Kriza u kojoj se nalazi srpsko društvo donosi i sve više nasilja nad delatnicima u kulturi i umetnicima. I nije samo reč o izolovanim incidentima. 

To potvrđuju poslednji događaji u Beogradu, od uništavanja radova na izložbi “MOMCI: imali su oko sebe taj neki sjaj!” u Galeriji Stara Kapetanija, preko upada vođe Srpske desnice Miše Vacića u CZKD na izložbi “Kapija – i kad boli, istina je lijek”, potom napadi na predstavu “Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo” i režisera Zlatka Pavkovića, ili ritualni protesti Zavetnika i Srpske desnice usmereni protiv održavanja festivala “Mirdita, dobar dan”. 

Dobija se osećaj da se u javnoj sferi Srbije etablirala kultura cenzure koju podstiču kako državne institucije, tako i paradržavne formacije koje ne prezaju od nasilja kako bi sprečile kritičke glasove pojedinaca. Istovremeno, država se od nasilja nominalno distancira, iako se iz brojnih poteza vidi da, u stvari, podržava tekuću kulturu cenzure. 

Obrazac nasilja

U današnjoj Srbiji je ispario privid višepartizma i suspendovana su razna demokratska načela, dok ne postoji funkcionalna opozicija režimu Srpske napredne stranke. Dopušten je rast grupacija ekstremne desnice, poput Srpske desnice ili notornog Levijatana, koje ne prezaju da sprovode kampanje protiv migranata i manjina, civilnog sektora i radnika u medijima i kulturi. 

Utisak je da su ove grupacije dodatno ojačale otkada je pandemija zaoštrila svetsku krizu kapitalizma. Njihov porast je vidljiv i u državama evropske periferije. 

Dok se s krizom pojačava autoritarizam u društvu, u kontekstu kulture cenzure, u polju umetnosti i kulture već se duže vreme prepoznaje obrazac nasilja koji se sprovodi nad slobodom umetničkog stvaralaštva, nad radnicima u kulturi, umetnicima i nad njihovim radovima. 

Može se reći da je, uz prekarne, nestabilne i teške uslove rada u kulturi za vreme pandemije, u Srbiji normalizovana i ugroženost elementarne slobode govora i delanja kada dođe do određenih tema. 

Cenzura se sprovodi u slučaju tema povezanih sa zločinima tokom ratova devedesetih godina i povodom pitanja nezavisnosti Kosova. U tom smislu, umetnicima sa Kosova je gotovo onemogućeno izvođenje dela ili izlaganje u Srbiji u slučaju da pokušaju zvanično navesti sopstvenu zemlju porekla. 

Tako je nedavno savremenom umetniku Petritu Halilaju organizator Oktobarskog salona izostavio pominjanje države iz koje dolazi, da bi mu posle njegovog opravdanog revolta bilo ponuđeno da izlaže sa zvezdicom povrh reči Kosovo. Halilaj je nakon procesa pregovaranja prestao da se oseća dobrodošlim i odustao od izlaganja na ovoj važnoj međunarodnoj manifestaciji. 

U prilog njegovoj odluci stoji da je kao mladić krajem devedestih godina i sam bio izbeglica sa Kosova, a svoje izbegličko iskustvo reflektuje u umetničkom radu. 

Državne institucije kulture tako ne podržavaju stvaralaštvo umetnika koji ne odgovaraju dominantnoj državnoj strategiji za kulturu koja povezuje etno-nacionalno brendiranje i kreativne industrije. 

Podršku države dobili su zahvati poput megalomanske statue srednjovekovnog vladara Stefana Nemanje i druge produkcije koje promovišu projekte nacionalnog i gradskog brendiranja. 

Hegemonija kulture cenzure

Tematizovanje zločina iz ratova devedesetih godina u BiH u medijskoj i kulturnoj sferi predstavlja okidač za ekstremiste iz desničarskih redova. Svojim nasilnim delovanjem, pokušavaju da ućutkaju malobrojne glasove koji se trude održati tu temu prisutnom u srpskoj javnosti. 

Ako se kojim slučajem pojedini umetnici drznu tematizovati zločine na način suprotan dominantnom mišljenju, rizikuju da postanu predmet javnog linča koji se prvo sprovodi preko društvenih mreža, u saglasju sa pojedinim tabloidnim – paradržavnim medijskim aparatima. 

Tokom ove godine su nastali i specijalni internet sajtovi poput prismotra.net, koji služi da se održi hegemonija kulture cenzure i obeleže izdajnici među delatnicima u kulturi, radnicima u civilnom sektoru i umetnicima. Prismotra sledi tematsku matricu vezanu za zločine tokom ratova devedesetih godina u BiH i na Kosovu, jer praktično targetira sve umetnike i aktiviste kojima su ove teme u fokusu. Takođe stavljaju pod lupu aktiviste civilnog sektora i umetnike, nazivajući ih “srbofobima”, “zapadnim agentima”, “lobistima lažnog genocida”, “separatistima” i tako dalje.

Tabloidi, ili takozvani patriotski sajtovi poput Srbin.info ili pomenute Prismotre, imaju svoju informacijsko-aktivističku bazu u grupama na društvenim mrežama, u kojima se olako klikom ili komentarisanjem presuđuje neistomišljenicima. 

Dodatno, u doba pandemije je rast onlajn komunikacije pogodovao širenju društvenih mreža i desničarskih potkasta. Na društvenim mrežama su na jedan posebno perverzan način podstaknute teorije zavere, trampistički način komunikacije i govor mržnje. U globalizovanoj areni sukobljenih stavova u digitalnom prostoru u kome je ukinuta svaka dijalektika, po ugledu na alt-right modele iz sveta, multipliciraju se instant rešenja za nagomilane probleme. 

Što su nacionalna frustracija i problemi u Srbiji veći, to ih je lakše banalizovati putem medija i društvenih mreža, bez pokušaja da se pronađu racionalna rešenja. 

Javni linč na društvenim mrežama ponekad se okončava u katarzičnom razrešenju u kojem se u realnom prostoru izvodi napad na obeležene krivce. 

Osuda karikature “Kenjkavac”, koja predstavlja nacrtanu bebu sa sekirom u glavi, započela je, takođe, na društvenim mrežama. Upad u Galeriju Stara Kapetanija u Zemunu desio se kroz akt destrukcije u kome je petnaest maskiranih osoba uletelo i potrgalo sve što se nalazilo na zidu galerije. Nasilni upad izvršen je na organizovani način uz korišćenje suzavca. 

Pitanje slobode izražavanja

Kao razlog za uništavanje umetničkih radova, mahom originalnih illustracija i nacrtanih stripova, označen je pomenuti crtež bebe. Autori crteža, umetnička grupa “Momci”, koja je bila aktivna tokom devedesetih godina, pokušavali su zapravo na crnohumorni način, kroz ilustraciju i strip, ponuditi alternativno i kritičko viđenje tadašnjih mračnih dešavanja u srpskom društvu. 

Upadu siledžija prethodile su optužbe za satanizam na društvenim mrežama i razne druge netačne, olako izrečene, klevete. Ostaje čudno zbog čega je karikatura nastala devedesetih godina baš toliko zasmetala te je došlo do organizovanog nasilja u jednom od skrajnutih galerijskih prostora u Zemunu.

Nasilje u Galeriji Stara Kapetanija treba dodatno staviti u kontekst postojanja permanentnog pritiska da se kulturni prostori pretvore u komercijalne, što se već desilo sa Galerijom Grafički kolektiv u centru Beograda. Galerija Stara Kapetanija nalazi se na turistički i ugostiteljski zanimljivoj lokaciji na Zemunskom keju.

Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije je nakon nasilja objavilo iznenađujuća saopštenja napisana u stilu diskursa sa društvenih mreža. 

U prvom saopštenju su izjednačili nasilnike sa autorima crteža, što je dovelo do opravdanih protestnih reakcija ujedinjene kulturne scene. Posebno je važno da su se u tom otporu ujedinili Nezavisna kulturna scena Srbije i strukovna udruženja poput Udruženja likovnih umetnika Srbije, ali nisu izostale ni reakcije šire javnosti. 

Na protestnom okupljanju koje se desilo povodom svega ovoga, ispred Umetničkog paviljona “Cvijeta Zuzorić” postavljena su u javnosti pitanja nedostatka sloboda umetničkog izražavanja u Srbiji. Protest je istovremeno poslužio za učvršćivanje saveza okupljenih aktera u pružanju otpora i borbi za bolji status i položaj radnika u kulturi u Srbiji. 

Iako je bilo reči o partikularnoj borbi u sektoru kulture, na protestu je ipak naglašeno da se problematika mora otvoriti svim zainteresovanim stranama, jer je sloboda izražavanja pitanje celoga društva, a ne samo umetnika i njihovih strukovnih udruženja.

Naslovna fotografija: Vladan Jeremić