“Jao bre, oslobodili smo se!”
Četiri priče četvoro ljudi koji su oslobođenje dočekali na Kosovu.
Pre četvrt veka, 12. juna 1999. godine, ulazak NATO-ovih mirovnih snaga na Kosovo označio je kraj rata koji je započeo 1998. godine. Ovom događaju prethodila je NATO-ova kampanja bombardovanja bivše Jugoslavije i srpskih snaga unutar Kosova, dok su diplomatski napori za okončanje rata bili u toku izvan Kosova.
Sastanci u Rambujeu u Francuskoj, februara 1999. godine, održani su između Kontakt grupe, koju su činili predstavnici Sjedinjenih Američkih Država, Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Nemačke, Italije i Rusije, s jedne strane, i Savezne Republike Jugoslavije s druge, te albanskih predstavnika sa Kosova s treće strane. Predloženi sporazum je predviđao autonomiju Kosova unutar Jugoslavije i prisustvo NATO trupa na Kosovu. Albanski predstavnici sa Kosova su sporazum potpisali, dok ga je jugoslovenska delegacija odbila.
Nakon neuspeha pregovora, NATO je počeo kampanju bombardovanja 24. marta kako bi zaustavio nasilje na Kosovu i sproveo zahteve zasnovane na Rambujevskom sporazumu. Tokom 78 dana bombardovanja, nasilje nad kosovskim Albancima od strane srpskih snaga je dodatno eskaliralo.
Dana 9. juna 1999. godine potpisan je vojno-tehnički sporazum u Kumanovu, kojim je zvanično okončano NATO bombardovanje. Sledećeg dana, 10. juna, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je Rezoluciju 1244, kojom je autorizovan Generalni sekretar UN-a da uspostavi međunarodno civilno i bezbednosno prisustvo na Kosovu. Tako su snage NATO-a, KFOR, raspoređene na Kosovu.
Rat koji se završio u junu 1999. godine ostavio je za sobom velike gubitke. Prema Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, između januara 1998. i decembra 1999. godine, ubijeno je više od 8.600 Albanaca, nestalo je oko 5.000-6.500 ljudi, a preko milion ljudi je bilo raseljeno. Uništavanje imovine takođe je bilo masovno.
Na 25. godišnjicu oslobođenja, K2.0 je razgovarao sa četvoro građana i građanki Kosova o tome kako su dočekali kraj rata.
Flamur Troni
Flamur Troni
Tokom rata, skoro milion Albanaca je napustilo Kosovo. Vozovima, autobusima i automobilima, veliki deo zemlje je ostao prazan.
Šesnaestogodišnji Flamur Troni se 1999. godine nalazio u selu Kovačevac, blizu Kačanika. Sklonio se na brdu iznad sela zajedno sa oko 70 drugih ljudi. Iznad njihovih glava bilo je nekoliko velikih hrastova, koji danas više nisu tu. Pred njihovim očima, pored reke Lepenac, prolazili su građani Kosova na putu za Severnu Makedoniju.
Flamur, sada 41-godišnjak i advokat po zanimanju, uzima telefon i zumira fotografiju na jednom delu planine — mestu gde su boravili. “Jasno smo videli put. Ali veliki hrastovi duž puta ka planini nisu davali vidik [nisu omogućavali srpskoj vojsci da nas vidi]. To je bio samo jedan deo livade, ali tamo nismo ostajali”, kaže on.
Iako je bio blizu granice sa Severnom Makedonijom, njegov otac je insistirao da ne napuštaju Kosovo. “Jednostavno je rekao da ne napuštamo zemlju. Imali smo rođake na Zapadu, i tešili smo se da čak i ako nas ubiju, neko će nastaviti porodičnu lozu”, priča Flamur, koji se danas smeje sećanjima na te dane.
Noć pre 12. juna, nekoliko novinara BBC-a posetilo je Flamura i ljude koji su se krili u planini i obavestili ih da će NATO snage sutradan ući na Kosovo, što je bilo nezamislivo za njih posle svog tog rata.
Ujutro 12. juna, reč britanskih novinara se obistinila.
“Nikada u životu neću zaboraviti onu buku koja je dolazila iz Kačaničke klisure. Nismo znali šta se dešava, nismo mogli da verujemo da se ovo stvarno događa. Iz klisure su se pojavila četiri helikoptera i njihova buka je poremetila potpunu tišinu”, priča on. “O Bože, svi smo se grlili od sreće. Jedan helikopter je dolazio ka nama, nakon što smo izašli iz šume na livadu. Helikopter nam se približio i mahali smo im, a jedan vojnik se obradovao i takođe nam mahnuo. Tada smo osetili šta znači podrška.”
Nije dugo trebalo da se put napuni tenkovima i pešadijom Gurke, specijalnim jedinicama Ujedinjenog Kraljevstva. Flamur i ostali koji su se skrivali u planinama potrčali su prema putu. Vojska ih je prvo prekontrolisala da ne nose oružje, a zatim su usledili zagrljaji.
“Pitali su nas da li želimo hranu. Nije nam bila potrebna, samo sam ih pitao da li imaju čokolade da nam daju, jer dugo nismo ništa jeli”, smeje se danas Flamur, koji nikada nije zažalio što nije napustio Kosovo.
Zijadin Sakmani
Zijadin Sakmani
Zijadin Sakmani je takođe bio zatočen kao i Flamur, ali kod svoje kuće. “Ni u jednom trenutku nisam mogao da se smirim”, opisuje sebe u nekoliko reči kao 77-godišnjak, dok priča o svojoj aktivnosti u borbi za jednaka prava Albanaca u Jugoslaviji još od demonstracija 1968. godine.
Zijadin je bio politički predstavnik turske zajednice koji je početkom 1999. godine boravio u Istanbulu. Zbog toga je u ime turske zajednice izdao saopštenje podrške kosovskoj delegaciji u Rambujeu. Nakon toga, savetovano mu je da ne ide nazad na Kosovo, već da ode u Albaniju.
“Moj mlađi sin je rekao: ‘Kako da odemo [u Albaniju] i ostavimo kuću praznu? Tako će celo Kosovo ostati pusto’”, priča Zijadin o razgovoru koji ga je naterao da se vrati u Prizren. Imao je jednog sina u Holandiji, drugog kod kuće, dok je treći, osamnaestogodišnjak, obukao uniformu OVK.
“Niko nije znao da se Zijadin vratio kući na Kosovo.”
“Prvo su došli [srpski policajci] i počeli da ispituju suprugu. Ja sam bio na drugoj strani kuće, jer je kuća velika. Imao sam pištolj sa tri metka i rekao sam, ako uzmu moju ženu, barem ću se njime braniti”, priča on, prisećajući se dana kada su svakodnevno živeli u strahu.
Dana 13. juna, pažljivo osluškujući i posmatrajući iz kuće šta se dešava, odjednom je čuo buku. Znao je da je NATO ušao u njegov grad.
“Niko nije poverovao ni na trenutak. Brzo sam istrčao na ulicu, 15 koraka od kuće do glavnog puta, kada sam video nekoliko NATO vozila kako dolaze”, seća se sa jezom, jer je bio svedok susreta između NATO trupa i srpskih snaga. Zgrada vojske preko puta bila je puna naoružanih srpskih vojnika, dok su se NATO mirovne snage približavale.
“A moj mlađi sin je otišao u kuću, uzeo zastavu [Albanije] i u znak slavlja je razvukao ispred sebe. Izlazili su mnogi koji su se skrivali po kućama i uzvikivali: ‘Jao bre, oslobodili smo se!’ Taj osećaj nikada neću zaboraviti”, priseća se Zijadin.
Ganimete Pireva - Musliu
Ganimete Pireva - Musliu
Ganimete Pireva-Musliu, koja je tada imala 28 godina, zajedno sa svojom porodicom i pod temperaturom, skrivala se u podrumu jedne kuće. Rat su preživeli u Bolničkom naselju u Prištini, koje se u ono vreme činilo udaljenije od grada nego što je danas.
Ganja, kako je zovu njeni bližnji, bila je trudna tokom 1999. godine.
“Dva dana pre početka bombardovanja, 22. marta, krenula je pešadija da puca i pali. Celo naselje je izašlo napolje, a ja sam ostala da čekam svog muža”, priča ona. Njen muž je radio kao prevodilac za “Lekare sveta”. “Kada je NATO bombardovao deo gde se danas nalazi Palata pravde, o Bože, kakvo je to bilo olakšanje”, seća se Ganja.
Prvog maja ujutru, Ganja je počela da oseća bolove. Bila je spremna da se porodi. Udruženje “Majka Tereza” u Bolničkom naselju je noć ranije pretresla srpska policija i ništa od opreme nije ostalo za dve babice koje su se pripremale za porođaj.
“Porodila sam se u podrumu. Tamo je bilo sveže, ali babice su imale samo jedan par rukavica i aparat za merenje pritiska, ništa drugo. Nisu mogle da sakriju ništa od policije. S vremena na vreme bih izgubila svest, pa bih opet došla sebi, ali hvala Bogu, uspela sam da rodim Albu”, seća se Ganimete.
Period od 22. marta do 12. juna proveli su u tom podrumu gde su barem mogli čuti vesti na nekoliko jezika, engleskom, srpskom i francuskom, pošto je suprug govorio sve te jezike. Dane su provodili u strahu.
“Prozore smo bili pokrili ćebadima, nismo znali šta se napolju dešava. Bože, sve vreme sam mislila da je neko napolju, jako smo se bojali. Posebno te noći kada je potpisan sporazum u Kumanovu. Čitavu noć sam sa zaovom, koja je imala malu decu, ljuljala decu u kolevci i umirivala ih da ne plaču i ne prave buku, jer smo se plašili osvete srpskih snaga te noći”, priča ona.
Dok su britanske trupe 12. juna 1999. godine patrolirale po naseljima Prištine, Ganja je ostala u podrumu. U međuvremenu, čula je glas komšinice preko puta, takođe zatočene u Prištini, koja je izašla na terasu i videla NATO. “Izađe komšinica i viče: ‘Ej, dođi, stigao je NATO!’ Ja je pitam: ‘Jesi li sigurna, da nije možda srpska policija?’, a ona mi se kune da je to NATO”, smeje se Ganja.
“Izašla sam s mužem, a decu sam ostavila unutra s ostalima. Zamisli, toliko sam se bila obradovala da sam zaboravila na decu. S mužem sam otišla tamo gde je danas škola ‘Pavarësia’ i videli smo NATO trupe. O Bože, kakvo je to bilo olakšanje… grlili smo se i radovali kao nikada pre”, seća se Ganja, koja danas ima 52 godine.
Agim Berberi
Agim Berberi
Agim Berberi, tada 39-godišnjak, koji je živeo u jednom stanu na početku Novog bloka u Đakovici, između dva mauzoleja koji su mu bili kao blagoslov nasuprot obližnjoj policijskoj stanici, nije bio upoznat sa potpisivanjem Kumanovskog sporazuma. Iscrpljen od sporadičnog premlaćivanja od strane srpske policije, Agim je bio zatočen u svom stanu, strahujući od onoga što bi moglo da se dogodi. Sa njim je bio njegov mlađi sin Atdhe (srp. otadžbina), dok je stariji sin Adhurim (srp. obožavanje) bio napustio Đakovicu.
“Obožavam svoju otadžbinu, zato sam ih tako i nazvao”, priča Agim, sada star 64 godine, koji će u danima nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma postati simbolična figura oslobađanja Kosova u svetskim medijima.
Italijanski vojnici su krenuli za Peć. Oni su samo prolazili kroz Đakovicu, ali Agim to nije znao. “Čuo sam neku decu kako viču: ‘Čika Agime, čika Agime, dođi, stigao je NATO!’ Odmah sam zgrabio zastavu i potrčao niz stepenice”, priseća se on.
Dok su se vozila NATO-a približavala kružnom toku koji danas vodi i ka gradu i ka tranzitnim rutama, Agim je uzeo crveno-crnu albansku zastavu i postavio je na znak STOP, dok je posmatrao srpske snage s druge strane.
“Vozilo se približavalo. Sati je bilo 15:15. Okružen decom iz komšiluka, odjednom sam se samo zaleteo, skočio na vozilo i sa podignuta dva prsta uzvikivao ‘NATO, NATO’. Kamerman koji se nalazio u vozilu uključio je kameru i snimio me”, prepričava dok stoji na istom mestu, opisujući trenutak koji je obišao svet.
Mirovne snage su odlučile da tog dana zastanu i u Đakovici, jednom od gradova koji su najteže pretrpeli rat.
“Molili smo ih da stanu i spasu nas, jer smo se bojali da će se dogoditi masakr u gradu. Trajalo je oko 45 minuta, svi smo bili srećni što su tu. Najzad, odlučili su da ostanu nakon mnogo obavljenih razgovora preko njihovih radio-stanica”, priseća se Agim, koji kaže da taj trenutak ne može uporediti ni sa čim drugim u životu.
“Svaki put kad se taj datum približi, samo mi taj momenat prolazi kroz glavu”, kaže Agim.
Naslovna slika: Majlinda Hoxha / K2.0.
