„Želim da promenim ovu situaciju“, rekla je smireno i uspravne glave 47-godišnja Erdemli, sa osmehom toliko lakim koliko joj je i projekat ambiciozan. Projekat „Ulepšavanje istanbulskih džamija za žene“ pokušava da promeni viševekovnu tradiciju molitve turskih žena, tako što će se ovi rituali ponovo vratiti u džamije.
Erdemli je ispričala da se radi o možda najvećem i najorganizovanijem projektu te vrste u svetu. Iako niko ne predlaže kraj prakse rodne segregacije u toku molitve, Erdemli kaže da žene imaju pravo na jednako duhovno obogaćivanje kao i muškarci – i u istim džamijama.
Strogi pogled Mustafe Kemala Ataturka, osnivača moderne seularne Turske republike, posmatra sa visine zida dole na njen sto. Uramljeni portreti poput ovog su tako postavljeni u svakoj državnoj kancelariji u Turskoj.
Duboko u sebi, Ataturk nije verovao religiji. Pokušavajući da iz ruševina Otomanskog carstva izgradi modernu državu orjentisanu ka Zapadu, Poslednji kalifat ili Muslimanski vladar, koji je tvrdio da potiče od proroka Muhameda, učinio je da svaki aspekt religije bude zadržan pod strogom kontrolom vlade. U tome je i uspeo.
Međutim, izborna pobeda Islamske partije pravde i Partije razvoja (AKP) u 2002. godini je uprkos svim naporima Kemalista omogućila pobožnim Turcima poput Erdemli da vodi sporu islamsku revoluciju u turskom društvu. Po prvi put od kada je osnovana republika, 1923. godine, javno izražavanje religioznosti je društveno prihvatljivo u Turskoj.
Islam i svakodnevni život se sve više prepliću
AKP je promovisao umerenu propagandu islama u vrlo sekularnoj državi Turskoj i podstakao rast nove muslimanske srednje klase. Erdemlin projekat je izraz te nove političke volje da se koristi država za promociju islama u svakodnevnom životu.
Turska preduzima ovaj neobičan projekat jer je ekonomski razvijenija od drugih muslimanskih zemalja i žene su više svesne svojih prava, rekla je Erdemli. Turska privreda je porasla za 4,6 % prošle godine i 8,2 % u 2010. godini, a ekonomski razvoj podstiče žene da postavljaju više ciljeve, dodaje Erdemli.
„Kada žena zauzme višu poziciju u društvenoj hijerarhiji, ona stvara bolje uslove i za druge žene“, rekla je Erdemli i priznaje da je ekonomski faktor veoma važan. „Kad ne bismo imale dobre ekonomske uslove, ne bismo bile u stanju da implementiramo ovaj projekat.“
Za Sebnem Gumuscu, politikološkinju na Univerzitetu Sabanci u Istanbulu, program predstavlja mali deo većih ambicija Diyanet-a, državne institucije odgovorne za verske poslove, uključujući sve muftije u Turskoj.
„Diyanet je uvek imao svoj monopol u džamijama“, rekla je Gumuscu, ukazujući da se poslednjih nekoliko godina širi njegov uticaj kroz akcije kao što su preobraćenje ljudi na ulicama, ali i da se uspostavlja u okviru javnog obrazovanja. „Postaje sastavni deo društvenog života“, rekla je ona, odražavaujći opredeljenje vlade da koristi religiju za obraćanje svim vrstama društvenih problema, uključujući i nasilje u porodici i siromaštvo.
Nepodesni objekti drže žene podalje od džamije
Muftija je organizovao 30 timova sastavljenih od parova muškaraca i žena koji istražuju u kakvim uslovima se nalaze ženske prostorije u svih 3.100 džamija u Istanbulu. Iako nije bilo dokaza koji ukazuju na namerno isključivanje žena, zanemarivanje ženskih objekata u mnogim džamijama ih je učinilo neprijatnim i obeshrabrujućim za vernice.
Posle studije, muftija je došao na ideju da se napravi napredak i dao džamiji resurse za sprovođenje preporuka. Erdemlijina kancelarija prati rezultate.
Neke džamije je teže popraviti jer je problem u konstrukciji i nedostataku prostora predviđenog za ženski odeljak, obično u zadnjem delu molitvenog prostora u prizemlju ili na balkonu. Tokom izrazito prepunih službi, kao što je petak posle podne, veliki broj muškaraca često u nedostatku regularnog prostora zauzima i ženski deo prostorije.
Ideja je da se muškarci i žene tokom službe ne mešaju u istom prostoru već da odvojeno budu deo te iste celine. „Žene treba da se osećaju u džamiji kao kod kuće“, rekla je Erdemli. „One treba da se osećaju kao da su deo džamije, a ne izdvojene iza zida. Bez ovog osećaja, one će ispustiti važne aspekte duhovnosti.“
Jedan od korisnika programa je Kilič Ali-Pašina džamija iz 16. veka u lučkoj oblasti Karakoy u centru Istanbula. Zvanična informacija je da je vlada potrošila šest miliona turskih lira (oko 2,6 miliona evra) na njeno renoviranje, koje uključuje i nove prostorije za žene.
„Islam nije samo za muškarce“, rekao je Selman Okumu ,35, imam Kilič Ali-Pašine džamije.On je elegantno obučen u plavi somotski mantil i jednostavnog smisla za humor. Pojavio se na nacionalnoj televiziji sa 127 žena kojima u džamiji daje nastavu o islamu i objavio je CD sa lekcijama o Kuranu, koje distribuira besplatno. „Ideja je da se religija učini pristupačnom svima.“
Okumus je očigledno najliberalniji među imamima, muškarcima koji baš i nisu zainteresovani za ovu temu. Prema njegovom mišljenju, idealan primer učešća u svakoj džamiji je bogosluženje oko Ćabe (Kaaba), velike skulpture u obliku kocke u Meki, Saudijskoj Arabiji, centru islamskog sveta, gde milioni vernika, muškaraca i žena, dolaze na godišnji Hadž. „Mi treba da preuzmemo taj ritual uključujući i zajedničku molitvu”, kaže on.
Prema muftijinom izveštaju, oko 38% džamija u Istanbulu nema ženski toalet, a 43% nema ni uslove za versko, ritualno pranje pre molitve. Ženski odeljci su često skučeni i prenatrpani. Neki su korišćeni za skladištenje. Erdemli je rekla da se mnogi ženski odeljci nisu grejali, smrdeli su na buđ, sa starim, prljavim tepisima.
„Moja džamija je isto bila ovakva,“ Okumus je priznao. Ženski odeljak je bio pretrpan opremom i kablovima. A tepih je bio prljav.
Okumus me je odveo u obilazak renoviranih ženskih prostorija i bio je primetno zadovoljan rezultatima. Postoji specijalni deo za žene u donjem delu sa posebnim delom za starije , kao i one koje ne mogu da hodaju uzbrdo. Ponosno je ukazao na ženski deo na spratu koji je kod imama potpuno obnovljen plišem crvenim tepihom sa otomanskim dizajnom iz 16. veka.
Detalji o toaletima
Jedan od najvećih infrastrukturnih izazova je rekonstruisanje delova džamije namenjene kupanju žena. Ritual pranja ruku i nogu pre molitve je verska dužnost svih muslimana. Muškarci to obično rade u tradicionalnim kamenim fontanama ispred džamije , što predstavlja problem za žene koje žele da zaštite svoju intimu.
„Niko ne bi trebalo da ih posmatra dok se kupaju, a posebno ne muškarci“, uzviknuo je Okumus, jer one moraju da uklone odeću. Zato je za mnoge žene nedostatak opreme za kupanje još jedan razlog da se mole kod kuće. Kupanje kod kuće je samo jedna od opcija.
Okumus me je odveo do novog ženskog toaleta napolju – sa dve WC šolje i sudopere, kao i posebnom sudoperom za pranje nogu. Muškarci imaju pet kabina, otprilike proporcionalno broju vernika, rekao je Okumus.
Ova džamija ima mnogo više muškaraca nego žena, jer su radionice i profesionalne kancelarije te u kojima najčešće rade muškarci. U gradu sa 3,100 džamija, obično postoji jedna koja je u neposrednoj blizini. „Pratimo zajednicu“, rekao je.
Možda je najimpresivnija karakteristika ovog toaleta fen za stopala. Ravan i okrugao, pruža osećaj kao da pod vrelim vazduhom držite ruke, s tim što je po obliku dizajniran da bude pogodan za stopala. Okumus je rekao : „To sprečava zdravstvene probleme.“
„Muezini i imami su se odmah organizovali kako bi se poboljšali uslovi za žene“, rekao je Okumus o problemu na koji mnogi nisu obraćali pažnju pre nego što ga je Diyanet stavio u prvi plan. „Zaista, sve je bolje i bolje.“
Vernica Zejnep Gunaj (Zeynep Gunay) ,39, domaćica iz Kastamonua se slaže. “ Izgleda predivno kao ranije “ rekla je o džamiji koju je projektovao Mimar Sinan, jedan od najpoznatijih arhitekata iz Otomanskog perioda. „Ali sad je mnogo urednija. Postala je prijatniije mesto za posećivanje, što utiče na broj žena koje dolaze da se mole.“
Gunaj je primetila da je porast broja žena koje posećuju džamiju takođe rezultat bolje generalne informisanosti o islamu. Tu zaslugu pripisuje konzervativnim televizijskim kanalima koji ustupaju dosta prostora programima posvećenih davanju verskih saveta, ohrabrivanju žena da se mole u džamiji i posećivanju grobova istorijskih i verskih ličnosti. Pošto je AKP preuzela vlast pre 10 godina, rekla je ona, „Sve više žena koje dolaze u džamiju da se mole su sve mlađe.“
Odlazeći iz džamije nakon molitve, Vildana Bilisik ,25, mogla bi da postane poster-devojka za novu tursku muslimansku srednju klasu: skromno, mlado i sveže lice sa maramom boje breskve koje se smeši sa AKP plakata u kampanji.
„Moliti se sa celom zajednicom je neverovatan osećaj“, rekla je Bilisik zaustavljajući se kod Kilič Ali-Pašine džamije posle kursa o marketingu u organizaciji Broda za međunarodna krstarenja. „Kada se molite sami, možda nećete moći da se skoncentrišete tako dobro“, rekla je ona. Ići u džamiju je vredno truda jer vam pruža osećaj pripadnosti nečemu većem od vas samih, rekla je.
“Pre nego što mi je majka objasnila zašto bi trebalo da se molim, ja sam uveliko naučila značenje molitve kao i zašto bi je trebalo upražnjavati.” Bilisik je rekla: “A onda sam tek počela da istražujem moljenje u džamiji.”
Iskustvo istovremenog studiranja i svakodnevnog odlaženja na posao, donelo joj je ekonomsku nezavisnot kao i mogućnost da sama donosi odluke. “U vreme moje majke, toga nije bilo,” rekla je Bilsik..
