Moj prvi put van Kosova bio je na kraju mog poslednjeg semestra kao studentkinja, u septembru 2023. godine. Prijavila sam se na konkurs koji je organizovao Erasmus+, a koji je birao studente arhitekture za semestar na Univerzitetu u Dortmundu, u Nemačkoj.

Kada sam saznala da sam među odabranima, nisam mogla da verujem. Bila sam toliko uzbuđena što ću napokon imati priliku da uživo vidim rad velikih majstora, čiji sam rad proučavala i o kojima sam učila tokom svojih petogodišnjih studija.

Iako sam rizikovala da ponovim godinu zbog nesklada u broju ESPB bodova između Univerziteta u Prištini i domaćeg univerziteta, odlučila sam da idem. “Vize će se ukinuti u januaru. Ako ti je samo zbog putovanja, sačekaj još malo. Mislim da nije vredno rizikovati gubitak godine,” savetovali su me skoro svakog dana. Ali, s obzirom na to koliko je vremena i truda bilo potrebno Kosovu da se omogući liberalizacija viza, još uvek mi je delovalo neverovatno da bi se to zaista moglo desiti u januaru.

Zato sam odlučila da krenem. Nisam znala šta me tačno očekuje. S obzirom na to da nikada nisam imala priliku da upoznam studente iz razvijenih zemalja poput Nemačke, pojavila su se brojna pitanja. Da li ću se osećati inferiorno u odnosu na nemačke studente? Da li ću uspeti da se prilagodim potpuno novom sistemu? Ipak, setila sam se kako smo ovde u Prištini često provodili besane noći, trudeći se da projekte završimo na vreme. Pomislila sam, ne može ni tamo biti teže od toga.

Nakon gomile papira koje sam morala da prikupim prema zahtevima nemačke ambasade u Prištini, na kraju mi je poštar iz DHL-a doneo pasoš sa vizom za studente. Spakovala sam kofer.

U Nemačkoj me je čekala sestra koja je tamo živela. Pre nego što sam otišla, više puta mi je objašnjavala sve procedure na aerodromu, uveravajući me da je sve mnogo jednostavnije nego što mislim, pošto je to bio moj prvi let i putovala sam sama. Ali zapravo nisam bila uopšte zabrinuta. I sama sam projektovala aerodrom za seminarski rad na fakultetu. Sada je došao trenutak da vidim kako sve to funkcioniše u stvarnosti.

Čim smo sleteli, oblaci su počeli da se razilaze, a iz aviona sam ugledala fantastičan urbanistički plan tog područja — nešto što sam do tada viđala samo u knjigama.

Lekcija koja se ne uči iz knjiga

Od trenutka kada sam kupila kartu za voz pa sve do dolaska u sestrin stan, na svakom koraku primećivala sam savršeni red i organizaciju. Čistoća je bila očigledna svuda. Kuće su bile građene u istom stilu, uredno poređane duž građevinske linije. Imala sam osećaj da taj red odražava preciznost i disciplinu, dok arhitektura uz koju sam odrasla na Kosovu govori o našem tranzicionom periodu — pokušajima da pronađemo svoj stil, što često rezultira loše planiranim prostorima i nizom drugih problema.

Vrlo brzo sam se i sama susrela s tim načinom funkcionisanja, gde je preciznost bila pravilo. Bila sam smeštena u studentskom domu zajedno s tri koleginice s Univerziteta u Prištini (UP). Za razliku od domova u Prištini, gde tri osobe dele sobu od svega 9 kvadratnih metara, tamo sam imala sve svoje — sobu, kuhinju i kupatilo. Ljudi su retko govorili engleski, a čak i oni koji su ga znali, činilo mi se, često su se pravili da ga ne znaju.

Dobra stvar kod studija arhitekture jeste to što se većina problema može razumeti kroz crteže. Ubrzo, videvši moj trud i interesovanje za saradnju, profesorka je promenila stav i počela da predaje često i na engleskom jeziku, pružajući mi dodatnu literaturu na engleskom, koju sam kasnije sama dalje istraživala.

Ono što me je posebno impresioniralo u vezi sa zadatkom iz ovog predmeta bila je tema projektovanja – konsolidacija ruševina i obnova pojedinih delova jedne sinagoge u Hamburgu, koju su tokom Drugog svetskog rata uništili sami Nemci. Cilj ovog projekta bio je da se, uprkos onome što se dogodilo, osveste nove generacije kako se nešto slično nikada više ne bi ponovilo. Za mene, kao studentkinju sa Kosova, ovo je bila izuzetno emotivna i značajna tema. Svi znamo koliko u našoj zemlji ima sličnih objekata, poput ove sinagoge, koji i dalje svedoče o ranama iz rata 1998–99. godine.

Nedugo zatim, svaka od nas studentkinja sa Kosova dobila je priliku da predstavi svoje ideje i koncepte za projekte. Naše ideje su ocenjene najvišim ocenama. Nikada nisam bila ponosnija na svoju zemlju i svoje profesore sa Kosova, koji su nas ne samo naučili metodologijama projektovanja, već su nas podstakli da razmišljamo dublje i kritički.

Bez sumnje, ono što me je najviše oblikovalo tokom ovog perioda nisu bili zadaci na fakultetu. To su, zapravo, bila brojna putovanja u različite nemačke gradove i, posebno, u zemlje poput Holandije, Francuske, Belgije, Švajcarske, Skandinavije, Grčke, Italije i Vatikana. Italija me je posebno impresionirala i toplo bih je preporučila svakome. Teško je rečima opisati prvi susret s velikim platnima koja smo ranije proučavali — originalnim potezima četkice umetnika poput Petera Paula Rubensa, Johannesa Vermeera, Vincenta van Gogha, Edvarda Munka, Rembrandta Harmenszoona van Rijna i drugih velikana. Zatim, tu su arhitektura i očaravajuća atmosfera svih tih crkava i muzeja. Raznovrsne kulture hrane, odevanja i ponašanja ostavile su snažan utisak. Shvatila sam da mi je, da bih se zaista izgradila kao osoba, bilo potrebno da vidim svet i konačno progledam.

Tokom tih šest meseci osećala sam se zrelijom. Dolazeći iz male države s uskim ulicama, sada sam bila u stanju da sama planiram i realizujem putovanja u svaki kutak Evrope. Tih šest meseci oblikovalo me je jednako koliko i svih pet godina studija.

Ipak, iznad svega, ta putovanja su me naučila koliko inferioran, ali i koliko arogantan, može biti čovek koji ostaje ograničen samo na kulturu svoje zemlje. U martu sam se vratila na Kosovo. Ljudi su mi strašno nedostajali, a posebno espresso, koji se jednostavno ne može porediti s kafama u Nemačkoj — tamo ih gotovo niko ni ne pije. U međuvremenu, san o liberalizaciji viza konačno je postao stvarnost.

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0.

Ovaj blog objavljen je uz finansijsku podršku Evropske unije, a u okviru projekta “Diverzifikacija glasova u novinarstvu”. Odgovornost za sadržaj snosi isključivo K2.0 te isti nužno ne odražava stavove Evropske unije.