Povećan broj slučajeva zaraženih sifilisom u Srbiji svakako je samo još jedna od zabrinjavajućih informacija s kojima smo se suočili tokom prethodnih nedelja. Dostupni podaci Instituta za javno zdravlje Srbije Dr Milan Jovanović Batut (Izveštaj o zaraznim bolestima u Republici Srbiji za 2021. godinu), objavljeni sredinom januara, govore ono što se moglo i pretpostaviti, a to je da je korona onemogućila ispravno praćenje razvoja ove bolesti, zbog čega je ovo najviša registrovana stopa incidencije u poslednjih deset godina. 

Kako se u pomenutom izveštaju navodi, od 238 registrovanih slučajeva u Srbiji, najveći broj zabeležen je u Beogradu (129), u kome mahom predominiraju muškarci (124), “uz pretpostavku da je deo registrovanih slučajeva među muškarcima koji imaju seks sa muškarcima (MSM) kao i 2019. i 2020. godine”. 

Iako se u ovom izveštaju ne ide dalje od ove pretpostavke i iako ne mogu da pretpostavim da bi iko i uzeo da ga pročita — osim za potrebe provere podataka (koje dodatno treba uporediti sa drugim relevantnim izveštajima evropskih instituta i organizacija, na zadatu temu) — dozvoliću sebi da ostatak teksta bude napisan kao niz pretpostavki.

Poezija, kazna i klikbejt

Ali, pre toga, prođimo kroz nekoliko činjenica koje odavno izlaze iz domena bilo čijeg pretpostavljanja. Siflis predstavlja polno prenosivu bolest koju izaziva Treponema pallidum, a do pojave penicilina i početka njegove široke upotrebe predstavljao je neizlečivu bolest. 

Ono što ga čini posebno opasnim jeste činjenica da može proći nezapaženo, zbog čega bakterijska infekcija može dugo biti deo organizma pre nego što se dijagnostifikuje i odredi terapija. 

Način prenošenja ove bakterije vrši se direktnim kontaktom sa infektivnim tečnostima iz otvorenih ili skrivenih lezija kože i sluzokože, kao i telesnim tečnostima i sekretima inficirane osobe u toku seksualnog odnosa. Takođe, moguće je da bakterija pređe sa majke na dete, putem placente ili tokom porođaja. Inficiranje transfuzijom krvi moguće je ukoliko je davalac krvi u latentnoj fazi oboljenja.

Samu bolest imenovao je italijanski pesnik Girolamo Fracastoro iz 16. veka (a ko bi drugi), istoimenom pesmom u kojoj mladi pastir Sifilis biva kažnjen bolešću koju mu šalje niko drugi do Apolona. Istoriju sifilisa možemo pratiti i kroz istoriju percepcije same bolesti koja je često posmatrana kao kazna za počinjene (seksualne) grehove. 

Sa druge strane, romantizacija bolesti pretrajava i do danas jer se u različitim tekstovima često ističe da su tokom istorije brojni umetnici bolovali od sifilisa (pa šta).

Od pojave podataka o povećanom broju zaraženih u Srbiji, mediji upadaju u već dobro poznatu matricu reprodukovanja klikabilnih naslova u kojima se, između ostalog, epidemiolozi iščuđavaju ponovnoj pojavi neiskorenjene bolesti, srpsko društvo karakteriše kao od sifilisa obolelo i slično. 

Čitava problematika seli se u domen morala pojedinca koji — podstaknut aplikacijama i željom za trenutnim zadovoljstvom — ne razmišlja o zdravlju zajednice, ne bori se za oslobođenje svoje zemlje itd. Iako se možda i može debatovati o tome koliki udeo u ovome ima moralna odgovornost pojednica, pre svega prema sopstvenom zdravlju, čitava problematika ponovnog pojavljivanja sifilisa ne krije se tu. 

Srednje autovan

Da bih pokušao da pokažem o čemu se radi pretpostaviću niz situacija u osvit pojave navedenog izveštaja i niza medijskih objava koje su usledile. Pretpostavićemo da sedam dana nakon objave vesti o povećanju broja obolelih od sifilisa od bivšeg partnera dobiješ poruku kratke sadržine: Imam sifilis, testiraj se. 

Kako bismo sve smestili u određeni kontekst, pretpostavimo da si ti, poput autora ovog teksta, homoseksualac srednjih godina, srednje autovan, srednje plaćen za jedan stalni i nekoliko povremenih poslova, koje takođe radiš osrednje. Takođe, pretpostavićemo da ti se briga o sopstvenom zdravlju svodila na sporadične preglede kod lekara, od kojih su oni fokusirani na reproduktivno zdravlje došli tek naknadno, kada se svest, a onda i strah od polno prenosivih bolesti pojavila i unela haos u tvoj dovoljno haotičan život.

Nakon prvobitnog šoka i neverice, upadanja u circulus vitiosus samosažaljenja, postkoitalne apstinencije (e sad neću više ni sa kim da spavam) i vere da se baš tvom organizmu neće ništa desiti, praćene kolapsom mozga koji vidi samo najgore stvari na svetu, pretrajavaš prvih par dana u izmaglici ničega.

Nakon još par dana, počinješ da guglaš sifilis bolest i lečenje, Google eksplodira sa vrlo eksplicitnim informacijama i još eksplicitnijim slikama koje gledaš satima. Počinješ da vršiš inspekciju tela, jer si saznao da kao jedan od znakova sifilisa može da se pojavi osip.

Ne treba ti dugo da vidiš crvenu tačku ispod pupka, koja ne boli ali je velika i crvena. Iako si ovo i ranije viđao i verovatno je posredi urasla dlaka ili bubuljica — svakako ništa opasno — mozak radi sve da te ubedi da je baš to sifilistična lizija na tvom telu, vidljiv trag greške. 

Dizanje drame

Odjednom se setiš da nikada više nećeš moći da daješ krv, iako nikada do tada to i nisi radio, razmišljaš kome da kažeš od prijatelja, a da te ne osuđuje ili ti se ne podsmeva, jer ko danas ima sifilis. Na kraju ipak odlučuješ da nećeš nikome reći, jer zašto bi dizao dramu, objašnjavao šta radiš s bivšim i zašto nisi koristio zaštitu. 

Ne pada ti na pamet da ideš u Dom zdravlja, niti na infektivno odeljenje, jer tvoje sestre rade kao zdravstveni radnici i ne želiš da u tvom digitalnom kartonu pročitaju bilo šta što bi moglo da otkrije tvoju seksualnu istoriju (autovanje porodici je jedna stvar, shvataš, a sasvim druga kada moraš da priznaš da je neka bolest posledica tvojih seksualnih praksi). 

Ne ideš u lokalne organizacije za prevenciju polno prenosivih bolesti, jer neko može da te preprozna i uvrteo si sebi u glavu da će te osuđivati. Izabereš laboratoriju u blizini svog stana, koja, zahvalno shvataš, ima akciju na testiranje na polno prenosive bolesti i u kojoj se testirao tvoj bivši, koji ne zna šta čekaš, jer su tamo izuzetno diskretni.

Za sada izbegavaš da razmišljaš šta će se desiti ukoliko imaš sifilis. Zakazuješ termin i odlaziš da ti krv izvadi relativno sladak tehničar (iz dosade uključiš Grindr da proveriš ima li nekoga u blizini, shvatiš da nema relativno slatkog tehničara), koji ti postavi nekoliko pitanja, ti mu kažeš da ti je partner rekao da ima sifilis i da je potrebno da se testiraš i čekaš pogled ispod obrva pun osude ili znatiželje, ali ne dobijaš ništa od toga. 

Tehničar ti brzo izvadi krv, kaže da rezultate dobijaš na mejl u naredna dva ili tri dana i ti izlaziš prividno olakšan jer — ako ništa drugo — barem si krenuo u proces i preuzeo neku vrstu kontrole. I dalje ne želiš da misliš šta će biti ako imaš sifilis, ali i tu groznu misao polako kljuckaš podacima koje si našao na internetu, sećaš se i svojih prijatelja koji su lekari; sigurno oni mogu da ti daju penicilin ukoliko budeš pozitivan na testu, tako da niko ništa ne sazna. 

Nalet euforije

Na kraju, posle pet dana iščekivanja prošaranih iznenadnim naletima religioznosti (bože samo da nemam ovaj put), blejanju na Grindru iz depresivne dosade (za šta si, ni za šta — samo razgledam) i dve omašene imejl-adrese, pošto imaš rogobatno prezime koje niko nikada nije dobro izgovorio ili zapisao iz prve, dobijaš svoje rezultate.

Treponeme pallidum nema u tvom telu i barem u ovom krugu si bezbedan.

Nekontrolisani naleti euforije i sreće što si živ, iako se od sifilisa ne umire, barem ne tako lako, osećaš da si se spasao i da je ovo tvoja prilika da kreneš ispočetka. Izlaziš da se prošetaš, častiš sebe, kupuješ veliki sladoled, koga briga, ali onda kao naknadna, najnepoželjnija misao stiže te strah.

Jer u svemu ovome bio si sam i sve je to super sada, a šta ćeš da radiš kada ostariš, kada više ne bude nikoga kome možeš da kažeš ili se požališ?

Shvataš u kojoj meri te sopstvena homofobija uništava, da je to možda jedna od bolesti od kojih se nikada nećeš izlečiti i da o njoj nema podataka, pa ni pretpostavki nijedne relevantne institucije u našem društvu. Pomisliš: Šta li se dešava sa onih 124 pretpostavljenih muškaraca koji imaju seks sa muškarcima? Da li i oni kroz sve ovo prolaze sami i kako će ko od njih izaći na kraj i sa sifilisom i sa autohomofobijom?

Možeš da pretpostaviš čitavu zbirku priča u kojoj bi se sifilis prikazivao kroz prizmu klase, pola, ali poenta te zbirke bi svakako bila u jednoj bolesti kojom se niko ne bavi i niko je aktivno ne leči, a odnela je tolike živote.

Nešto je ipak (ne)izlečivo

Zamislite koliko je gejeva umrlo od homofobije, koliko života zasnovano na laži i večitom upodobljavanju da ne biste štrčali, zamislite koliko je brakova uništeno. Zamislite koliko je njih sa ovom i drugim bolestima moralo da se suočava samo, jer negde duboko u sebi veruju da bolje nisu ni zaslužili, da zbog toga što jesu i treba da kriju sve u vezi sa sobom, a pogotovo svoj zdravstveni status.

E, kada uspete da zamislite sve te unesrećene ljude, sve te protraćene živote, gde su bolesti (pa i one polne) samo jedan deo postojanja, shvatićete da u Srbiji i drugim zemljama nije buknuo sifilis, niti nam preti epidemija istog. Bolest koja godinama muči gotovo sva društva na Balkanu jeste zapravo homofobija i za sada se ne vidi način da se ova bolest efikasno suzbije, bilo prevencijom, bilo otkrivanjem jedinstvenog leka za mržnju drugog i drugačijeg.

U tom nekom novom institutu koji bi se bavio samo homofobijom, umesto pretpostavkama, naučnici bi mogli da se bave posebnim lekom koji bi targetirao autohomofobne individue, koje su u posebnoj opasnosti zbog enormne količine samoprezira i (auto)destruktivnog ponašanja.

Paralelno sa tim, ukoliko bi u tom nekom zamišljenom društvu deca od pubertetskog perioda imala neku vrstu seksualnog obrazovanja u školama, možda bismo izbegli da se sifilis kao zaboravljena bolest javi u 2023. godini, kao što bismo možda mogli da se nadamo da bi i homofobija bila skoro zaboravljena bolest.

Ovaj tekst onda ne bi mogao ni da postoji, sve ove pretpostavke bile bi izlišne, ali kada institucije koje treba da se brinu — kako o zdravlju pojedinca tako i o zdravlju zajednice — zađu u domen pretpostavljanja, možete slobodno da pretpostavite da ste uglavnom ostavljeni sami sebi.

Možda ćete se nekada i zaraziti sifilisom, ali verujte mi — homofobija je ta koja će nas sve dokrajčiti, pre ili kasnije.

Naslovna fotografija: Igor Čoko.