Ima ljudi koji celi svoj život i celu svoju karijeru posvete jednom cilju. Hamza Bitići (Hamze Bytyçi) je takva ličnost. Rođen 1982. u Prizrenu, Bitići sada živi u Berlinu i posvećen je aktivizmu, kulturnom i društvenom angažmanu, kao i režiranju i glumi. Produkcije na kojima radi i u kojima učestvuje ustalasale su berlinsku kulturnu scenu i dosežu predele udaljene od samoga grada, ponekad doprevši i do Kosova.

Njegov se aktivistički duh hitro pojavio, iz nužde i poprilično prirodno. Usled sve prisutnijih političkih tenzija i Miloševićeve represije nad građanima Kosova, njegova porodica se 1989. preselila u Nemačku. Isprva su posedovali brojne dozvole za privremeno boravište u svojstvu tražilaca azila, kada su iznova bili podvrgnuti proterivanju i opet lišeni osnovnih ljudskih prava.

Bitići je imao tek osam godina kada se, rame uz rame sa crkvenim udruženjem aktivista iz nemačke opštine Tibingen, borio protiv deportacije svoje porodice. Nakon ovog prvog protesta protiv odluke vlasti, usledio je niz drugih aktivističkih angažmana, dok su se oblici izražavanja menjali, od glume i pozorište, do filma i umetnosti.

Bez obzira na to čime se Bitići bavi, njegov cilj je da prebrodi probleme s kojima se romska zajednica suočava usled marginalizacije, rasizma, anticiganizma (to jest, antiromskih stavova) i socio-ekonomskih nepovoljnih uslova. Iako se to dešava zbog nacionalizovane, većinske kulture koja stvara marginalizaciju, Bitići je ubeđen da samo kultura ima potencijal da promeni shvatanje tuđe kulture, kao i percepciju onoga što bi trebalo da bude naše.

On je 2012. osnovao Roma Trial e.V. — transkulturnu romsku organizaciju i interaktivnu platformu — sa ciljem da se osvetle složeni problemi anticiganizma (diskriminacije Roma), ali sa naglaskom na promenu mentaliteta.

Bitići je osnovao i Balkan Onions, letnju školu filma za Rome iz Prizrena, koja se održava kada za to postoje uslovi. Bitići kaže da se njegov rad zasniva na “unapređenju ljudskih prava u odnosu na realnu ekonomsku i društvenu marginalizaciju, ponajviše ugroženih grupa. To jest, najveće manjine u Evropi, Roma, kojih ima između 12 i 15 miliona, a čija je prošlost i sadašnjost prožeta represijom, neprestano se gura u stranu i iskorenjuje”.

U tu prošlost spada i Holokaust iz Drugog svetskog rata, kada je ubijeno više od pola miliona Roma i Sinta, što je jedna četvrtina njihove ukupne populacije toga vremena.

K2.0 je sa Bitićijem pričao o njegovom društveno-političkom angažmanu i radu na otklanjanju marginalizacije Roma, kao i o potencijalu umetnosti da preispita negativne stereotipe.

K2.0: U dve reči, čime se bavite?

Hamza Bitići: Rekao bih da sam babica u sferi kulture postao sasvim slučajno, a branilac ljudskih prava namerno. Dakle, uglavnom se bavim zaštitom prava ljudi da stvaraju umetnost koja proizvodi kulturu sa političkim pečatom.

Kosovo ste napustili u vreme političkih previranja i u Nemačku stigli 1989. Šta možete da nam kažete o svojim sećanjima iz tog doba i kako je marginalizacija uticala na vas i vašu porodicu?

Što se mene tiče, Prizren nije isto što i Kosovo. Prizren je prestonica kulture, gde se i dalje vidi uticaj osmanske, slovenske i zapadne kulture. U pitanju je skup raznih kultura i jezika, turskog i albanskog. Svi znaju drugi jezik i to je razlog što mi, kao Romi, nismo napustili Kosovo zbog Albanaca, već zbog sve agresivnijeg Miloševićevog režima. Moji roditelji su izgubili radna mesta, dok je u vazduhu visio strah, što je dovelo do toga da se iselimo. Devedesetih godina, kada je bio rat, naša kuća je uništena, spaljena i zatim nestala pod zelenom travom.

Prilikom prvog povratka, 2005. godine, i ja i moja porodica osetili smo bol. Ova kuća je bila njihovo životno delo. A ni godine provedene u Nemačkoj nisu bile lagane. Godine 1990. u Nemačkoj su sprovođeni neonacistički napadi na prostorije u kojima su boravili azilanti. Bojali smo se da će nas spaliti u kućama kao kada se to desilo u Rostok-Lihtenhagenu [desničarski ekstremisti su tamo 1992. napali stanove u kojima su boravili tražioci azila i vijetnamski radnici]. Saznao sam kako da prepoznam tipove koji su noću čuvali naše sklonište; ispostavilo se da su oni antifašistički levičari. Isprva su mi delovali samo kao neobični stranci, ali ona dobra sorta.

Festival “Ake Dikhea” jedan je od događaja u režiji Bitićijeve organizacije Roma Trail e.V. Fotografija: Stefani Belantin (Stephanie Bellantine).

Radite više stvari, kao glumac, režiser, projektni menadžer. Šta možete da nam kažete o svom radu i nedavno sprovedenim projektima?

Dosta radim u lokalnoj zajednici. Radim kao edukator u pozorištu i medijima, gde posećujem škole po celom Berlinu. Ipak, najviše vremena provodim slušajući. Pažljivo pratim ponašanje ljudi iz umetničke branše i pravim prostor za teme i osobe za koje se inače ne bi čulo. To je nešto što sam morao da naučim kao producent festivala i bijenala; da slušam, da slušam i, zatim, naravno, da nešto preduzmem. Verujem u moć umetnosti da preispita kako vidimo druge i sebe. Ipak, moj posao nije da stvaram umetnost, već su sami umetnici oni koji stvaraju umetnost. Ja sam samo babica u sferi kulture koja pravi mesto za njih i ohrabruje ih da ga ožive.

Godine 2015. osnovali ste organizaciju Roma Trail e.V. Šta možete da nam kažete o organizaciji i o tome kako ona funkcioniše?

Kada smo organizaciju osnovali 2015, hteli smo da napravimo interaktivnu platformu kojom upravljaju osobe iz romskih i neromskih zajednica, a s ciljem kreiranja transkulturne pojave i borbe protiv anticiganizma, i to pomoću kreativne razmene. Otada se rad organizacije vrti oko tri glavne teme: umetnost i kultura, omladina i obrazovanje, znanje i politika. Naš fokus je usmeren na film i umetničke festivale, rad na obrazovanju o kulturi i politici za mlade i odrasle, kreativno pozorište i filmske projekte, letnje škole i seminare protiv anticiganizma. Dakle, funkcioniše kao krovna organizacija za razne aktivnosti.

Možete li da nam date neki primer? Čime se trenutno organizacija bavi?

Ja sam kodirektor i kustos međunarodnog romskog filmskog festivala “Ake Dikhea”, što se sa romskog jezika prevodi kao “Vidiš (?)”. Duži naslov glasi: “Vidiš li da je moguće da se organizuje filmski festival bez velikog budžeta i odlične mreže?”

Ovo je četvrti put ove godine da predstavljamo filmove koje su napravili Romi ili koji se bave problemima romskih zajednica.

Ove godine smo morali program preseliti na internet, dok nam naši partneri SO36 [poznata umetnička galerija u Berlinu] i dalje nudi prostor za održavanje diskusija i onlajn platformu. Kao posledica pandemije, selidba festivala na internet iznedrila je potencijal da ljudi iz celog sveta povežu karike, povuku istorijske paralele, ugledaju zajedničke uzroke i zajednički bol. Zadivljeni smo pozitivnom reakcijom romskih zajednica koje žive sve od Novog Zelanda do Latinske Amerike.

Hamza Bitići je aktivista od svoje osme godine. Fotografija: Nihad Nino Pusjia.

Kojim kriterijumima se vodite kada pravite program filmskog festivala? Čime se toliko razlikuje od drugih?

Kako su godine prolazile, tako smo, na osnovu reakcija, menjali način na koji uređujemo festival i biramo filmove. Morao sam duboko da zaronim da bih pronašao filmove koje su pravili Romi i naučio sam da budem oprezan prilikom izbora filmova koje su o Romima napravili ljudi koji nisu članovi ove zajednice. Uvidevši da ima dosta filmova na ovu temu, razvili smo u sebi snažan osećaj prema onima koji istinski iskazuju solidarnost i saosećanje, kao i prema onima koji bi samo hteli da postanu poznati tako što će prepričavati tuđe priče.

Kako možete da prosudite, u kinematografskom smislu, da li neki film samo prisvaja temu ili da se pak otrcani stereotipi reprodukuju na filmskom platnu? 

U prvih nekoliko minuta filma možete da vidite da li je režiser skapirao poentu, da li je diskriminaciju pravilno razumeo ili da li je na neki način učestvovao u radu zajednice koja se bori protiv rasizma. Ponekad je linija tanka. Mnogi proizvode filmove sa dobrim namerama, ali su filmovi kinematografski zaraženi otrcanim stereotipima. Kao pravilo, odstranjujemo svaki film koji počinje snimkom na kome je prikazano smeće ili bosonogi siromašni Rom. To ne prikazujemo, čak iako je u pitanju dobra namera ili skupocena produkcija. To je kontraproduktivno u borbi protiv stereotipa i anticiganizma. To prosto nije dovoljno.

Dakle, radije birate filmove koje su proizveli Romi?

Ne, dozvolite mi da se drugačije izrazim. Ako su u pitanju dobronamerni filmovi, svakako da pozdravljamo i one koje su pravili režiseri koji nisu Romi. Bili bismo glupi i isti kao oni koji nas izopštavaju iz društva kada bismo se tako poneli. Ipak, film mora da ima političku ravan. Istovremeno, mora da bude kontrateža belačkim režiserima muškog pola kojih ima tako mnogo u svetu. Posebnu pažnju usmeravamo na intersekcionalnost i, prema tome, ohrabrujemo romske režisere, producente i glumce da nam pošalju svoje filmove. Pre nekoliko godina, broj “romskih režisera” bio je ograničen, ali sada raste. Vrlo sam radostan zbog toga, jer to ostavlja izuzetan utisak koji ohrabruje druge koji autocenzurišu svoju prošlost ili su socio-ekonomski marginalizovani.

Još jedan cilj festivala jeste da ohrabri učešće i kreativne aktivnosti sa margine?

Da, svakako. Pošto se tehnologija razvija, svi mogu da prave filmove. Nije potrebno mnogo truda da se lična priča ispriča drugima. Ako je priča dobra, onda je i film dobar. Svako može to da uradi. Postoje brojne priče povezane sa svakodnevicom i prošlošću romske zajednice koje nikada nisu ispričane, pa se nadam da će sve više ljudi da prepričava svoju priču na platnu.

Iako ne radim produkciju za svoje filmove, mi kao žiri nudimo prostor i trudimo se da sačinimo program koji je estetski prijatan, a sve to uz narativnu strukturu koja je pomalo izazovna, originalna i nije puka reprodukcija drugih filmova o Romima.

Hamza sebe smatra babicom u sferi kulture koja stvara prostor. Fotografija: Nihad Nino Pusjia.

Da li imate filmove sa Balkana i sa Kosova?

Da, svakako. Ove godine smo imali izuzetan film koji su napravila dva lika iz romske zajednice u Prizrenu. Napravili su film o specijalnoj romskoj zastavi Prizrena koja se zove “Bajraku”; budžet za produkciju je bio mali, ali je film osvojio nagrade. Oni su u tom trenutku postali ambasadori svoje zbilje, dok su slike sa filma bile prizemljene u sadašnjosti. Uživali su u trenucima slave na bini Berlinskog filmskog festivala.

Radovalo me je što ih je to motivisalo da nastave da prave filmove. Ova dva mladića su učestvovala u filmskoj letnjoj školi koju organizujemo, a koja se zove “Balkan Onions”. Ona je prvi put organizovana u Prizrenu 2015. i otada se održava gotovo svake godine. Pozivamo članove romske zajednice iz inostranstva da učestvuju, da nauče kako se pravi film i razmisle o pokretnim slikama. Bio sam ponosan kada sam video da se obrazovni rad isplatio.

Šta vas je motivisalo da svoj obrazovni pristup primenite na Kosovu?

Bilo mi je zanimljivo — s jedne strane — zbog mogućnosti da se vratim svojim korenima. Pa sam postao režiser škole filma da bih mogao da utičem na društvo u rodnoj grudi. Čim sam počeo, shvatio sam da je ono što radimo jedinstveno, i to ne samo nama, već i narodu Kosova i onima koji učestvuju u kulturnim projektima, jer to niko nikada ranije nije uradio.

Kada smo započeli rad na školi filma, DokuFest je tekao paralelno i mi smo se sprijateljili sa organizatorima i formirali savezništvo za predstojeću saradnju. Dobra je ideja bila da radionicu održimo u Prizrenu, jer smo se tako spojili sa meštanima i učvrstili naše prijateljstvo. Takođe, iako organizatori DokuFesta pripadaju većinskoj etničkoj grupi na Kosovu, oni su prema nama bili vrlo pažljivi.

Da li imate u planu da organizujete još neke škole filma i radionice da biste umetnosti omogućili da izgradi mostove između romske manjine i ostalih?

Mislim da je stvaranje umetnosti jedini način za pomirenje i da se izborimo sa diskriminacijom. Osećanja iskazana kroz umetnost manje su politizovana; umetnost može da preraste u potapajuću silu koja gazi granice. Tome sam bio svedok ranije, sa “Balkan Onions”, na javnim intervencijama, gde se sa ljudima organizuje neposredan dijalog kroz kulturu i umetnost.

Inscenirali smo spontani nastup u javnom prostoru, ples uz muziku Majkla Džeksona i sa transparentom protiv diskriminacije. Očekivao sam pojedine negativne komentare, ali smo dobili samo pozitivne reakcije. Volim da radim sa ljudima i da ih motivišem da se ne stide jedni drugih. Postoje mnoge britke i vedre kulturne inicijative na Kosovu sa kojima vredi ubuduće sarađivati. Smatram da one mogu umnogome da poboljšaju život romske zajednice na Kosovu.

Škola filma “Balkan Onions” održava se paralelno sa DokuFestom i doseže Rome širom sveta. Fotografiju ustupio Hamza Bitići.

Ipak, ozbiljnost socio-ekonomske marginalizacije, nedovoljna infrastruktura i podrška obrazovanju Roma i dalje preovlađuju u Zapadnoj Evropi i na Balkanu. To je ponajviše izraženo na Kosovu. Kako mislite da umetnost i film mogu da podignu svest o ovim temama, pa čak i da ih promene? Koja je njihova moć, pa da reči same po sebi nisu dovoljne?

Rekao bih da, za razliku od reči, umetnost pruža mogućnost dijaloga. Ono što ljudi oduvek rade, od vremena grčkih dramaturga naovamo, jeste da stvaraju prostor za ljude da učestvuju u dijalogu. Priča, razgovor o nečemu jeste deo ovog svetog procesa, što znači da pozorište, film i šta god radite prenose poruku van domena reči.

Kako je ovo povezano sa vašim iskustvom o izopštenju iz društva? Zašto je od presudnog značaja da se Romima pruži prostor da govore o marginalizaciji?

Kada ste dete, onda želite da uđete u neko društvo, a ako vas iz njega izopšte, onda se nešto u vama dešava. To je trauma. Uvek se pitate zašto se to baš vama desilo i zašto ste drugačiji? Ja sam godine proveo pitajući se koja je razlika između mene i ostalih. To je bolest koja raste u čoveku. I tu stupa na scenu priča o dvostrukom izopštenju dijaspore koja je, takođe, povezana sa samoporicanjem.

Moj otac mi je uvek govorio: kaži da si Albanac, Turčin ili Italijan, ali nemoj da kažeš da si Rom, jer se tvoji prijatelji neće igrati sa tobom, jer se plaše ili šta već. I to nikada neću da zaboravim. Dakle, pokušao sam sa time da se izborim na sebi svojstven način, koji nije uvek bio najbolji, jer sam bio u haosu i besan, a da nisam ni umeo pravilno da govorim nemački.

Dakle, bilo mi je teško da govorim lošim nemačkim, a da pritom nisam deo sistema i da ne pripadam njegovoj populaciji. Zatim sam u školi dobio podršku pozorišne klase, gde sam shvatio da mogu da budem ko god želim kada glumim razne uloge. To je bio jedini način da dobijem aplauz i da iskažu poštovanje prema meni i prema potencijalu koji sam imao kao ljudsko biće.

Sada sa svojim radom pokušavate da olakšate život onima koji doživljavaju slične stvari? Tražite zdrav način da iskažete svoje mišljenje i da pokrenete ljude?

Upravo tako. Deo toga se odnosi na izlazak iz zone komfora, ali zona komfora koju manjini određuju drugi nije uvek prijatna za boravak. Dakle, umetnost, gluma, stvaranje filmova može da oslobodi čoveka. Što se mene lično tiče, bez besa koji sam osećao zbog neprestanog izopštenja, ne znam da li bih radio ono što radim danas, kombinaciju aktivizma i umetnosti. Nije mi bila namera da se na ovaj način upustim u ovu oblast.

Nisam hteo da napustim Kosovo — ili, bolje rečeno — da me proteraju. Kada smo u Nemačkoj proveli godine u stanovima za tražioce azila, morali smo često da se selimo, bili smo izopšteni i bunili se protiv toga. To je na mene ostavilo utisak od malih nogu. Imao sam prirodne sklonosti ka tome; i umetnost je uz to došla, jer me je očvrsnula.

Zahvaljujući ovom iskustvu pomažete drugima da dobiju pristup glumi i pozorištu, ali i sami ste glumac. Šta možete da nam kažete o predstavama u kojima ste glumili?

Završio sam školu glume 2005. u Frajburgu dok sam još bio aktivan u prvom romskom teatru u Pralipu, Keln. Kasnije se desila saradnja sa Pozorištem Maksim Gorki u Berlinu. Dobio sam šansu da 2012. režiram svoju prvu predstavu, “Romeo rennt”. Nadahnuće za ovu predstavu dobio sam iz društvenog rada sa romskim mladićem koji je imao oko 15 godina i probleme sa policijom, roditeljima i svakom vrstom autoriteta. 

Mladić je jednog dana vozio motocikl bez kacige, bez dozvole, sa jednim drugarom, pri velikoj brzini, dok ga policija nije zaustavila tako što mu je blokirala put. Započela je jurnjava dok obojica nisu pala i mladić je bacio hrpu psećih govana u lice policajcu. Što je još smešnije, ovo nije šala, nego se stvarno desilo; osuđen je na društveno koristan radom. Zatim sam sugerisao državnim vlastima da ga kazne tako što će učestvovati na pozorišnim radionicama.

Dakle, kombinovao sam sektore, a na osnovu iskustva u radu sa obrazovnim i umetničkim alatkama, napravio sam ovu priču u predstavi sa drugim glumcima i izveli smo je u berlinskom Balhaus Nauninštrase (Ballhaus Naunynstraße).

Da li ste o toj ulozi babice u kulturi govorili i ranije?

Tako je. Dakle, moj angažman u pozorištu ne svodi se samo na to da gledam pravo, već da vidim šta dolazi usput i da tome nečemu napravim mesto. Ovde je posredi bila bina, gde sam nastupao kao režiser ili kao glumac.

Šta pozorišta mogu da prirede što druge umetničke forme ne mogu kada je u pitanju zastupljenost romske zajednice?

Predstava “Roma Armee” (Romska armija), koja je premijerno izvedena u Teatru Gorki, pod palicom Jaela Ronena, predstavlja primer jedne od najboljih radionica o anticiganizmu. Pozorišne predstave ostvaruju neposredan kontakt sa ljudima, one putuju iz mesta u mesto i ova je imala ogromnu turneju kroz razne evropske gradove. Publika i glumci su živahni, plaču, smeju se i zaljubljuju. Posle nastupa dobijamo brojne reakcije, razgovori koje vodimo doprinose bogatstvu pozorišta.

Predstava se poigravala sa utopijom o Romskoj armiji koja napada Evropu da bi je demokratizovala, što upućuje na njihovu viševekovnu marginalizaciju. Čudno je to što ljudi iz publike nisu znali šta je istina, a šta laž, već su shvatili šta je stvarnost ove utopije, težinu prošlosti i sadašnjosti u odnosu na istrebljenje Roma i Sinta u Nemačkoj i celoj Evropi.

Kulturni proizvodi, bilo pozorište, film ili umetnost, i dalje funkcionišu u sistemu koji je zadojen homogenizovanim shvatanjima kulture, identiteta i nacionalizma. Koje su to prepreke primeni vašeg pristupa ili kritike na njegov račun?

Romska zajednica i šira nacionalna zajednica kritikuju ovakav pristup. Neki romski aktivisti ne žele da učestvuju u sesijama sa pitanjima i odgovorima zajedno sa Cekovima (neromima), jer je njihova bol prejaka, a frustracija previsoka. Ipak, ja pokušavam da izgradim mostove i ohrabrim kritički dijalog između osoba koje pripadaju nekim identitetima na nacionalnom ili nivou zajednice. Pokušavam da pratim putanju njihovih priča, da vidim šta se desilo i šta se i dalje dešava sa romskom zajednicom, a pritom se trudim da stvari posmatram sa intersekcionalne tačke gledišta.

Drugi važan aspekt se odnosi na samoporicanje mnogih iz romske zajednice. Oni poriču svoje nasleđe, bilo da je aškalijsko, egipćansko ili sintsko, pokušavajući da se uklope u jače nacionalne identitete ili pak o tome sasvim ćute. Tako se briše sećanje na genocide koji su se desili u prošlosti.

Dakle, da sumiramo, vi verujete u to da umetnost i kultura mogu pozitivno da utiču na smanjenje diskriminacije. Kada svoje događaje nazovete “romskim filmskim festivalima”, da li se onda obraćate jednoj jedinstvenoj romskoj kulturi i verujete li da tako nešto postoji?

Kada kažem da je u pitanju romska umetnost i kultura, onda pokušavam da stvorim prostor koji im inače nije ustupljen. Moja namera je da oblikujem svest i rasturim identitetske pojmove koji su za njih vezani, za romsku zajednicu. Samo se na taj način možemo odbraniti; da se bavimo prošlošću i zadovoljimo pravdu. Protivim se tome kada neko kaže da postoji jedinstvena romska kultura. Jer ne postoji jedinstvena romska kultura, već njeni različiti oblici. Baš kao što kultura nije statični homogeni entitet, jer je i identitet nestalan pojam. On se može izmisliti i preoblikovati. Ipak, moramo biti svesni istorije koja nas je formirala, da bismo imali bolju budućnost.

Smatrate li da etikete tipa “romska umetnost” mogu nešto da promene ili su kontraproduktivne i ojačavaju izopštenje iz društva? I kako na to gledate?

Mnogi kritikuju potragu za učešćem (u društvu) nazivajući je identitetskom politikom ili tokenizovanom umetnošću. Ipak, u pitanju je mnogo više od toga. Stvar je u tome da se dijaloški prostor ispuni raznolikim primerima marginalizovanja. Ne morate da budete vidljivi kao osoba sa određenom bojom kože da biste bili marginalizovani. Jer, i belci mogu da budu žrtve marginalizacije. Što se mene tiče, ako ste umetnik i na nastup dođete kao umetnik, onda je to vaš primarni identitet. Međutim, da bismo napravili mesta za marginalizovane ljude, da bi sve bilo jasno, ja festival nazivam romskim. U suprotnom je to preteško.

Da li bi intersekcijski pristup mogao da spreči homogenizaciju romske kulture?

Da, svakako! I to je ono što stalno pokušavamo da uradimo. Potrebni su nam hrabri ljudi iz LGBTIQ+ zajednice, sada više nego ikada ranije, ali ne da bi zadovoljili očekivanja ili kvotu, već da kroz aktivizam i umetnost osvetle da je taj identitet konstruisan i da čovek sam bira svoj identitet, ne biraju mu ga drugi. Oni znaju šta znači kada nigde ne pripadate. Oni znaju kakva je to bol, oni su osetili bol. Ako hoćemo da napredujemo, moramo da obznanimo tu bol.

Da li vam teško pada da se pozicionirate u okviru kulturnih politika koje treba da razumeju vaš aktivizam, dok istovremeno rizikujete da vas marginalizuju tako što taj aktivizam etiketirate?

I dalje se nalazimo u kalupu, gde se vodi borba za zastupljenost, za stvaranje sopstvenog imidža i za diverzifikaciju homogenizovanja. Mislim da će morati da prođe nekoliko generacija da bismo prestali da debatujemo o etiketama i nadam se da će romski umetnik jednom moći da bude samo umetnik, bez ikakvih pratećih asocijacija. Zasad pravimo sebi prostor u kulturnoj paradigmi, lomimo je, preispitujemo i nadamo se da ćemo jednoga dana biti umetnici bez napomene o našim ‘korenima’, da nas poštuju zbog umetnosti koju stvaramo.

Šta treba da se promeni u kulturnoj politici Nemačke i u inostranstvu, pa da bi se pospešilo aktivnije učešće romskih zajednica u umetnosti i društvu?

Uvek kažem da nam je drago što smo prihvaćeni da učestvujemo na Paraolimpijadi. Ipak, umetnička vrednost umetnika, filmaša i režisera prečesto pada u zaborav. Nije samo stvar u tome što je to nešto stvorio Rom, već ono ima umetničku moć, sopstveni život i viši duh. Umetnici kao što je Damian Le Bas [poznati britanski umetnik romskog porekla] predstavljaju našu Ligu šampiona, ali nas drugi drže u Paraolimpijadi. Mi smo na početku borbe za inkluzivnost, a pred nama je i dalje dug put.

Ono što vas podstiče da ne stanete jeste motivacija da napravite prostor za “tuđe” priče ljudi iz romskih zajednica rasutih po svetu, ali vas podstiče i bes. Šta mislite, kada će vaša glad za pravdom biti utoljena?

Dom iz detinjstva bogatstvo je svakog čoveka. Moje bogatstvo je oteto, bez bilo kakvog izvinjenja srpskih vlasti, a naše albanske komšije oduzele su našu zemlju, izgradile sebi kuću i spalile našu bez ikakve nadoknade. Nakon toga: izopštenje i rasizam u Nemačkoj. Čast mi je što se bavim ovime, ali sam, isto tako, nespokojan. Ne mogu da stanem. Sve dok ovaj nemir ne prestane, nastaviću da radim ovo što radim.K

Naslovnica: Luc (Lutz) Knospe.