Danas na K2.0 objavljujemo serijal od pet tekstova posvećenih devedesetim godinama na Kosovu. Ne fokusiramo se samo na represiju i otpor koji joj je pružan, već i na to kako je tu deceniju obeležio režim nalik aparthejdu — sistemska segregacija, ekonomska isključenost i političko obespravljivanje Albanaca, koje su sprovodile jugoslovenska i srpska država.

Devedesete su formativni period za K2.0 — magazin koji je nastao iz generacije koja je bila premlada da bi aktivno učestvovala u organizovanom političkom otporu, ali dovoljno stara da se seća i svesno proživi svakodnevnu stvarnost represije i potčinjavanja koja je obeležila tu deceniju. Ova generacijska pozicija oblikovala je naš pristup devedesetima — one za nas nisu samo istorijska tačka oslonca, već i stalni predmet preispitivanja.

Kao i mnogo puta ranije, vraćamo se toj deceniji ne samo da bismo dokumentovali priče, već da bismo postavljali nova pitanja, istraživali zaboravljene ili potisnute fragmente sećanja i izvlačili znanja koja osvetljavaju sadašnjost. Iz više razloga smatramo da je beleženje tog perioda danas važnije nego ikad.

Nalazimo se na polovini treće posleratne decenije, a vreme čini da se devedesete sve češće svode isključivo na period rata 1998–1999. godine. Mnogo toga što je prethodilo — od dugotrajnog marginalizovanja Kosova u okviru Jugoslavije do konstantnog nasilja srpskog režima tokom cele decenije — polako bledi iz zvaničnih narativa, ali i iz kolektivnog pamćenja.

Takvo zaboravljanje otvara prostor za zloupotrebu istorije. U celom regionu postoje duboke podele oko detalja, uzroka i posledica ratova devedesetih. Istorijski revizionizam danas ne samo da iskrivljuje događaje, već aktivno poriče nasilje i zločine iz tog perioda.

Upravo zbog toga želeli smo da postavimo Kosovo u širi istorijski kontekst bivše Jugoslavije i dubokih strukturalnih nejednakosti koje su ga godinama gurale na marginu — ekonomski, politički i kulturno — i da pokažemo kako su te sile kulminirale represijom devedesetih.

Drugi razlog je što je veliki deo znanja koje se danas smatra “glavnim narativom” o Jugoslaviji i ratovima često ograničen, ako ne i korišćen kao sredstvo za opravdavanje određenih političkih ciljeva. Istovremeno, dublja dokumentacija i teorijska analiza često ostaju zatvorene unutar akademskih krugova.

Tu mediji mogu da naprave razliku. U K2.0, kao i kroz ovu seriju, aktivno koristimo pripovedanje da bismo popunili taj jaz. Kroz inicijative poput našeg štampanog izdanja o devedesetima iz 2016, ličnih blogova različitih generacija, novih i ponovo otkrivenih uvida u tu deceniju, kao i kroz javne diskusije u zajednici, borimo se protiv istorijskog revizionizma, suočavamo se sa brisanjem prošlosti i kritički promišljamo istoriju.

Na kraju, ovu seriju donosimo i zbog značenja koje ima danas. Danas svedočimo rastućoj ekonomskoj nesigurnosti i načinima na koje se nezadovoljstvo koristi kao oružje da bi se stigmatizovalo, marginalizovalo i isključilo — bilo kroz nacionalističku retoriku, antimigrantske politike ili šire reakcionarne pokrete.

Dok smo radili na ovim tekstovima, postajalo je sve jasnije koliko režimi često koriste slične taktike kako bi učvrstili autoritarnu vlast ili sproveli kolonijalnu dominaciju — od traženja žrtvenih jaraca, preko manipulacije ekonomskom krizom ili nacionalnim identitetom kao sredstvom podele, do prinudnih raseljavanja — pokazujući kako se moć i kontrola konsoliduju na slične načine u različitim kontekstima.

Ipak, upravo u takvim političkim i strukturalnim krizama rađaju se oblici brige, podrške i solidarnosti. Ti trenuci nas podsećaju da svakodnevna politika — način na koji se lična iskustva, sećanja i činovi otpora oblikuju — nije samo odjek prošlosti, već prostor u kojem mogu nastati nove veze i prepoznavanja.

Veze između prošlosti i sadašnjosti pomažu nam da borbe ne posmatramo kao izdvojene događaje, već kao višeslojne procese koje oblikuju različiti politički, društveni i lični faktori.

Ova serija upravo podstiče takvo razumevanje. Fokusira se na iskustvo Albanaca na Kosovu kao deo šireg raspada Jugoslavije — procesa koji je ukorenjen u samom projektu dezintegracije, a koji se manifestovao kroz političke i ekonomske promene započete još šezdesetih godina i dodatno intenzivirane osamdesetih.

Tekst “Temelji paralelne države Kosova” Besnika Pule analizira kako je postepeni kolaps ekonomskog modela federacije razotkrio, a zatim i produbio nejednakosti na Kosovu, pretvarajući ga u glavnu metu represije. Ta represija nije prošla bez otpora. Protesti iz 1981. godine — tada okarakterisani kao nacionalistički nemiri — predstavljali su prekretnicu, nagoveštavajući promenu odnosa snaga koja je kulminirala ukidanjem autonomije Kosova 1989. godine. Vraćanje na ovu istoriju pokazuje da borba Kosova nije bila izolovan slučaj, već deo dubokih pukotina koje su na kraju dovele do raspada Jugoslavije.

Autor Shkumbin Brestovci, u tekstu “Otpor pred nemogućim uslovima”, osvrće se na jednu od najpogubnijih mera tog perioda: masovno otpuštanje više od 15.000 albanskih radnika 1990. godine, nakon čega je usledio jednodnevni generalni štrajk 3. septembra — ne samo kao protest protiv nezakonitih otkaza, već i kao snažan znak prisustva albanskih radnika i potencijalne parališuće moći njihovog odsustva u brojnim privrednim sektorima.

Ova otpuštanja nisu bila samo ekonomski napad; bila su promišljena strategija za brisanje albanskog prisustva iz javnog života. Do kraja te godine, procenjuje se da je oko 45% od ukupno 164.210 zaposlenih Albanaca na Kosovu izgubilo posao, a do kraja decenije, gotovo 90% Albanaca sa Kosova bilo je otpušteno.

Ipak, kako Brestovci piše: “Ovaj režim nije mario ni za ekonomiju ni za vrednost rada.” Njegove akcije bile su vođene nacionalističkom retorikom, sprovođene zarad širenja teritorijalnih ambicija — bez obzira na ljudsku cenu, sa jasnom namerom da se sprovede etničko čišćenje.

Ekonomski uticaj cele decenije detaljno je analiziran u tekstu “Ekonomija u najmračnijem času”. Autor Edison Jakurti prikazuje kako je višedecenijska ekonomska marginalizacija Kosova, dodatno pogoršana aparthejdom nalik politikama i institucionalnim razaranjem tokom devedesetih, stvorila prepreke za razvoj koje su se osećale i u novijoj istoriji. On osvetljava načine na koje su ljudi preživljavali — pored masovne migracije, koja je dodatno učvrstila politički identitet dijaspore, oni koji su ostali okrenuli su se preduzetništvu, “pokazujući snalažljivost i prilagodljivost zajednice u teškim okolnostima”, kako sam kaže.

Paralelna država nastaje kao način preživljavanja, ali i kao prostor za izgradnju otpora.
U tekstu “Prostori nade, solidarnosti i otpora”, Linda Gusia piše o tome kako je sistemska represija devedesetih na Kosovu dovela do nastanka infrastrukture opstanka “odozdo” — kroz škole u privatnim domovima, improvizovane ambulante, podzemne kulturne prostore i druge oblike samoorganizovanja. U toj infrastrukturi, žene su igrale ključnu ulogu — od kuhinjskog stola, preko radioničkog stola, pa do pregovaračkog stola. Njihov doprinos, iako suštinski, i dalje ostaje uglavnom neprepoznat. Kroz uzajamnu pomoć i feministički aktivizam, svakodnevnim činovima brige — deljenjem hrane, podrškom komšinicama i očuvanjem zajedničkih prostora — žene su solidarnost pretvarale u praksu koja je bila istovremeno nužna i duboko politička.

Na kraju, u tekstu “Tišina i buka jedne decenije”, Eli Krasniqi nas poziva da promislimo način na koji se lična iskustva i sećanja neprestano oblikuju — ne samo u trenutku kada se dogode, već i kroz zajednicu i protok vremena. Prisetiće se fragmenata sećanja, razgovora i refleksija — od sopstvenih iskustava tinejdžerke i studentkinje, do načina na koji su sećanja oblikovana kroz porodicu i istraživački rad — i ispreplesti ih sa ključnim političkim i istorijskim dešavanjima. Tekst snažno podseća da se istorije ne pišu samo u udžbenicima, već da se žive i oblikuju kroz svakodnevna sećanja i iskustva ljudi.

To nas vraća nazad na K2.0 i njen formativni generacijski trenutak — trenutak koji se menja s vremenom, kao i naše čitateljke i čitaoci.

Na samom početku K2.0, vratili smo se devedesetima jer su nam bile neophodne kao referentna tačka — prostor iz kog možemo da crpimo, učimo i kritički preoblikujemo svoje razumevanje nezavisnosti Kosova, ne kao nešto što je dato ili poklonjeno spolja, već kao trenutka duboko ukorenjenog u decenijama unutrašnje borbe, otpora i istrajnosti.

Kako vreme prolazi, nastavljamo naše traganje. Za mlađe generacije, posebno one kojima su devedesete tek daleka prošlost, nastavak stvaranja ovakvog sadržaja dobija novu dimenziju. On osporava pretpostavku da su “te stvari poznate” samo zato što ih se neko još seća — jer istorija nije nešto što je dato, već nešto što se mora neprestano sagledavati, propitivati i aktivno živeti. Zato ćemo se devedesetima sigurno ponovo vraćati.

Naslovna strana: Kolaž dizajniran od strane K2.0.