Mladalačka leta, rečna smrt i smrtonosni nacionalizam
Reke i ljudi Podrinja oblikuju živote jedni drugih.
Piše Michiel Piersma | 23. aprila 2025.
Stari, uski most sa korodiranim čeličnim temeljima i drvenim daskama širokim tri metra povezuje istočnu Bosnu i Hercegovinu sa severom Crne Gore. Putnici na putu između Sarajeva i Podgorice doslovno gaze međunarodnu granicu dok prelaze most, dok se jedina traka često zaguši dugim kolonama teških kamiona industrijske robe, kombija s raftovima pričvršćenim na krovove i motociklista.
Njegova trošna konstrukcija deluje još nesigurnije zbog reke Tare, koja grmi dvanaestak metara ispod, usecajući se u strme krečnjačke vrhove Maglića i Pivske planine. Za razliku od putnika na granici koji strpljivo čekaju svoj red, Tara ne zastaje. Nekoliko stotina metara nizvodno, spaja se s planinskom rekom Pivom, nakon čega zajedno formiraju Drinu.
Probijajući se kroz Podrinje, regiju Bosne i Hercegovine, Drina ne prestaje da teče još 346 kilometara, sve dok se na severoistoku zemlje ne ulije u Savu, na granici sa Srbijom. Njen tok i korito povezuju raznovrsne i često osporavane ekosisteme s ljudskim zajednicama koje ih nastanjuju. Prateći Drinu – njene plaže, druženja i brane – otkrivaju se tragovi prošlosti, sadašnjosti i budućnosti Podrinja, njegovih reka, ljudi i odnosa među njima. Podrinje istovremeno vrvi od života i polako umire.
Drina se probija kroz korito od krečnjaka i peščara staro između 200 i 250 miliona godina. Njene stene i obronci dom su za više od 130 endemskih biljaka – peruniku, karanfil, različak i zvončić, koji ne rastu nigde drugde osim na liticama iznad njenog toka. Dok se ljudi u raftovima bore s divljim brzacima, potočne pastrmke i ugrožene mladice njima prolaze s lakoćom. Ovde, u slivu Drine, žive i retke vrste sisara poput slepih krtica i snežnih voluharica, koje su ključne za biodiverzitet regiona.
Iako su bića u vodi, šumama, travnjacima i blatnim obalama često nevidljiva ljudskom oku, ona oblikuju prostranstva i dubine Drininih ekosistema – čiji su temelji postavljeni mnogo pre nego što su ljudi uopšte zamislili Podrinje kao regiju.
Ali ljudske ruke su duboko izmenile ovu reku. Betonske hidroelektrane kontrolišu njen tok, a time i živote unutar nje. Njena simbolika i strateški položaj iskorišćeni su u ratnim osvajanjima, dok su njene skrivene dubine pomagale da se zataškaju zločini protiv čovečnosti. Društvene veze, nekada neodvojive od života s rekom u Podrinju, polako nestaju. Ovi procesi imaju globalne, regionalne i domaće uzroke, ali prateći reku i njene mnogobrojne lokalne živote, možemo sagledati njihove složene odnose – i zamisliti njihovu neizvesnu budućnost.
U raftu niz Drinu
Pratimo tok Drine tri kilometra nizvodno, u selu Bastasi. Jutro je već zagušljivo i sparno, jul 2022. godine, a Mila se upravo popela u gumeni rafting čamac. Studira na univerzitetu u Beogradu, ali se tokom letnjih meseci vraća u Podrinje, kao i mnogi njeni vršnjaci.
Bastasi, u opštini Foča, uglavnom se sastoje od rafting kampova duž obala Drine. Danas su polazna tačka događaja Drinska avantura, u kojem 40 gumenih čamaca zajedno pluta plavo-zelenom površinom reke. Svi će ploviti Drinom duž 18 vijugavih kilometara, stižući do Foče otprilike osam sati kasnije. Dva od tih čamaca pripadaju Mili i njenim prijateljima – grupi mladih u kasnim tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama, koji su svi odrasli u Foči. Neki od njih još uvek žive u gradu, rade ili idu u školu, dok su se drugi rasuli po Bosni i Hercegovini i Srbiji zbog studija.
Ja sam jedini na koga se ništa od toga ne odnosi. Iako sam Milin prijatelj, ovde me uglavnom znaju kao “onog Holanđanina koji piše rad iz političkih nauka o svakodnevici omladine u Foči”. Tog dana, međutim, nisam bio posmatrač – veslao sam, pevao, pio, skakao u Drinu i glavom napred prolazio kroz njene divlje, hučne brzake (gotovo) jednako kao i moji saputnici u raftu. Tek kad sam izronio iz jednog od tih brzaka, napetost je postala očigledna.
Kako bi identiteti mojih prijatelja, duboko ukorenjeni u reku, mogli koegzistirati s otpadom koji ta ista bujica vraća? Kako se generacije ljudskih veza sa rekom mogu uskladiti s opsežnim planovima za izgradnju brana na Drini i njenim pritokama? Kako bi ta neopterećena reka, prepuna radosti stanovnika jednog grada, mogla da se pomiri sa nerešenim pričama o ubijenim muslimanima koji su nestali u istoj toj reci tokom 1990-ih?
Nisam neizazvano delio razmišljanja političkog naučnika u ronilačkom odelu sa svojim saputnicima u raftu, niti mislim da bi se takve složenosti života u Podrinju mogle jednostavno uskladiti ili pomiriti. Uglavnom, pridruživanje Milinoj grupi na spustu niz Drinu naglasilo je neophodnu povezanost između ljudi i neljudske, ali takođe žive reke.
Dalji detalji o procesu istraživanja
Iako je napisano u australijskoj prestonici Kanberi, ovaj članak odražava duboku povezanost sa Fočom, Podrinjem, njegovim ljudima i prirodnim okruženjima, koja traje od 2017. godine. Veliki deo temelji se na terenskom istraživanju sprovedenom između 2021. i 2022. godine kao deo doktorskog istraživačkog projekta na Univerzitetu u Liverpulu, UK, o politici pejzaža u istočnoj Bosni. Istraživanje je finansirano doktorskom stipendijom tog univerziteta.
Mladi Fočaci koji se pojavljuju u ovom tekstu pristali su da učestvuju u istraživanju. Da bi se obezbedila anonimnost (što je obavezno za ovakve projekte), svi su izabrali pseudonime po svom izboru. Intervjui su vođeni na bosanskom/hrvatskom/srpskom jeziku. Konačna doktorska disertacija pod nazivom “Proizvodnja radosnih, nasilnih i odsutnih pejzaža: šetanje sa mladima i politikom u istočnoj Bosni” uspešno je odbranjena u junu 2024. godine.
Ljudi Podrinja žive u bliskoj vezi sa Drinom i njenim pritokama. Reka i ljudi međusobno oblikuju egzistenciju i postupke jednih drugih; životni izazovi i mogućnosti oblikuju se kroz ovu povezanost. S obzirom na mnogobrojne biodiverzitetske i sociopolitičke sisteme duž 346 kilometara Drine, ova priča se dešava u gornjem toku reke — Gornjem Podrinju, tačnije tamo gde reka ulazi u grad Foču, u entitetu Republike Srpske, Bosna i Hercegovina. Drina nastaje u ovoj opštini, na ušću reka Piva i Tara na granici sa Crnom Gorom, a u ovoj opštini je spaja 16 pritoka.
Svesno sam odabrao da Drina bude glavna junakinja ove priče. Pripovedači odavno pišu i razmišljaju o svetovima u kojima ljudi nisu u središtu pažnje. U novije vreme, pisci poput Kapke Kassabove i Faruka Šehića daju glas rekama, životinjama i biljkama Balkana, dok im se pridružuju i akademska istraživanja o rekama i ljubavi u Bosni i Hercegovini, domaćim životinjama u Hrvatskoj i neugodnim susretima sa šakalima u Beogradu.
Reka teče, kaplje, prelazi granice, povlači se, otkriva, skriva, zagreva i smrzava. Uprkos našoj večitoj nemogućnosti da shvatimo, a kamoli verbalizujemo, sve aktivnosti ovog rečnog ekosistema, ono što sledi je priča o Drini i ljudima oko nje.
Snaga reka
Tokom Drinske avanture, trebalo nam je više od osam sati da nas reka i naši čamci odnesu do Foče, rodnog grada većine učesnika, 18 kilometara nizvodno. Kako je dan odmicao, tempo nam se znatno usporavao, dok su alkohol i sunce podsticali sve razigranije nestašluke.
U početku, Drina je vijugava i brza, ubrzana nizom brzaka i uskih prolaza. Kako se približava mestu Brod, njeno korito se ispravlja i širi, dok pravi još jedan širok zavoj pre nego što krene ka Foči. Strma rečna obala obrasla drvećem postepeno ustupa mesto zaštitnim ogradama magistralnog puta M20 koji vodi ka Sarajevu. Naizgled nepokolebljiva, reka prihvata urbane intervencije na svojim obalama: nedavno izgrađenu benzinsku pumpu, žuti most koji omogućava suvi prelazak pešacima i vozilima, kao i gradski bazen koji se ponosno ističe svojom hlorisanom vodom.
Odmah nakon vodenog parka, Drina prima svoju desnu pritoku, Ćehotinu. Ćehotina dolazi u centar Foče iz retko naseljenih šumskih predela na istoku pre nego što se ulije u Drinu. Na ovom ušću, Foča postaje “grad na dve reke”, kako ga često nazivaju Fočaci – naglašavajući njegovu posebnost u odnosu na susedna mesta u Podrinju.
Mila i njeni prijatelji porede Foču s Višegradom, poznatim po mostu pod zaštitom UNESCO-a i turistima iz celog sveta. Miloš kaže da je Višegrad “mrtav”, dok kombinovana lepota Drine i Ćehotine “obavezuje da brinemo o njima”. “Bez Drine i Ćehotine, Foča ne bi bila Foča”, dodaje Dorijan.
Drina i Ćehotina su potpuno različite – po kvalitetu vode, dubini, temperaturi, struji, mirisu, čak i “ličnosti”. Te razlike najjasnije se osećaju na samom ušću. Srđan kaže da kupači često plivaju baš na mestu gde se reke spajaju, jer tu mogu da osete kako im “jedna polovina tela mrzne, a druga je topla”. Čak i tokom najvrelijih letnjih dana, temperatura Drine ne prelazi 13 stepeni Celzijusa, što, kako mi Dorijan objašnjava, dolazi od njene veze s Pivskim jezerom, planinskim rezervoarom dubokim i do 190 metara.
Ćehotina je pitoma i mirna, reka na kojoj učiš da plivaš i na čijoj plaži ležiš do zalaska sunca. Drina je, nasuprot tome, čista, ali nepredvidiva – biće koje se teško ukroćuje. Srđan je u Drini video vidre, što mu je dokaz njene čistoće.
Ćehotina ima razvijeniju infrastrukturu za kupanje, sa uređenim gradskim plažama koje ćemo posetiti kasnije. Ali, u letnjim danima žege, Drina privlači one koji traže osveženje – mada ne nužno i one slabijeg srca. Laura mi priča kako su ona i njeni prijatelji pravili takmičenja u hrabrosti: ko će prvi skočiti u duboku vodu, otplivati do sredine i ostati tamo najduže.
Mila, s kojom sam u čamcu, pokazuje na stenu koja služi kao skakaonica: “U osnovnoj školi smo celo leto provodili tamo, svaki dan. Bili smo napolju od jutra do mraka, 45 stepeni, ne znam ni kako smo izdržavali, ali smo išli. Volim kad je voda hladna. Ako je hladna, sigurno je i čista.”
Često sam primećivao oprezno poštovanje prema vodama Drine – reka je opasna i nepredvidiva. Njena snaga i tok naglo rastu početkom proleća, a najdivljija je u maju. Tokom zime povećava se rizik od poplava, a sećanja na trenutke kada je Drina izlila iz svog korita i dalje su sveža u mislima mnogih mojih sagovornika. Stefan se priseća nedavnog incidenta kada je Tara, reka iz koje izvire Drina, gotovo progutala jednog raftera. Taj trenutak mu je pokazao narav reke i potrebu da prema prirodi uvek gajimo dozu straha i opreza. “Reke imaju svoje žrtve”, kaže on.
U pesmi “Dvije su se rijeke zavadile” – poznatoj bosanskoj sevdalinci – rođena Fočanka Zehra Deović peva o Drini i Ćehotini u međusobnom sukobu. Priča govori o dve sestre – mutna Ćehotina moli studenu Drinu da je sačeka dok se vidi s voljenim. Njihov nemirni temperament u pesmi odražava stvarni događaj s početka 18. veka, kada su se ove dve reke izlivale iz korita i poplavile više od 200 kuća u Foči. Tokom vekova, reke su nadirale, pretile i oblikovale živote i svest ljudi.
Poznata izreka kaže da “krivu Drinu ne možeš ispraviti”, aludirajući na neukrotivu snagu prirode nad čovekom. Ipak, mnogi su pokušali da obuzdaju njen tok i tok njenih pritoka, pre svega u cilju iskorišćavanja hidroenergije.
Jedan takav pokušaj pogodio je reku Bjelavu, Drininu pritoku devet kilometara uzvodno od centra Foče, gde protiče kroz guste šume graba, bukve i hrasta.
Godine 2018. godine, Gordan Pavlović, glavni investitor u Foči, potpisao je koncesioni ugovor s Ministarstvom energetike i rudarstva Republike Srpske o izgradnji niza malih hidroelektrana na Bjelavi. Za razliku od klasičnih hidroelektrana s ogromnim akumulacijama, male hidroelektrane koriste protočnu vodu, što zahteva značajne promene u rečnom koritu i obalama. Iako se predstavljaju kao ključne za prelazak na čistu i zelenu energiju, istraživanja pokazuju da su ove male elektrane neefikasne u proizvodnji hidroenergije, dok istovremeno nesrazmerno uništavaju krhke ekosisteme manjih vodotokova.
Početkom 2020. godine, Pavlović je započeo takozvane pripremne radove na Bjelavi. Iako su ekološki propisi u Republici Srpskoj retki i slabo primenjeni, postalo je jasno da Pavlović nije imao pravo da gradi branu. Koncesioni ugovor nije uključivao građevinske dozvole. Ipak, on je bez odobrenja započeo radove, iskoristivši do maksimuma paralizu vlasti i protestnih inicijativa usled lokalnih mera zatvaranja zbog pandemije COVID-19.
Pravna/ustavna struktura BiH
Potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine, Bosna i Hercegovina je ustavno podeljena na dva subnacionalna vladina tela: Federaciju Bosne i Hercegovine i Republiku Srpsku, uz Brčko Distrikt. Grad Foča se nalazi u Republici Srpskoj, kao i većina Podrinja: od svojih 346 kilometara, reka Drina protiče kroz Federaciju samo 25 kilometara. Nasilni cilj srpskog i bosanskosrpskog rukovodstva da se uspostavi Velika Srbija nije doveo do sticanja suverene državnosti, ali postratna struktura ipak priznaje teritorijalni prostor koji je tokom rata nasilno preuzet.
Politički analitičari su proučavali kako Republika Srpska pokušava da deluje kao suvereni državni akter, para-država koja tvrdi da predstavlja Srbe u Bosni. Ovo liminalno stanje postojanja — nesposobno da obezbedi međunarodno priznanje, ali sa velikim subdržavnim nadležnostima — pokazalo se posebno kontroverznim u vezi sa zahtevima za Drinu. Naime, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srpske u principu ima nadležnost nad vodenim tokovima Republike Srpske. Ipak, 2020. godine, sporazum Republike Srpske sa Srbijom o hidroekonomskoj eksploataciji Drine proglašen je neustavnim od strane najvišeg suda Bosne i Hercegovine, jer subnacionalne jedinice nemaju pravo da utiču na suverene granice Bosne i Hercegovine — Drinu kao prirodnu granicu između BiH i Srbije u ovom slučaju.
Studije o uticaju na životnu sredinu, hidrološke inspekcije i netransparentne javne konsultacije započele su tek nakon građanskih protesta i pravnih sporova. Bjelava je jedna od mnogih reka u Bosni i Hercegovini čiji je tok narušen. Tokom leta 2024. godine, opasni projekti izgradnje brana na Uni i Neretvi su zaustavljeni, čime su neumorni napori lokalnih ekoloških aktivista konačno dali rezultate.
Radovi na Bjelavi su takođe obustavljeni, ali neizvesnost ostaje jer su studije o uticaju na životnu sredinu još u toku. Šteta po prirodu, međutim, već je učinjena.
Debele birokratske magle oko učešća građana i sudskih procesa razilaze se tek kada se kroči na obale Bjelave. Pripremni radovi ozbiljno su narušili reku: širok makadamski put seče preostalu šumu, obale su duboko iskopane, masivne cevi vise u vazduhu, a nekadašnji meandar reke ispravljen je tonama zemlje. Ovo su Pavlovićevi destruktivni pokušaji da ukroti reku.
U oktobru 2024. godine, Pavlović je dobio koncesije za izgradnju tri male hidroelektrane na Ćehotini, pridruživši ih spisku od 411 hidroelektrana koje su u izgradnji ili planirane širom Bosne i Hercegovine od 2022. godine.
Za neke su reke tečno zlato, a njihovi tokovi prolaze kroz mreže političkih veza, povezujući lokalne i nacionalne centre moći. Ali kada oslušnemo njihov žubor i udahnemo svež miris šume, podsećamo se da je Bjelava, na svom putu ka moćnoj Drini, mnogo više od ekonomske računice – ona je prostor gde se priroda i društvo neprestano prepliću.
Drina kao granica nasilja
Tokom 20. veka, Drina je bila instrumentalizovana kao prirodni simbol nacije, podržavajući nasilne teritorijalne pretenzije. Tridesetih godina, vođe fašističke ustaške ideologije teorisale su o proširenju hrvatske domovine na Podrinje, videći Drinu kao istočni katolički bedem protiv pravoslavlja – mit koji je opstao i dugo nakon završetka Drugog svetskog rata.
Još ranije, reka je postala simbol srpske žrtve nakon uspešne vojne kampanje u Podrinju protiv austrougarskih snaga u Prvom svetskom ratu. U pesmi “Marš na Drinu”, reka se poziva da peva i pamti pale vojnike koji su hladnu reku pretvorili u krvavi potok i “proterali tuđina sa reke naše drage”.
Ovaj dvostruki simbol Drine – kao granice i kao životne linije – gajio se u mitologijama gde se prepliću kulturna mašta i smrtonosni politički projekti. Od osamdesetih godina, Drina je zauzela centralno mesto u nacionalističkom projektu Velike Srbije, postajući osnova masovnog nasilja koje je u narednoj deceniji pogodilo bošnjačko stanovništvo u slivu reke.
Za srpske i bosanskosrpske političke lidere, Drina nije trebalo da ostane granica između Srbije i Bosne i Hercegovine. Kada je 1992. proglašena Republika Srpska pod srpskom kontrolom, predsednik Srbije Slobodan Milošević rekao je da je Drina kičma nacije, osnovni stub srpskog nacionalnog tela. Politička elita Republike Srpske imala je drugačiju metaforu – za njih, Drina je bila dušnik koji povezuje dva plućna krila. Bilo da se zamišljala kao kičma ili dušnik, Drina je predstavljala prirodni tok i vezu srpskih života s obe strane obale.
Vrlo brzo, partnerstvo između nacionalističkih mitova o prirodi i teritorijalnog nasilja postalo je realnost. U maju 1992, političko rukovodstvo bosanskih Srba prevelo je mit o “srpskoj Drini” u konkretne vojne ciljeve. Jedan od glavnih zadataka bio je uspostavljanje koridora uz Drinu kako bi se spojile navodno srpske zemlje i narod koje je reka razdvajala. Vojno rukovodstvo bosanskih Srba jasno je razumelo šta ta “ujedinjenost” znači – nasilno istrebljenje bošnjačkog stanovništva Podrinja. Reke Una i Neretva trebale su da budu spoljne granice nove srpske teritorije.
Mesec dana ranije, ovaj politički mit o srpskoj Drini već je bio brutalno sproveden duž njenih 350 kilometara. Oružane snage bosanskih Srba započele su opsade Bijeljine 1. aprila 1992, Foče i Zvornika 8. aprila, Višegrada 13. aprila, Srebrenice 18. aprila i Goražda 2. maja. Svi ovi gradovi, osim što su deo Podrinja, imali su većinsko bošnjačko stanovništvo.
Istoričarka Edina Bećirević pokazala je kako su ovi napadi bili rezultat višemesečnih logističkih priprema i koordinacije između političkog rukovodstva u Bosni i Srbiji – lokalnih političara Srpske demokratske stranke (SDS) – i vojnih komandanata Jugoslovenske narodne armije (JNA), pod direktnom kontrolom Beograda. Ova dokumentovana koordinacija masovnog nasilja predstavlja ključni argument protiv današnjeg narativa u Republici Srpskoj i Srbiji, koji rat u Bosni tumači kao haotičan sukob osvete sa svih strana.
Nakon što su lideri bosanskih Srba preuzeli kontrolu nad Fočom u aprilu 1992, usledila je represija. Prvo, Bošnjacima je zabranjeno da odlaze na posao. Ubrzo je usledilo uništavanje njihove imovine, hapšenja i otmice civila. Oni koji su imali priliku, pobegli su iz grada – ali nisu svi uspeli.
Na teritoriji opštine bili su postavljeni centri za pritvor, u kojima su ljudi bili izloženi nehumanim uslovima, torturi i seksualnom nasilju. Centar za istraživanje i dokumentaciju — sada neaktivna nevladina organizacija posvećena dokumentovanju ratnih zločina tokom rata u Bosni — zaključio je da je ukupno 2.707 ljudi ubijeno u Foči tokom rata, od toga 1.515 bošnjačkih civila. Mnogi od njih nestali su u hladnim, brujećim dubinama Drine. Preživeli još uvek tragaju za više od 500 nestalih muškaraca iz Foče.
Razmere seksualnog nasilja u Foči mogu se samo proceniti. Ne postoje precizne statistike o broju žrtava samo u Foči, ali je poznato da su centri za pritvor radili tokom cele 1992. godine, sve do februara 1993. godine. Više od 10 muškaraca osuđeno je za ratno silovanje od strane Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i bosanskih sudova, a osuđeni su na kazne zatvora od osam do 34 godine.
Osude su zasnovane na brojnim svedočenjima bošnjačkih devojaka i žena iz Foče. One koje su bile zatočene u stambenim objektima širom grada jasno su se sećale da su, kad god bi se “Marš na Drinu” čuo preko zvučnika iz džamija, scene seksualnog nasilja bi ponovo počinjale.
Sila Drine ispoljena u smrti i električnoj energiji
Drina je upila bošnjačke žrtve ratnih zločina širom Podrinja tokom Drugog svetskog rata, a učinila je to ponovo 1990-ih. Počinioci su znali da će pomerajući tela nizvodno Drina sakriti leševe, a znali su i da su svi gradovi Podrinja povezani njom. Jedan vojni komandant u Višegradu rekao je 14-godišnjem dečaku: “Tu ćemo te zaklati i u Drinu baciti, Župljacima poslati. Neka vide Župljaci šta znaju Višegrađani,” misleći na Župu, grad nizvodno, koji će uskoro biti etnički očišćen. Fizičke dubine Drine onemogućavaju tačno utvrđivanje broja ubijenih u reci, ali izveštaji pokazuju da je ovo bila česta praksa, naročito u Višegradu i Foči.
Drina retko izbacuje svoje mrtve, i to samo tamo gde su je ljudi pokušavali ukrotiti. Nedaleko od Višegrada, Perućac je veštačko jezero na Drini stvoreno izgradnjom velikog hidroelektričnog baraža. Godine 2010. jezero je ispražnjeno radi popravke turbina baraža, što je otkrilo stotine ljudskih ostataka, od kojih je 163 identifikovano putem DNK analize. Ostatci su pripadali bošnjačkim civilima iz celog Podrinja, uključujući Višegrad i Foču. Ekshumacija u jezeru bila je žurna i nedovršena, pod pritiskom hidroelektričnog preduzeća koje je želelo da ponovo napuni jezero.
Samo nekoliko kilometara nizvodno odatle gde su Mila, njeni prijatelji i ja počeli da veslamo za Drinsku Avanturu, hidroelektrana Buk Bijela u planu je od ranih 1970-ih. Decenije planova, ekoloških briga i neuspelih kredita su usledile, sve do 2021. godine kada su kamen-temeljac postavili premijer Republike Srpske Radovan Višković i Ana Brnabić, tadašnja premijerka Srbije, koja je bila veliki investitor. Izgradnja je potom obustavljena zbog nedostatka finansija i neadekvatnih studija uticaja na životnu sredinu. U čekaonici neizvesnosti, sličnoj onoj koju je Pavlović izgradio na Bjelavi, bošnjački Fočaci se plaše da betoniranje Drine ovde eliminira mogućnost da ikada pronađu svoje nestale voljene.
Tokom rata, Buk Bijela je korišćena kao mesto za egzekucije, a 2006. godine pronađeni su ostaci 43 muškarca iz Foče. Betoniranje korita reke bi zapečatilo sudbinu svih tela skrivenih na Buk Bijeli, ali vlasti Republike Srpske, inicijatori hidroprojekta, izgleda da ne razmatraju nikakvu potragu.
Drina i dalje proždire politički marginalizovane, a zeleni hidrokapitalisti nastavljaju da pokušavaju da ukrote Drinu. Slučaj Buk Bijela ilustruje probleme Foče sa kapitalističkim degradiranjem životne sredine i potisnutim nasleđem nasilja. Foča, i Podrinje u celini, je rečno društvo gde se smrt u reci i smrtonosni nacionalizam sreću. Svetovi u kojima je voda život, u kojima reka određuje tok prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, pokreću dijalektičke sile.
Napuštanje kao politički izbor
Krivudav, strm put od fočanskog žutog mosta preko Drine vodi do dvospratne zgrade iz doba Austro-Ugarske, ispred koje se prostire malo polje. S ivice ograđenog prostora otvara se širok pogled na centar grada, Drinu i okolna brda. Kad šetamo gradom, moji prijatelji me često vode ovde – ne samo da uživamo u pogledu, već i da mi pokažu neiskorišćeni potencijal ovog mesta za fočansku omladinu.
Usred leta, korov i divlje cveće bujaju, prekrivajući celo polje, osim jednog praznog popločanog dela. Na ogradi visi usamljena kanta za smeće, dok iz zemlje izviruju betonski nogari davno uklonjene klupe – tihi tragovi nekadašnjeg prostora za okupljanje i druženje.
Tokom rata, zgrada pored polja – lokalno poznata kao Partizan – služila je kao mesto zatočenja bošnjačkih žena i devojaka iz Foče, gde su bile podvrgnute mučenju, silovanju i drugim oblicima seksualnog nasilja. Ti zločini dogodili su se u samom srcu gradske zajednice. Saslušanja pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju pokazala su da su u njima učestvovali pripadnici Vojske Republike Srpske, lokalni politički vrh i fočanska policija.
Danas je u zgradi Partizana smešteno nekoliko sportskih i umetničkih društava, uključujući klubove stonog tenisa i samoodbrane. Nasilje koje se ovde odigralo gotovo je zaboravljeno. Prilikom jedne od mojih poseta, na stepenicama zgrade ležala je samo jedna bela ruža – usamljeni podsetnik na godišnju komemoraciju ratnih zločina, održanu nekoliko nedelja ranije. Nakon ceremonije kod Partizana, članovi Udruženja ratnih žrtava Foča 1992–95. odlaze na most preko Drine i u reku bacaju stotine belih ruža, u znak sećanja na bošnjačke muškarce koji se još vode kao nestali. Ni fočanski gradonačelnik, ni bilo koji drugi lokalni ili nacionalni politički predstavnik nisu izrazili želju da prisustvuju ovom događaju, ostavljajući komemoraciju na marginama političkog života Foče.
Lokalne vlasti svesno održavaju političku i društvenu prazninu polja iznad Drine. Pokušaji da se ovo mesto vrati zajednici nailazili su na otpor. Još 2004. godine, Udruženje Žene žrtve rata zatražilo je podizanje spomenika žrtvama Partizana, ali je tadašnji gradonačelnik Zdravko Krsmanović taj zahtev odbio, pravdajući odluku time da su “patnje pretrpeli svi narodi.” Iste godine, u centru grada postavljen je spomenik “braniocima” Foče srpske nacionalnosti.
Nedavno je grupa fočanske omladine aplicirala za participativni budžet — finansiran od Međunarodne organizacije za migracije i britanske ambasade — s ciljem da oživi Partizanovo polje. Njihov predlog je uključivao postavljanje parkovskog mobilijara i rasvete, sadnju drveća i biljaka, kao i popravku i farbanje ulazne kapije. Pored toga, s obzirom na iskustvo grupe u slikanju grafita, obnovljeni park bi bio ukrašen muralima posvećenim, kako su naveli u prijavi, “miru i prijateljstvu.” Budžet je bio deo javnog konkursa, ali predlog nije dobio najviše glasova. Umesto toga, izabran je projekat o prevenciji dijabetesa.
Žrtve destruktivne kampanje Republike Srpske među fočanskim Bošnjacima i Bošnjakinjama nikada se ne pominju po imenu u lokalnim omladinskim inicijativama, niti se nasilje koje se dogodilo na mestu Partizana ikada eksplicitno pominje. “Mir i prijateljstvo” postali su moto neodređene budućnosti koju su mladi u Bosni naučili da koriste, kao rezultat posleratnog sna međunarodne zajednice o međuetničkom pomirenju. To što Stefan, kada govori o rekama i njihovim žrtvama, misli samo na prijatelje i avanturističke turiste, očekivana je posledica sistemskog poricanja ratnih zločina u Republici Srpskoj kroz obrazovanje, medije i javni život.
Polomljene klupe, bujno divlje cveće i odbijanje komemoracije nestalih bošnjačkih Fočaka nisu samo znakovi zapuštenosti – to su aktivni oblici napuštanja; zanemarivanje kao političko rešenje za izbegavanje suočavanja s nasleđem masovnog nasilja i neizvesnim budućnostima lokalne omladine.
Radost mladih i budućnost reka
U Foči, letnji dan mladih odvija se na plaži pored reke. Drina i Ćehotina okružene su brojnim malim plažama, kupalištima: šljunkovitim ili peščanim, u srcu naselja ili skrivenim od puta, u samom centru grada ili na kratkoj vožnji izvan njega. Svaka plaža nosi svoju priču. Mala plaža pored gradskog stadiona je mesto gde su čitave generacije učile da plivaju.
Mila je ranije spomenula veliku stenu, omiljeno mesto za skakanje u reku. Plaža pored nje bila je jedna od najdražih mnogima, objašnjava Srđan, a tokom vrelih dana prekrivali su je peškirima. Ključ njene popularnosti leži u lokaciji: kao najistočnija plaža u gradu, hvata sunčeve zrake i do 90 minuta duže od gradskog bazena uz Drinu. Stojan i njegovi prijatelji, s druge strane, išli bi na plažu izvan grada, uskočili u stare traktorske gume koje su služile kao ogromni plivački prstenovi i plutali rekom nazad do grada – putovanje koje je, u idealnom slučaju, trajalo ceo dan.
Otvaranje gradskih bazena 2013. godine značajno je promenilo plivačku kulturu u Foči. Bazen omogućava maloj deci da nauče da plivaju bez straha od nepredvidivih rečnih struja. Leti su omiljeni među porodicama i školskom decom i često su posećeniji od rečnih plaža. Ipak, ne mogu se porediti, naglašavaju moji prijatelji. Voda u bazenu može biti topla i prljava, a teško je pronaći zaklon od sunca. Plivanje u reci nudi neuporediv osećaj: hladna i divlja Drina, mirna i primamljiva Ćehotina. “Svaki grad ima bazen. Ali ne može svaki grad da se pohvali ovakvom rekom i tolikim plažama. To je potpuno drugačije. I samo plivanje – drugačije je,” kaže Srđan.
Razlike u doživljaju radosti plivanja koje su se pojavile s dolaskom bazena najbolje se osećaju na ušću hladne, temperamentne Drine i pitome, vijugave Ćehotine, odmah iza bazena. Ušće je centralno i omiljeno mesto u gradu; to je Simeonovo mesto gde može da sedne, okrene lice ka suncu i sluša reku.
Danas, to mesto deluje pomalo zapušteno. Asfaltirana pešačka staza pored bazena prelazi u obraslu, jedva vidljivu stazu koja vodi ka ušću. Plaža se nalazi na slepom putu, a taj osećaj dodatno pojačava njeno zapušteno stanje. Po tlu su razbacani buseni trave, ostaci ambalaže od hrane i polomljene pivske boce. Povremeno se koristi kao mesto za pristajanje splavova, ali je prilaz strm i blatnjav.
Moji prijatelji imaju duboko ukorenjene brige o stanju reka i njihovih plaža. Te zabrinutosti odražavaju isti blizak odnos prema vodi kao i neopterećene letnje radosti kupanja. Pored pretećih planova za izgradnju hidroelektrana na Ćehotini i Drini, reke ugrožavaju i druge sile.
Miloš se seća nekadašnje omiljene plaže na Drini, peščane i u prirodnom hladu, koja je morala da ustupi mesto novoj benzinskoj pumpi. To, po njemu, najbolje oslikava sumorno stanje ovog rečnog grada, u kojem investitor može da “uništi detinjstvo celog jednog naselja koje ionako izumire. On će zaraditi pare, a deca više ne mogu da se okupljaju tu, razumeš. Na štetu ekologije. Na štetu nečijeg detinjstva.”
Godine 2019, Ćehotina je iznenada pobelela, a velika količina mrtve ribe isplivala je na površinu. Uzrok ekološke katastrofe bilo je nekontrolisano ispuštanje industrijskih otpadnih voda iz termoelektrane preko granice, u Crnoj Gori. Zagađenje je narušilo miris vode i smanjilo njen privlačan karakter kao reke za uživanje. Iako su nedavni porasti temperature rečne vode ponovo privukli veliki broj ljudi na plaže, to verovatno nagoveštava intenziviranje suša i toplotnih talasa u Podrinju pod uticajem klimatskih promena.
Uprkos ekološkim i kapitalističkim katastrofama koje pogađaju reke, Drina i njena pritoka Ćehotina i dalje su žive; vijugaju kroz fočanske šume, može se plivati u njima, one čine Foču jedinstvenim “gradom na dve reke.” Ali fočanska omladina ima oštro oko za promene i gubitke u svom svakodnevnom pejzažu. Voda reke postaje manje bistra, mrtva riba izranja na površinu, reka gubi svoj svež miris, gradi se akva-park, prazne limenke piva prekrivaju rečnu plažu, lokalni biznismen podiže benzinsku pumpu, jedno detinjstvo se briše, a čitavo naselje nestaje.
Dok su moji prijatelji govorili o takvim gubicima i strahu od novih, nisam uvek mogao da razaznam da li govore o ljudskom ili prirodnom životu. Ali kada su pokušali da definišu Foču, ona je postala grad omeđen Drinom i Ćehotinom kao svojim spoljnim rubovima, planinom Maglić kao krovom i ukupno 17 reka kao merom svoje veličine. Fočaci su “prirodnjaci”, ljudi prirode, ili kako Dorijan kaže: “Jednostavno ne možeš da voliš asfalt kad živiš okružen ovakvim zelenilom i ovako prelepim, zdravim vazduhom.” Postalo je jasno da su borbe za vodu i zemlju zapravo borbe za život – za tekuće reke, za ribu, za mogućnost da slušaš reku, da nađeš letnji posao u rafting kampu, za radosno detinjstvo i za buduće generacije jednog naselja.
Pokušaj uništenja Drinine pritoke Bjelave jedna je od takvih borbi, gde se hidro-kapitalistički snovi o kontroli reka sudaraju sa mnoštvom ljudskih i neljudskih oblika života u reci. Meštanin područja oko Bjelave, Miloš Vujičić, izgovorio je na javnoj raspravi u martu 2024. reči: “Niko ne sme da uzme reku, garantujem to svojim životom. Voda će morati da teče, pa makar krv tekla s njom.” To nije daleko od jugoslovenskog pojma zavičaja – dubokog osećaja pripadnosti u kojem se čovek i zemlja ne mogu razdvojiti. Podrinjski zavičaj bio je meta 1990-ih, kada je došlo do nasilnog kidanja veza između bošnjačkih života i reke.
Progon rečnih veza
Kasnog letnjeg popodneva 2021. godine, Dorijan i ja posmatramo Partizanovo igralište, mesto koje smo ranije posećivali i koje u sebi sažima i aktivno napuštanje nasilnih sećanja i društvenih prilika u Foči. Drina nije daleko, čujemo je kako žubori kroz svoje krečnjačko korito, svega nekoliko desetina metara ispod nas. Pogledi su nam prikovani za polomljene klupe, dok nam noge nestaju u bujnom korovu. Dorijan sa žalošću priča o tome kako je opštinsko veće odbilo predlog za obnovu igrališta koji su on i njegovi prijatelji podneli.
Oštećene klupe ovog igrališta ukazuju na sukob zajedničkog života ljudi i prirode (uključujući reke) u Foči i Podrinju. Postoji veza između uništenja bošnjačkih života u zgradi Partizana, čije bismo zidove mogli dotaći ako bismo ispružili ruke, i izbrisanih bošnjačkih muškaraca u Drini, direktno ispod nas i duž njenog 346 kilometara dugog toka. Ovo uništenje neraskidivo je povezano sa beživotnim ribama koje plutaju na površini Ćehotine i sa nepovratnom štetom nanetom koritu Bjelave.
Trošne klupe povezane su sa žuborećom Drinom. Postavlja se pitanje – koliko dugo Fočak, čovek prirode, može nastaviti da živi u toj prirodi, ako je njeno zdravlje ugroženo sa svih strana? Tok Drine spaja rečnu radost jednog grada sa nerešenim pričama ubijenih muslimanskih muškaraca – spoj užitka i nasilja, ne tako različit od Mediterana, koji je istovremeno i sunčalište i vodeni grob za migrante tamnije puti.
Kako bi obuhvatili različite dimenzije praznine Balkana, politički antropolozi Larisa Kurtović i Ivan Rajković primećuju da ovo uništenje ne dovodi samo do iseljavanja ljudi, već i do progona same društvenosti – osećaja da život postaje neodrživ, da društvene veze prestaju da povezuju. Ovaj progon je tih, nenametljiv proces, vođen prošlim i sadašnjim silama (hidro)kapitalističke eksploatacije i etnonacionalnog gušenja. Kako Kapka Kassabova piše o opustošenoj dolini reke Meste u Bugarskoj, takve sile izazivaju “razarajući gubitak ekološke i kulturne baštine.” One posebno bujaju u ruralnim, perifernim krajevima, daleko od pogleda političkih centara – u Kassabovinoj dolini Meste, kao i u podrinjskom Višegradu, Goraždu i Foči.
Ovaj progon nije homogen proces koji jednako pogađa sve ljude u isto vreme. Godine 1992, snage bosanskih Srba učinile su veliki deo Podrinja nenastanjivim za Bošnjake, terajući ih od Drine ili ostavljajući ih bez života u toj istoj vodi. Progonilački nacionalizam je naglo i nasilno ugasio životnu povezanost zajednice sa Drinom.
Tri decenije kasnije, ljudi koji još uvek žive sa Drinom zbog svog bosanskosrpskog porekla suočavaju se sa moćnim partnerstvom iste te vlasti i destruktivnih hidrokapitalista. Sličan, ali i veoma različit progon rečne društvenosti: iako ekosistemi pretrpe mnoge gubitke, ljudski životi nisu ciljani, a nasilje slabi rečne odnose postepeno tokom vremena.
Na Partizanovom igralištu, dok Dorijan traži ostatke društvenosti koja je preostala nakon odbijenog predloga, kaže: “Nešto ima potencijala. Ne samo Partizan, cela Foča. Može biti toliko lepa i prijatna.” Ono na šta aludira jeste da potencijal Foče zavisi jednako od pejzaža i od ljudi koji u njemu žive.
Drina obuhvata život i smrt; neopterećena sećanja na letnje rafting avanture cvetaju, noseći potisnute terete izgubljenih bošnjačkih života. Reka je mesto stvaranja i uništenja; jedinstvene veze koje su ukorenjene u ljubavi i pažnji oblikuju se između njene vode i ljudi, dok su druge nasilno napadnute od strane pojedinaca, njihovih ideologija, buldožera i oružja. Moćni vodeni tokovi generišu energiju, ali na račun nepovratnih gubitaka riba, biljaka, skladištenja ugljen-dioksida i same vode. Kakva može biti budućnost rečne Foče i Podrinja, kada se sudare ovakve suprotstavljene sile?
Veliko hvala Katarini Kušić, Gemmi Bird i Rodericku Witjasu na njihovim dragocenim mislima i sugestijama.
Naslovna slika: Michiel Piersma.
Ilustracija: Dina Hajrullahu / K2.0.