svi diplomatski napori Evropske službe za spoljne poslove (EEAS) bili uzaludni samo zbog jednog preterano ukrašenog “patriotskog” voza? Ovaj naizgled “mali” incident baca sumnju na to da li dve vlade imaju nameru da “normalizuju” svoj pristup, posebno kada je reč o situaciji u kojoj se nalaze kosovski Srbi.

Budući razvoj u 2017. — slažemo se da se ne slažemo

Diplomatski napori EU tokom posredovanja trebalo da umanje tenzije nakon incidenta sa vozom i da smanje agresivnu retoriku koja je išla uz voz. E, sada, veliki izazov za Brisel je sledeće: Šta bi EU trebalo da učini u 2017. da bi se prevazišla faza opstrukcija u procesu posredovanja?

Sastanak na visokom nivou između predsednika i premijera Kosova i Srbije je održan 24. januara 2017. u Briselu, a u okviru Briselskog dijaloga. Drugi sastanak na visokom nivou je održan 1. februara, iako nije ostavljen utisak da će ovi sastanci rezultirati nečim novim, sem “formalnim rukovanjima” koja izgledaju lepo na slikama.

U zvaničnom (i vrlo eliptičnom) saopštenju za medije koje je EEAS objavila posle sastanaka, Federika Mogerini je izvestila da su učesnici “potvrdili svoju posvećenost” da nastave dijalog, dodajući da se osećala “ohrabreno zbog konstruktivnog angažovanja obeju strana”.

Svakome ko čita dnevne novine ili onlajn sekcije sa člancima iz Srbije i sa Kosova ove reči deluju beznačajno ili čak iritantno. Ti sastanci na visokom nivou se, čini se, odigravaju na mestima isključenim iz sveta — tajni razgovori između političara koji ponavljaju iste stavove iznova i iznova, još od 2013, kada je prvi set principa dogovoren: “Posvećeni smo procesu, ali…”

Očekuje se da bi EU trebalo da bude onaj činilac koji će uslovljavati nekoga, jer je uslovljavanje u srži njene Strategije o proširenju. Sistem šargarepa i štapova bi trebalo da promoviše konsenzualno ponašanje, ponašanje koje će uključiti oba bivša “neprijatelja” u konstruktivnom pristupu funkcionalnoj normalizaciji.

Ipak, u stvarnosti, možemo da vidimo da za sedam godina otkako su dve strane počele s procesom (nakon odluke Međunarodnog suda pravde iz 2010. da kosovska deklaracija o nezavisnosti nije prekršila međunarodno pravo), i Srbija i Kosovo su se zalagali za sopstvene instrumente uslovljavanja. Čitav proces je postao igra ega u kojoj sve tri strane postavljaju uslove, ali niko neće da čuje uslove onog drugog.

U tom smislu, smatram da se pokazalo da je politika EU u pogledu “konstruktivne dvosmislenosti” bila štetna za proces. Ta politika se gradi na “lepim željama” i nerealnim očekivanjima, nadajući se da će uslovljavanje od strane jedne strane sa svojim sistemom nagrade i kazne automatski razmontirati druga dva paralelna sistema uslovljavanja.

Ignorisanje gorke realnosti na terenu bi moglo da podrije ulogu Brisela u pregovaračkom procesu i da pospeši tenzije u već bogatoj riznici tenzija između Srbije i Kosova. EU mora da promeni svoj trogodišnji model “lepih želja” u pregovorima (koji je Briselski sporazum tretirao kao nadu koja “mnogo obećava” umesto kao realpolitiku igre moći).

Svaki akter zna da su se posle potpisivanja Briselskog sporazuma, EU, Srbija i Kosovo uglavnom samo slagali u tome da se ne slažu. Na svakom sastanku na visokom nivou koji je usledio, bez obzira na temu (tablice, katastar, univerzitetske diplome ili Zajednica), oni su stalno potvrđivali jedan te isti zaključak — slažemo se da se ne slažemo.

Prevazilaženje razlika

Podeljeni grad Mitrovica je i dalje simbol svih “nerešenih pitanja” i etničkih tenzija između Srbije i Kosova. Severna Mitrovica i metalni most preko reke Ibar su dugo bili bolna tačka napora Prištine, sada pod posredstvom Brisela, da se cela teritorija Kosova podvede pod jednu nadležnost — i da se razmontiraju ilegalne, paralelne strukture; ovom procesu se duže vreme opire većina građana severno od Ibra.

Posmatrajući nedavna dešavanja sa zidom i vozom, ti događaji predstavljaju barometar onoga što smatram “dijalogom gluvih”. Činjenica je da je kretanje građana na obema stranama i dalje ograničeno brojnim objektima (bilo da je reč o “parkovima mira”, kamenju ili zidovima), što nosi istu dvosmislenu poruku — slažemo se da ne bi trebalo da grad podelimo na dve etničke enklave, ali se ne slažemo oko slobodnog kretanja sa jedne strane u drugu.

Izvor ove dvosmislenosti treba naći u stavu “odluka iza zatvorenih vrata” koji je dosad promovisao format briselskog dijaloga. Posrednička strategija EU o konstruktivnoj dvosmislenosti se sada pokazuje kao nešto što ima destruktivne efekte.

Ubeđena sam da su svi akteri uključeni u proces — birokrate, diplomate, političari i čak zanemarena grupa običnih građana — svesni činjenice da postoji cena za proces “normalizacije” između Srbije i Kosova. Ipak, svako od njih želi da dobiju bolju cenu.

Strategija EU o produbljivanju dvosmislenosti i nedostatka transparentnosti u dijalogu stvara tvrdokorne pregovaračke pozicije srpskih i kosovskih lidera koji i dalje mešaju domaća pitanja i predizborne poruke sa svojom licemernom “posvećenošću” uslovima koje postavlja EU.

Glavni problem leži u tome kako se ova “cena” percipira kod obeju strana — bilo da je reč o materijalnim stvarima (ekonomski gubici, nezaposlenost, itd.) ili u političkom smislu (gubljenje dela glasača koji više voli nacionalističke poruke od konstruktivnog pristupa koji gleda u budućnost).

Budućnost dijaloga

Čak i u trenutnom kontekstu, koji je obeležen gorkim problemima sa zidom i vozom, ja i dalje ne delim alarmantne tonove analitičara koji upozoravaju na “obnovljeni rat na Balkanu”.

Ipak, moramo da budemo realni — postoji mogućnost da će 2017. godina uvesti još više opstrukcija u proces normalizacije. U tom smislu, najveći izazov za sprovođenje sporazuma o Zajednici potpisanog 25. avgusta 2015. predstavlja predusretljivost ove mešavine tumačenja koja su sprečila da se ostvare očekivani rezultati od Briselskog sporazuma. Imajući u vidu predsedničke izbore u Srbiji (u aprilu), mislim da su male šanse da će Zajednica biti uspostavljena ove godine.

Nakon zida i incidenta sa vozom, Zajednica će i dalje predstavljati izvor politizacije i podela. Da bi se to prevazišlo, mislim da bi obe vlade trebalo da pokažu veću političku volju da bi bile posvećeni dijalogu, a zarad poboljšanja životnog standarda svih ljudi koji žive na Kosovu.

Konkretni elementi i mehanizmi rešavanja problema na obema stranama bi trebalo da budu u fokusu ovog procesa, umesto “apstraktnih” ili oportunističkih očekivanja da će dijalog uspeti samo zbog obećanja o članstvu u EU.

Ovaj članak je deo istraživanja koje je podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo, kao deo projekta “Izgradnja znanja o novom pojmu državnosti u Jugoistočnoj Evropi: napomene o domaćoj i međunarodnoj politici Kosova”, čiji će nalazi uskoro biti objavljeni.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.