Dijalog. Za ljude na Kosovu, a možda i stanovnike Srbije, ova reč ima posebno značenje. Već se celu deceniju odvija beskrajni dijalog – onaj dijalog. Pritom se, bez ikakve sumnje, misli na Briselski dijalog između Kosova i Srbije ili, kako ga zvanično zovu, dijalog između Beograda i Prištine pod posredstvom Evropske unije.

Pre nastavka dijaloga na najvišem nivou, predstavljamo vam intervjue sa upućenima koji imaju jedinstvena i raznolika mišljenja o dijalogu. Intervjui su rađeni sredinom septembra, pre izbijanja najnovijih tenzija na severu Kosova.

Ovo je treći intervju u trodelnom serijalu. U prva dva intervjua razgovarali smo sa izvestiocima EU za Kosovo i Srbiju i dvoje lokalnih novinara koji izveštavaju o dijalogu. Sada pažnju okrećemo ka stručnjacima iz dveju prestonica, političkim analitičarima kojima su karijere omogućile da dopru do srži regionalnih debata i nađu se u njihovom centru.

Sonja Liht (Licht) je predsednica Fondacije BFPE za odgovorno društvo. Bila je angažovana u Spoljnopolitičkom savetu Ministarstva za spoljne poslove Srbije i predvodila je brojne inicijative civilnog društva i organizacije u Srbiji.

Agon Malići (Maliqi) analizira politike, aktivan je u civilnom društvu i uglavnom živi i radi u Prištini. Suosnivač je Sbunkera, portala na albanskom jeziku koji se bavi politikom i zakonodavstvom. Čest je sagovornik domaćih i međunarodnih medija.

K2.0: Šta mislite, koji je trenutni status dijaloga između Kosova i Srbije? Smatrate li da je dosadašnji proces bio uspešan?

Sonja Liht: Nažalost, dijalog između Prištine i Beograda je trenutno u ćorsokaku. To je za još veće žaljenje ako imamo u vidu da sve što služi za pospešivanje međuljudskih kontakata i stvaranje poslovnih prilika — to su stvari koje pomažu građanima sa obe strane međe da žive bolje — može se smatrati uspehom.

U godinama nakon samog početka dijaloga bilo je sličnih situacija i nije preterana tvrdnja da smo se tih godina kretali ka normalizaciji.

Premda je na tom putu bilo povremenih prepreka, pa čak i ozbiljnih pauza, po potpisivanju Briselskog sporazuma 2011. komunikacija je na neko vreme poboljšana u meri u kojoj to nikada ranije nismo iskusili, pa ni otada dosad.

Ne bih proces nazvala uspehom, ali ni propašću. Dogovorene su brojne stvari, iako postoji očigledan izostanak političke volje za sprovođenje nekih stvari oko kojih su se tek delimično saglasili.

Beograd se suočava sa problemom da se proces dijaloga bliži kraju, a ljudi u Srbiji smatraju da nisu dobili ništa zauzvrat, pa je tako podrška eksplicitnom ili implicitnom priznanju Kosova na vrlo niskom nivou. Priština nije spremna za iskorak, što se vidi u njihovom žestokom protivljenju Zajednici srpskih opština, koja predstavlja važan element Briselskog sporazuma.

Po mome mišljenju, EU treba više da se angažuje pri posredovanju, a ne samo da bude domaćin dijaloga, već bi za potrebe ovog pristupa trebalo da kreira, u saradnji sa pojedinačnim državama-članicama, čitav niz podsticaja.

Agon Malići: Dijalog je u pat poziciji iz koje ne vidim kako će da se povrati, makar u nekoliko narednih godina. To je tako usled političkog trenutka u obema zemljama, kao i zbog izostanka jasnih eksternih podsticaja.

Proces je zaslužan za izvesne uspehe oko 2017. i 2018. godine. Uprkos onome što čujemo u javnosti, brojni sporazumi jesu sprovedeni, od kojih je najvažniji rasformiranje paralelnih struktura, poput pravosuđa.

Međutim, proces je otada nailazio na neuspehe, od 2018, kako je konačni politički dogovor blizu. Međuetnički odnosi su se otada umnogome pogoršali.

Izveštaji sugerišu da građani obeju zemalja smatraju da nisu imali koristi od dijaloga. Čak se veći broj građana žali da nisu dovoljno upoznati sa procesima. Dijalog je definisan kao proces koji se odvija odozgo nadole a vode ga elite. Da li ste saglasni sa tom percepcijom? Ima li u ovom procesu mesta za građane i civilno društvo?

Malići: Delimično sam saglasan sa stavom da je dijalog trebalo uvezati sa društvenim procesom pomirenja. Ipak, svestan sam toga da su politički pregovori vrlo složeni i da zahtevaju znatnu diskreciju i tajnovitost.

Mislim da, što se tiče demokratskih sistema, političke elite imaju pravo, odgovornost i politički mandat da pregovaraju u ime naroda koji ih je izabrao. Na primer, tako je izgledao i proces na relaciji Grčka – Severna Makedonija. Na kraju krajeva, oni ne mogu da ignorišu želje naroda prilikom dogovaranja, jer sporazumi moraju da se usvoje u parlamentu i naiđu na odobrenje javnosti na nekoj vrsti referenduma.

Međutim, ono što smatram problematičnim kod naših političkih elita, a posebno kod aktuelne vlade na Kosovu, jeste to što nisu bili iskreni prema javnosti i nisu realno objasnili sve opcije, implikacije i cenu, to jest, da se javnost pripremi za teške poteze. Umesto toga, oni su se okrenuli moralisanju, zauzimanju izveštačenog stava i korišćenju dijaloga kao sredstva za političku moć kod kuće.

Liht: Po mome mišljenju, nemoguće je do kraja učiniti transparentnim pregovore koji se dešavaju iza zatvorenih vrata. Mislim da tako nečega nije bilo u dosadašnjoj istoriji. Međutim, obe strane treba da budu daleko obzirnije prilikom izveštavanja o rezultatima dijaloga.

Pojedini stručnjaci smatraju da bi, posle svake pregovaračke runde, trebalo održati zajedničke konferencije za novinare u Briselu. Tako bi se učesnicima onemogućilo iznošenje sasvim suprotnih poruka po odlasku sa sastanka, kao što se često dešava.

Ovakvo ponašanje kreira situaciju u kojoj građani ne znaju šta se stvarno dešava sa dijalogom ili pak ne veruju da bi bilo šta opipljivo moglo da se postigne. Prema tome, čak su i postignuti rezultati minimalni.

Saglasna sam sa tvrdnjom da se dijalog vodi odozgo-nadole i da njime rukovode političke elite, što je neophodno, jer su upravo donosioci odluka vlasni da sprovedu sporazume, ali se ne bi trebalo zaustaviti na tom nivou. Ako nedostaje proces odozdo-nagore, građani će biti izostavljeni iz celokupnog procesa i njima se onda lako može manipulisati. Postoji i opasnost da ćemo izgubiti poverenje i nadu naroda u potencijalne rezultate dijaloga, rezultate koji su bitni za njihove živote i za njihovu budućnost.

Ipak, znamo za organizacije civilnog društva koje pokušavaju da popune taj jaz, kao što je Grupa za zagovaranje javnih politika Kosovo-Srbija, konzorcijum nevladinih organizacija koje se trude da informišu građane o dijalogu i kreiraju nove ideje zarad normalizacije između Kosova i Srbije.

Dodaću i da je Beogradski bezbednosni forum u proteklih deset godina organizovao izuzetno dobro posećene panel diskusije na temu kosovsko-srpskih odnosa, stavljajući pritom snažan naglasak na jačanje procesa normalizacije i povećanje poverenja između glavnih aktera.

Nažalost, stiče se utisak da su u padu i politička i finansijska podrška međuljudskoj komunikaciji i suštinskoj saradnji među organizacijama civilnog društva i analitičkih centara. Tako se, po mome mišljenju, nanosi šteta dijalogu i budućoj normalizaciji.

Iako često čujemo da su velike šanse da Srbija postane država-članica, evropski lideri retko kada spominju “evropsku perspektivu” Kosova. Šta treba iz toga da zaključimo? Ima li Kosovo budućnost u Evropskoj uniji?

Malići: Smatram da je evropska perspektiva, makar trenutno, upitna za sve zapadnobalkanske države, u koje spada i Srbija, i to makar u narednih 10-15 godina. To se ponajviše odnosi na zamor od proširenja u samoj EU i na činjenicu da je Srbija nazadovala u pogledu demokratskih standarda.

Niko ne želi da za sto sedne još jedna Mađarska koja gaji simpatije prema Rusiji. Donošenje odluka u EU je već i sada dovoljno paralisano sa postojećih 27 članica i to se vidi u primeru Albanije i Severne Makedonije. Srbija je toga svesna i pozicionira se u skladu sa time.

Kada taj kontekst imamo u vidu, pristupanje je za Kosovo na još dužem štapu zbog pet država koje ne priznaju nezavisnost Kosova, ali i zbog duboko ukorenjenih predrasuda. Na primer, u Francuskoj bi tek 15 posto stanovnika podržalo kosovsko članstvo u Uniji.

Evropska perspektiva je, prema tome, samo teorijske prirode. Ona bi mogla ubuduće ponovo da se ukaže u obliku nekakvog angažmana sa EU, poput tržišne integracije, što bi moglo da se predloži kao neposredna alternativa.

Ipak, jasno je da Kosovo ne treba svoje aktuelne odluke da zasniva na postojanju evropske perspektive. Ono treba da prioritetizuje druge ciljeve koji bi pomogli u konsolidaciji njegove državnosti i ekonomije, kao što je članstvo u NATO i zajedničko regionalno tržište.

Verovatno prvi put od početka Briselskog dijaloga, u obema zemljama imamo stabilne skupštinske većine. Da li mislite da je takvo stanje stvari prilika ili prepreka? Kako EU može da iskoristi to kako bi insistirala na napretku u procesu?

Liht: Ovih dana slušamo predsednika Vučića i premijera Kurtija kako ponavljaju da žele nastavak dijaloga između Prištine i Beograda. Obojica imaju svoje uslove i razloge.

Ja mislim da bi bilo pametnije da za pregovarački sto sednu oni ljudi čija su bezbednost i egzistencija u igri i da se dijalog nastavi u tom formatu.

Oni treba i aktivno da podstiču bilateralnu i regionalnu saradnju, jer je to bitno za naše privrede i to je sredstvo da ubedimo, između ostalih, Evropsku uniju, da ostajemo na našem evropskom putu.

Pozitivan mir je krajnje odredište kome treba da teže obe političke elite ako im je zaista stalo do budućnosti oba društva.

Malići: Zavisiće od toga da li će Kurti hteti da visok stepen poverenja javnosti i legitimiteta iskoristi za postizanje nekakvog dogovora.

Pošto je svoju karijeru gradio na talasu protivljenja dijalogu, čisto sumnjam da će Kurti hteti da uđe u bilo kakav sporazum koji bi izdaleka ličio na kompromis, pogotovu u prvom mandatu. Mislim da će i dalje odugovlačiti, očuvati status kvo i nastaviti da zloupotrebljava dijalog za potrebe učvršćivanja domaće vlasti.

Dijalog se često predstavlja kao nekakva pretnja po egzistenciju Kosova, a ne kao sredstvo koje su saveznici ponudili Kosovu da izađe iz limba u kom se nalazi na međunarodnom planu.

Govorili ste da se Kosovo nalazi u teškoj pregovaračkoj poziciji. Da li vidite bilo kakve promene u novoj fazi dijaloga između Kosova i Srbije?

Malići: Jedina trenutna promena jeste ona da bi neki zapadni partneri mogli Kurtijevoj vladi da daju malo vremena i prostora, jer dijalog i bezbednost nisu svima jedini prioritet.

Neki smatraju da su i domaće reforme važne. Ipak, mislim da će grejs period uskoro da istekne i pritisak na dijalog će se nastaviti, jer Balkan predstavlja bezbednosni izazov za Evropu.

Strukturno posmatrano, nije se ništa znatno promenilo u kosovskoj poziciji, dok je glavni problem taj što, za razliku od mišljenja onih kojima je draži status kvo, vreme nije na našoj strani. Kosovo je i dalje podložno zabludama o spoljnom svetu.

Ravnoteža snaga u svetu, ili njihovo težište, izmešta se na Istok. Zapad će nastaviti da podržava naše težnje, ali on više nema snagu, fokus ili interesovanje da ulaže politički kapital u nas. Posebno ako nastavimo da se ponašamo ovoliko nerazumno i ako usvojimo tvrdokorni suverenistički pristup u komunikaciji sa našim saveznicima.

U pogledu odnosa između Albanaca i Srba na Kosovu, realnost na terenu je stabilizovana 2011. Iako se povremeno rasplamsa politička kriza, tenzije su, generalno govoreći, smanjene i brojne srpske strukture na Kosovu integrisane su u državni okvir Kosova. Smatrate li da trenutni pristup ovoj tematici odražava situaciju na terenu? Da li je on u saglasju sa ciljevima dijaloga?

Liht: Ovo je jedno od najtežih pitanja; ne samo u kojoj su meri Srbi integrisani u kosovske strukture, već i u društvo. Jedno bez drugog je nemoguće.

Za integraciju je potrebno izvesno vreme, mnogo dobre volje, kao i dela sa svih strana. A najveću odgovornost uvek snosi većina i oni na vlasti.

Na Kosovu vlada očekivanje da se dijalog može okončati jedino priznanjem od Srbije, ali razgovori sami po sebi ne obrađuju tu temu. Može li ova protivrečnost ubuduće da utiče na legitimitet konačnog sporazuma ili da legitimitet ograniči u očima naroda?

Malići: Priznanje jeste i treba da bude konačni cilj, jer je to jedini održiv način da se razreši spor. Problem je u tome što je Srbija postavila visoku cenu za to — mnogo višu od one koju Kosovo može da prihvati i plati.

Ipak vidim da postoji prostor za napredak u obliku privremenog sporazuma sa simboličkim ustupcima i implicitnim priznanjem, što bi Kosovu omogućilo bude priznato od pet država-članica EU koje ga ne priznaju i da se učlani u NATO u narednih nekoliko godina.

Međutim, mislim da naša vlada nije zainteresovana da iskoristi taj prostor — uglavnom kod nje vidim interesovanje za očuvanje statusa kvo, i to za unutrašnju potrebu.

Ranije smo bili svedoci izvesne protivurečnosti između poteza [srpske] vlade i njenih saopštenja za unutrašnje potrebe. Često vidimo visoke zvaničnike koji diskutuju o kompromisu sa svojim evropskim kolegama, a zatim, kod kuće, dijalog predstavljaju kao nultu sumu, gde glavni cilj postaje “pobeda nauštrb Kosova”. Smatrate li da će ova pojava uticati na izvodljivost bilo kakvog potencijalnog novog sporazuma?

Liht: U ovoj igri sa nultom sumom vrlo često učestvuju obe strane kada žele da “osvoje bodove” kod kuće. Na duže staze, ako se pojavi realni problem koji može da ugrozi budućnost oba društva — a pogotovu treba imati na umu kako da se spreči budući egzodus mladih — političari treba da iskoriste izbore za kreiranje sveobuhvatnih programa.

Ovi programi treba da pospeše razvoj vladavine prava i jakih demokratskih institucija, umesto da produbljuju nepoverenje i tenzije na Balkanu.

Kosovo i Srbija su septembra 2020. potpisali “Ekonomski dogovor” u Beloj kući. Kakvu bi ulogu, prema vašem mišljenju, trebalo da imaju SAD u ovim pregovorima?

Liht: SAD će i ubuduće igrati vrlo važnu ulogu. Kada sarađuju sa EU, oni jedni druge jačaju.

To ne znači da SAD neće imati interes da održavaju znatan uticaj. Gabriel Eskobar (Escobar), novi izaslanik za Zapadni Balkan, naglašava da, što se tiče američke vlade, Vašingtonski sporazum i dalje važi.

Neki stručnjaci iz regiona od samog početka tvrde da je ovaj dokument na duže staze bitan i Sjedinjenim Državama, pa čak i posle Trampa i njegove administracije.

Malići: Nova američka administracija se i dalje ne angažuje. Oni su preterano fokusirani na Kinu i verovatno će evropskim silama ustupiti teren da preuzmu vođstvo na Balkanu.

Međutim, ne znam kako će se, bez postojanog učešća SAD, ostvariti bilo kakav napredak. Zasad ne vidimo jasne naznake da su SAD spremne da se angažuju onoliko koliko bismo mi to želeli. Ne samo zato što imaju druge prioritete, već i zbog toga što ljudi iz Stejt departmenta ne smatraju da je naša vlada privržena dijalogu ili uistinu zainteresovana za njega.

Šta treba promeniti u pristupu Evropske unije da bi se dostigla prekretnica u dijalogu između Kosova i Srbije? Ima li Kosovo alternativu dijalogu?

Malići: Sem u okvirima dijaloga, Kosovo nema mnogo prostora da se iščupa iz aktuelnog zastoja. Kakvo je trenutno stanje stvari, ono ne može da se osloni na savezničku podršku da bi dobilo priznanje u multilateralnim institucijama i ono to ne može samo da ostvari.

Ono što EU treba da promeni odnosi se na podsticaje Srbiji kako bi Kosovu smanjila teret u slučaju potencijalnih kompromisa. To što ne postoji jasnoća i izvesnost po pitanju evropske perspektive regiona, to je suštinska prepreka postizanju sporazuma.

U tom smislu, inicijativa pod nazivom Otvoreni Balkan primarno obrađuje brojne probleme, ali bi mogla da kreira i šanse koje su Kosovu izmakle usled zastoja u procesu pristupanja Evropskoj uniji.

Srbija je, od svih aktera, najzainteresovanija za regionalno tržište i Kosovo bi to moglo da iskoristi kao polugu da dobije ono što želi. Mislim da Kosovo greši u tome što bespogovorno odbacuje Otvoreni Balkan. Ima stvari za koje bi trebalo da bude zabrinuto, ali to može da preokrene u svoju korist.

Tekst je uređivan radi optimalne dužine i jasnoće. Razgovori su vođeni na engleskom.

Naslovna: K2.0.

Budućnost dijaloga (III)

Pogledi iz prestonica.

Kosovo 2.0