Oktobarski parlamentarni izbori u Crnoj Gori su privukli dosta pažnje širom sveta. Međutim, nisu izborni rezultati bili ti koji su skrenuli pažnju na ovu malu balkansku zemlju, već je to učinio događaj koji se desio na izborni dan — hapšenje nekoliko građana Srbije, od kojih je jedan bivši vođa elitne policijske jedinice Srbije, a zbog toga što su osumnjičeni da su pripremali teroristički čin.

Mnogi su hitro odbacili ovaj “teroristički čin” na dan izbora kao propagandnu alatku premijera Mila Đukanovića, za koga se smatra da je hteo da mobiliše svoje glasače igrajući na kartu srpske hegemonije i srpskog mešanja u izbore.

Međutim, ovo dešavanje ne bi dospelo na naslovnice da nisu postojale optužbe da je u svemu učestvovala jedna velika sila. Prema zvaničnim izjavama crnogorskih zvaničnika i tužilaca, pripremala se zavera, uz podršku Rusije, koja bi kreirala haos u Crnoj Gori na veče izbora izazivajući sukob između građana i policije, nakon čega je lideri opozicije — takođe navodno umešani u zaveru — trebalo da preuzmu vlast. Kako je Crna Gora država koja je na ivici pridruživanja NATO, ovo su bile vrlo ozbiljne optužbe.

Iako su ova dešavanja i dalje pod istragom i ima još onih koji sumnjaju u to da je bilo ikakvog ruskog mešanja u ovaj slučaj, jedno pitanje nekako najviše izranja u prvi plan: Koliko je snažan ruski uticaj na Balkanu?

Krimska prekretnica

Ruske veze sa Balkanom su vrlo bitne, istorijski gledano, ali su i duboko ukorenjene. Deleći istu dominantnu veroispovest i vrlo sličan jezik sa mnogim balkanskim državama, Rusija je odavno bitan igrač u regionu. Rusija je imala i važnu ulogu u rešavanju sukoba u bivšoj Jugoslaviji, jer je bila deo većine međunarodnih inicijativa za okončanje sukoba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, i na Kosovu, dok su privredne veze uspostavljene dvehiljaditih godina — posebno u energetskom sektoru — predstavljale glavni izvor ruskog prisustva.

Kriza u Ukrajini i aneksija Krima 2014. bili su, verovatno, prekretnica u ruskim odnosima sa Evropskom unijom i NATO, zbog čega je znatno promenjen stav Rusije prema Balkanu.

Pre aneksije Krima, koja je kasnije dovela do sankcija EU prema Rusiji i početka onoga što su mnogi označili kao “Drugi hladni rat”, rusko prisustvo u regionu je ograničeno. Uprkos nekoliko prepreka, odnosi između Rusije i EU bi se uveliko mogli smatrati konstruktivnima, posebno za vreme mandata Dmitrija Medvedeva kao ruskog predsednika (2008-2012), što je imalo pozitivne posledice po ovaj region.

Ruska ulaganja u region, kao što je akvizicija Naftne industrije Srbije (NIS), masovna ulaganja u Crnu Goru i izgradnja gasovoda “Južni tok” ka Zapadnoj Evropi kroz Bugarsku i Srbiju, o kom se dosta govorilo, EU nije smatrala pretnjom. Rusija se, pak, oštro protivila širenju NATO u regionu, ali je istovremeno deklarativno podržavala proširenje EU, želeži da ima saveznike u EU, a ne problematične prijateljske zemlje koje nisu u EU.

Međutim, početak “Drugog hladnog rata” posle krize u Ukrajini i rusko mešanje u Siriji imali su velike posledice po ruski položaj. Od toga da su politički protivnici u jednoj nelagodnoj kohabitaciji, EU i Rusija su postali otvoreni geopolitički suparnici. Kao region koji se nalazi u dvorištu EU, ali i osiromašeni i nestabilni region koji ima snažne veze sa Rusijom, Zapadni Balkan je postao diplomatsko i ideološko bojno polje.

Projekat “Južni tok”, koji je bio od velikog značaja, postao je jedna od prvih žrtava nove stvarnosti. Njegovu gradnju je otkazala Rusija u decembru 2014. nakon rastućih izazova od strane propisa EU i sve lošijih odnosa sa Zapadom. Od država Zapadnog Balkana koje su kandidati za članstvo u EU, a koje su prijateljski raspoložene prema Rusiji, zahtevalo se da se pridruže politici EU u pogledu uvođenja sankcija Rusiji — zbog čega bi se Moskva razbesnela i zbog čega bi te države ugrozile svoju privredu — ili da odbiju da se pridruže politici EU i da, umesto toga, razbesne Brisel i Vašington.

Crna Gora se opredelila za prvu opciju, Srbija i Makedonija za drugu. Posebno je bio zanimljiv stav Srbije: uprkos tome što ima vladu koja je izuzetno proevropska, a koju podržavaju mnogi ključni evropski lideri, Srbija je ključni geopolitički saveznik Rusije. Pritekavši upomoć Srbiji dvaput prošle godine — prvi put, kada je stavila veto na rezoluciju UN o srebreničkom genocidu, drugi put, kada je pomogla da se blokira članstvo Kosova u Unesku, Rusija je u praksi pokazala važnost svoje podrške. Srbija trenutno balansira između EU i Rusije s pravim umećem, uspevajući da nastavi put evropskih integracija sarađujući po pitanjima kao što su dijalog Beograda i Prištine i migrantska kriza, ali u isto vreme odbija da se pridruži sankcijama EU prema Rusiji, tako čuvajući svog najbitnijeg saveznika.

Rusija je podržala i Milorada Dodika i njegovu vladu u Republici Srpskoj (Bosna i Hercegovina). Suočavajući se sa snažnim međunarodnim protivljenjem izuzetno kontroverznom referendumu o Danu državnosti u septembru 2016, Dodik je podršku koja mu je trebala dobio u Moskvi, pa je Rusija odbila da osudi ovaj referendum.

Zanimljivo je da je predsednik Republike Srpske dobio veću podršku u Moskvi nego u Beogradu, s obzirom na to da je srpska spoljna politika ostala usaglašena sa očekivanjima EU. Ako se ispostavi da je aktuelna kontroverza u Crnoj Gori sadržala rusko tajno dejstvo u ovoj državi, to bi značilo da Rusija navodno ima “nacionalističkiju srpsku” politiku u regionu od same Srbije. Ova činjenica bi mogla da bude od velikog značaja.

Ruska meka moć

Važnost ruske meke moći je teško preceniti. Veliki ruski državni mediji, poput novinske agencije Sputnjik i Raša tudeja, pokazali su se kao trn u oku SAD i država Zapadne Evrope. Omogućavajući svojim čitaocima i gledaocima sadržaj visokog kvaliteta na engleskom jeziku, a gde se često kritikuju SAD i EU, ovi mediji su našli plodno tle u sve uzdrmanijim društvima Evrope i Amerike. Ruska meka moć je, zato, dosta puta označena kao velika pretnja za EU i NATO; poslednji “budilnik” je zvonio prošle nedelje u obliku rezolucije Evropskog parlamenta o opasnostima ruske i islamističke anti-EU propagande, čime se naglašava potreba za ojačanjem strateške komunikacije EU sredstvima “ulaganja u podizanje svesti, obrazovanje, onlajn i lokalne medije”.

Ovaj fenomen je evidentniji na Zapadnom Balkanu, gde su prethodno pomenuti ruski mediji počeli da snažno utiču na medijsku atmosferu u regionu. Kao i u drugim delovima Evrope, ruska meka moć je često usmerena protiv EU i NATO, i ona ugrožava ideološku hegemoniju koju su ove organizacije i njihove države-članice izgradile u proteklim decenijama. Ali, kako mnoge države Zapadnog Balkana pokazuju oportunistički pristup — umesto pristupa vođenog ideologijom — evropskim integracijama, ovaj ruski uticaj bi mogao da ima ozbiljne posledice.

To je, verovatno, najočiglednije u Srbiji, čije stanovništvo odavno gaji proruska osećanja, ali i snažnu odbojnost prema Zapadu od bombardovanja NATO 1999. Srpsko izdanje novinske agencije Sputnjik je pokrenuto 2015. godine, postavši tako prvo i jedino izdanje ove agencije na Zapadnom Balkanu; ostali “Sputnjici” u širem regionu jesu oni koji pružaju usluge na turskom i moldavskom/rumunskom jeziku. Takođe, dosta medijskih portala u Srbiji, a najviše tabloida, vodi otvoreno prorusku i proputinovsku kampanju.

Srbija i Rusija

Povećana anti-EU osećanja u Srbiji idu ruku podruku sa jačanjem ruskog mešanja u ovaj region. Mnogi Srbi vide Rusiju kao zaštitnika, kao nezamenjivog saveznika i nekoga s kim je u bliskom srodstvu. Neke desničarske grupe čak veruju da aktuelna srpska vlada želi da nastavi antisrpsku politiku u regionu usled pregovora s Kosovom, prijateljstva sa Đukanovićem i podrške ujedinjenoj Bosni i Hercegovini, dok je Rusija jedini pravi zaštitnik srpskih interesa. Ovakvo mišljenje se pojačava poznatom izjavom bivšeg ruskog ambasadora u Beogradu, Aleksandra Konuzina, koji je 2011. upitao na jednoj javnoj diskusiji o Kosovu, “Da li ima Srba u ovoj prostoriji?”, misleći na očigledan nedostatak podrške srpskim interesima u srpskom civilnom društvu.

Kako je EU u krizi i kako postoji jasan zamah autoritarizma širom sveta, čini se da ugled Rusije i predsednika Vladimira Putina u Srbiji stalno raste. Za raspravu je da li ova tendencija zaista ima veze sa ruskim mešanjem, premda je van svake sumnje da postoji jačanje ruske meke moći i ruskog ugleda u ovom regionu. Ovakav trend nije praćen proruskom političkom promenom, ali imajući u vidu nedavne događaje u Bugarskoj i Moldaviji, gde su proruski kandidati uspeli da pobede na predsedničkim izborima, ali i uzevši u obzir predstojeće predsedničke izbore u Srbiji 2017, ovakva mogućnost deluje realistično.

Ali, kao što je iznad rečeno, Srbija je na jasnom putu evropskih integracija i njena vlada ima snažnu podršku nekih od ključnih igrača na Zapadu. Štaviše, uprkos proklamovanoj vojnoj neutralnosti, Srbija je daleko bliža NATO nego Rusiji, jer je usvojila Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) 2015. bez ikakvog značajnijeg protivljenja ovakvom potezu. Čak su i kontroverzne vojne vežbe sa Rusijom daleko manje u broju od onih koje Srbija održava sa državama-članicama NATO.

Čini se da je jasno da ruska podrška Srbiji po pitanju Kosova predstavlja najbitniji aspekt njihovog savezništva. Sve dok Srbija sprovodi politiku osujećivanja želje Kosova za međunarodnim priznanjima i članstvom u međunarodnim organizacijama, ruska podrška će biti od velikog značaja. Međutim, krupno pitanje leži u tome koliko će ovakva srpska spoljna politika balansiranja između Rusije i Zapada potrajati u “novom Hladnom ratu”, imajući u vidu aspiracije Srbije da postane članica EU.

Šta donosi budućnost?

Ova složena geopolitička igra s kojom se suočavamo bi mogla da ima značajne negativne posledice po region, posebno ako se SAD budu manje mešale za vreme nove, Trampove administracije. Na primer, normalizacija odnosa između Srbije i Kosova je i dalje osetljiv i krhak politički proces kome bi ozbiljno mogle da naškode geopolitičke turbulencije. Slično se može reći za situaciju u Bosni i Hercegovini i za druge regionalne probleme. Radeći u dvorištu EU, Rusija je trenutno izvor destabilizacije ovog regiona, što će postati još značajnije ako se svetska kriza nastavi.

Međutim, njen uticaj na države poput Srbije ne bi trebalo preceniti. Osim strateškog savezništva sa Srbijom po pitanju Kosova i podrške iskazane prema nekoliko regionalnih igrača, uključujući Dodika i bivšeg makedonskog premijera Nikolu Gruevskog, Rusija nema ništa više da ponudi. Zapadni Balkan je i dalje privredno, politički i vojno integrisan u strukture EU i NATO i rusko mešanje ne utiče mnogo na tu zavisnost.

Međutim, ako EU izgubi Zapadni Balkan iz svojih ruku, bilo zbog nedostatka proširenja ili gubitka legitimiteta liberalnog demokratskog modela — koji je teško pogođen Bregzitom i pobedom Trampa — postoje velike šanse da će ruski uticaj nastaviti da raste.

Prikaz: Majlinda Hoxha / K2.0