Za razliku od izbora, referendumi u Srbiji nisu česta pojava. Izjašnjavanje održano 16. januara ove godine tek je drugi referendum otkako je Srbija 2006. ponovo postala samostalna država. 

Prethodni referendum je bio neminovan jer je, nakon gašenja državne zajednice sa Crnom Gorom, valjalo doneti novi ustav. Prilika je iskorišćena da se u njega ugradi famozna preambula, koja je dugoročno cementirala jedini legalni stav Srbije prema Kosovu, a koja kaže da je “pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije”, te da su “ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji”.

Ovoga puta referendum se odnosio samo na izmene Ustava, i to u onom delu koji se tiče pravosuđa. 

Proklamovani cilj bio je da se u procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji srpsko zakonodavstvo uskladi sa evropskim, te da se smanji uticaj politike na pravosuđe. 

Ključne promene odnose se na način izbora sudija i tužilaca, koje ubuduće više neće birati Skupština Srbije već Visoki savet sudstva (VSS) i Visoki savet tužilaca (VST). Reč je o organima koji – na papiru – obezbeđuju i garantuju nezavisnost pravosuđa. Dosadašnji članovi VSS i VST biće ponovo birani po novoj proceduri.

Pa ipak, iako na prvi pogled takve izmene zvuče pozitivno, odziv građana je bio krajnje nizak: glasalo je svega 30,1% registrovanih birača, uz pobedu glasova “za”, koji su prevagnuli sa 60% naspram 39,6% glasova “protiv”. Tek odgovarajući na pitanje zbog čega je tako malo ljudi rešilo da glasa o tako važnom pitanju kao što su temeljna načela pravosuđa u njihovoj državi, počinjemo da naziremo kompleksnost problema vezanog za januarski referendum.

Nejasno referendumsko pitanje

Prvi razlog je manjak informacija. Referendumsko pitanje mora da bude jasno i nedvosmisleno, formulisano tako da ga prosečan građanin može razumeti i izjasniti se o njemu prostim “da” ili “ne”. Ovoga puta, međutim, pitanje je glasilo: “Da li ste za potvrđivanje akta o promeni Ustava Republike Srbije?” Drugim rečima, referiralo je na paket amandmana kojima se menjao čitav niz članova Ustava vezanih za sudstvo.

Da bi se bilo ko izjasnio na zadatu temu, trebalo je da se detaljno upozna sa 29 kucanih strana pravničke terminologije i da poznaje usko specijalizovanu problematiku na koju bi predložena rešenja trebalo da utiču. Da li je, recimo, dobro ili loše zakonom sprečiti da ista osoba dva puta bude birana za predsednika Vrhovnog suda? Ogromna većina građana o tome, naravno, nema nikakve relevantne informacije jer nisu pravnici, a javne rasprave praktično nije ni bilo.

Drugi razlog za nisku izlaznost je odsustvo kampanje. 

Ovo se, pre svega, odnosi na vladajuću Srpsku naprednu stranku, koja ovoga puta nije koristila državni budžet da preplavi bilborde pozivima na glasanje, niti je mobilisala svoje “sigurne glasače”, potkupljujući ih asfaltiranjem puteva i paketima namirnica. Mediji iz njihove orbite su upadljivo skrajnuli temu, predsednik Vučić i premijerka Brnabić se, izuzev izjašnjavanja o tome da podržavaju promene, nisu trudili da pozivaju na glasanje, a neki od istaknutih naprednjaka, poput Vučićevog bliskog saradnika i dugogodišnjeg narodnog poslanika Vladimira Đukanovića, otvoreno su bili protiv izmena.

Opozicija očekivano nije podržala promene, ističući da je referendum raspisala nelegitimna i de fakto jednostranačka Skupština, bez ikakve javne rasprave. Stranke opozicije se jedino nisu slagale da li treba glasati protiv ili potpuno bojkotovati referendum. 

No čak iako se ti argumenti ostave postrani, predloženi akt sadrži niz problema koji, u najmanju ruku, obesmišljavaju njegovo donošenje.

Pod pritiskom EU

Već i sama ideja da bi vlast koja, prema izveštajima organizacija poput Freedom House-a postepeno srozava stepen demokratičnosti sopstvene države, uopšte razmatrala ojačavanje sudstva deluje u najmanju ruku sumnjivo. 

Kada se detaljnije pogledaju predlozi, vidimo da uticaj politike ostaje očuvan u drugačijoj formi. Primera radi, umesto da sudije bira Skupština, biraće ih VSS. Kvaka je u tome što većinu članova VSS – 6 od 11 – bira Skupština. 

Da ne pričamo o tome da je sudstvo samo deo problema sistemske korupcije u Srbiji: tužilaštvo i policija ostaju netaknuti u rukama vladajuće klike. Rezultat je to da uprkos nizu ozbiljnih afera niti jedan ministar ili visoki funkcioner Srpske napredne stranke do sada nije čak ni optužen za korupciju. Prošlogodišnji izveštaj Evropske komisije ponovo je pobrojao niz nerešenih nedostataka u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala.

Čak i da su sudovi potpuno nezavisni, oni su tek poslednja karika u lancu.

Imajući u vidu da je otvaranje predpristupnih poglavlja neophodno za pristup fondovima EU, jasno je zbog čega je vlast u Srbiji bila voljna da raspiše ovakav referendum. Međutim, ako je to već uradila, nameće se pitanje zbog čega se odlučila na takav pasivni pristup? Nije li bilo logično da svesrdno vodi kampanju za usvajanje izmena?

Prva teorija glasi da Vučić zapravo nije ni hteo da izmene budu izglasane, i da je referendum prosto raspisan pod pritiskom EU. 

Druga, plauzibilnija, leži u aktuelnom političkom trenutku u Srbiji. Naime, neposredno pre nego što je raspisala referendum, Skupština Srbije usvojila je izmene Zakona o referendumu i Zakona o eksproprijaciji, što je izazvalo talas demonstracija u čitavoj zemlji. Razlog? Zakon o eksproprijaciji je, između ostalog, otvorio prostor da se eksproprijacija imovine vrši i kada je reč o interesu stranih kompanija, poput kontraverznog “Rio Tinta” koji je nameravao da u Jadru kod Loznice iskopava litijum, uz zagađenje nesagledivih razmera.

Protesti ekoloških aktivista, praćeni blokadom saobraćajnica, pokazali su se oštrijim od svih prethodnih. Vlast nije uspela da ih suzbije ni kombinacijom stranačkih batinaša, policijskih privođenja, prekršajnih prijava i uobičajenom tabloidnom pljuvačinom. Ovo je prvi put da je Vučić uzmakao i povukao Zakon o eksproprijaciji, a izmene Zakona o referendumu dorađene su izbacivanjem dela spornih stavki, poput plaćanja overe potpisa u slučaju raspisivanja na narodnu incijativu.

Istinska promena

Deo izmena koji je ostao, međutim, značajniji je od samog referenduma koji je usledio, zato što će imati posledice na svaki naredni referendum koji bude održan u Srbiji. 

Naime, ukinuta je odredba koja kaže da je za uspeh referenduma potrebno da izađe najmanje natpolovična većina ukupnog broja građana upisanih u birački spisak. Zbog čega je ovo značajno? 

Nezadovoljan i vlašću i opozicijom, veliki deo birača u Srbiji je uveliko postao apatičan. Dok je cenzus postojao, najveći deo tereta za njegovu uspešnost padao je na one koji ga zagovaraju: protivnici su prosto mogli da ga bojkotuju i da ga niskom izlaznošću “obore”. 

Ukidanje cenzusa znači da bojkot više nema svrhe, izuzev oduzimanja legitimiteta samom procesu. To, međutim, znači i da je sada za dalekosežne izmene poput ustavnih dovoljno imati većinu izašlih, pa makar to bila i jedna jedina osoba.

Vučić time daje sebi više prostora kada je reč o Ustavu kao jednoj o retkih preostalih kočnica vlasti. Proširivanje predsedničkih ili premijerskih ovlašćenja, primera radi, može se prošvercovati u sličnom setu ustavnih izmena nafilovanih pravničkim žargonom, zadenuto među promene za koje bi vredelo glasati. 

S druge strane, bude li procenio da mu to može produžiti vladavinu, može u takvom paketu udenuti i promenu famozne preambule Ustava, koja ga tobože obavezuje da nikad ne prizna kosovsku nezavisnost. 

Da li će i to biti deo nekog budućeg gambita? Danas je možda teško poverovati u to, ali niko nije očekivao ni da će ga igrati sa pravosuđem.

Naslovna ilustracija: Ured za medije Predsjednika Srbije

Ovaj članak je nastao uz finansijsku podršku “Balkanskog trusta za demokratiju” (Balkan Trust for Democracy), projekta Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država (German Marshall Fund of the United States) i norveškog Ministarstva spoljnih poslova. Stavovi izneseni u ovom članku nužno ne odražavaju stavove Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu, Balkanskog trusta za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država niti njihovih partnera.