Kad god žene i devojke postignu uspeh u svojoj oblasti rada, društvene mreže su preplavljene objavama i tvitovima osoba koje iskazuju da su srećne i ponosne. Takvih objava ima dosta i među ljudima na značajnim političkim pozicijama, na centralnom i lokalnom nivou vlasti, a koji pokušavaju da prezmu zasluge. Parola “Bac [albanska reč koja se koristi kada se sa poštovanjem obraćate starijem muškarcu, a u ovom slučaju se to odnosi na kosovskog narodnog heroja Adema Jašarija], çikat na e zbardhën ftyrën (Bac, ponosni smo na naše devojke)” često se može pročitati u doba kada euforija dostigne vrhunac, iako posle nekoliko dana strasti polako blede i naposletku se sasvim zaborave. Isto ovo važi za sva druga dešavanja na Kosovu.

U zbrci raznolikih osećanja zaboravljamo da zastanemo i zapitamo se, a pritom mislim na sve nas: Da li su naše devojke ponosne na nas?

Stadion Carioca Arena 2 bio je poprište najvećeg sportskog uspeha na posleratnom Kosovu — džudoka Majljinda Keljmendi (Majlinda Kelmendi) osvojila je zlatnu olimpijsku nagradu. Suze su se slivale niz lice ljudima u brazilskom mestu Bara da Tižuka i na Kosovu. Kada se zavijorila zastava Republike Kosovo, sa himnom u pozadini, činilo se da je mentalno stanje sunarodnika, umornih od beskrajnih problema i političkih drama koje se svakodnevno množe, makar blago poboljšano.

Umesto u plaštu, nova superheroina u džudogiju (kimono) ušla je u čarobni svet dece širom Kosova — samo što je sada magija opipljivija nego ikada ranije. Od toga dana naovamo, ta zastava je mnogo puta podizana na raznim mestima širom sveta.

Sada, pet godina nakon tog izvanrednog uspeha, u čast ove sportistkinje podignuta je statua u Peći, jedna od nekolicine koja je na Kosovu posvećena devojkama i ženama. Pored toga, ova statua je jedna od retkih u zemlji koja je posvećena onima koji su dali svoj doprinos u sferi sporta.

Majljindi, Nori, Distriji i Donjeti — kao i mnogim drugim aktivnim sportistkinjama i onima koje su tek ušle u ovaj svet — zajedničko je to što nemaju podršku, ni moralnu, ni finansijsku. Podrška je u toj meri oskudna da je često nedovoljna.

Materijalne prepreke se odnose na državne sportske sale koje ne bi mogle da budu u gorem stanju nego što sada jesu: bez grejanja, sa zastarelom unutrašnjom infrastrukturom i oštećenim krovovima, mnoge hale su pretvorene u “bazene” usled prokišnjavanja tokom olujnih kiša. Što se tiče devojaka koje se bave sportom, tu preprekama nije kraj.

Sport je muški posao

Sanjala sam da ću jednog dana postati fudbalerka. Zamišljala sam zeleni teren koji se pružao svuda oko mene, tribine i navijače koji skandiraju moje ime. Smislila sam i kako ću da slavim golove; u suštini, nešto kao Leite Kaka, samo njegova loša imitacija.

Iako je moja fudbalska karijera ostala samo puki san, ja sam nastavila da igram fudbal: ujutru u školi i popodne na livadi u komšiluku. Najčešće sam bila jedina igračica na terenu kojim su dominirali dečaci.

Kao osoba koja je igrala fudbal, nosila sportsku odeću i volela da komentariše utakmice, počeli su o meni da pričaju da sam “kao dečak”. Moje rođake, koje su se u slobodno vreme ponašale kao da su sudije Vrhovnog suda, nisu me mnogo volele. Bojale su se da me, ako nastavim tim putem, niko neće uzeti za ženu. Koja bedinja! 

Pošto je fudbalska karijera ostala nedostižan san, jer u gradu nije postojao ženski klub, ja sam se pridružila rukometnom timu. Nisam htela da odustanem od sporta. Pritisak meni bliskog kruga ljudi je nastavljen kada sam postala deo ekipe nove generacije i onda kada sam pristupila seniorskom timu. “Šta će ti sport?” “Od igre nemaš hleba.” “Niko nije imao nikakvu korist od igranja loptom.” “Bilo bi ti bolje da učiš, jer ne možeš obe stvari da radiš.” Toliko često su mi govorili te stvari da sam ih zapamtila. To su mi u školi pričali profesori, a na porodičnim večerama rođaci.

Zatim, kada su videli da nema šanse da me razuvere, okušali su sreću sa mojim roditeljima. Pokušavali su da ih ubede da za mene nije dobro da se kući vraćam kasno uveče (tada su se utakmice održavale u udaljenim gradovima) i da nismo bile “bezbedne”, aludirajući na činjenicu da su tehničko osoblje činili samo muškarci i dečaci. “Zašto je ne ispišeš? Ja sam svoje devojčice ispisala”, govorile su, pokušavajući da ubede moje roditelje.

Od tereta do motivacije

Dobro je znana činjenica da kao talentovana osoba nikad nećete da ostvarite svoj puni potencijal ako živite u manjem mestu ili na selu. To se, srećom, nije desilo sa Zerinom Šatri (Zërina Shatri), nekada višestrukom prvakinjom i kapitenkom Košarkaškog kluba Priština. Sada nastavlja svoju karijeru u SAD, gde je, kao članica tima Univerziteta Our Lady of Lake, uspela da dvaput osvoji prvenstvo sa svojom ekipom.

Kada je uvidela da su šanse da započne karijeru u svom rodnom mestu Istoku izuzetno male, takoreći nepostojeće, odlučila je da napusti svoju porodicu i da se preseli u Prištinu sa ujkom i njegovom familijom. Njena porodica, sastavljena od sportista, podsticala ju je da se otisne na taj put.

Prestonica je pred ovom trinaestogodišnjakinjom počistila put. U stvari, mnogi putevi su joj bili otvoreni, ali ju je slabo ko otvorenih ruku i srca podržao u postizanju ciljeva. Pošto je potekla sa sela, to je značilo da će je članovi njenog tima i vršnjaci u školi — takozvanom hramu znanja — smatrati manje vrednom.

Kao da to nije bilo dovoljno, morala je da se izbori sa seksističkim komentarima dečaka u svom odeljenju, koji košarku ne smatraju sportom za “nežniji pol”.

Kada ste žena, onda morate u svakoj minuti svakoga dana mnogo napornije da radite da biste se dokazali, iako vas i tada manje cene. Jedini put da druge ubedite da znate nešto ili da možete nešto da postignete jeste onda kada se suprotstavite muškarcu, jer “devojke su slabići”.

Pošto sam odrastala u okruženju dečaka, morala sam za sve da se takmičim da bih dokazala da oni nisu uvek najbolji. Makar sam sebe tako ubedila da se nikad ne zaustavljam, bez obzira na to čime se bavim. Tako sam sprečila da moj pol odredi  — ili, što je češće slučaj, da umanji — moju vrednost kao pojedinke ili profesionalke.

Kada se svaki dan vodi nova bitka, nije čudno što mnogi u nekom trenutku iskuse zamor. Odustanu. Kolabiraju kada vide da stvarne promene ostaju nedostiže uprkos njihovim naporima. Ista stara priča tako se nastavlja unedogled.

Sve oči uprte u nove generacije

Bez obzira na prepreke na koje nailaze na početku i duž puta, ipak je porastao broj devojaka koje se bave sportom. Istok je pre nekoliko sedmica otvorio prvu rukometnu akademiju sa trenerkom Aljbinom (Albina) Rugova, sportistkinjom koja igra za rukometni tim Kosova, i trenerkom Esmom Muratović, koja igra za crnogorsku ekipu, pod nadzorom selektora kosovske rukometne reprezentacije Agrona Šabanija (Shabani) i trenera Faruka Šalje (Shala).

Upravo će ove devojke i mnoge druge u oblasti tenisa, fudbala, džuda, odbojke, ragbija, boksa, atletike i drugih sportova za nekoliko godina da učine da naša srca još jače zakucaju svaki put kada naša himna odjekne na stadionima širom sveta, kada se zastava zavijori toliko visoko da zagrebe nebo.

O njima ćemo slušati tek onda kada najpopularniji mediji pišu o njihovim uspesima, a mi ćemo pojuriti da naše pohvale proširimo društvenim mrežama da bismo izglancali svoj patriotski ego. Što je još važnije, to su devojke kojima moramo da ponudimo bolje finansijske i infrastrukturne uslove. To je najmanje što za njih možemo da učinimo.

“Na predrasude će naići svaka devojka koja odluči da se bavi sportom i to neće biti lako. Međutim, ne zaboravite da ste nešto promenile, ne samo za sebe, već i za druge koji će doći posle vas. Hajde da podržimo jedni druge i onda ćemo zajedno nešto promeniti”, kaže Zerina.

Dakle, ne libite se da sanjarite. Zagnjurite duboko, tamo gde nema svetla, ali gde ćete disati punim plućima — krećite se stazama koje vas vode ka ciljevima. Proslavite ostvarenje prvog cilja ludom zabavom i popnite se na planinske vrhove, gde ljudska noga još nije kročila. Morate to da uradite. Ispoštujte svoje snove.

Naslovna ilustracija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.