Prvi maj je dan kada radnici obeležavaju Praznik rada. Ovaj datum je povezan sa dešavanjima od 1. maja 1886. godine kada su hiljade radnika protestovale u Čikagu tražeći osmočasovno radno vreme, odgovarajuće radne uslove i pristojne plate. Protesti su završili tragično kada je policija ubila nekoliko radnika, uhapsila mnoge, a osmoro  je osuđeno na doživotnu robiju.

U znak solidarnosti sa žrtvama i kako bi se nastavio pritisak za unapređenje radničkih prava, od tada se 1. maj širom sveta obeležava kao dan na kada radnici slave svoja prava i protestuju protiv nepravdi s kojima se stalno suočavaju.

Na Kosovu postoji duga istorija kršenja radničkih prava. Od vremena socijalističkog sistema bivše Jugoslavije, radna mesta su bila opsednuta čvrstom rukom političkih struktura, što se nastavilo tokom režima Slobodana Miloševića devedesetih godina kada su kosovski Albanci masovno otpuštani sa radnih mesta. Čak i posle rata 1999. godine, nejednakost istrajava, dok nevladine organizacije i medijski napisi redovno ističu povezanost između poslovnog i političkog sveta.

Jusuf Azemi, aktivista već 27 godina, danas je šef kosovskog Nezavisnog sindikata privatnog sektora. Tvrdi da su uslovi za radnike danas bedni, te da, suštinski, nije bilo promena nabolje od 1900-tih.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Kašnjenje plata (koje su, za početak, često ispod minimalne zarade), produženi radni sati i nepravedna otpuštanja jesu neki od izazova s kojima se kosovski radnici suočavaju svakodnevno, prema rečima Azemija, koji tvrdi da 80 odsto od 300.000 radnika u privatnom sektoru na Kosovu nema ugovore o radu. Bezbednost na radnome mestu je, takođe, veliki problem, imajući u vidu da se svake godine prijavi 28 smrti na radnom mestu od 2014., uključujući 4 smrtna slučaja samo u prvoj četvrtini 2017.

Prema Azemijevim rečima, kontinuirano kršenje radničkih prava je rezultat saglasnosti državnih institucija koje nužno nisu nesposobne, već su nevoljne da se pozabave ovim pitanjima zbog povezanosti sa moćnim poslovnim interesima.

Kako bi obeležilo 1. maj, K2.0 je razgovarao sa Azemijem o napetostima između kapitalizma i radničkih problema, izazovima s kojima se suočavaju radnici i sindikati kada se prava sistematično krše, kao i o simbolici samog Praznika rada.

K2.0: “Osam sati rada, 8 sati zabave i 8 sati sna” — ovo je parola iz 1855. koju radnici širom sveta koriste i dan danas. Kada je reč o organizovanju sindikata radi prava radnika, da li je bilo napretka, da li su prava dostignuta i ima li dodatnih zahteva pored ovog slogana?

Jusuf Azemi: To je bio osnovni zahtev kako bi se stavio do znanja vremenski period u kom pojedinac dnevno može da radi. Mi smo, naravno, otada povećali broj zahteva, jer je ovo vrlo dug vremenski period, pa su se na ovom putovanju pojavile i druge potrebe. Radnik danas mora da zna kolika mu je plata, koji su mu slobodni dani, praznici, dani bolovanja, druge isplate i doprinosi, i tako dalje. Ovi zahtevi su sada obuhvaćeni u Zakonu o radu.

Jedan problem koji se i dalje najčešće pominje u našoj državi danas jesu dugi radni sati. Da li vam se čini da i dalje živimo u toj prošloj eri?

Nažalost, mi smo i dalje u 1900-tim godinama ili još gore od toga; uslovi u to vreme su, možda bili napredniji od onih koje uživamo danas. To je tako iz jednog razloga: radnici ovde zaboravljaju na radne sate — moraju da znaju da li će biti odlaganja prilikom isplate plata, jer ima slučajeva u kojima firme ne plaćaju svoje radnike 5 ili 6 meseci zaredom. Početkom svakoga meseca, između prvog i desetog dana, moj sindikat primi stotine žalbi radnika koje firme nisu isplatile, iako imaju minimalnu zaradu.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Prvi maj ima marksističke konotacije i sam datum obeležava odluku konvencije Međunarodnog udruženja radnika u Ženevi, kada je osmočasovno radno vreme prvi put postalo zakonski uslov. U današnjem kapitalističkom sistemu, da li se može reći da otpor u obliku zahteva radnika predstavlja ideološki sukob?

To jeste ideološki sukob ako pogledamo odnos između poslodavca i zapošljenog. Ovde govorimo o dva suprotstavljena pola. Vlasnik firme je uvek zainteresovan za povećanje svog kapitala i da svoju firmu unapredi na sledeći nivo, dok radna snaga nije nešto za šta se brine. S druge strane, imamo radnike koji žele da znaju svoja prava i njihova briga je da im položaj bude regulisan u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom.

Ogromne žrtve su položene kako bi se napravio jedan od najvećih koraka u pogledu radničkih prava kada su, krajem 19. veka u Čikagu, protesti radnika u štrajku završili ubistvima i doživotnim robijama. Otada nadalje mnoge stvari su se promenile, ali je sukob između radničkih sindikata s jedne strane i državnih institucija i privatnog sektora s druge nastavljen. U suštini, da li su to isti sukobi kao oni prvobitni sukobi sindikata, ali se samo organizuju na složeniji način?

Verujem da se situacija otada dosta promenila. Velike promene nabolje su se desile kada je reč o organizovanju radnika. Mi smo, kao sindikat, imali mnoge posete različitim državama širom sveta i videli da su elementarni zahtevi tih radnika ispunjeni. Oni danas pričaju o višim platama i drugim prednostima. U zapadnim državama se ne priča o radnim satima ili odgađanjima u isplati — poslodavci u Švedskoj osnivaju posebne fondove u slučaju da neki radnik doživi neku tragediju, čak iako tragedija nije povezana sa radnim mestom.

Da li današnji privredni poredak — gde se sve vrti oko materijalnih prednosti — ostavlja prostor za sindikate radnika i da li postoje stalne tendencije da se njihov efekat minimizuje?

Na sastancima sa državnim zvaničnicima i poslovnim predstavnicima često kažem: “Da sam na vašem mestu, možda bih radio ono što vi radite”. Vlada želi da sindikati budu podeljeni, možda čak i da nemaju organizaciju, jer bi tako mogli da lakše postižu svoje ciljeve. Nas, kao sindikat, često ignorišu, nama manipulišu, a imali smo i ekstremne slučajeve kada nam je rečeno da ako budemo osnovali radnički sindikat u njihovoj firmi — da ćemo biti fizički eliminisani. Kada smo se opirali i nismo obratili pažnju na ove pretnje, oni su pokušali da s nama naprave lažni savez kako se ne bismo bavili [ne bismo prijavili] njihovom kompanijom.

Ipak, nije samo jedna strana kriva za sve; i sindikati i radnici imaju udeo u krivici, jer nisu organizovani na pravilan način i nisu pokazali spremnost u dostizanju svojih prava. Ali, imajući u vidu ekonomske uslove u državi, gde je vrlo teško pronaći posao, može se reći da je i u nekoj meri opravdano što radnici [snažnije ne zahtevaju svoja prava]. Zato smo, kao sindikat, pokrenuli pitanje osnivanja specijalnog suda za sporove između poslodavaca i zaposlenih, čime bi se ublažilo postojeće stanje, jer pravosuđu trenutno treba do 5 godina da reši jedan spor.

Možda je jedan od najvećih “gubitaka” za radničke sindikate današnja primena individualnih ugovora kao primarnoga garanta radničkih prava. Može li se reći da će ugovori u radu na kraju zameniti sindikate i, ako se tako nešto desi, šta bi sledeće moglo da se dogodi?

Svaki pojedinačni ugovor ima svoje jezgro, bilo da je individualni, sektorni ili vladin ugovor. Individualni ugovori zasigurno ne mogu da podriju postojanje sindikata, jer neko mora da ih štiti, neko mora da lobira da bi se oni sprovodili. Sindikati su partneri koji omogućavaju funkcionisanje potpisanih ugovora.

Na raznim diskusijama se često razgovara o jednom procentu — bogatom delu društva koje poseduje većinu sredstava i imovine u državi. Da li je to suština kapitalizma? Može li se govoriti o radničkim pravima, bezbednosti na radu, radnim satima, itd, pre nego što se progovori o raspodeli bogatstva?

Nažalost, moram da kažem da na Kosovu, čak iako vlasnici zarade milione evra godišnje, oni nikada ne misle da obezbede finansijsku stimulaciju za svoje radnike. Oni ne vide da, kada stimulišu radnike u stvari stimulišu sopstvenu firmu. Ovde je to okrenuto naglavačke. Kada je radnik plaćen samo 200 evra mesečno, kako on može da bude produktivan kad taj novac nije dovoljan za dostojanstven život?

Prema različitim izveštajima, samo 7 ili 8 kompanija na Kosovu plaća radnicima 13. platu [bonus] čime se, na neki način, odaje priznanje da je uspeh kompanije usko povezan sa učinkom radnika. Kada je reč o jednom procentu, imamo slučajeve u kojima je stečeno bogatstvo sumnjive prirode, jer su uspeli da steknu ogromne sume novca u vrlo kratkom vremenskom rasponu. Prostom računicom se može videti da je navedeno bogatstvo nezakonito stečeno, a pored izbegavanja države [vladavine prava], radnici su i izrabljivani.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Na Kosovu ima sindikata radnika koji su stalno optuživani da nisu uspeli da zaštite radnička prava. Može li se reći da je njihova uloga u našoj državi simboličke prirode?

Rad sindikata se može ocenjivati na različite načine, u zavisnosti od tačke gledišta. Sindikati u privatnom sektoru na Kosovu dosad nikad nisu bili neuspešni u bavljenju žalbama radnika i uvek su se trudili da im pomognu. Svaki sektor u našoj privredi, kako privatni, tako i javni, ima mnogo problema. Naš sindikat se suočava sa mnogim problemima, počevši od svog osoblja, jer je broj radnika u privatnom sektoru na Kosovu iznad 300.000, a ovo malo osoblje se bavi problemima tolikih radnika na terenu.

Međutim, ipak smo uspeli da osnujemo sistem izveštavanja o našem radu. Mi izveštavamo svakog meseca, svake godine i svakih 4 godina o radu koji obavljamo. Mi podnosimo naše izveštaje upravnim telima i dosad nismo imali žalbe na rad koji obavljamo.

Ipak, vi ste u pravu kada kažete da više toga treba da se učini jer, da ponovimo, uslovi u kojima rade radnici nisu dobri. Ali to nije krivica sindikata. I radnici su delimično odgovorni, dok je vlada kriva za što-šta.

Dozvolite mi da vam kažem nešto. Kao predsednik sindikata, na mene se stalno vrši pritisak iz Ministarstva za rad, vlade, Inspektorata za rad i vlasnika kompanija. To je mreža s kojom se mi, kao sindikat, stalno suočavamo. Dodajte na ovo prijave sa imenima, a kada govorimo o svim ovim stvarima — vrši se pritisak da povučemo svoje zahteve.

Konkretni primer našeg rada je naš izveštaj u kom navodimo da je više od 80 posto radnika u privatnom sektoru bez ugovora o radu. Ministarstvo za rad je agresivno reagovalo na ovo saopštenje, negirajući navedeno. S druge strane, Riinvest Institut je pre nekoliko dana objavio izveštaj u kom se navodi jedna te ista stvar, a tada nije bilo reakcije iz ministarstva, inspektorata ili bilo koje druge institucije. Čini se da su naše institucije stvorile imidž našeg sindikata, kao da stalno želimo da im pravimo probleme.

U državi u kojoj 50 odsto radnika nema ugovor o radu, pored brojnih nepravilnosti, kao što su prekovremeni radni sati, odgađanja u isplati, manjak bezbednosti na radu, ali sa stopom nezaposlenosti iznad 30 posto, može li se reći da je danas na Kosovu važno samo pronaći posao, dok je priča o radničkim pravima luksuz?

Kao prvo, ovi podaci su sporni, jer smo u našim izveštajima došli do saznanja da je stopa nezaposlenosti oko 46 posto. To je suština problema. Građanima je danas najvažnija stvar da pronađu posao, a posle toga je bitno da li će biti isplaćeni na vreme. Stigli smo do tačke gde više ne pričamo o plati, već da li će radnici biti isplaćeni na vreme. Ovo su problemi kojima državne institucije ne žele da se bave, iako verujem da su sposobne da to učine.

Masovna otpuštanja na Kosovu devedesetih godina korišćena su kao metod proterivanja od strane jugoslovenskog režima kako bi se postigli njihovi politički ciljevi po pitanju Albanaca. Jesu li “radna mesta” puka politička oruđa koja vlasti sprovode nad širokim narodnim masama?

U bivšoj Jugoslaviji se to uvek radilo kako bi se ispunili neki politički ciljevi. Sećam se odluka vlasti toga vremena, kada se govorilo da svaka radnja mora svoje ime da ima ispisano na ćirilici ili će da bude kažnjena. Sve je to činjeno da bi se podrilo nacionalno dostojanstvo. U ono vreme smo organizovali skupštinu i odlučili da ne poštujemo tu odluku. Vlasti su odmah posle toga počele da kažnjavaju sve radnje i poslovnice.

Nakon rata na Kosovu, političke elite su koristile radna mesta kao sredstvo da ispune svoje političke ciljeve. Postoji visok broj ljudi zaposlenih u javnom sektoru koji su u ravni sa interesima određenih političkih grupa. Ima ljudi koji su bliski vlastima i koji imaju dva posla ili više poslova, iz samo jednog razloga: oni su bili ratni veterani ili invalidi, ili bliski strankama na vlasti. Takođe, ovi pojedinci su aktivni i u privatnom sektoru, što je javno kršenje Zakona o radu koji zabranjuje takvu praksu.

Opšti kolektivni ugovor — vi ste smatrali potpisivanje ovog ugovora 2014. godine “ugovorom sa političkom svrhom” koji bi poslužio ekonomskom razvoju i zaštiti radničkih prava. Tri godine posle potpisivanja ovog ugovora, da li ga i dalje isto posmatrate?

U vreme kada je ovaj ugovor potpisan bio sam ubeđen da je to rađeno iz političkih razloga. Sada sam još ubeđeniji u to i dokazano je da ovaj ugovor ima političku pozadinu. Prosta činjenica da ovaj ugovor nikada nije bio sproveden ukazuje na to da je njegova svrha bila da ostvari političke ciljeve. Oni su ovo imali na umu: “Evo, napravili smo kolektivni ugovor koji će štititi radnička prava”. Tako su [političari pomislili] da će ljudi glasati za njih, jer [će verovati] da postoje bolji uslovi.

Ukratko rečeno, ovaj ugovor je sačinjen u izborne svrhe. Da su zaista hteli da reše pitanje radničkih prava, to je moglo da se uradi na jednostavan način poštovanja postojećeg Zakona o radu. Mi smo, kao sindikat, spremni da potpišemo da se ovaj zakon ne menja narednih 20 godina, pod uslovom da se ono što je napisano zaista primeni, jer tako možemo da rešimo mnoge probleme. U suštini, institucije stalno imaju tendenciju skrivanja iza zakona kada se uspeh ne dostigne, tvrdeći da zakoni nisu bili odgovarajući i pokušavajući da generišu još zakona. To ne bi trebalo tako da se radi. Postojeće zakone bi trebalo sprovesti; kada bi se samo 70 odsto Zakona o radu sprovelo u delo, smatram da ne bismo morali da se bavimo sindikatima.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Od 1999. naovamo, najrazvijeniji privredni sektori na Kosovu sa najvišim brojem zaposlenih su bili građevinarstvo, ketering i trgovina (uglavnom je reč o velikim lancima supermarketa). Prema izveštajima, to su i sektori sa najvećim brojem kršenja radničkih prava. Da li se naša privreda zasniva na kršenju radničkih prava?

Apsolutno, naša privreda se zasnivala, a i dalje se zasniva na kršenju radničkih prava. Ova prava se krše namerno [jer postoji] određena podrška ljudi na vlasti. Imali smo slučajeve u kojima su vlasnici kompanija dolazili i govorili: “Sve je ovo uzaludno — protesti i sve to — jer oni koji stoje iza nas su ‘krupni’ ljudi”.

Slično se desilo sa Grand Hotelom. Sto pet zaposlenih nije imalo ugovore i mi smo otišli u inspektorat i zatražili od njih da se pozabave ovim pitanjem. Zvaničnici inspektorata su nas odbili. Mi smo im se obratili i u drugim prilikama, dok nam nije rečeno: “Gospodine, čak i kad bi [tadašnji] premijer Hašim Tači došao i rekao mi da bi te ugovore trebalo sprovesti u delo, ja tako nešto ne bih uradio”.

Tu se vidi jaka veza između poslovnog sveta i institucija. Odakle dolazi sva ta moć — kada inspektor sme da odbije naređenje premijera? To pokazuje da se sva ta kršenja prava sprovode jer imaju određenu podršku koja im dozvoljava da nastave istu praksu.

Postoje i drugi slučajevi u kojima inspektori kažnjavaju velike kompanije, a kada ta kazna dospe u glavnu kancelariju inspektorata i kada neko u toj kancelariji sazna o toj kazni, on kaže da bi tu kaznu trebalo osporiti jer tu neku kompaniju ne bi ni trebalo kazniti.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Prvi maj se na Kosovu jedva obeležava i ostavlja tek mali trag na radnička prava. S druge strane, često se naglašava da privatni sektor štrči kada je reč o kršenju radničkih prava. Vi ste na čelu Nezavisnog sindikata privatnog sektora i ističete da ovaj sindikat ima podršku mnogih radnika u ovom sektoru. Zašto onda ne postoji pravilna organizacija koja bi imala veći uticaj ili bi predstavljala znak da se sve ovo neće nastaviti?

Ove godine će se održati jedan skup za 1. maj. Postoji problem u našem radu, jer se bavimo sa više od 60.000 firmi i svaka od njih dnevno počini niz kršenja prava. Ako neka firma odloži isplate plata, druga ne plaća [penzijske] doprinose, a neka treća ima problem sa dugim radnim satima — sve ove stvari čine da naš rad postane teži za organizovanje protesta ili marša. Na ovo dodajte činjenicu da, kao predsednik ovog sindikata, ja nemam ovlašćenje da okupim veliki broj protestanata.

Imajući to u vidu, smatram da je najbolji oblik organizovanja upravo vršenje direktnog pritiska na firme. Tako se postižu rezultati, bilo u pogledu povećanja plata ili bavljenja drugim problemima. Ali da ponovimo, kažem da postoje krupni problemi i mi imamo još dosta toga da uradimo, jer se stvari neće same od sebe rešiti za buduće generacije.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.

Ova sesija pitanja i odgovora je reakcija na pitanja čitalaca tokom naše kampanje #ŽelimDaZnam na temu kršenja radničkih prava. Kampanju #ŽelimDaZnam je podržala Ambasada Holandije na Kosovu.