Džon Hodžson je sišao s voza na prištinskoj železničkoj stanici 1980. ne znajući mnogo o mestu gde je stigao. Ubrzo nakon toga obuzela ga je živahna energija grada — ta mešavina optimizma, ponosa i tuge — te je počeo ozbiljno da uči albanski.

Danas je istaknuti prevodilac albanske književnosti na engleski jezik, prevodeći romane Ismailja Kadarea, kao i dela Fatosa Ljubonje.

Godinama su Kadareovi romani dolazili do engleskog čitaoca preko prevoda sa francuskog. Kadareova dela su prvi put osvanula na Zapadu preko francuskih prevoda Jusufa Vrionija, sina ambasadora kralja Zogua u Parizu. Vrioni — koji je uglavnom odrastao u predratnoj Francuskoj i kojeg je Hodžson opisao kao “većeg Francuza od Francuza” — završio je u zatvoru u Hodžinoj Albaniji. Njegovi prevodi su zapravo bili njegova karta za slobodu.

Ti francuski prevodi dugo su bili tretirani kao ekvivalenti albanskim originalima zbog kvaliteta Vrionijevog dela, kao i Kadareovih bliskih veza sa francuskom kulturom (većim delom živi u Parizu od 1990. godine). Uz sav izazov pronalaženja književnih prevodilaca sa albanskog, to je značilo da engleski čitaoci već duže vreme čitaju Kadareove romane koji su prvo prevedeni na francuski, a zatim sa francuskog na engleski.

To se promenilo zahvaljujući Hodžsonu, čiji je prvi Kadareov prevod objavljen 1997. godine “Mosta na tri luka”, koji je prvobitno objavljen na albanskom 1978. Od tada, Kadareova dela na engleskom se sve više prevode direktno sa albanskog. Hodžsonov sedmi i najnoviji prevod Kadarea, “Telefonski poziv diktatora”, objavljen je u avgustu 2023. u izdanju Counterpoint Pressa.

K2.0 je preko Zoom-a razgovarao sa Džonom Hodžsonom o turbulentnim 1980-ima na Kosovu, o prevođenju marksističko-lenjinističke propagande za američku vladu, njegovim ranim susretima sa Kadareovim delima i uporno dosadnim pričama o Nobelovoj nagradi.

K2.0: Kako ste došli u kontakt s albanskim jezikom?

Džon Hodžson: Pa, u Prištinu sam došao manje-više slučajno jer sam studirao engleski na univerzitetu i predavao sam engleski i bio sam veoma zainteresovan za Istočnu Evropu u to vreme.

Najveća želja mi je bila da odem u Sovjetski Savez. Tako sam otišao u British Council i rekao: “Mogu li ići da predajem u Sovjetski Savez?” Rekli su: “Pa, tamo smo zapravo popunili mesta, hoćeš li umesto toga u Jugoslaviju?” Pa sam pomislio: “Pa, dobro.” I tako su mi ponudili da biram između dva grada u Jugoslaviji i ja sam izabrao Prištinu.

Koji je drugi grad koji su Vam nudili?

Drugi izbor je bio Niš. Dali su mi jedan pasus da pročitam o oba grada, pročitao sam malo o Nišu, tamo je pisalo da je glavna atrakcija ćelekula i nije mi se dopalo kako to zvuči pa sam izabrao drugi grad.

Dakle, 1980. godine stižete u Prištinu. Recite mi malo o svom dolasku i šta Vam je bio plan.

Pa, imao sam vrlo malo informacija o tome gde sam došao, ali to je bio veoma poseban period u istoriji Kosova, što je bilo prilično očigledno. Tito je umro šest meseci ranije i u Jugoslaviji se generalno postavljalo pitanje: “Šta će se sad desiti?” A atmosfera među Albancima u Prištini bila je električna i veoma, veoma pozitivna. Postojao je ogroman osećaj ponosa, ali i tuge.

Jedno od prvih dešavanja na koje su me odveli bio je koncert u velikoj Palati mladosti “Boro i Ramiz”, kako se tada zvala. Upravo je bila sagrađena i cela Priština je bila puna novih zgrada u toj zaista modernoj arhitekturi.

Koncert je bio jedne univerzitetske folklorne grupe i pevali su puno patriotskih pesama, a publika je uz fantastičnu muziku prosto ludela. Tu sam stekao utisak da je ovo mesto vrlo živahno i puno energije.

Predavali ste engleski univerzitetskim studentima. Da li je to tačno?

Da, tako je. Četiri i po godine sam predavao.

Dakle, bili ste tu tokom studentskih protesta ‘81, kao i tokom kasnijih događanja. Možete li mi reći nešto o vašim zapažanjima iz tog perioda?

Dolazim iz društva u kojem su studentski protesti normalna stvar, pa kada su studenti izašli na ulicu, pre svega zbog teških životnih uslova, rekao sam: “Pa, doći ću i ja na protest”. Međutim, čvrsto su mi savetovali da ne dolazim. Naravno, ovo je bilo društvo koje nije moglo da se nosi sa uličnim protestima te vrste. Demonstracije su ugušene na veoma, veoma brutalan način.

A onda su se vrlo brzo proširile po čitavom društvu. Zatim su stigli tenkovi. Možete zamisliti kako je to bilo kad je jedna evropska zemlja krenula tenkovima na svoje građane.

Što se tiče toga kako je to uticalo na studente, ta električna atmosfera koja je dotad postojala bila je potpuno razbijena. S druge strane, usledilo je mnogo čistki kadrova i studenata. Spomenuo bih ovde jednog predavača na engleskom fakultetu, Šaqira Šaćirija, koji me je upoznao sa engleskom spisateljicom Edit Durham, koja je puno putovala po Balkanu. On je napisao doktorat o njoj. Međutim, završio je u zatvoru osuđen na više godina i nikad ga više nisam sreo.

Zatim je došlo do onoga što se zvalo “ideopolitička diferencijacija”. To je divna fraza, ali oni su prošli kroz čitav studentski organ koji ih je ispitivao i studente su slali u zatvor i to su bila strašna i užasno teška vremena.

U kom trenutku ste počeli da učite albanski jezik?

Počeo sam vrlo brzo, jer sam shvatio da na univerzitetu preovladava albanski. Naravno, imali smo studente koji su studirali na srpskom jeziku, ipak su većinu činili Albanci, a i sam univerzitet je osnovan prvenstveno za Albance.

Ubrzo nakon mog dolaska otišao sam na jednu konferenciju u Skoplje, na kojoj je učestvovalo mnogo britanskih i američkih nastavnika sa različitih univerziteta, i svako od njih je učio srpsko-hrvatski, kako se to tada zvao, jer “sa srpsko-hrvatskim možete putovati bilo gde po Jugoslaviji!”

Ja sam im na to odgovorio: “Za mene je albanski prilično zanimljiv.”

“Niko ne uči albanski, absolutno je beskoristan!” uzvratili su mi. Tako da sam zaista iz inata počeo da učim albanski.

Postoji li nešto iz tih prvih godina što Vam je ostalo u lepom sećanju?

Ono što mi se najviše svidelo tada bile su moje posete selima. Bilo je to vreme ogromnog preokreta u kosovskom društvu, gde su stari običaji još uvek bili prisutni, ali su nekako počeli da se gube. Pitanje je bilo samo koliko brzo će nestati.

Međutim, to je još uvek u velikoj meri bilo zemljoradničko, poljoprivredno društvo. A u selima se živelo po starim običajima. Muškarci bi se okupljali u odama [tradicionalnim sobama za sastanke]. Sedeli bismo na podu na tepisima, beskrajno pili čaj iz čašica, pušili cigarete jednu za drugom i bacali ih jedni drugima po odi. Bilo je jedinstveno susresti se sa tako jednim izvanrednim društvom.

Nakon što ste napustili Prištinu, bili ste angažovani da prevodite albansku marksističku lenjinističku propagandu za vladu SAD-a.

Da, tačno.

To nas najviše zanima.

(Smeh) Pa, u redu. Bilo je to između ’85. i ’91. godine, nakon smrti Envera Hodže, kada je Ramiz Alia bio na čelu, a komunistički sistem se jedva održavao.

Radio sam za organizaciju koja se zvala Služba za informacije o stranom emitovanju. Pratila je medije i radio zemalja širom sveta. Osamdesetih godina ste imali veoma monolitan medijski pejzaž u komunističkim zemljama istočne Evrope, imali ste samo državni radio i partijske novine.

Tako da sam bio zaposlen da slušam Radio Tiranu i da prevodim “Zëri i Popullit” [Glas naroda, partijske novine], što je, kao što možete zamisliti, bilo neverovatno dosadno, ali i na svoj čudan način, prilično opsesivno jer sam čitao te novine a da nisam imao pojma o tome kakav je život u Albaniji.

Ja tamo uopšte nisam bio, a moji studenti u Prištini su takođe bili veoma zainteresovani za Albaniju. Imali su razna mišljenja o tome kakav je život u Albaniji. U mnogim slučajevima su je idealizovali. Tako da sam u suštini tu misteriju posmatrao samo spolja i pokušavao da je zamislim.

Zašto kažete da je bilo dosadno?

Bilo je vrlo monotono… Pa, imali ste beskrajne govore vođa, imali ste osude američkog imperijalizma i sovjetskog socijalističkog imperijalizma. A zatim je bilo jako puno vesti iz kolektivnih farmi. Stalno su govorili o premašivanju proizvodnih ciljeva…

Mislite “berbe maslina su bile 10% iznad cilja” i slično?

Oh! Trideset! (Smeh) Najmanje trideset posto!

Mi, opet, uopšte nismo imali pojma kakvo je tamo stanje bilo. I kada sam konačno otišao u Albaniju 1991. godine, to je za mene bilo veoma, veoma šokantno. To prvo putovanje bilo je sa manjom grupom Engleza. Svi smo bili zainteresovani za Albaniju i za putovanja Edit Durham. Putovali smo minibusom po zemlji u leto 1991. godine, kada je Albanija zapravo izgledala kao nekakav kostur, bila je ogoljena. Izgledala je kao jedna ruševina.

Istovremeno, bilo je to vrlo optimističan period, vrlo idealističko vreme. Postojao je neki osećaj da će život krenuti nabolje. I, naravno, ljudi su bili izuzetno gostoljubivi na jedan izuzetno dirljiv način.

Kakvi su bili vaši književni susreti sa Kadareovim delima pre nego što ste počeli da ga prevodite?

Sa Kadareom su me upoznali moji studenti u Prištini koji su bili veliki ljubitelji Kadarea. On im je mnogo značio, jer je bio jedan albanski pisac koji je u to vreme postizao međunarodnu reputaciju, i to na francuskom. I bili su oduševljeni njegovim knjigama, čiji je sadržaj bio dosta nacionalnog karaktera. Davale su osećaj drevnih epova, sastavljenih u obliku romana. I njegov jezik i stil bili su predivni i vrlo lucidni, vrlo jasni na jedan kristalan Hemingvejev način.

I, naravno, on je bio prvi poznati albanski romanopisac i prvi pisac koji je stvorio pravi književni medij od ovog reformisanog standardizovanog albanskog jezika.

Albanski čitaoci često primećuju da se Kadareova proza temeljito razlikuje od ostalih albanskih pisaca. Možete li objasniti po čemu se njegova proza toliko izdvaja od drugih?

Mislim da je albanska književnost ranije bila uglavnom poetska. Mislim da tradicija proze u albanskoj književnosti nikada nije bila tako jaka. A Kadare, kada je počeo da piše, koristio je jezik na jedan vrlo direktan, vizuelan i otvoren način.

Sve što je napisao bilo je predivno jasno. Znate kako se Tolstojev konj samo kreće. Možete ga osetiti i videti kako se kreće i jednostavno je živahan. I Kadareova proza je bila takva. Takođe je bilo veoma pristupačna. I mislim da je to bio deo doktrine socijalističkog realizma, da književnost ne treba da bude opskurna, već da bude dostupna masama.

Kako su godine prolazile, i kako je ta doktrina odlazila u zaborav, Kadareov jezik je evoluirao. Sada radije uživa u opskurnosti, voli da se izgubi u misteriji, bavi se temama koje su bile zabranjene u komunizmu i obožava metafiziku. Ali u ono vreme njegov jezik je bio vrlo direktan.

Kako gledate na to kako su Kadarea čitali na Kosovu 1980-ih u odnosu na to kako su ga čitali u Albaniji?

Na Kosovu su ga stvarno čitali zbog nacionalnog sadržaja njegovih dela. Albanci su se u to vreme osećali veoma diskriminisanim od strane jugoslovenskog sistema, osećali su se potlačenim i poniženim. A Kadareova dela su, kao što rekoh, imala mnogo nacionalnog sadržaja i to je na neki način lečilo njihov povređeni ponos.

S druge strane, u Tirani su ga najčešće čitali u intelektualnim krugovima, zbog njegove veštine da kroz svoja dela provuče neke stvari o kojima nije smelo da se priča i prođe nekažnjeno. Napravio je veliki zaokret u svom pisanju, a za one koji su više upućeni, mogli ste u kratkim crtama da naiđete na male kritike sistema. Neke od njih su stranom čitaocu jedva primetne, ali za čitaoce u Tirani to je bila velika stvar.

Malo je albanskih pisaca iz socijalističkog perioda koji su naširoko prevođeni. Znate li možda da li postoje albanski romani ili pisci iz socijalističkog realizma koji su uspeli da se odpru režimskim ograničenjima umetnosti i koje bi vredelo prevesti? Na primer, ne znam mnogo o piscu Driteru Agoliju, ali znam da je živeo u istoj zgradi gde i Kadare i da je uživao veliku slavu. Ima li takvih pisaca?

Lepo je što ste spomenuli Dritera Agolija, za kojeg mislim da je pre svega pesnik. Čitao sam njegovu dugu pesmu “Majka Albanija” koja je duga socijalistička vizija Albanije u stilu Volta Vitmana. I to je izgledalo dosta apsurdno i nestvarno. Ali je ipak to bio autentičan glas.

Bio je partizan. Od samog početka je bio ubeđeni komunista. I proživeo je sve te preokrete i bio je vrlo iskren o svojoj ulozi u njima. Sećam se da je jednom rekao: “Nisam ni crnac ni belac, nego ćeš me jednostavno morati prihvatiti onakvog kakav jesam.” Bio je, na svoj način, veoma dobar pisac.

Mislim da je mnogo drugih socrealističkih romana možda najbolje zaboraviti.

Ima li nekih albanskih pisaca koje biste voleli da budu prevedeni?

Mislim da mnogi albanski pisci danas pišu na drugim jezicima. Tu je Gazmend Kaplani, koji mislim da je napisao svoju prvu knjigu na grčkom. I veoma se divim Pajtimu Statovciju, koji piše na finskom. I napisao je jednu izvanrednu knjigu, mada nosi čudan naziv, “Moja mačka Jugoslavija”, tako da sam nekako ubeđen da su izdavači ti koji su dali ovaj naslov knjizi, koji joj stvarno ne stoji. Knjiga je zapanjujuća slika jedne patrijarhalne kosovske porodice i šta se dešava sa porodicom u izbeglištvu i kako se uloga patrijarhalnog oca, koji je tradicionalno glava porodice, na neki način obezvređuje, a majka dolazi u prvi plan i postaje ona koja drži porodicu na okupu.

A tu je i Fatos Ljubonja. Mislim da je on apsolutno odličan pisac, a njegove priče su izuzetne. Preveo sam tri njegove knjige, a dve su bile o njegovom iskustvu iz zatvora. Njegova poslednja knjiga “Poput zatvorenika” je niz od desetak priča, a svaka je skica jednog zatvorenika iz vremena provedenog u albanskim zarobljeničkim logorima u kojima je bio zatvoren 17 godina. To su priče takvog psihološkog uvida, vrlo dramatične i neverovatno lepo i promišljeno napisane, uz izuzetno dubinsku filozofiju. To su predivne priče.

Prvo Kadareovo delo koje ste preveli bilo je “Most na tri luka”.

Jeste, to sam preveo negde početkom 90-ih, ali u to vreme su još uvek radili prevode sa francuskog. I naravno, Kadare je imao divnog francuskog prevodioca, Jusufa Vrionija, koji je u osnovi bio predratni francuski aristokrata. Mislim da je njegov otac bio ambasador kralja Zogua u Francuskoj. Bio je veći Francuz od Francuza i čovek sa ogromnim ličnim dostojanstvom.

Umro je oko 2001. godine u Parizu. Bio je odlikovan titulom Chevalier de la Légion d’Honneur. Međutim, takođe je proveo vreme i u zatvoru u Albaniji i njegovi prevodi Kadarea su ustvari bili njegova karta za slobodu. Tako da je mnogo uložio u njih. I naravno urađeni su na izuzetno lep način, te su stekli određeni status u Francuskoj zahvaljujući čemu se i Kadare proslavio u inostranstvu. Dakle, Vrionijevi prevodi na francuskom bili su jednako dobri kao i sam original.

Bilo je prilično teško naći načina da se Kadare dobro prevede sa originalnog albanskog.

Kadareova proza, osim što je generalno popularna, poznata je i po brojnim neologizmima. On neprestano unosi lingvističke inovacije u albanski.

Tako je.

I često njima zamenjuje turske ili balkanske reči koje se koriste u albanskom jeziku.

To je nešto što se dešava u albanskom jeziku još od 19. veka, od Samija Frašerija i cele te ideje o čistoti jezika, kako su je zamišljali. I tu se takođe odražava Kadareov veoma komplikovani odnos prema albanskom otomanskom nasleđu i način na koji piše o Turcima u čemu ima tragova prave gorčine i mržnje. A tu je i dosta islamofobije, kako bismo to danas nazvati.

Dakle, postoji ta intenzivna nelagodnost. A u isto vreme postoji i neka vrsta privlačnosti jer su i njegovi prozni opisi osmanskog doba takođe vrlo moćni i bude sećanja. I mislim da to odražava nešto u samoj albanskoj kulturi kao celini, ta kohabitacija privlačnosti i odbojnosti prema otomanskoj prošlosti.

Da li ponekad nailazite na poteškoće zbog toga tokom prevođenja?

Da, naravno, dešava se… Ja ih ne prevodim svojim neologizmima, ali postoje određeni slojevi kod Kadarea, u tom smislu, koje nije lako reprodukovati. On će iskopati staru albansku reč za jastuk, na primer, i to će se odjednom pojaviti u njegovim romanima, što budi neku vrstu osećaja nestvarnosti jer te reči niko zapravo ne koristi. Ali mislim da se on nada da će ući u upotrebu. Mislim da pokušava da reformiše jezik.

Međutim, ne uklapa se baš uvek u kontekst. Imate u jednom momentu gde on kaže da su Osmanlije zabranile dimnjake u Albaniji, da nisu dozvolili kuće sa dimnjacima i da je dim morao da izlazi kroz krov. No, sama reč za dimnjak na albanskom je turska. Tako da mislim da je na nekim mestima to malo izveštačeno, ali u svakom slučaju zanimljivo.

Vaš najnoviji prevod Kadarea je knjiga “Telefonski poziv diktatora”, koja predstavlja dug i izmišljeni telefonski razgovor između Josifa Staljina i Borisa Pasternaka, sovjetskog pisca koji je odbio Nobelovu nagradu. Kadare se u knjizi na posredan način bavi svojom sopstvenom istorijom kao pisca pod diktaturom. Knjiga je vrlo neobična, ali je mene na prijatan način hipnotisala. Imam osećaj da je odluka da se ona napiše, a zatim prevede i objavi na engleskom, delom njegov pokušaj da ostane u utrci za Nobelovu nagradu.

Da, ima pomalo i toga. Ali Kadare je zaista osvojio sve vrste nagrada, i mislim da mu nagrade ne trebaju toliko koliko su mu potrebni bliski čitaoci. Mislim da ga proganja ta Nobelova i da bi i njemu i nama bilo najbolje da zaboravimo na to.

Intervju je uređen radi dužine i jasnoće.

Naslovna slika: lična arhiva Džona Hodžsona.

Džon Hodžson: Albanski sam počeo da učim iz inata

1980-ih i prevođenju Ismailja Kadarea.

Daniel Petrick