Napunila sam više od četvrt veka, a nikada nisam posetila zemlje Evropske unije (EU), a o drugim kontinentima da ne govorim. Te zemlje su za mene postojale samo u dokumentarcima koji su se vikendom prikazivali na televiziji. Ili na fotografijama, koje sam ljubomorno čuvala.
Obilaženje ambasada i beskrajna priprema dokumenata izazivali su u meni nervozu kakvu retko osećam. Prošla sam kroz taj proces 2019. godine, kada sam planirala put u Nemačku. Procedura je za nas, decenijama izolovane, bila preterana. Trebala mi je potvrda da sam studentkinja, dokaz o zaposlenju, adresa gde idem, način putovanja, informacije o porodici koja će me ugostiti — da li imaju dovoljno prostora za mene i koliko kvadratnih metara ima njihova kuća. Na šalterima centra za vize postavljali su iscrpljujuća pitanja. Osećala sam se kao građanka drugog reda u poređenju sa onima koji su iz čiste razonode dolazili da posete Kosovo. Naravno, nismo bili jednaki. Mi smo od 2008. godine čekali da otputujemo u zemlje EU, ali nas je Unija ostavila da čekamo još dodatnih 16 godina.
Pitala sam se da li je za mene prekasno da krenem na taj put. Da li sam zakasnila da upoznam druge kulture, da nešto naučim od njih? Bila je to misao koja me nije napuštala. Vizu mi tada nisu odobrili. Čekanje se nastavilo.
Godina 2024. dočekala nas je sa spremnošću da ponovo čujemo ono što smo već bezbroj puta čuli i na šta smo svake godine bili spremni: još jedno obećanje o liberalizaciji viza. Ali ovog puta, obećanje se konačno obistinilo. Ovog puta značilo je više od samog “obistinjenja”; činilo mi se da upotrebom tog termina umanjujem njegovu pravu težinu.
Među belim oblacima
U sred avgusta 2024. godine, uputila sam se ka šalteru sa skromnim koferom, jer je karta uključivala samo ranac. Službenik je pregledao putnike, tražeći potreban dokument — čudno mi je bilo što se ovoga puta govorilo u jednini, o samo jednom “dokumentu”. Pomislila sam u redu, ali sa sobom sam imala samo pasoš, bez ijednog pečata iz prethodnih putovanja.
Tunel koji povezuje drugi sprat aerodroma i ulaz u avion izazvao je u meni osećaj divljenja, ali sam morala da se saberem. Nisam uspevala da pročitam jasno broj na karti, ali sam se u tišini nadala da će moje mesto biti blizu čarobnih prozora aviona. Moja fobija od visine već je dostigla oblake; đavo ga pojeo, nije mogla više da se uspne.
Bilo je vreme da odigram ulogu radoznale komšinice, one koja više zna o tuđim stvarima nego o sopstvenim. Počela sam da posmatram druge. Činilo se da je za njih let avionom bila sasvim obična stvar, dovoljno udobna da utonu u san; neki su, opet, poneli knjige sa sobom i čitali. Doduše, među njima je bilo i onih koji su pomalo bili pod stresom.
Čim smo poleteli, avion više ništa nije povezivalo sa zemljom. Počeo je da gubi ravnotežu, a naša tela su se ljuljala s jedne strane na drugu. Probadajući osećaj straha obuzeo me je od glave do pete. Ponovo sam krenula da posmatram ostale putnike — da li i oni osećaju isti strah? Da li se i oni osećaju jednako nesigurno kao ja? Razmišljaju li i o smrti?
Postavljala sam sebi pitanja koja su me mučila. Želela sam da budem sigurna da se ništa loše neće dogoditi. U mislima su mi se javljali crtani filmovi — kada bi nekom liku pozlilo, neko bi ga osvestio tako što bi mu bacio posudu s vodom u lice. Poželela sam da imam tu posudu vode, ako već ne za nekog drugog, onda barem da je iz sve snage bacim na sebe, samo da ubrzam proces i što pre shvatim da su turbulencije, zapravo, sasvim normalna pojava.
