Pre devet godina, kosovska Deklaracija o nezavisnosti je označila najbitniji trenutak u savremenoj istoriji ove države. Građanke i građani Kosova, stari i mladi, nestrpljivo su čekali ispred televizora u svojim domovima, u kafićima i na gradskim trgovima kako bi posvedočili ovom istorijskom trenutku; nakon proglašenja nezavisnosti, mnogi su izašli na ulice da proslave sa porodicama, prijateljima i strancima do ranih jutarnjih sati narednoga dana.

To je bio trenutak na koji se žarko čekalo od kraja rata 1999, kada su se stotine hiljada kosovskih izbeglica i interno raseljenih vratili kući da bi povratili svoje nade i živote posle jedne decenije meteža.

Mnogoj deci rođenoj u ratu data su imena koja su izražavala borbu i nade njihovih roditelja tokom ovog krvavog sukoba, dok su drugoj deci davana imena koja su izražavala nadu, optimizam i sentimentalnost posle povlačenja srpskih snaga pod kontrolom Slobodana Miloševića. Mnogi od njih su danas frustrirani i ljuti na starije generacije i na kosovske institucije koji nisu uspeli da pruže bolje okruženje u kom bi ovi odrasli.

Kao osmogodišnjaci i devetogodišnjaci u vreme kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, oni su bili premladi da bi shvatili opseg ovog događaja, ali su ubrzo posle toga stekli pravo da prvi put glasaju i da drugi čuju njihove glasove u oblikovanju budućnosti zemlje.

Kako bi se obeležio 9. rođendan Kosova, K2.0 je razgovaralo sa devet sedamnaestogodišnjaka i osamnaestogodišnjaka o devet tema povezanih sa nezavisnošću ove zemlje

Koje značenje ima vaše ime? Da li ono ima neku pozadinu?

Arta Hasani (Mitrovica, 17): Nešto zlatno. Dragoceno. Poput zlatnog doba koje je počelo posle rata.

Il Brežnica (Mitrovica, 17): Rođen sam odmah posle rata, ali moje ime nije vezano za oslobođenje Kosova. Moj brat je rođen posle proglašenja nezavisnosti i zove se Bard (Beli). To je simbol sreće koju je ova zemlja imala, jer je stekla nezavisnost. Moja porodica razmišlja o još jednom detetu kada se Kosovo pridruži EU, kako bi ga povezala sa ova tri važna datuma za našu državu i našu porodicu.

Zoga Hasani (Ferizaj, 18). Photo: Majlinda Hoxha / K2.0. Zoga Hasani (Uroševac, 18). Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Zoga Hasani (Uroševac, 18): Razlog zbog kog je moje ime Zoga (Ptica) je taj što je moja porodica volela slobodu onoliko koliko ptice vole da lete.

Krenare Sejdiu (Podujevo, 18): Dato mi je ovo ime, Krenare (Ponosna), verovatno zato što su moja baka i moj otac bili patriote. Moja baka je bila sestra mučenika. Pa je tako moja baka, možda iz ponosa, osećala da treba da mi nadene ovo ime. Osim toga sa bratom, mislim da je htela i da Kosovo bude ponosno.

Jovan Maslar (Severna Mitrovica, 17): Moja porodica je napustila Prištinu pre porodične slave Sv. Jovan, pa su mi dali ime Jovan da bi pamtili to vreme.

Čega se sećate iz vremena kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008?

Arta: Sećam se kako sam ceo dan slavila sa porodicom. Od jutra smo bili ispred televizora žarko iščekujući da se pročita Deklaracija o nezavisnosti. To je bio jedan od dana kada sam kao dete bila najradosnija. Zbog tog dana sam bila ponosna građanka Kosova. Isprva nisam mnogo razumela od onoga što se dešavalo, ali su mi onda roditelji objasnili da se na taj dan obeležava prelaz iz mračnog doba u svetlije, pa me je to pogodilo. Mora da sam nekih nedelju dana držala zastavu u ruci, kod kuće i u gradu. Nikada je nisam odlagala.

Il: Gledali smo televiziju dok nisu pročitali deklaraciju. Bio je to radostan dan, iako u Mitrovici situacija nije bila najsrećnija. Izašli smo autom u grad i slavili do kasno, uprkos tome što smo bili tek deca. Kao radoznalo dete se sećam da sam pitao šta znači nezavisnost. Oni su mi prosto rekli da znači da će “sve biti u redu”. Slavili smo sa zastavom Albanije, jer su zastave Kosova počele kasnije da se prodaju. Kosovo danas ima svoju zastavu i mi moramo da je podržimo.

Zoga: Jedini trenutak kog se sećam je kada je podignuta zastava u gradskom centru Uroševca. Iznenadila sam se jer sam oduvek mislila da će se na zastavi nalaziti orao, ili bar nešto lepo, ali smo kasnije videli da je to zastava Kosova sa zvezdicama. Iako je to bila dobra ideja, ona je bila neočekivana u našim očima. Slavili smo dok smo čekali deklaraciju. Bio je to vrlo hladan dan, ali nas to nije sprečilo da slavimo kod kuće i u gradu. Bila sam vrlo mala i nije bilo pametno da vreme provodim napolju zbog nevremena, ali je bilo teško ostati kod kuće od sve te sreće.

Noli Lluka (Peja, 18). Photo: Majlinda Hoxha / K2.0. Nolji Luka (Peć, 18). Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Nolji Luka (Peć, 18): Održavao se koncert u centru grada Peći i ljudi su bili vrlo ushićeni i razmenjivali su pića jedni sa drugima. Toga dana nas niko nije pitao zašto smo stalno bili van kuće. Sećam se mnogih ljudi koji su plakali, a ta uplakana lica su mi ostala urezana u pamćenju.

Aurelja Tahiri (Podujevo, 18): Sećam se nezavisnosti kao nečega o čemu su moji roditelji pričali. Oni su govorili da ćemo sada biti slobodni i nezavisni, iako mislim da nikada nismo bili potpuno slobodni, jer ono što imamo i nije nezavisnost. Ne znam. Ne vidim to tako.

Salvahe Šaćiri (Vučitrn, 17): Na vestima sam čula [da se proglašava nezavisnost]. Bojali smo se, misleći da će se nešto desiti.

Krenare: Nekoliko dana pre deklaracije, mediji su o tome pričali, ali sam se i ja lično bojala. Ne znam, plašili smo se da će rat početi ponovo, videvši da se Srbi protive našoj nezavisnosti. Možda zato što su oni okupirali naše porodice, možda su se još više bojali, a kada sam slušala kako pričaju o tome — to je u meni izazvalo još više straha koji se prenosio na nas. Opština je na taj dan organizovala žurku. Bilo je muzike i plesa, i ja sam otišla da proslavim.

Genc Maljoku (Vučitrn, 18): Sećam se dana nezavisnosti. Obukao sam se u narodnu nošnju. Izašli smo noseći zastave i slaveći. Bilo je veselo. Sećam se da sam gledao vesti kada je najavljeno da će nezavisnost biti proglašena. Izašli smo na Trg Adem Jašari u Vučitrnu, pored parka. Bilo je dosta zastava tamo. Slavili smo, a onda smo otišli u restoran da proslavimo sa našim rođacima.

Ko je najbolji ambasador Kosova?

Arta: Majljinda Keljmendi, bez premca. Ponosna sam zbog nje, ona nas je dostojanstveno predstavljala. Ona je i ubedila druge da nas priznaju kao državu. Da znaju da tamo negde ima neko Kosovo, da postoji i da ima talentovane ljude.

Arta Hasani (Mitrovica, 17). Photo: Majlinda Hoxha / K2.0. Arta Hasani (Mitrovica, 17). Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Il: Ešref Durmiši, producent filma “Shok”. Zbog njega smo vrlo ponosni, jer je njegov film učestvovao na takmičenju za Oskara i sve to. Takođe, Majljinda Keljmendi.

Nolji: Majljinda Keljmendi. Ona je jedina koja je osvojila zlatne medalje za našu državu i mi u Peći i na celom Kosovu smo ponosni na nju. Iako joj država ne pomaže mnogo sa finansijama, zbog nje smo i dalje vrlo ponosni.

Salvahe: Majljinda Keljmendi. Rita Ora u muzici.

Krenare: Ljudi u oblasti kulture, poput Rite Ore, ili sportista kao što je Majljinda Keljmendi. Mislim da političari ne predstavljaju Kosovo na dostojanstven način. Mislim da nema nikoga u politici ko bi bio na nivou Majljinde i Rite.

Jovan: Nemam imena, ali imam razlog. Razlog je što svaka osoba koja čini nešto dobro za ljude na Kosovu bi trebalo da bude srećna iz proste činjenice što je pomogla nekome ili učinila sjajnu stvar za ovu zemlju. Imamo takve ljude, ali ih ne znamo jer oni samo pomažu. Nemamo javne ličnosti koje rade dobre stvari za Kosovo, čak iako to rade, oni to rade da bi dobili novac. Čak i mali znaci dobrote ovde znače ogromnu stvar za celo Kosovo.

Genc: Sportisti, rekao bih. Majljinda Keljmendi, Miljot Rašica, Nora Đakova. Preko sporta smo postali članovi međunarodne zajednice. Postali smo poznatiji kroz sport nego kroz politiku. U mlađoj generaciji nema mnogo veštih političara.

Jovan Maslar (North Mitrovica, 17). Photo: Atdhe Mulla / K2.0. Jovan Maslar (Severna Mitrovica, 17). Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Ko je najdominantnija ličnost na Kosovu?

Arta: Političari su obično oni koji dominiraju, ali svojim očima ne vidim nikakvu pozitivnu dominaciju. Hašim Tači [je dominantan], iako ne na pozitivan način.

Zoga: Mislim da su Rita Ora i Dua Ljipa najdominantnije ličnosti. One dominiraju našom zemljom i drugim zemljama svojom originalnošću i muzikom.

Nolji: Bedžet Pacoli. On je dosta toga učinio za Kosovo. Mnoge države su priznale Kosovo zbog njega.

Aurelja: Aljbin Kurti, jer su svi pokušali da osvoje vlast, ali niko nije uradio ništa za nas. Sve se pogoršava. Dok Aljbin Kurti nikada nije imao tu priliku. Ako mu je damo, on možda može da uradi više od ostalih.

Genc: Mislim da je Hašim Tači najveštiji političar jer pobeđuje na izborima, što ne znači nužno da je i dobar kao osoba. Aljbin Kurti, s druge strane, ima bolju perspektivu. On je uspeo da na svoju stranu pridobije znatan deo populacije. Ja lično volim i Bedžeta Pacolija. On je iskren i mislim da ne bi krao kao što drugi to rade.

Sallvahe Shaqiri (Vushtrri, 17). Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Šta vam znači reč “država”?

Arta: Mesto kome pripadaš i za koje si vezan, bez obzira na to gde ideš. To mesto stvara osećanja u tebi i ima vrednost. I čak kada odeš u drugo mesto za boljim prilikama, to isto osećanje ne možeš pronaći tamo.

Il: Meni država predstavlja teritoriju koja ima pravila koje moraju da poštuju svi građani svih država, ali posebno oni na Kosovu.

Zoga: Država se vrti oko dobrobiti. Kada su ljudi srećni što su tu i kada im se da sve što im treba.

Nolji: Kako sam rođen u Peći, mi smo odmah pobegli kao izbeglice u Ulcinj, pošto je rat počeo. Moja porodica je jedva našla lekare kada sam rođen, jer je većina ljudi napustila državu. Bilo je vrlo teško. Osam godine posle rata, mi smo dobili nezavisnost. Meni država mnogo toga znači, imajući u vidu koliko smo toga žrtvovali da bismo od srpskog režima uzeli državu. Sada, kada smo slobodni, meni država označava slobodu.

Salvahe: Nešto dobro. Mesto u kom se živi, radi i izlazi. Mesto sa dobrim školama i poslovima.

Krenare: Sve u vezi sa vladavinom. Pravom državom se mora vladati na pravi način. Kosovo je mala država i ima velike šanse za razvoj, ali naša omladina, nažalost, želi da napusti Kosovo, jer ono nije prava, funkcionalna država. Razmišljala sam o tome šta da studiram i svaka oblast koju sam uzimala u obzir, uvek je bio taj glas u mojoj glavi koji mi je govorio da za tu oblast na Kosovu nema perspektive. Sada razmišljam o tome da se odselim u inostranstvo. Užasno je: u našoj državi ne možeš da imaš normalan život, ili prosečan život, a kamoli bolji od toga.

Majlinda Hoxha, Yll (Mitrovice)18 Il Brežnica (Mitrovica, 17). Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Šta vam znači to što stičete pravo glasa?

Arta: Pravo da glasam znači da ću moći da biram. Imam priliku da izaberem osobu za koju mislim da je vredna da obavi neki posao. Čekam da se oseti moj uticaj. Bez obzira na to da li će osoba za koju sam glasala da pobedi.

Il: Moj glas može biti onaj koji će dosta toga promeniti. Iako je to samo parče papira, ono može biti moćno kada se udruži sa drugim parčićima papira. Sve knjige se počnu pisati od prve stranice, a onda postaju zaista obimne. Dakle, moj glas može nešto da promeni u mojoj zajednici.

Aurelja: Pravo na glas znači da svoj život prepuštate u ruke državi. Ne znam kako glasanje može da bude razumno. Nikome od političara ne verujem, da bih im dao život u ruke. Ne znam da li ću glasati.

Krenare: Ne znam. Mislim da nemam ni za koga da glasam. Na primer, volim Aljbina Kurtija kao pojedinca, ali mislim da njegova partija, Samoopredeljenje, ne predstavlja ono za šta se on zalaže kao pojedinac.

Jovan: To znači da mogu nešto da promenim. Promene se dešavaju kada se glasa. Na srpskoj strani svi govore “Kosovo je Srbija” i dobiju glasove svih na severu; na južnoj strani svi se igraju sa kosovskom nezavisnošću i izgradnjom Kosova i oni osvajaju glasove. Ali, šta oni rade u stvarnosti? Ništa! Sada, iako imam pravo glasa, ne znam za koga bih glasao.

Genc: Mislim da još nismo dovoljno zreli da glasamo. Mi smo, kao celina, nezreli. Znam da sam jedna od najzrelijih osoba, a ima onih koji čak i ne razmišljaju kada je reč o glasanju. Tako se pravi velika šteta. [Političari] osvajaju glasove slabih. [Glasanje] može kvalifikovanije ljude da dovede na vlast. Zato u narodu mora da postoji viši nivo svesti. Promene se moraju desiti prvo kroz ljude, a onda kroz glasove. Moramo da budemo zreli kao pojedinci i tek će onda lideri takođe biti snažni.

Kako se osećaš zato što si građanin/građanka Kosova?

Arta: Osećam se poprilično ponosno što pripadam ovim ljudima i vrlo sam zahvalna na tome što sam deo ove države. Zahvalna sam što sam rođena i odrasla ovde.

Krenare Sejdiu (Podujevo, 18). Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Il: Osećam se nekako isključeno. Zasigurno se osećam izolovano. Ali i isključeno iz politike.

Zoga: Kao građanka Kosova, ja sam vrlo ponosna što pripadam ovoj državi, bilo zbog prirode, ili čak zbog izazova u obrazovanju — i dalje se osećam ponosno kada govorim o Kosovu. S druge strane, vizna ograničenja su nam ogromna prepreka, posebno za ljude poput mene, koji studiraju umetnost. Ima mnogo koncerata kojima bih prisustvovala, ali je to problematično jer ne mogu da otputujem u Nemačku ili Beč da ih vidim. Ipak, nadam se da će se to promeniti.

Krenare: Nisam putovala u inostranstvo, jer nisam imala vizu, pa nisam imala priliku da kažem nekome da sam građanka Kosova. Ali, mislim da, kada bih se našla u takvoj situaciji, većina ljudi kojima bih rekla o tome verovatno bi mislili da smo siromašna, bedna država.

Genc: Mi nismo, kao drugi ljudi, slobodni da putujemo u inostranstvo, da se obrazujemo u inostranstvu. Na primer, ja hoću da otputujem u inostranstvo, ali se suočavam sa mnogim preprekama, kao što su visoke cene, vize, mnoge aplikacije, poznavanje jezika države u koju putuješ, iako ti možda nikada neće ni zatrebati. Ima dosta problema koji su povezani sa time što Kosovo ima manjak slobode, što je isključeno iz EU i njena vizna ograničenja. Osećam prazninu, jer smo i dalje vrlo mlada i nepotpuna država. Nemamo mnogo prošlosti iza sebe kao građani Kosova.

Aurelja: Osećam se vrlo dobro, ali mislim da nas ljudi vezuju za prošlost, za rat.

Jovan: Ravnodušno.

Gde vidite Kosovo kada napuni 18 godina? Šta mislite, koliko će napredovati?

Arta: Za devet godina vidim Kosovo kao mnogo razvijeniju državu u poređenju sa današnjom; u oblasti obrazovanja, ekonomije, zdravstva — oblasti od velike važnosti. Posebno oblast obrazovanja, jer bez razvijenog obrazovnog sektora Kosovo ne može da se razvije u drugim oblastima. To su procesi za koje treba dosta vremena da prođe, ali ako započnu sada, možemo da postignemo ono što želimo za devet godina.

Aurela Tahiri (Podujevo, 18). Photo: Atdhe Mulla / K2.0. Aurelja Tahiri (Podujevo, 18). Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Il: Želim da Kosovo za devet godina nudi brojne prilike svojim mladima i zajednicama, jer znamo da oni nisu dobro integrisani. Oni bi trebalo da imaju prilike za inkluziju u svakom aspektu građanstva. Takođe, želim da vidim još napretka u obrazovanju i arhitekturi.

Zoga: Mislim da ćemo za devet godina imati dobre prilike za naše studente, našu decu, za starije ljude. Mislim da će stariji imati bolji život i bolje zdravlje, jer danas ono fali.

Aurelja: Želim da mladi mogu da nađu posao kada završe školu, a ne samo da lunjaju ulicama po ceo dan.

Krenare: Želim da vidim osamnaestogodišnje Kosovo koje nije bedno. Posle svega, želim da vidim više radnih mesta i bolje upravljanje. Takođe, mislim da nam treba više prostora za omladinske aktivnosti.

Jovan: Da pređem most i da o njemu mislim kao o mostu koji povezuje dva dela, a ne kao nešto što ih razdvaja. Jednom sam otišao u jedan restoran [u južnoj Mitrovici], ali sam i dalje imao ono pitanje u glavi: “Šta ako se nešto dogodi?” Onda kažem sebi: “Hajde da budemo tihi, da nas ne bi čuli da govorimo srpski”. Znate, mi možemo da pređemo most, ali moramo da pređemo most u našim glavama. Hteo bih da jednom mogu da pređem most, da kažemo jedni drugima: “Ej, drugar, prijatelju, kako si?” Mnoge stvari su se desile u prošlosti, ne kažem da treba da zaboravimo na njih, ali bi konačno trebalo da sednemo i pozabavimo se tim stvarima — desilo se, u prošlosti je sada. Trebalo bi da kažemo: “Mi smo vama ovo uradili, a vi ste nama ovo uradili i oni koji su to uradili treba da idu u zatvor”. Na albanskoj strani ima toliko slučajeva gde su ljudi nestali, ljudi su ubijani i niko nije u zatvoru zbog toga. Jedini način da budemo zajedno jeste da se pozabavimo ovim slučajevima; da kažemo ljudima da treba da pričamo o tim problemima i da ne pokušavamo da ih zaboravimo ili da ih gurnemo ustranu.

Genc: Tada ću imati 26 godina. Voleo bih da Kosovo bude član svih međunarodnih organizacija. Hteo bih da vidim više mogućnosti. Hteo bih da ima manje kriminala, jer on nikada ne može sasvim da bude iskorenjen. Želim da vidim jednake šanse. Želim da vidim bolju političku elitu, punu intelektualaca. Ne želim da gledam velike zgrade, jer one dolaze tek vremenom. Mislim da bi promene u kulturi i obrazovanju uticale na sve druge aspekte, zato su to najvažniji elementi.

Genc Maloku (Vustrri, 18). Photo: Atdhe Mulla / K2.0 Genc Maljoku (Vučitrn, 18). Fotografija: Ade Mula / K2.0

Da li je čaša polupuna ili poluprazna?

Arta: Celim srcem verujem da je ona puna. Svoju zemlju vidim optimistično.

Il: Kada pričamo o Kosovu, čaša je puna u mnogim aspektima, ali je i prazna. Ona je poluprazna jer, ako nema vode, i sama čaša je vredna i potrebno je napuniti je. Punite je tako što razvijate omladinu, pružajući im mogućnosti.

Zoga: Vidim je kao polupunu.

Nolji: Vidim je kao polupunu.

Salvahe: Poluprazna.

Aurelja: I jedno i drugo, jer je jedna polovina uvek prazna, a druga uvek puna.

Krenare: Prazna.

Jovan: Za mene će čaša uvek biti polupuna, čak i kada je samo trećinu puna. Jer, mislim da, bez obzira na to koliko je situacija ovde užasna, ili tako deluje, uvek će biti neka nada i to je dovoljno da se stvari promene.

Genc: Polupuna. Ja ne vidim taj prazan deo. Optimista sam po prirodi. I idealista. Ali sam i realista.

Odgovori su uređivani radi dužine i jasnoće.

Odrastanje sa državom

Generacija ‘98-99 o kosovskoj nezavisnosti.

Kosovo 2.0