Odabir izbornog sistema je jedna od najbitnijih odluka koju jedna država može da donese. Izborni sistemi utiču na način na koji se stranke ponašaju, način na koji se vodi kampanja i odnos koji političke partije imaju sa biračima.

Otkako su prvi izbori organizovani u posleratnom Kosovu 2000., raznorazni i brojni izbori su održani, uključujući lokalne, parlamentarne, redovne i vanredne — biranje i ponovljeno biranje. Svi ovi izbori su poslužili prepoznavanju manjkavosti i mogu da pomognu u pronalaženju alternativa za izborni sistem kome težimo kao država. Izborni sistemi se, bez ikakve sumnje, moraju razmatrati stalno, a kako bi se videlo da li odgovaraju zahtevima društva i razvoju situacije u društvu.

Ranije je pokušavano da se promeni kosovski izborni sistem. Prelazak na otvorene liste kandidata za odbornike i biranje gradonačelnika glasovima građana, umesto u skupštinama opštine, može se smatrati velikim postignućem. Lideri političkih partija, pod pritiskom civilnog društva i međunarodnih institucija, pokazali su se vrlo otvorenim, jer su prihvatili nove promene kojima im je oduzet deo kontrole nad time ko će biti izabran za odbornika, a ko za gradonačelnika.

Do zastoja je došlo 2011. godine, kada su planirane ambicioznije izborne reforme. Ovo je posledica toga što se izborne reforme nikada nisu smatrale neophodnošću koju treba ispuniti radi poboljšanja organizacionih aspekata izbora ili bolje zastupljenosti građana.

Izborne reforme u prošlosti korišćene su kako bi se izbegla politička kriza, kao što je ona iz 2011., zbog koje je Atifete Jahjaga postala predsednica kao kandidatkinja koalicije PDK-LDK-AKR. Drugi primer jeste onaj kada je predsednik Tači pokrenuo reforme kako bi se odgodili izbori, pravdajući se da se izbori ne mogu održati bez sprovođenja ovih reformi. U stvarnosti, izbori su stalno održavani onda kada su oni bili potrebni liderima stranaka ili kada su ih ovi hteli.

Mnogi elementi izbornog sistema su više političke nego tehničke prirode. Preko izbornih reformi, političke partije pokušavaju da steknu veću vlast od one koju im obezbedi biračko telo ili pokušavaju da podriju moć svojih političkih protivnika.

Praksa džerimanderinga koristi se da bi se postavile granice u izbornim zonama, kroz koje partije pokušavaju da dobiju političku prednost jedna nad drugom. Kako bi se izbegao ovakav scenario, bitno je imati društveni konsenzus po pitanju toga koje su promene potrebne i da bi se obuhvatile sve političke snage i etničke grupe.

Koja pitanja bi trebalo da se reše izbornim reformama?

Uslovno glasanje predstavlja priliku koja se nudi biračima koji ne pronađu svoje ime na izbornim listama na dan glasanja, uglavnom u posleratnim državama koje imaju viši broj interno raseljenih osoba. Sedamnaest godina posle rata na Kosovu, broj interno raseljenih osoba je mali i biračka mesta se mogu promeniti brzo i lako.

Uslovno glasanje više nije potrebno, jer predstavlja priliku za manipulaciju, odgađa proces proglašavanja rezultata i predstavlja veliku prepreku u procesu organizovanja.

Glasanje iz inostranstva omogućuje građanima s pravom glasa, a koji nisu prisutni u zemlji na dan glasanja, da ostvare svoje pravo. Kosovo je jedna od 115 država koja ima zakonske odredbe koje omogućuju njihovim državljanima da glasaju iz inostranstva. Države primenjuju različite oblike glasanja iz inostranstva, u zavisnosti od pojedinačnih specifikacija i troškova.

Glasanje lično, koje se organizuje u diplomatskim misijama ili na specijalnim lokacijama, predstavlja najzastupljeniji metod glasanja iz inostranstva (49,5 odsto). Ova vrsta glasanja može se primeniti na Kosovo da bi se zamenio metod glasanja poštom, imajući u vidu da je reč o bezbednijem metodu koji ne odgađa proces brojanja glasova.

Predsednici opština se biraju na četvorogodišnje mandate. Ali, ako gradonačelnik ne završi svoj mandat, novi izbori se održavaju. Međutim, novoizabrani gradonačelnik se i dalje vezuje za mandat skupštine opštine. Kako bi se izbegli ovi nepotrebni dodatni izbori, izbore za predsednika opština bi trebalo sprovesti istovremeno sa izborima sa odbornike koji bi mogli da istupe ukoliko gradonačelnik ne kompletira svoj mandat.

Takođe, ako postoji dogovor da se otkaže drugi krug izbora za predsednika opštine, onda bi bolje rešenje bilo da se primeni alternativno glasanje, ograničeno na tri preferencije. Birači mogu da se izjasne o svojim preferencijama za drugog i trećeg kandidata u slučaju da njihov prvi izbor ne dobije potrebnu većinu glasova.

Ključno je pojasniti određene ustavne odredbe u vezi sa izborima predsedavajućih skupštinama. Politički sistem je dezorijentisan tumačenjem Ustavnog suda kojim se političkoj partiji ili koaliciji sa najviše glasova daje jedinstveno pravo da predloži kandidata za predsedavajućeg skupštinom.

Zbog toga je dolazilo do zastoja. Pravo da bude nominovan za kandidata bi trebalo da pripadne svakom odborniku koji uspe da dobije podršku dve trećine odbornika. Tako bi se stvorilo još više alternativa, izbegli bi se zastoji i, što je najvažnije, stvorila situacija u kojoj partije više ne formiraju predizborne koalicije samo da bi dobile položaj na vrhu.

Dizajn glasačkih listića je, takođe, problematičan, jer se na njima nalazi dosta sadržaja i sami glasački listići su konfuzni, zbog čega bismo mogli da imamo više nevažećih listića i što bi moglo da zbuni birače. Ovo se desilo u Palm Biču, Florida, 2000. godine, kada su glasački listići “leptiri” zbunili starije birače koji su greškom glasali za Peta Bjukenena, umesto za Ala Gora.

Na Kosovu je bilo sličnih slučajeva. Kandidati koji imaju isti broj kao njihova partija češće pobeđuju. Rešenje ovog problema moglo bi da leži u tome da se brojevi od 1 do 110 koriste za kandidate, a onda da se brojevi od 111 nagore koriste za stranke, kako nijedan kandidat ne bi imao isti broj kao partija.

Pored toga, dizajn glasačkih listića uticao je na porast broja nevažećih glasova koji su dostigli osam odsto. Tokom revizije glasačkih listića koju je sprovela Centralna izborna komisija na parlamentarnim izborima 2017, ispostavilo se da je 45,83 odsto nevažećih listića bilo zbog toga što su birači birali kandidata, a ne političku partiju. Na ovo utiče i činjenica da kandidati agresivno biračima nameću svoje lične brojeve, a da pritom ne objasne da birači prvo moraju da izaberu političku partiju.

Godina 2017. bila je izborna godina za Kosovo. Održali smo parlamentarne izbore u junu i onda lokalne izbore u oktobru i novembru. Takođe, ponovljeno glasanje je održano u Istoku decembra. Četiri izbora u jednoj godini dosta toga govori o onome što je disfunkcionalno u našem aktuelnom izbornom sistemu i šta moramo da zadržimo.

Ove lekcije su nam sasvim sveže, pa bi 2018. trebalo da bude godina izbornih reformi. Demokratiju u državi možemo da unapredimo izborom odgovornih, umnih i energičnih političara koji bi nas predstavljali. Da bismo ovo postigli, potreban nam je adekvatan sistem koji greške svodi na minimum.

Fotografije: K2.0.