Sledi isečak iz knjige “Minareti u planinama: putovanje kroz muslimansku Evropu” autora Tarika Huseina (Tharik Hussain), koju je jula 2021. objavila izdavačka kuća Bradt Guides. Kroz celu knjigu se provlači balkansko putovanje Huseina i njegove porodice, gde oni slede korake osmanskog hroničara iz 17. veka, Evlija Čelebije (Evliya Celebi).

Kada je Evlija posetio grob Murata Prvog, on, blago rečeno, nije bio zadivljen. Osmanski putnik opisuje kako su on i njegov visokopoštovani pokrovitelj doslovce morali da gaze po govnima. Kada je elegantna odežda Meleka Paše uprljana ljudskim izmetom, to je bila kap koja je prelila čašu. Kako se navodi, paša počinje da kipi od besa, zgrožen stanjem grobnice u kojoj leži jedan od njegovih najvećih sultana. Istovremeno, njegov nećak Evlija ističe da je grob Muratovog ubice pak ‘osvetljen ukrasnim lampama i namirisan ambrom i mošusom’ i da sveštenici srdačno dočekuju sve posetioce. Razlog zbog kog ‘nevernici’ dolaze i seru ovde, kako objašnjava Evlija, jeste taj što ih niko u tome ne sprečava.

Čim je ovo čuo, paša naređuje da se grobnica očisti i angažuje meštane da to odmah urade. Izmet se lopatama vadi, kopa se bunar, sadi se petsto sadnica voća i gradi ‘visoki zid sa blagorodnom kapijom’ oko mauzoleja kako čak ni ‘konjanici ne bi mogli da uđu’. Turbe se uređuje svilenim tepisima i ukrasnim lampama, sveće se pale i prostor se škropi ružinom vodicom. Melek Paša zatim upošljava jednu porodicu da tamo živi u svojstvu čuvara, gradi im kuću i plaća godišnju platu. Grobnica je konačno dostojna kralja.

Kao da su Evlija i paša odatle otišli juče, jer je u takvom besprekornom stanju bila Muratova grobnica kada smo tamo stigli iz pravca Novog Pazara. Crna gvozdena kapija se otvara, a iza nje krije dvorište okruženo pašinim kamenim zidom. Uprkos tome što dva prometna auto-puta u pravcu Prištine gromoglasno grme, na zemlji mauzoleja vladaju mirnoća i spokoj. Na besprekorno uređenom travnjaku sedeo je crno-beli pas sa jezikom isplaženim ispod senke mladih voćaka.

Sivi makadam vodi do beličaste vile koja ne bi delovala neobično ni da se nalazi pod suncem u Toskani. Na zlatnoj plaketi piše da je ovo bila ‘Zgrada Selamlik’ ili ‘Kuća kulture i promocije’, izgrađena 1896. obnovljena uz pomoć TIKA, Turske agencije za saradnju i koordinaciju. Kuća je izgrađena kao konačište za posetioce ubrzo nakon što je ovu lokaciju renovirao Sultan Abdulmedžid Prvi. Nakon toga, grobnica je naizgled još jednom restaurisana pod upravom Osmanlija, nakon čega su za nju nadležnost preuzele jugoslovenske vlasti koje su, takođe, obavile restauraciju.

Druga kapija vodi u istorijski važan deo Muratovog mauzoleja. Sve je delovalo netaknuto i sveže očišćeno. TIKA je sa velikim žarom preuzela nadležnost od Evlije i Meleka Paše; Muratova grobnica je ponovo bila u stanju dostojnom kralja — možda čak nekoga ko bi mogao da se nazove dedom muslimanske Evrope.

Kada je Murat Prvi, treći sultan tadašnjeg Osmanskog carstva, na mestu na kom smo stajali pao 1389, on je svoju novostečenu regionalnu moć prelio na novi kontinent, zgrabio željene vizantijske teritorije i Osmanlije pretvorio u međunarodnu silu. Muratov ekspanzionizam utabao je put novom carstvu na način da u naredna dva veka postane najveća muslimanska dinastija koju je svet ikada video.

Murat je ovde umro za vreme Kosovske bitke. Njihovi neprijatelji toga dana bili su predvođeni srpskim knezom Lazarom, bosanskim kraljem Tvrtkom, Vukom Brankovićem (Lazarovim zetom), vlaškim knezom Mirčom Velikim i brojnim albanskim kneževima. Oni koji su stali uz Osmanlije bili su Konstantin, bugarski knez Kostendil, nekoliko srpskih kneževa koji su bili Lazarevi rivali i nekoliko turkmenskih kneževa iz Anadolije.

Neobično je što Evlija tvrdi da je Murat pobio 700.000 nevernika, dok istoričari sada smatraju da je oko jedne petine vojnika od te brojke ratovalo u ovoj bici. Tokom sukoba, Evropljani su isprva imali prednost. Tek kada je Branković napustio boj, tada je sve krenulo u korist vojske predvođene muslimanima. Nije poznato da li je Murat umro pre ili posle proglašenja pobede, ali se zna da je, nakon njegove smrti, Muratov sin Bajazit postao novi osmanski sultan; smatra se da je upravo on u ovoj ravnici izgradio mauzolej u čast svoga oca i mučenika.

Unutrašnjost grobnice Sultana Murata. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Postoji spor oko toga kako je Murat preminuo, jer su se, ubrzo po njegovoj smrti, pojavili mitovi i legende. Evlija pripoveda evokativniju verziju: pobeda je već proglašena i Murat luta po bojnom polju kada ‘zlokobni nevernik po imenu Koblaki’ ustade iz nagomilanih mrtvaka iz suprotstavljenog tabora i ubija Murata, nakon čega pokušava bekstvo na konju. Osmanski vojnici ga jure, ali ne mogu da ga obore, dok jedna starica ne kaže da treba udariti konja po kopitima. Kada je jedan strelac to izveo, Koblakija opkoljuju i režu mu grkljan.

Evlija kaže da su sultanovi bubrezi, jetra i srce potom uklonjeni da bi se telo pripremilo za prevoz u Bursu; naposletku je sahranjen na mestu gde se sada nalazi njegovo turbe. Ovo je prvo osmansko zdanje na Kosovu i postalo je mesto hodočašća.

Prema tome, islam je po drugi put dospeo u Evropu zahvaljujući Muratu. Ironično je to što se ovo dešavalo baš dok je muslimanska zajednica nastala iz prvog talasa potiskivana iz Evrope. Muslimani su se u Španiji pojavili još 711. godine, gde su uspostavili prosperitetno društvo zasnovano na međuverskom suživotu, koje je prihvatalo i hrišćane i Jevreje – što su Osmanije kasnije oponašale. Međutim, u toku narednog veka, došao je kraj muslimanskom prisustvu u Španiji kada je poslednji muslimanski grad, po imenu Granada u južnoj Španiji, 1492. pao u ruke katoličkim vladarima Izabeli Prvoj od Kastilje i Ferdinandu Drugom od Aragona. Mnogi proterani (sefardski) Jevreji iz Španije preselili su se u osmanske teritorije. To je značilo da je Muratova pobeda osigurala buduće prisustvo muslimana i sefardskih Jevreja u Evropi; što je slučaj i dan-danas.

Prošli smo kroz drugu kapiju i ugledali ‘blistavo svetilište mučenika sultana, Gažija Kudavendigara’ (božjeg poklonika) baš onakvo kakvim ga je opisao: okruženo nekolicinom grobova u uređenoj bašti cvetajućih ruža. Najupečatljivi grob bio je sastavljen od visokih, tankih nadgrobnih spomenika sa delikatno urezanim persijskim natpisima i podlogom nadahnutom grčko-rimskim stilom.

Dve žene u dugačkim haljinama i majicama bez rukava ušetale su pred nama, gde ih je pozdravila starija žena sa jednoličnom maramom. Sedela je na stolici pred kućicom, sa desne strane unutrašnjeg dvorišta, usred zaostavštine čuvara koje je Melek Paša tu postavio da vode brigu o grobnici. Porodica ove žene vezuje se za potomke izvesnog Hadžija Alija (Haci Ali) iz Buhare, kome je ovaj posao poveren sredinom 19. veka.

Grobnica Sultana Murata. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Gledao sam kako ove dve žene daju neke novčanice potomku Hadžija Alija. Ona je uzela novac i pozvala ih da se zapute ka ulazu u turbe, dajući im uputstva na nama nepoznatom jeziku. Iz svog novčanika sam, takođe, izvadio novčanice i uradio isto to. Pošto je ova žena shvatila da ne govorimo albanski, sprovela nas je do vrata turbeta, pored kojih je stojalo prastaro drvo povijeno od vekova. Drvo je svakako bilo od velikog značaja, jer su mu potporu pružala dva debela metalna stuba. Zapitao sam se da li su prastaro drvo posadili Evlija i Melek; svakako je izgledalo dovoljno staro da odgovara tom periodu.

Moja ćerka Amani ga je pažljivo promatrala i zapazila kako odmahujem glavom. Oduvek se radovala pentranju po drveću. Sva sreća da živimo u blizini šume Eping (Epping Forest) na obodima Londona pa su, kao deca, obe devojčice tamo imale svoje omiljeno drveće. Često su se krile pod njihovim krošnjama naoružane knjigom na način da se narednih pola sata moglo spaziti tek sitno lice, delimično prekriveno knjigom autorke Džeklin Vilson (Jacqueline Wilson), granama i lišćem.

Moja druga ćerka Anaija (Anaiya) takođe je propitivala nešto pogledom – u pitanju je mačka koja čuva grobnicu. Pogrbila se i opalim listom milovala mršavu crnu mačku, baš kao što smo se dogovorili – bez diranja. Niko od njih nije željno iščekivao ulazak u grobnicu, pa smo ih moja supruga Tamara i ja ostavili u blizini i zaputili se u turbe. 

I Murat se oženio Tamarom; zvala se Kera Tamara i bila je ćerka srednjovekovnog bugarskog cara Ivana Aleksandra. Murat je zatražio njenu ruku da bi mir između dva carstva bio zajemčen. Tada je bio čest slučaj da se vladari venčaju sa ženama iz drugih vladarskih porodica i da tako učvrste međusobne veze. Ipak, Tamarina priča je zanimljiva iz dva razloga: kao prvo, zato što Tamara nije primila islam i bilo joj je dozvoljeno da i dalje praktikuje hrišćansku veru; kao drugo, zato što se njena udaja u bugarskom folkloru pamti kao žrtva koju je ona podnela radi svog naroda. I Tamarin grob se nalazi u Bursi, tik do drugog groba njenog supruga.

Tamara i ja smo prošli kroz par staklenih vrata i dospeli ispod malog trema. Unutra je bilo kao u staklenoj bašti; nekoliko velikih prelepih biljaka preznojavalo se od toplote koju stvaraju sjajni sunčevi zraci koji dopiru kroz staklo. Zatim je usledilo penjanje po gustom bršljanu oko pažljivo ukrašenog ulaza u glavnu odaju. Iz jednog ugla trema vijorila se crvena turska zastava, a ispod nje marame koje žene stavljaju na glavu. Dok je Tamara jednu stavljala na svoju glavu, ugledao sam jednu ženu kako obilazi Muratovu veliku grobnicu ljubičaste boje; kretala se onako kako se muslimani kreću oko Kabe (Kaaba). Blago sam gurnuo Tamaru, koja je podigla pogled i sasvim se zaprepastila. Oboje smo bili šokirani; niko od nas nikada ranije nije video nešto nalik ovome na muslimanskim lokalitetima koje smo ranije posećivali. Tamara se osetila još neprijatnije nego ja, jer je ubrzo nakon toga odlučila da izađe.

Minareti u planinama: putovanje kroz muslimansku Evropu, autora Tarika Huseina. Fotografiju ustupila izdavačka kuća Bradt Guides.

‘Ne znam kako ovo’, šapnula je na izlasku.

Amani mi je kasnije rekla da ju je pogled na majčinom licu podstakao da uđe, a ušla je baš u trenutku u kom je pomenuta žena završavala obilaženje Muratovog drvenog sarkofaga.

Žena je zatim sela povrh grobnice, ispod velikog belog turbana. Glava joj je bila zamotana pozajmljenim maramama, ali su joj ruke ostale otkrivene zbog prsluka bez rukava. Dok je sedela i recitovala sebi u bradu, starija čuvarka grobnice vratila se sa kardiganom i nekim knjigama iz kojih će ubrzo recitovati.

Amani i ja šetali smo se po sobi. Svod iznad turbeta sadržao je prelepo obojenu ružu sa koje je visio luster; okolo su vidljivi arapski natpisi i crveno-zlatna cvetna šara. Svetlost je obasipala prostoriju sa prozora na sva četiri zida, pa sam primetio i pažljivo birane insignije iz perioda kasnog Osmanskog carstva kako vise sa jednog prozora.

‘Znači, zato mi se majka uprpala’, prošapta Amani dok smo se vraćali na jarko sunčevo svetlo.

‘Da, svakako ovakav ritual nisam očekivao da vidim u sultanskoj grobnici.’

‘Svetilišta me pomalo sluđuju’, rekla je Tamara na putu ka kolima.

Tamarino upoznavanje sa islamom rezultiralo je mojim ponovnim uvođenjem u veru. To se desilo posredstvom konzervativne sorte islama pod nazivom salafizam, koja je u 19. veku postala popularna u Saudijskoj Arabiji i koja propoveda doslovan, beskompromisan ‘povratak’ u puritanski i ‘suštastveni’ islam. Zagovornici ove grane islama veruju da je ova verzija religije upravo ona koju su praktikovali prorok i prva generacija muslimana u 7. veku; prema tome, to je jedini ispravan način za praktikovanje islama. Salafisti smatraju da su sveci, odavanje pošte grobnim mestima i svetilišta – heretičkog karaktera, što bi mogao da bude razlog zbog kog se Tamara na takvim mestima oseća neugodno.

Ja sam, pak, bio svedok brojnih činova iskazivanja poštovanja u svetilištu Šah Džalal u Bangladešu. U stvari, priče o Muratu i Šahu Džalalu imaju nekoliko zajedničkih elemenata. Obojica su turkijskog porekla i pripisuje im se dovođenje islama u predeo u kom sad žive muslimani koji su na tome zahvalni i dan-danas. Obojica su to ostvarili učešćem u borbama epskih razmera – Šah Džalal se obračunao sa lokalnim hinduističkim kraljem Gurom Gobindom (Gour Gobind). Iako je jedan nastupio kao misionar, a drugi kao sultan, obojica su vremenom postali sveci u očima brojnih ljudi. Upravo su iz tog razloga neki posećivali Muratovu grobnicu, kao što su to činili u slučaju Šaha Džalala u Silhetu, sa vrlo različitim uverenjima o tome kako da odaju počast sultanu koji je postao svetac.

Izdavačka kuća Bradt Guides nudi čitaocima Kosova 2.0 popust od 25% na knjigu “Minareti u planinama”. Da iskoristite popust, posetite bradtguides.com/shop i unesite kod KOSOVO2.0 prilikom kupovine. Ponuda važi do 31. decembra 2021.

Naslovna ilustracija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.