Nije ispravno reći da su svi zločini počinjeni na Balkanu devedesetih godina u stvari samo ratni zločini. Sem ratnih zločina, bilo je i zločina protiv čovečnosti, zločina agresije i kršenja zakona i običaja ratovanja.

Teoretski i praktično gledano, zakoni i kriminologija su mnogo napredovali u proteklih nekoliko godina, omogućujući nam da o svim ovim zločinima govorimo kao o “državnim”, što je termin koji do danas generiše veliku diskusiju među stručnjacima za pravo i kriminolozima, jer se ne zna šta ovaj izraz konkretno podrazumeva.

Viljem Čamblis, jedan od najznačajnijih kriminologa našeg vremena, inicijalno je definisao državni zločin kao “zločin koji zakon definiše kao onaj krivične prirode, a koji su počinili državni zvaničnici obavljajući svoje poslove predstavnika države”. On je kasnije proširio ovu definiciju i predložio da “svako ponašanje koje krši međunarodne sporazume i principe koji su ustanovljeni na sudovima i sporazume međunarodnih tela” treba da bude obuhvaćeno kriminološkom analizom državnog zločina.

Ipak, bez obzira na definiciju državnog zločina koju neko usvoji, ne postoji sumnja da je, za vreme bešnjenja ratova koji su nastali kao posledica raspada Jugoslavije, bilo ozbiljnih i stalnih državnih zločina.

Bosna i Hercegovina je pretrpela najteži rat (1992-95.), ali je više od 13.000 ljudi smrtno stradalo ili se vodi kao nestalo od vremena rata na Kosovu, dok je više od 590.000 raseljeno. Većina žrtava kosovskog rata su civili: prema jedinoj bazi podataka koja postoji o ovim dešavanjima — a koju vodi Fond za humanitarno pravo — 8.661 civila kosovskih Albanaca, kao i 1.797 Srba i 447 Roma, Bošnjaka i drugih nealbanaca, stradalo je ili nestalo u ratu. Više od 1.600 ljudi se i dalje vodi kao nestalo, a kao posledica rata na Kosovu.

Međunarodna zajednica je uložila mnogo truda u pokušaju da identifikuje i dovede pred sud odgovorne za ratne zločine u regionu, uglavnom kroz uspostavljanje Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). MKSJ je do sada održao 10.800 dana suđenja, preslušao 4.650 svedoka i podneo optužnicu protiv 161 osobe, osudivši njih 80, dok različiti stručnjaci saradnju sa ovim sudom smatraju preduslovom za reintegraciju bivših jugoslovenskih država u red demokratskih zemalja.

Kako bi se podržao i ubrzao rad MKSJ-a na Kosovu, specijalne komore, sa zvaničnim nazivom Specijalizovana veća Kosova (SVK) i Specijalizovana kancelarija tužioca (SKT) već su počeli da dobijaju svoje obrise. Sa sedištem u Hagu i sastavljeni od inostranog osoblja, ovi specijalni sudovi imaju mandat pod kosovskim zakonima da sprovode suđenja za zločine protiv čovečnosti, ratne i druge zločine koji su se, navodno, desili između 1998. i 2000.

Spor tempo

Nažalost, daleko manje je urađeno na lokalnom, regionalnom i međunarodnom nivou da bi se procenila šteta koju su prouzrokovali državni zločini i da se sa razumevanjem dočekaju percepcije žrtava i njihove potrebe. Predsedavajući MKSJ-a, sudija Patrik Lipton Robinson je čak 2011. priznao: “Sud ne može, kroz iznošenje svojih presuda, da sam po sebi dovede do mira i pomirenja u regionu. Drugi doprinosi bi trebalo da budu komplementarni sa suđenjima za zločine ako želimo da se trajni mir postigne”.

Robinson je potom pozvao na osnivanje Komisije za istinu i pomirenje i na vansudsku procenu štete nanete usled ratnih zločina i drugih ozbiljnih kršenja ljudskih prava, kao i da se žrtve obeštete. Ipak, Kosovo, kao država, još nije ništa značajno učinilo da bi se pozabavilo zločinima iz devedesetih, a kamoli da proceni štetu i ponudi reparacije žrtvama i njihovim porodicama.

Kako je predsednik Hašim Tači jednostrano najavio u februaru ove godine svoju ideju o formiranju Komisije za istinu i pomirenje na Kosovu, bez ikakvih poznatih strateških planova, čini se da nisu preduzeti koraci u pokretanju ove inicijative, dok su neki kritikovali ovakav potez kao neiskren pokušaj da se napravi iluzija o napretku u ovoj oblasti.

Pored nedostatka strateškog planiranja i organizacije, ideji koju je predsednik zastupao, čini se, fali osnovni kriterijum koji komisija za istinu mora da ispuni. On tvrdi da želi da ustanovi istinu koja će nekako magično dovesti do pomirenja, tako ignorišući međukorake, kao što je procena štete, potrebe žrtava i reparacija istih. Tek kada budemo kompletirali ovaj proces možemo da se nadamo početku priče o pomirenju.

Na desetine loše organizovanih inicijativa je već uspostavljeno i nije uspelo u svojim inicijalnim koracima — uglavnom zato što nisu imale strateški plan o tome kako bi država trebalo da se bavi prošlošću i inicijatori su se, u većini slučajeva, vodili mišlju “odrađivanja posla”.

Tranziciona pravda i ratni zločini su i dalje nedovoljno istražena teritorija u pogledu Kosova. S druge strane, reparacije za žrtve predstavljaju, trenutno, nešto sasvim imaginarno. U ovom momentu se ne govori o proširenju terminologije i inkorporisanju više od samih ratnih zločina u ono što se desilo na Kosovu. Sve ove prepreke zajedno dovode građane do stava da veruju da je nešto trulo u sistemu, pa oni, građani, gube poverenje u isti.

Glavni problem kada je reč o bavljenju prošlošću nalazi se u oblasti žrtava rata. One će, što je verovatno (ako se već nije desilo), izgubiti poverenje, pa će njihova bol i patnja možda da se udvostruče kako godine budu prolazile. Određenim žrtvama je, možda, teže nego drugima i prema njima se treba postupati na pravilan način.

Savršeni primer je onaj o silovanima u ratu. Ove žrtve žele da raskrste sa svojom prošlošću i, kao takve, ne žele stalno iznova da govore o svojim iskustvima. Bez uspostavljanja programa sa pravilnom i strateškom organizacijom, žrtve dobijaju pozive iznova i iznova, zbog čega ispočetka proživljavaju svoje traume. Da li je neko razmišljao o ovom aspektu i o tome koliko on može da ugrožava širu sliku?

Ove žrtve bi mogle da se zatvore u sebe i da odbiju da pričaju o tome ubuduće. Znam da bih ja tako postupila da se nalazim na njihovom mestu. A ovo nije najgore što se može desiti. Najgore je da žrtve ne učestvuju u programima rehabilitacije.

Šta treba da se uradi?

Od ključnog je značaja pozabaviti se zločinima počinjenim na Kosovu simultano sa potrebama žrtava koje iz toga rezultiraju, a sada je poslednji trenutak da se ovo učini. U suprotnom ćemo rizikovati da izumre prva generacija koja je učestovala u ratu, a druga generacija će se sećati malo čega.

Bavljenje prošlošću je vrlo komplikovan proces, pa će, kao takav, biti dugačak i bolan. Kako ja to vidim, ovaj poduhvat bi trebalo da bude dvoslojan: sudski i društveni.

Sudski gledano, država bi žrtvama trebalo da ponudi način da se pomire sa svojom prošlošću tako što će se pozabaviti zločinima, potrebama žrtava i štetom koja im je naneta, te da sudi počiniocima, kao i da promeni zakone u skladu sa potrebama žrtava, što bi dovelo do uvođenja sistema reparacije.

Društveno gledano, inicijalni koraci su jednostavni. Kao prvo, Vlada bi trebalo da uspostavi samo jedno telo koje se sastoji od kompetentnih osoba i stručnjaka iz date oblasti, a koji će se baviti ustanovljavanjem istine: Šta se desilo? Gde se desilo? Kako se desilo?

Vrlo dobar početak bi bila bliska saradnja sa regionalnom inicijativom koja se nalazi u potrazi za istinom, Koalicija za RECOM i Fondom za humanitarno pravo na Kosovu. Trebalo bi iskoristiti ekspertizu koju su oni stekli do sada. Takođe, trebalo bi ustanoviti dodatne podatke, uključujući potrebe žrtava i reparacije.

Čim se to obavi, ovo telo bi trebalo da se usredsredi na potrebe žrtava. Čim saznamo šta je žrtvama potrebno, tek onda možemo da razmišljamo o reparacijama. To je treći korak.

Žrtve su najugroženiji deo društva, ali ne želi svaka žrtva da bude saslušana ili da učestvuje u radu neke komisije. Neke žrtve žele da počinioce vide iza rešetaka.

Imajući u vidu različite pristupe i potrebe, izuzetno je opasno ustanoviti bilo šta bez posedovanja tačnih podataka. U suprotnom bi se ostavio utisak da se, šta god da se čini (ili što će se tek učiniti), u stvari radi da bi se neki posao samo odradio.

Sve se može obaviti ‘odrađivanjem posla’, sem bavljenja prošlošću. Reč je o vrlo delikatnoj temi koja će se, s vremena na vreme, pojavljivati i proganjati celu naciju u beskraj, ako se društvo i država time ne pozabave na pravilan način.

Postoji jedna vrlo važna stvar koju ne treba zaboraviti. Srbija je ključan činilac u bavljenju državnim zločinima koji su devedesetih počinjeni na Kosovu, pa bi reparacije trebalo obuhvatiti briselskim pregovorima koji se vode između Kosova i Srbije. Na kraju krajeva, reparacije se tiču restitucije, kompenzacije, satisfakcije, rehabilitacije i garancija da se nešto neće ponoviti.

Ovakve stvari su neizostavan deo budžeta. Kosovo i dalje nema ni jedan jedini evro namenjen reparaciji koju bi izdavala država. Takođe, Srbija bi trebalo da plati za nastalu štetu. Ali, ona neće da plati ako Kosovo to ne zahteva.

Biće teško ubediti Srbiju da prizna da je odgovorna za državne zločine, a kamoli da plati reparacije, ali je to neizbežan proces koji mora da otpočne pre nego što bude prekasno. A sada je za to krajnje vreme.

Žrtve zaslužuju mir. Ništa ne može da ih vrati u stanje pre nego što su pretrpele određenu štetu, ali ono što njihova država može da učini za njih jeste da prizna njihovu bol, da ustanovi njihovu istinu, da proceni njihove potrebe, da se pozabavi njima i pomogne im da poprave oštećeno.

Država im to duguje. Mi im to dugujemo. To dugujemo sebi.

Naslovna fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.