Nova godina, nova godišnjica nezavisnosti.

Dok obeležavamo devetu godišnjicu od državne nezavisnosti, proslave su postepeno izbledele, kao i sama važnost ovoga dana. U principu, ovakvo opadanje entuzijazma ne bi trebalo nužno da bude obeshrabrujuće. Jedino je prirodno da će, kako godine prolaze, proslave i fanatizam koji su postojali vremenom da nestaju.

Međutim, veliki deo izvora ove otuđenosti se nalazi na drugome mestu; u stvari, ova otuđenost potiče sve više iz obespravljenosti, razočaranja i nezadovoljstva nego bilo čega drugog. Dan nezavisnosti se, zasada, nije materijalizovao u obliku tradicije rasprostranjenih proslava — bez obzira na značenja i sećanja koje gaje brojni ljudi. Ovo je bleda slika godišnjice nezavisnosti. Ipak, ignorisati danas takve narative bi značilo ignorisati uništene živote koje mnogi u našem društvu imaju i s čime se svakodnevno bore.

Dakle, da li ova godišnjica iziskuje posebnu potrebu za debatom ili je taj izvor već isušen? Da li se 17. februar pretvorio u još jedan dan u kom se svi žale na razočaranja i probleme s kojima se ova zemlja i dalje suočava? Da li smo se umorili od stalnog ponavljanja istih problema iznova? Ako na ovaj dan razmišljamo o vrsti države i republike koju smo gradili, da li zaista postoje značajne promene koje su vidljive?

Mnogi smatraju da je, bez znatnih promena u političkoj sferi, perspektiva značajnih promena gotovo nikakva. Prošlih devet godina smo bili svedoci istih političkih tekstura od jedne do druge vlade. Bilo da je na čelu vlade PDK ili LDK, vladajuće koalicije nisu bile zasnovane na politici, idejama ili političkoj viziji. Ono što ih je okupljalo je bila šansa lične dobiti kroz javne funkcije, a ne posvećenost ili odanost pretvaranju države od tek 1,8 miliona ljudi u državu koja je ekonomski i društveno bezbedna. U međuvremenu, dominantni opozicioni glas oličen u Samoopredeljenju podjednako nije uspeo da ponudi sveobuhvatnu političku viziju i alternativu koja prevazilazi okvire ‘teritorije’; a kako bi se naglasak stavio na društvena pitanja.

Duž političkog spektra, politička borba se, uglavnom, vodi duž polemika razdora, bez obzira na pitanje o kome je reč. Kao rezultat toga, danas živimo u društvu koje je sve polarizovanije — društvu u kome mišljenja zasnovana na činjenicama, ili čak individualna, nezavisna misao retko su kada osnova za razgovore. Činjenice su izgubile svoj smisao, politika je postala sinonim za “lični interes i korist” i gotovo se sve gleda kroz prizmu političke pripadnosti. Reč je o polarizovanim političkim “nama” i “njima” — i ko god da spada van ove diskurzivne šeme biva odbačen, zanemaren ili postaje meta lažnih optužbi. Tendencija da se obezvredi bilo kakav suprotstavljeni argument, ponekad iz čiste obesti, pretvorila je diskusiju u javnosti u stalnu zloupotrebu političkih činjenica, političke moći i političke vlasti.

‘Lažne vesti’ i ‘alternativne činjenice’ možda jesu novostvoreni termini negde drugde, ali njihovo postojanje na Kosovu baš i nije novost. Naravno, ubrzanje onlajn veb-sajtova i upotreba društvenih medija pospešili su rast diseminacije ‘lažnih vesti’. Ipak, ‘alternativne činjenice’ su ovde deo retorike političke klase već godinama.

Aktuelna politička saga oko granične demarkacije sa Crnom Gorom je jedna od tačaka u ovom slučaju, gde su politička zavada rečima i argumenti i kontraargumenti upućivani na sve strane doprineli neodređenosti i dvosmislenosti ovoga procesa, umesto da doprinesu jasnoći. Bilo da pričamo o obećanju o 200.000 novih radnih mesta, javnom zdravstvenom osiguranju, ili o obrazovnom sistemu prilagođenom za 21. vek, da navedemo samo nekoliko primera, građani Kosova su stalno slušali obećanja o širokom spektru pitanja, dok su, kako se čini, mnogi odustali od očekivanja da će se ostvariti održiva republika.

Kako se danas obeležava još jedna godišnjica, tu su ista obećanja, ista politička klasa, ista ‘kopi-pejst’ nezavisnost.

Kriza građanstva?

Ako se odmaknemo od Kosova, onda vidimo da se slične diskusije o razdoru i polarizaciji vode širom sveta. Citirajući jednu recenziju eseja “Građanstvo i odanost”, francuskog filozofa Ive Mišoda, “ne postoji kriza demokratije, ni kriza identiteta. Jedina i prava kriza je ona kriza građanstva”.

On je komentarisao specifičnu političku klimu koja dominira u Francuskoj, gde je isključiva politika vođena retorikom straha i mržnje postala sastavni deo društva i de fakto dovela do rasta komunitarizma. Slični populistički i retorički sentimenti pronalazili su plodno tle i na drugim mestima, bilo da je reč o Evropi ili Sjedinjenim Državama. Ipak, ono što Mišod naglašava u svojim napomenama jeste potreba da se čovek vrati onome što je građanin — iliti član političke zajednice, bilo da je reč o gradu, državi ili svetu.

Ono što posebno štrči u ovoj recenziji je naglasak na “krizi građanstva”. Na Kosovu smo se prečesto usredsređivali na demokratiju i identitet, zanemarujući ono što na kraju formira suštinu i jednog i drugog — građanstvo. “Krizu građanstva” na Kosovu ne bi trebalo, pogrešno, izjednačiti sa građanskim angažmanom, ili meriti građanskim angažmanom. U stvari, početkom ove godine je sprovedena jedna inicijativa solidarnosti — koja nije već duže vreme viđena — a kada je reč o skupljanju i distribuciji osnovnih namirnica porodicama širom ove zemlje kada su zimske temperature pale ispod -20 stepeni. Ovo je bila građanska inicijativa za dobrobit građana; odgovor na neuspehe vladinih institucija.

Građanska pitanja su retko kada dominirala ili postala centar naših dnevnih razgovora o politici. Kada je u oktobru prošle godine K2.0 objavilo onlajn kampanju #podumedite (#ŽelimDaZnam), kao način iniciranja rasprave o politici i problemima između građana i njihovih predstavnika, većina pitanja je bila vezana za usluge — bilo u zdravstvu, javnom ili socijalnom sektoru. Dakle, bez obzira na to u šta dominantni politički glasovi, bilo u partijama ili medijima, pokušavaju da nas ubede da je “naredno, najhitnije političko pitanje”, mnogi građani Kosova su, s druge strane, zabrinuti za politike koje utiču na njihovu dobrobit.

“Kriza građanstva” na Kosovu danas je u tome što “devetogodišnji klinac” poseduje aj-fon sa 4G i povezuje se na Jutjub da bi gledao kako građani Kosova osvajaju nagradu Bafta za film koji govori o globalnoj temi prisilne migracije i o izbeglicama; istovremeno, oni mogu da prate onlajn diskusiju o tome kako građani Kosova nemaju pravo na šengenske vize — što je podsetnik na to da oni žive u jedinoj državi u Evropi čiji građani nemaju pravo da slobodno putuju. Taj isti “devetogodišnji klinac” će, takođe, morati da se zapita da li će sledeći dan imati vode za piće ili da se okupa, ili čist vazduh za disanje. Da navedem tek par problema.

Moramo da zapamtimo da demokratija može da ima mnoge forme i oblike. Oligarhija, kao ona koja je prisutna na Kosovu, nije nužno ekskluzivna i ona, nužno, ne postoji nezavisno od demokratije. Ono po čemu se demokratija razlikuje jeste mera u kojoj je građanstvo priznato kao najkompleksniji i najvažniji deo njene suštine. Dakle, 3.288 dana nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost, a pogotovu na brojne godišnjice koje tek dolaze, Kosovo bi trebalo da zahteva da bude republika koju definiše građanstvo — za građane i od njih.K

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.