Ima dosta društvenih pitanja koja se na Kosovu jedva rešavaju; ipak, o drugima se nimalo i ne priča — zbog preosetljivosti, tabua, zato što je to “previše”.

Upravo zbog bavljenja ovim problemima postoji kolektiv Haveit, zato što bi većina ljudi ova pitanja “ostavila na miru zasad”. Sastavljen od dva para sestara, Aljkete i Ljolje Siljaj, i Vese i Hane Ćena, Haveit stalno insistira na onome što mnogi smatraju društveno nelagodnim kroz aktivističke performanse.

Neki smatraju da su one đavolji pijuni poslati ovde da kosovsko “besprekorno” društvo odvedu u dekadenciju, dok su za druge one super-devojke koje se bore za slobodu izražavanja i slobodu postojanja.

Članovi ovog kolektiva ipak posmatraju svoju umetnost na skromniji način. “U početku nismo znali šta želimo da uradimo, već bismo se okupili radi jednog performansa”, kaže Vesa. “Posle nam se dopalo ono što smo uradili i hteli smo da nastavimo takve performanse i aktivizam za stvari koje su nas tištile, i stvari koje su nepravedne i s kojima se svako na neki način bori.”

Vesa Ćena. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Ova dva para sestara se poznaju godinama, ali ih je okupilo to što studiraju razne pravce na Fakultetu umetnosti. Njihov prvi performans 2011. desio se kao reakcija na ubistvo Diane Kastrati, žene koju je ubio bivši muž uprkos tome što je imala policijsku zaštitu jer je strahovala za svoj život. Ovo ubistvo je pokrenulo organizacije za ženska prava da organizuju brojne proteste i podstaklo je Haveit na akciju.

“Odlučili smo da reagujemo, pa smo izveli performans na trgu [u centru Prištine] koji je dobio naziv ‘Krunisanje’”, objašnjava Ljolja. Oni su nosili velove i stojali tamo nepomično “poput snaše” (što je lokalni izraz za osobu koja stoji a da ne preduzima ništa) dok je sa njih kapala “krv”.

Ovaj performans je imao za cilj da pošalje poruku gađenja prema tome kako država štiti žene, čak i kada se od nje direktno traži da interveniše. Gorka je ironija žena koje pate od, ponekad, smrtonosnog porodičnog nasilja nakon što su naterane da se udaju kako bi obezbedile društvenu “sigurnost”. “Za vreme performansa je bilo [tradicionalnih] svadbenih pesama, poput one koje pevaju o tome kako je žena cvet, lepa, ili da je jabuka… a onda budu ubijene”, objašnjava Ljolja.

Ljolja Siljaj. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Njihov prvi performans je odredio mentalitet i stav za veći deo njihovog budućeg umetničkog aktivizma koji se uglavnom sastoji iz uličnih umetničkih performansa kojima se protive tlačenju žena, diskriminaciji LGBTI osoba, patrijarhalnoj dominaciji, rodnim stereotipima i čak manjkom pijaće vode. “Za većinu naših radova, jedini način kroz koji zahtevamo nešto ili podižemo naš glas jesu performansi na ulici”, kaže Hana. “Mi to namerno biramo, jer je to nešto između umetnosti i aktivizma.”

Drugi razlog, prema rečima Hane, jeste zato što publika na ulicama nije odabrana kao publika u umetničkim galerijama, bioskopima i pozorištima. “Umesto toga, reč je o publici koja se nalazi na ulicama, s kojom se direktno suočite, čime podstičete njihovu reakciju i razmišljanje.”

Haveit radi, kako devojke objašnjavaju, impulsivno; oni dobiju ideju, razgovaraju o njoj i onda je za nekoliko dana ostvare. Zbog ovakvog pristupa su nagrađivane međunarodnom saradnjom sa mnogim drugim umetničkim organizacijama i telima, kao što su boravak i izložbe u Tirani, Stokholmu i Minhenu.

Haveit ponovo provocira

Februara 2014, za Dan zaljubljenih, Haveit je zatalasao sa još jednim umetničkim uličnim performansom, a kasnije su objavili sliku na svojoj fejsbuk-stranici. Usledio je pakao.

Stotine pretnji i govora punog osude ovog kolektiva pojavili su se u sekciji za komentare novinskih portala i na društvenim medijima: “Nikada nisam čuo ili video ovu bolest u albanskom narodu”, “Neka vas Alah kazni” i “Ovo su provokacije kako bi se degenerisala naša omladina, neko drugi stoji iza ovih devojaka” jesu samo neki od komentara. Naravno, bilo je poruka podrške, ali ne u istom broju i istim intenzitetom kao poruke mržnje i besa.

Ali, šta bi moglo da pokrene ovako jake reakcije, kada su ljudi prizivali pomoć božanstava da unište te četiri umetnice? Bila je to slika njih kako se ljube u parovima, dok su u pozadini bili ljudi koji su šetali, a jedna osoba ih je gledala zbunjeno. U zavisnosti od posmatrača, ovaj čin je smatran jasnim znakom zadnjih dana i svetlim simbolom zapadne demokratije.

Haveitov performans “Poljubac” na Dan zaljubljenih 2014. je naišao na izliv reakcija onlajn, uključujući pretnje smrću. Zasluga za fotografiju: Haveit.

Ove devojke gledaju na ovo sa dosta manje opterećenja. “Poenta ‘Poljupca’ je bila da na ovaj takozvani ‘Dan ljubavi’ naše društvo i dalje odbija i zabranjuje istopolnu ljubav iz ‘moralnih’ razloga”, Vesa kaže,

Prema Aljketinim rečima, “Poljubac” je bio znak dobre volje i nije bio nameren da izazove reakcije ili mržnju. One kažu da su reakcije generisane ovim performansom bile svojevrsno iznenađenje za njih. “Čim smo objavili fotografiju, ona se proširila Internetom. I čim se proširila, ljudi su pošandrcali”, kaže Aljketa, vedrim tonom. “To je bilo nešto novo i za nas… jer kada objavite nešto na Fejsbuku, onda je to izjava… i ljudi će reagovati na to, pisaće, psovaće vas ili govoriti nešto lepo o vama.” Neke od reakcija, kao kada su ljudi iz Beograda i Tirane delili sliku, bile su lepe, dok druge nisu — kao desetine pretnji smrću za koje kažu da su primile.

Aljketa Siljaj. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

“Otišli smo u policiju zbog pretnji, a kada smo otišli tamo, videle smo da nas poznaju, jer su ih ljudi zvali i govorili im da ‘uhapse te devojke’ i ‘da ih uklone jer se neke devojke ljube na trgu’”, priseća se Aljketa, dodajući da ih je policija savetovala da “uklone sliku i da će sve biti u redu”. Ona smatra da ih nisu shvatili ozbiljno, jer nisu deo neke nevladine organizacije i nisu pripadale nekoj grupi za ljudska prava.

Međutim, Aljketa kaže da ne žele da pripadaju nigde, niti da postanu organizacija: “Haveit će uvek biti kolektiv koji izvodi performanse”, kaže ona. “Zato volim naše radove, jer se izvode na trgu i pripadaju svima. Oni ne pripadaju umetničkoj galeriji, ili bilo gde drugde. Ti radovi su samo naši”.

Pomešane reakcije

Ono što posebno ljuti kosovsko društvo, po Haninom mišljenju, jeste prosta činjenica što su one žene koje preispituju društvene stigme.

“To je društvo koje je iritirano ako žena izađe na trg i uradi nešto [odvažno]”, kaže Hana. “Nije važno šta ćete uraditi, za njih ste i dalje kurva, narkomanka i glupača. To je isto kao u osnovnoj školi, kada vam nastavnica kaže, ‘Sedi jer si glup’. Kosovsko društvo tretira ljude koji žele nešto da kažu javno na isti način. Ono pokušava da utiša druge tako što ih degradira, nestimulišući ih da napreduju, ili pak ućutkuje druge praveći od date situacije lični odnos u smislu ‘Ko si ti da nam kažeš šta da radimo?’”

Hana Ćena. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Hana konstatuje da svi komentari na Fejsbuku pokazuju nevoljnost kosovskog društva da prihvati nešto novo. “Ljudi se boje promena”, kaže Hana. “Već 16 godina je na Kosovu ista situacija. Nije kao da će Haveit sada da promeni situaciju, ali je barem pozitivna strana ovoga u tome što ljudi sada pričaju o tome, bilo jedni sa drugima ili tako što nas psuju.” Ona dodaje da, ako ništa drugo, onda će ljudi da tako otvore ventil svojih svakodnevnih emotivnih frustracija.

Ipak, nije sve tako mračno i sumorno. Aljketa ističe da je bilo ljudi koji su bili srećni kada se Haveit pojavio na sceni sa svojim izazovnim performansima koji se često bave svakodnevnim pitanjima, kao onaj put kada su svoju prljavu odeću prale u fontani ispred Narodnog pozorišta kao znak protesta protiv činjenice da ovaj glavni grad još nema dvadesetčetvoročasovno vodosnabdevanje. “Dobar deo našeg rada se tiče briga koje vi kao građanin Prištine imate”, kaže ona.

Aljketa kaže da ako neko preispituje ono zbog čega drugi pate u tišini, onda je prirodno što će dobiti podržavaoce, obožavaoce i ljubav. “Ljudi imaju očekivanja od nas — mi smo super-devojke”, šali se ona.

Svaka reakcija je pozitivna reakcija, tvrdi Vesa: “Jer ta reakcija koja je negativna, koja je preteća, ona samo pokazuje gde živimo. Pa tako svaka reakcija ili kako god da nas nazivaju predstavlja ogledalo države u kojoj živimo. Ima ljudi koji nas podržavaju, ali i onih koji nas stalno kritikuju”.

Ona veruje da oni koji podržavaju Haveit rastu u brojevima i da su oni učinili da se nešto promeni, iako samo posredno, naginjući ljude da razmisle o onome što ih tišti i onome što stalno utiče na njih.

Preispitivanje kroz performans

Haveit želi da uzburka javnost, da izvuče ljude iz zone komfora, da preispita društvene stigme, da praktikuje slobodu izražavanja i da se bori protiv tlačenja žena u kosovskom društvu.

S obzirom na to da kosovsko društvo nije društvo u kom su žene ravnopravne sa muškarcima, Haveit se usudio da uradi ono što drugi žele da urade, ali se ne usuđuju: da besramno podignu svoj glas i usprotive se društvenoj nepravdi. Primer toga je njihov performans “Pregled”, koji je prvi put izveden 2013. kako bi se pružila podrška ženama žrtvama seksualnog nasilja u vreme rata. Hana kaže da, iako se smatra da je 20.000 žena silovano u ratu, o tome se doskora retko pričalo.

Ono što je zaista razbesnelo ove devojke je bilo kada je jedan poslanik u Skupštini Kosova pozvao žene koje tvrde da su silovane na medicinski pregled, a kako bi se dokazala istinitost ili lažnost zarad dobijanja državne penzije.

“Uzimale smo jabuke, koje često predstavljaju nevinost, lepotu, čistotu… i uništile smo ih kuhinjskim čekićima”, objašnjava Hana. “Ovim smo hteli da kažemo da, ako želite da pregledate [preživele od silovanja] morate da ih otvorite ponovo i videti da li su ‘trule’, ili nevine, da li su silovane ili ne.”

Drugi rad, “Kada je otac plakao, majka je brisala moje oči”, bio je instalacija iz 2014. sastavljena od četiri videa u Tirani, a ovog puta je bila posvećena muškarcima. Ljolja kaže da je njihov pokušaj da učine da — muškarci koje jedva poznaju zaplaču uz pomoć svojih priča — ističe da su muškarci odgajani sa “vrednostima” kao što su “nemoj da plačeš, budi jak, budi spreman da zarađuješ za porodicu i da pronađeš posao”, što čini da muškarci budu emotivno obogaljeni.

Njihov najnoviji performans, “Brijanje patrijarhata”, urađen 28. novembra, na Dan nezavisnosti Albanije, bio je protest protiv otvorene naglašenosti patrijarhalnih percepcija u albanskoj kulturi — što je duža brada, to se smatra da je čovek poštovaniji, odaniji i snažniji. Tako su sedele ispred Statue Skenderbega u gradskom centru i obrijale svoja lica, tako “brijući patrijarhat po kom je Kosovo poznato”.

Najnoviji performans Haveita, “Brijanje patrijarhata”, izveden je u isto vreme kako bi se podudario sa Danom nezavisnosti Albanije, 28. novembrom. Zasluga za fotografiju: Haveit.

Usudi se da progovoriš i deluješ

Ono što ih je nateralo da osnuju kolektiv su bili jednostavna prijateljska ćaskanja. Iako bi mnogi ustuknuli pod težinom ogovaranja, psovki i uvredljivih reči, devojke iz Haveita su, čini se, sasvim ignorisale sve to. Upravo suprotno, one pozivaju sve one koji imaju nešto da kažu — da postrani ostave svoje strahove i svoju lenjost, da ignorišu posledice i da urade ono što žele.

“U Prištini svi imamo neko mišljenje o svemu”, Aljketa tvrdi. “Pa zašto ga ne bismo javno pokazali? Zašto ne bismo radili na osnovu tog mišljenja? Volela bih da vidim mlade da rade ono što žele da rade.”

Haveit je sproveo ono što su mnogi zaključivali godinama: Kako bi se planovi, ideje i želje ostvarili i kako bismo promenili naše društveno okruženje, mora se pomeriti s tačke govorkanja u kafiću. “Ponekad je stvarno lako ustati i uraditi stvari koje želite da uradite”, kaže Aljketa.

“Mi nekako živimo u jednom mehuru”, dodaje Ljolja, “kada imate neke prijatelje, krug prijatelja, ali tek kada imate neki performans onda vidite gde zaista živite.” Ona tvrdi da mnoga mišljenja i uverenja bivaju ućutkana i mnogi se boje da otvore neke teme — ovo bi bio sažeti rezime obrazloženja rada Haveita.

“Hteli smo da izađemo na ulice i pričamo o tim temama”, kaže Ljolja, “jer to nisu stvari o kojima ne bi trebalo da se priča, to nisu ‘tabu’ teme i mi i ne tražimo [dozvolu društva za ovo]. To su teme o kojima se retko kada priča, ali o kojima se sada iznova diskutuje.”K