Učešće Floriana Bibera u balkanskim poslovima datira u vreme od pre više od dve decenije. Poreklom iz Luksemburga, ovaj naučnik, koji se specijalizovao u oblasti politike na Zapadnom Balkanu, u kulturi i istoriji, stekao je ugled kao jedan od vodećih akademskih glasova u regionu. “Zaglavio sam se na Balkanu u proteklih 25 godina”, kaže veselo.

Dosta tog vremena je potrošeno u putovanjima između regiona i Zapada. Između 2001. i 2006. radio je u Beogradu i Sarajevu za Evropski centar za manjinska prava, a predavao je na Univerzitetu u Sarajevu, dok je objavio dve knjige: “Nacionalizam u Srbiji od smrti Tita do pada Miloševića” i “Posleratna Bosna: etnička struktura, neravnopravnost i uprava u javnom sektoru”.

Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.

Odnedavno se nalazi na pozicijama u prestižnim institucijama, uključujući Univerzitet Kornel u SAD i Londonsku školu ekonomije (LSE) u UK.

Ovaj četrdesetčetvorogodišnjak se danas nalazi na čelu Centra za jugoistočne evropske studije Univerziteta u Gracu, Austrija, a glavni je urednik recenziranog časopisa Savremena jugoistočna Evropa.

Biber se ne plaši da kritikuje pristup međunarodne zajednice ovom regionu i vrlo je glasan kada je reč o onome što naziva ‘autokratskim’ liderima u regionu. Godine 2015. napisao je satirični blog za LSE u kom navodi 10 pravila za “Balkanskog princa”.

“Nemojte da imate jasnu ideologiju, jer vas to veže za određene pozicije koje mogu kasnije da stvore probleme”, napisao je. “Usredsredite se na uopštene ciljeve, kao što su Evropa, sloboda, napredak i držite se podalje od specifičnih ambicija. E sada, u vašem je interesu da se pridružite evropskoj ili međunarodnoj grupi partija, kao što je Socijalistička internacionala ili Evropska narodna partija, gde ćete biti njihov član ili posmatrač. Oni će vam dati neki međunarodni legitimitet i umanjiće potencijalnu kritiku međunarodne zajednice. Međutim, nemojte ovo da pomešate sa ideologijom — niko za vas neće glasati zbog vaše ideologije, oni će glasati za vas zbog vas samih i zbog posla koji ste obezbedili za njihovu tetku.”

Pored svog akademskog rada, Biber često učestvuje u regionalnim konferencijama sa kreatorima politika. Početkom ove nedelje, učestvovao je na Digitalnom samitu Zapadnog Balkana u Skoplju, gde se K2.0 sastalo s njim radi sveobuhvatnog intervjua.

Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.

Biber je govorio o rastu autokratija i padu demokratije na Zapadnom Balkanu i u ostatku Evrope, odnosu lidera u regionu sa Evropskom unijom i drugim vanjskim uticajima, kao što je onaj iz SAD, Rusije i Turske. Ponudio je i svoju perspektivu o funkcionisanju građanske države i institucija, i potrebi za društvenim pokretima koji svoju polaznu tačku imaju u narodu, a kako bi se ostvarile promene.

K2.0: Bližimo se sada drugoj deceniji od sukoba devedesetih na Zapadnom Balkanu koji su se završili ratom na Kosovu. Međutim, vi stalno govorite o rastu autokratija na Balkanu u raznim oblicima. Šta je doprinelo rastu ovih ‘autokratija’?

Florian Biber: Moja početna tačka se nalazi u devedesetim godinama, kada sam istraživao za svoju doktorsku disertaciju na temu “Nacionalizam u Srbiji od smrti Tita do pada Miloševića”. Primetio sam da je tačno, nacionalizam i ratovi su bitni, ali su oni proizvod nedemokratskih politika.

Bio sam zainteresovan za manjak demokratije u mestima poput Srbije, gde su se realizovali ekstremni nacionalizam i nasilje. Naravno, mnogi smo mislili da će posle 2000. i smrti [Franje] Tuđmana i [Slobodana] Miloševića, doći era kada će demokratija da uznapreduje u regionu i pitanje je vremena koliko će joj vremena trebati. Pretpostavljam da smo tada svi bili pomalo naivni.   

Krajem 2000. godine sam počeo da pišem sa koleginicom Irenom Ristić iz Beograda o ograničenim demokratijama i o tome kako se demokratija u regionu ne kreće napred, nego stagnira.

Pre nekoliko godina sam napisao blog “Balkanski princ”, gde sam primetio kriterijume za to kako ove vlade vladaju na čelu sa autokratima i mislim da ovo nije tipično balkanski fenomen. Možda je u Mađarskoj ili Poljskoj gore kada je reč o stanju demokratije.

Da li među državama na Zapadnom Balkanu vidite razliku u tom smislu?

Teško je rangirati, neke su vrlo ukopane, poput Crne Gore, ali su druge, možda, represivnije. Možda Srbija. Ipak, postoje strukturni razlozi, slabost institucija i ljudi ili ličnosti koji dolaze na vlast, koji se ponašaju autoritativno i koriste slabost institucija.

U članku za Forin afers (Foreign Affairs), nakon objavljivanja najnovije strategije EU za proširenje početkom ove godine, napisali ste: “Nova strategija EU s pravom priznaje da postojeći problemi na Balkanu imaju svoje polazište u načinu na koji se regionom upravlja i u opštem opadanju demokratije: zarobljenost države, ozbiljni politički uticaj na medije i niz bilateralnih sporova koji proističu iz nasleđa ratova devedesetih godina.” Šta mislite, koliko odgovornosti Evropska unija ima zbog tolerisanja rasta ovih ‘autokratija’?

EU nije uzrok tome, kada pogledate na poslednjih 15 godina, ljudi na Samitu u Solunu [2003, kada je predočena evropska perspektiva država Zapadnog Balkana] verovali su da će evrointegracije brzo doći. Da ste tada rekli narodu da će 15 godina kasnije samo jedna država [Hrvatska] da pristupi EU i da će se ostale pridružiti tek za 25 godina posle Samita, ljudi bi vam rekli, ‘To nije uspeh, to je neuspeh!’

Mislim da postoji raskorak između EU perspektiva, jedna vrsta vrlo tehnokratskog pristupa i čini se da EU nije baš zainteresovana, makar u poslednjih 10 godina.

Šta je sa EU tolerisanjem ‘autokrata’?

Mislim da ne samo da ih toleriše, već u nekim slučajevima i ohrabruje.

Mislim da je EU kao institucija bila kritičnija nego neke države-članice. Imamo pregršt primera u kojima su države-članice bile pragmatičnije u saradnji sa autokratama i autokratskim režimima. Poput Makedonije, gde je prošla vlada dobila svojevrsnu podršku od tada austrijskog ministra spoljnih poslova Sebastijana Kurca (Sebastian Kurz). On je došao na predizborni skup u Skoplju [2016] kako bi lobirao za vladajuću partiju, iako je bilo jasno da je ona duboko korumpirana i nedemokratska. A to je samo zato što su vlade na Balkanu zatvorile [izbegličke rute]. Desilo se samo iz geostrateških razloga.

Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.

Isto to se dogodilo kada je nemačka kancelarka Angela Merkel primila Aleksandra Vučića pred izbore [za predsednika Srbije 2017], slikajući se s njim, što mu je pomoglo da pobedi na izborima. To je strateška podrška koja je vrlo problematična i ne zasniva se na posvećenosti demokratiji, već na obećanju da se reši kosovski spor.

Vlade i EU jesu te koje su bile nekritički raspoložene ili su nedovoljno upirale prstom u slabost demokratije u regionu. I nije to bila samo EU, već i Sjedinjene Države.

Na primer, višegodišnja intervencija američkih ambasadora na Kosovu kada je reč o izboru predsednika ili formiranju vlade. Mislim da je to vrlo problematično i u tom smislu bih rekao da bi EU trebalo da ima više standarde ako žele da ove zemlje postanu njene članice. A da biste postali članica, morate da postanete funkcionalna demokratija. SAD je udaljeniji partner i, očigledno, pragmatičniji.

Ipak, često se govori da EU više traži “stabilokrate” i da je pokazala čvršću posvećenost uvlačenju balkanskih država u EU. Kako biste to komentarisali?

Kao prvo, činjenica da je EU koristila termin ‘zarobljene države’ [u svojoj ove godine objavljenoj strategiji za proširenje] jeste nešto novo. To je prvi put upotrebljeno u slučaju Makedonije [u izveštaju EU o napretku država iz 2016]. To je prodor i vrlo je snažan termin za koji se EU nije usudila da upotrebi ranije.

Kada je makedonska kriza počela, EU ju je označila kao spor između opozicije i vlade. Vrlo sam kritikovao takav pristup, u suštini optužujući komesara [Johanesa, Johannes] Han (Hahn) da je, u nekom smislu, slep. To je problem demokratije, a ne odnosa između vlade i opozicije. Meni je suštinski bilo nejasno o čemu je tu reč.

Termin ‘stabilnost pre demokratije’ je vrlo rasprostranjen u upotrebi. Ali da li je moguće imati demokratiju bez stabilnosti?

To je delimično zato što ‘vlada’ nudi stabilnost. Ja to nazivam ‘lažnom stabilnošću’, jer demokratija je ta koja nudi najbolju stabilnost i to funkcionalna demokratija, a ne neki snagator. Oni nude kratkoročnu stabilnost i moraju da kreiraju krize da bi ubedili druge da je stabilnost ono što narodu treba.

Ima dosta studija koje pokazuju da nekonsolidovane demokratije imaju određene elemente nestabilnosti i krhkosti. Ali mislim da ne postoji prečica preko autokrata i to kažem kolegama koji govore: ‘Trebalo bi da podržimo Vučića i [crnogorskog predsednika Mila] Đukanovića, jer oni imaju pravu političku orijentaciju, prozapadni su i žele da uđu u EU’.

Kakva je vrednost toga da se predstavljate kao prozapadni kada u domaćoj politici koristite nedemokratska sredstva?

Mislim da je to upravo problem. Ne možete da imate prečicu da se proglasite za prozapadnog čoveka pukim deklarisanjem. Mislim da je članstvo Crne Gore u NATO dobra politika i uvek bih osporio tvrdnju da autokrate teže politikama s kojima bih se i sam saglasio. To ne znači da su sve njihove politike loše i to je slabost opozicija u regionu.

Odgovorno tvrdim da ne možete da izgradite funkcionalne demokratije sa autokratama koje su dobroćudni autokrati, kako bi to moglo da izgleda nekima sa strane.

Problem je u tome što se tako diskredituju reforme i evrointegracije, jer u mestima poput Srbije, gde postoji [samo] imaginarna alternativa, ljudi kažu, ‘ako EU podržava autokrate, onda bi kao demokratska opozicija trebalo da se okrenemo drugom smeru’. Dakle, na jedan način, EU kreira rizik od toga da se napravi opozicija koja je, možda, prvobitno reformistička, ali se smatra otuđenom od EU, jer veruje da EU daje podršku autokratama. To je štetan odnos.

Drugi problem na koji ste ranije aludirali jeste da su u poslednjim godinama države-članice EU same uvidele povećane tendencije ka manje sloboda, solidarnosti i zajedničkih vrednosti, kao što je slučaj sa Mađarskom, Poljskom i sa drugim mestima. Problem rasnog i nacionalnog identiteta se samo povećao. Kakva se poruka šalje Balkanu?

Ideja liberalne demokratije je uzdrmana u EU usled neliberalnih tendencija širom Evrope ili zbog ‘neliberalnih demokratija’, što je oksimoron. Ne možete da imate ‘neliberalnu demokratiju’, jer to onda više nije demokratija. Ono što Mađarska radi nije demokratski, iako ona tvrdi da je demokratija po principu većine.

Ona svakako podriva ideju o Evropskoj uniji kao zajednici koja je na spoljnom planu normativna sila, a ne samo geopolitička i ekonomska zajednica. U tome je problem. Ja sam posvećen Evropljanin [ali] samo za Evropu koja se zasniva na liberalnim vrednostima — sem toga, baš me briga za EU.  

EU ima mnogo više uticaja na buduće države-članice nego na trenutne države-članice. To vidimo u slučaju Poljske i Mađarske.

Imajući u vidu borbu EU sa unutrašnjim problemima, da li mislite da je to nešto što preterano fetišiziraju balkanski lideri?

To je tačno. EU je često predmet fetišizacije i [ljudi imaju] pogrešna očekivanja o tome šta članstvo donosi onome ko se učlani. Kao na Kosovu i u Albaniji, gde je stepen podrške Evropskoj uniji veći od 90 odsto. To je sasvim suludo, jer ljudi od EU očekuju mnogo toga što se neće desiti.

Kada se država učlani u EU, ništa se ne menja iz dana u dan. Mnogo prednosti se dobija i pre i posle pridruživanja, ali postepeno. U regionu postoji ta vrlo destruktivna opsesija sa datumima. Kada ćemo se pridružiti? To je luckasto pitanje.

Kao prvo, svako predviđanje liči na ono u astrologiji. Nije stvar u datumu, već suštini. Dakle, znate, da sve države Zapadnog Balkana postanu sutra članice EU, život građana se ne bi drastično promenio. On bi bio gori jer, kao prvo, ekonomija nije spremna.

Uprkos aspiracijama za pridruživanje EU, godinama su političari na Zapadnom Balkanu stalno u prvi plan donosili ideju o ‘ponovnom crtanju granica’. Ukoliko se geopolitičke okolnosti promene — a one su uzdrmane u proteklim godinama — da li mislite da bi bilo prostora za ponovno crtanje granica?

Mislim da se zamisao o ovome pojavljuje na svakih nekoliko godina od ratova devedesetih. Mislim da ljudi veruju da je nekako posle Bregzita, izbora Trampa, rasta Rusije, postalo verovatnije ili moguće danas da bi granice mogle da se promene. Mislim, Amerika je veliki zaštitnik mirnog poretka na Balkanu; Dejtonski sporazum [u Bosni i Hercegovini], kosovska nezavisnost i mir u Makedoniji bili su garantovani od Amerike i oni su se nadali da će Tramp, kao populista i desničarski političar, biti voljan da to preispita.

Dosad mislim da nije bilo naznaka da će američka administracija — sa svim problemima sa Trampom — biti voljna da o tome razmisli. Uglavnom zato što Balkan nije prioritet, pa ga tako srećom Tramp nije našao na mapi.

Ideja o razmeni onih koji žive u pograničnim predelima je otrovna, jer čim počnete da otvarate pitanje promene granica, onda je, naravno, vrlo lako preispitati sve granice na Zapadnom Balkanu.

Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.

Međutim, videli smo da se vodi sve veća diskusija o konfliktu u poslednje vreme i porast napetosti između Kosova i Srbije, uprkos višegodišnjem dijalogu pod posredstvom EU da bi se ‘normalizovali’ odnosi i uprkos Briselskom sporazumu potpisanom između dveju država. Da li mislite da je EU pomogla da normalizuje abnormalnost između Kosova i Srbije?

Kao prvo, rekao bih da, ako se vratimo na 2010, pre početka dijaloga, ima dosta napretka umnogome. Sada mogu da se održe brojni međunarodni forumi kada imate Srbiju i Kosovo koji sede zajedno na regionalnim forumima. Ministri i premijeri se redovno susreću i to ima funkciju deeskalacije.

Međutim, čini se da sastanci ne rešavaju probleme. Posle sastanka u petak između kosovskog predsednika Hašima Tačija (Hashim Thaci) i srpskog predsednika Aleksandra Vučića, sledeće nedelje vidite kako šefa srpskog tima za dijalog, Marka Đurića, Kosovska policija hapsi na spektakularan način. Rukovanje pred kamerama ne normalizuje ništa, zar ne?

Naravno da u svemu ovome ima dosta predstave. Lažni sukob.

Elementi hapšenja, voz poslat [ka Mitrovici iz Beograda pod sloganom ‘Kosovo je Srbija’ u januaru 2017] i zaustavljen, sve ove stvari su predstava i čisto služe za domaću upotrebu. Razlog zbog kog situacija ne eskalira jeste taj što je ovo deo performansa.

Autokrate moraju da ubede domaću publiku da su dobre patriote i zato im trebaju ovakvi nastupi. Takođe, moraju da kreiraju krize da bi ih rešavali. Za spoljne sile, autokrate žele da pokažu da je stabilnost pod pretnjom. Da stabilnost nije pod pretnjom, onda nemate nikakvu funkciju. Uvek morate da ubeđujete autsajdere da krize vrebaju. Rusija vreba, zavere, ima sukoba, ima tih loših momaka… da biste mogli da povećate temperaturu, a kako biste je posle sami smanjili.

Mislim da sve strane znaju da to nije pravi sukob, već ovnovi koji pokušavaju da udare jedan drugog svojim rogovima; ne pokušavaju da se međusobno povrede — samo da se hvale time ko je jači i da ubeđuju domaću publiku. To jeste, kao što ste rekli, abnormalna normalizacija.

Sledeća faza dijaloga, prema strategiji EU o proširenju, trebalo bi da obuhvati “pravnoobavezujući sporazum” između Kosova i Srbije. Šta mislite, kako će on izgledati?

Sporazum bi ratifikovao ili dokumentovao stvari o kojima se pričalo i koje su se dogovorile tokom sedam godina Briselskog dijaloga, ali što je nešto što nikada nije stavljeno na papir; ili što je nejasno, a što je unelo više sukoba o tome šta znači i kako sprovesti u delo.

Mislim da to mora da bude na papiru i da predstavlja jasnu posvećenost, jer će u suprotnom samo kreirati sporove i mi moramo da prevaziđemo ove stalne repregovore o onome što je već ispregovarano. Taj dokument mora da sadrži mehanizme koji će omogućiti Kosovu ne samo da postane član međunarodnih organizacija, već i da prekine ovaj element nepriznavanja.

Mislite li da je Srbija spremna za takvo rešenje?

Srbija će morati da bude spremna. Sa vrlo simboličke tačke gledišta, mislim da Srbija, u suprotnom, neće moći da pristupi Evropskoj uniji. Možda neće morati da prizna Kosovo, ali mora da obavi dve stvari. Mora da učini sve drugo sem da prizna Kosovo, ali će morati da prizna postojanje Kosova u smislu da neće formalno morati da kaže, “Evo, Srbija formalno priznaje Kosovo”, ali će to morati da učini u praksi. Mora da se kaže da postoji država Kosovo koja je nezavisna i sa kojom ćemo raditi kao sa partnerom.

Priča se da će se proces dijaloga, gde se predviđa da će se sačiniti ovaj pravnoobavezujući sporazum, preneti na predsednički nivo. Ali ima nekoliko stvari za koje ne postoji unutrašnji konsenzus ni na Kosovu ni u Srbiji. Da li mislite da je demokratija uskraćena zato što međunarodna zajednica vrši pritisak na postizanje sporazuma, a nauštrb unutrašnjeg konsenzusa?

Ako razmislimo o tome koliko je bilo teško da [Kosovo] ratifikuje sporazum o graničnoj demarkaciji sa Crnom Gorom — što je, za mene, šala u poređenju sa normalizacijom sa Srbijom — mislim da će ovo biti vrlo teško.

Kao i u Srbiji. Vučić govori o unutrašnjem dijalogu, ali možda priča sam sa sobom i sa nekoliko drugih ljudi — a to nije demokratija.

U Izveštaju o napretku Srbije objavljenom protekle nedelje, EU pozdravlja Vučićevu inicijativu za unutrašnji dijalog. Da li mislite da EU ne zna da Vučić vodi dijalog sam sa sobom?

Mislim da vrlo dobro zna šta on to radi. To je pragmatična odluka, jer oni žele rešenje i shvatili su da opozicija koristi nacionalistički element više od Vučića. Oni [EU] su možda srećni što Vučić vodi ovaj lažni dijalog.

Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.

Sporazum [između Kosova i Srbije] bi mogao da bude nelegitiman za obe strane. Može se desiti da će Vučić uspeti da ga progura zato što nema protivnike, a na Kosovu bi doslovce mogao da propadne u parlamentu ili na drugim mestima. Rizik, svakako, čini da Vučić ispadne pozitivan lik, jer će izgledati kao neko ko može da isporuči nešto, dok kosovski likovi — [premijer Ramuš, Ramush] Haradinaj ili Tači (Thaci) — ne mogu da isporuče zadato.

Čini se da je Vučić favorit Brisela u regionu uprkos tome što institucije EU stalno naglašavaju pad demokratije u Srbiji i postojanje ‘zarobljene države’. Kako mislite da bi EU trebalo da odgovori na rast ‘autokratskih demokratija’?

Imao sam neke diplomate iz EU koji su mi govorili: ‘Vučić me je ubedio da je on stvarno naš čovek i da ono što govori o tome [da se Srbija zbližava] sa Rusijom jeste samo nešto za domaću publiku’. Mislim, on kontroliše ono što se dešava u javnom prostoru toliko pažljivo da može da kaže štogod poželi domaćoj publici, jer je on taj koji je kontroliše. Ali on je koristi da bi izigrao Zapad [u smislu da], ‘ako me ne budete podržali, onda uvek ima drugih likova koji vas čekaju’.

Ovde govorite o spoljnim silama koje deluju u regionu. Kako vidite ovaj uticaj u opštem smislu?

Na primer, na Kosovu niko neće poverovati da je Rusija veliki spasilac kosovskih Albanaca. To je suluda zamisao. Ali da postoji [opcija da Kosovo poboljša svoj pregovarački kapacitet tako što bi predložila ideju o bližim odnosima sa] drugim akterom, poput Turske…

To smo videli u slučaju, bilo da to nazivate izručenjem, kidnapovanjem ili deportacijom turskih građana [u martu]. To pokazuje da su vlade vrlo pragmatične u upotrebi ili saradnji sa spoljnim silama na jedan vrlo problematičan  način. Teško je pričati o [deportaciji šest turskih građana sa Kosova u Tursku], jer se ne zna kako se ovo zbilo i ko stoji iza celog slučaja, plus ova netransparentnost koja pokazuje da institucije ne rade na pravilan način. Turska je još jedan od glavnih aktera u regionu, pored EU i SAD.

Ako pošaljete 20 biciklista ili koga god na turneju Balkanom i to dospe na naslovne strane, to je onda vrlo jeftina strategija. I koliko košta da se pošalje nova grupa Noćnih vukova [Rusija je u martu poslala zloglasnu bajkersku bandu u Srbiju i Republiku Srpsku u Bosni i Hercegovini, što je putovanje za koje bajkeri tvrde da je trebalo da ‘poveže različite kulture’]. Ja ih ne volim, jer je očigledno da su nasilnici, ekstremisti i nacionalisti, a ja za njih nemam nikakve simpatije. Svakako bi trebalo da budemo oprezni i da ih ne potcenjujemo, ali ne bi trebalo ni da histerišemo. Ako previše pričamo o ratu i krizama, tako se stvara prihvatljivost da bi tako nešto moglo da se dogodi uskoro.

Mislim da Rusija ulaže vrlo malo, a da zauzvrat dobija mnogo. Ali to pokazuje slabost EU. EU je najveći investitor i donator. Čak i u Srbiji, ljudi pričaju o Rusiji, ali niko ne želi da živi u Rusiji, sem ako niste [biznismen i političar] Bogoljub Karić ili neki bogati lik, ali osim toga niko ne želi da ode tamo.

Druga država za koju se smatra da u njoj Rusija ima uticaja, posebno preko opozicionih partija, jeste Crna Gora. Milo Đukanović je prošle nedelje izabran za treći mandat za predsednika Crne Gore. Da li mislite da Đukanović liči na one ‘balkanske prinčeve’ o kojima ste pisali 2015. godine?

On je idealan tip. Njegova partija nema ideologiju. Ako pogledate program DPS-a [Demokratske partije socijalista Crne Gore], onda znate da se ona zalaže za sve i svašta. Napredak, socijalna prava, crnogorski identitet. Dakle, ona sadrži crnogorski nacionalizam, ali je i evropska, kao i socijaldemokratska. U tom smislu, ona pokriva sve i pravi je keč-ol (sveobuhvatna, catch-all).

A Đukanović je ono o čemu sam pričao u pogledu pragmatizma. On je počeo kao srpski nacionalista, a postao je graditelj crnogorske države i bio je pametniji od većine političara u regionu [koji nisu uspeli] da evoluiraju. Njegova evolucija ga je zadržala na vlasti. Da je bio sa Miloševićem, sada bi bio prošlost. Da je bio samo proamerički orijentisan, takođe ne bi preživeo dosad. Dakle, on je postao proevropski i pro-EU orijentisan. On je najveći pragmatičar, jer je njegov glavni cilj bio da ostale uticajan i moćan.

Ovakav pragmatizam vidimo u Bosni i Hercegovini, kao i na Kosovu. Ustavno gledano — naterane od međunarodne zajednice — obe zemlje su multietničke, dok se druge države obično zasnivaju na ideji o nacionalnim državama. Kao neko ko je držao predavanja o etničkoj pripadnosti, kako vidite Bosnu i Kosovo kao multietničke države?

Da se vratim još jednom na Crnu Goru. Kritikujem Đukanovića i njegovu vladavinu, ali je jedan od njihovih elemenata taj da su vrlo oprezni. Oni su pragmatični na način da manjine drže u sistemu. Uglavnom, ili da budem precizan, da bi osvojili većinu — jer bez većine, bez manjina, njegova vladavina bi bila mnogo slabija.

Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.

U pogledu stanovništva i veličine manjinske populacije, Crna Gora je multietničkija od Kosova; država nije eksplicitna nacionalna država i otvorenija je na više načina. I naravno, to nikada nije bilo moguće na mestima poput Bosne zbog rata. Mislim, nisu EU ili autsajderi oni koji su naterali državu da se organizuje na dati način.

Ne mislite da su drugi naterali države poput Bosne i Kosova da se organizuju na sadašnji način?

Mislim, oni ih jesu primorali, ali to je ishod rata. Rat je podelio zemlju. Činjenica da je Dejtonski mirovni sporazum institucionalizovao etnicitet svakako jeste deo eksternih pregovora, ali, znate, ili bi se rat nastavio ili bi moralo da dođe do invazije, a niko nije bio voljan da to učini. U tom smislu, to je i rezultat rata.

Ovo je veći problem u Bosni nego na Kosovu. Stepen u kom postoji naglasak na etnicitetu… u ustavu i povezanost sa teritorijom su… otežali izlazak iz toga.

Ali i posle ratova, Bosna i Kosovo su države u koje je EU, ali i SAD, uložila najviše. Logički gledano, ove dve države je trebalo više da napreduju. Međutim, u procesu evrointegracija, ove dve države su doživele najmanji napredak duž staze ka EU. Kako biste to komentarisali?

Kada je reč o Kosovu, najveći problem je manjak potpunog spoljnog priznanja, što otežava Kosovu da se brže kreće ka EU.

A u Bosni postoji unutrašnje osporavanje gde se sve blokira na svakom koraku. Mislim da se to vremenom pojavilo kao problem, jer kada je mirovni proces počeo, nije bilo razmišljanja o tome kako će Bosna izgledati kao država-članica EU. Tada se razmišljalo o stabilizaciji prilika i niko u Dejtonu nije pomislio da će sa ovakvim okvirom Bosna pristupiti EU. Oni su mislili da će se zasigurno naći nešto drugo o čemu će se pregovarati između, ali se to nikada nije desilo.

Isto i za Kosovo. Siguran sam da, čim su počeli pregovori o statusu i kada je [Marti, Martti] Ahtisari (Ahtisaari) pravio nacrt predloga [za konačno rešenje statusa Kosova], niko nije pomislio da će za 12 ili 13 godina kosovska državnost da bude osporavana. Možda od strane Srbije, ali nikoga drugog. Dakle, pretpostavka je bila ta da će ovo pitanje biti rešeno.

Dakle, obe države su nedovršena investicija. Izostanak priznanja od pet država-članica EU bio je strukturni neuspeh i otežava Kosovu da se brže kreće ka Evropskoj uniji.

Verujete li da postoji prostor za uspešnu građansku državu u ovom delu sveta?

Naravno da postoji jer, kao što sam rekao, Crna Gora ima takve elemente. Veliki naglasak na etnicitetu bi mogao da bude neophodan na kraju rata zbog polarizacije, ali to ne znači da bi situacija trebalo da ostane takva. Pitanje glasi: Kako da deeskalirate važnost etniciteta kako vreme prolazi?

To je dobro pitanje, ali da li se to dešava?

Ne, to se ne dešava. Mislim da se može desiti u Makedoniji, jer tamo imamo deeskalaciju, gde smo prvi put na protestu protiv vlade [Nikole] Gruevskog [2015] imali zajedno Albance i Makedonce, i to je bila promena u kojoj su ljudi politički sarađivali duž etničkih linija, krećući se istim pravcem. To je bilo i lakše, jer ste imali te krize i postojao je jedan jasan cilj.

Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.

Problem na mestima poput Bosne je taj što autokrate potiču iz triju partija. Srbi koji su protiv [predsednika Republike Srpske, Milorada] Dodika. Bošnjaci nisu protiv Dodika, nego protiv svog autokrate, [bošnjačkog člana tročlanog predsedništva] Bakira Izetbegovića. A Hrvati su možda protiv HDZ-a [Hrvatske demokratske zajednice Bosne i Hercegovine]. Dakle, svi oni su sami i vrlo je teško sarađivati međusobno.   

Mislim da bi društveni pokreti poput onog u Makedoniji trebalo da okupe ljude i shvate da imamo zajedničke probleme i mislim da je to jedini način da se ovo ostvari. To se neće desiti kroz institucije, već se dešava preko građana prvo, kada imaju zajedničke političke ideje i projekte. To će zatim pokrenuti političke promene i neće se desiti obrnutim smerom.

Kako zamišljate Balkan za 10 godina?

Ne postoji jasan odgovor. U optimističnom scenariju — za koji ne kažem da je nemoguć, ali bi za njega bilo potrebno da se stvari promene, a što je malo verovatno — recimo da su četiri države postale članice EU: Makedonija, Albanija, Srbija i Crna Gora. To je moguće, ali bi to značilo da bi vlade barem dveju ovih država morale dramatično da se promene, što ne verujem da je verovatno.

Govorim o Srbiji i o Crnoj Gori, gde ne mislim da su vlade ili predsednici sposobni da postanu članice EU u svojstvu političara. Postojaće otpor u samoj EU, zabrinutost da će EU da uveze [mađarskog predsednika Viktora] Orbana ili [lidera poljske vladajuće Partije prava i pravde, Jaroslava Aleksandera] Kačinskog. Potrebno je da vlade ulože napore, za šta i dalje ne vidim volju. Potrebne su dramatične promene, poput one u Makedoniji. Mislim da je makedonska vlada posvećena evropskim standardima i da bez obzira na greške — ona može da nadoknadi propuste.

Optimistički scenario bi značio da Bosna i Kosovo možda neće pristupiti [EU], ali bi mogle da dalje doguraju u rešavanju svojih strukturnih problema.

Realističniji scenario je onaj da su sve države bliže [članstvu u EU], ali nijedna nije članica. Ili možda Crna Gora, ali to niko neće primetiti.

Nadajmo se da će kriza demokratije u regionu biti prevaziđena, jer je povezana sa širim aspektom dinamike u EU. Ako razmišljamo o ovim problemima demokratije i autokratije kao cikličnim problemima… kao pre 20 godina [kada smo] verovali da će se stvari poboljšati kada dođe demokratija, ne mislim da je jednako pogrešno verovati da će se situacija pogoršati. Ako se dinamika u Evropi bude kretala ka poboljšanju statusa demokratije, onda mislim da će to uticati na Balkan.  

Pesimistični scenario bi bio taj da će pad demokratije još više da se produbi. [U ovom scenariju] države se kreću dalje od demokratije, pa sada vidimo lokalne siledžije i dramatičnije nastupe.

Ovaj razgovor je uređen radi dužine i jasnoće. Intervju je sproveden na engleskom.

Fotografije: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.