Rođen sam u pretežno grčkom selu pod imenom Dervičan, koje se letom vrane nalazi na manje od sedam i po milja od granice — i ta mi je granica odavno ušla pod kožu. Gledao sam kako brda na horizontu u suton dobijaju rozkaste osobine; tada sam često pomišljao: “Na toj strani su druga sela, druge reke, druge kuće.”

Međutim, naš život kao Albanaca bio je onoliko prost i opor koliko voštana sveća. Ništa nam nije pripadalo, sve je zavisilo od države. Dok sam bio srednjoškolac, roditelji su me slali u Đirokastru da učim stolarski zanat. Tamo, na radionici, upoznao sam tri tipa koji su bili podjednako radoznali i žudeli za novim životnim iskustvima kao ja. Pričali smo o svemu i svačemu, pa čak i o drugim svetovima.

“Izgleda da u drugim državama svi imaju televizor.”

“I kola!”

“Nema šanse!”

To nam je bilo nezamislivo. Ponekad bismo ugrabili poneki delić vesti koje nestaju brzinom vetra: Neko je putovao u Jugoslaviju i tamo nešto video, neko je slušao reklame na grčkom radiju i nije imao pojma o čemu su pričali. Propaganda je gromoglasno brujala: “Odbrana granica je naša najveća dužnost!” i celokupna Albanija je bila okružena bodljikavom žicom — ovde viša, tamo niža, jednolančana ovde, dvolančana tamo. Niko od nas nije imao pasoš; čast posedovanja pasoša ukazivana je retkima: simpatizerima partije, sportistima i članovima udruženja. I to samo ako je vlast bila sasvim sigurna da ovi sa pasošima neće odmah zbrisati iz države. 

Svi koji su pobegli morali su da žive sa saznanjem da su iza sebe ostavili mukotrpnu bol i patnju. Porodice izdajnika kažnjavane su na isti način kao i sami izdajnici. Obično su premeštani u najizolovanije i najzapuštenije predele, gde je svaki dan bio borba za život, a sve to kako bi njihova patnja poslužila kao upozorenje ostalima.

Granica je ponekad značila isto što i smrt, jer je graničarima bilo dozvoljeno da pucaju na svakoga ko im se nađe u vidokrugu, ali ponekad ni smrt nije bila konačna kazna. Osamdesetih godina graničari su telo petnaestogodišnjaka zavezali za kuku šlep-službe, vukući ga putem od šljunka do sela njegove porodice. Ispod najvećeg hrasta u selu spustili su nešto što je bilo nalik bezobličnoj masi. Vlasti su veselog tinejdžera sveli na krvavu gomilu rita, ali zašto pobogu? Da nam svima uteraju strah? Da nikad ne zaboravimo taj događaj?

I uprkos svemu tome, ljudi su i dalje život stavljali na kocku. Pričali smo o porodici nomada koji su 1956. prešli granicu dok su čuvali veliko stado ovaca, pronašavši utočište u Grčkoj, jer graničarima nije palo na pamet da bi se neki zatucani čobani odvažili da na taj način pobegnu.

“Možda i nije tako teško…” pričali smo međusobno.

Da li je životinja koja čezne za slobodom — hrabro ili glupo biće? Kada se životinja koja živi u kavezu stavi u još manji kavez, da li ona počne da misli “ukradoše mi život”?

Bilo nas je četvorica, vrhunska ekipica, ili sam makar tako mislio. U stvari, bilo nas je trojica i jedan špijun. Tip koji je vlast obavestio o našim namerama izgubio je posao nastavnika, pa je sada morao da se ulaguje vlastima radi neke sinekure. Nismo ga dobro poznavali, ali smo ubrzo počeli da ga smatramo prijateljem jer smo bili glupi i verovali mu na reč, a uvek je bio pun fora i viceva. Kada bi mi sada došao šaka… Upropastio nam je živote, a sada je mrtav… Moji prijatelji su mrtvi, kao i Anastas, to jest Juda. Krivicu je sa sobom odneo u grob.

Državni aparat je pokucao na moja vrata kada sam imao 16 godina. Bio sam luckasto, naivno dete koje se usudilo da sanja i da o snu viče na javi. Trebalo je da pohađam školu, ali sam, umesto toga, završio u zatvoru — najgoroj životnoj školi. Nazvali su me narodnim neprijateljem, ali ja jednostavno nisam shvatio da Albanijom vlada komunizam, da je propaganda utisnuta u ljudske umove, da smo živeli u zamci. Tek sam u zatvoru, u betonskoj ćeliji, Albaniju počeo da posmatram kao veliki kavez. Zaglavio sam se unutra, potpuno sam.

U najmračnijem času, ljude je u životu održavala pomisao na porodicu, ali ja nikada nisam dobio nijedno pismo, nijedan paket, ni jednu jedinu reč za pet godina, koliko sam proveo u zatvoru.

Imao sam 21 godinu kada sam pušten na slobodu. Sa prvog posla su me otpustili posle nedelju dana uz povike “Izdajniče!” Posle toga niko nije hteo da me zaposli, iako sam išao iz fabrike u fabriku, tražeći pomoć svuda. Ličio sam na psa koga je svako mogao da šutne.

Dok ste dete ne znate kada treba da se predate. Mislite da možete pregrmiti svaku muku. Zaljubio sam se i oženio, ali kad mi je supruga zatrudnela, shvatio sam da nas čeka užasan život. Svaki dan sam morao da bijem bitku sa sistemom da bih kući doneo parče hleba. Čak sam i na slobodi bio kao životinja u kavezu.

Nisam prestao da razmišljam o bekstvu; to je bila prva stvar na koju sam pomišljao ujutru, a poslednja uveče… Nisam se bojao pogibije na granici — kako se to ona razlikuje od smrti u životu kojoj smo podvrgnuti svakodnevno? Bio sam mladić, ali sam se osećao staro i beživotno. Nisam hteo da bežim i da tek onda ostvarim veliki san. Nisam jurcao za nekom fantazijom ili za nekim neverovatnim planom. Hteo sam da pobegnem od svog bednog života, da uteknem beznađu, nazadovanju i degradaciji. Hteo sam da pobegnem jer me je vodila želja da nas na drugoj strani čeka bolji život, gde neću morati da šapućem sa svojom ženom, gde neću morati da lažem svoje dete, gde nećemo morati da mislimo o tome odakle će stići naredni obrok; gde bi se ljudi prema meni ophodili kao prema ljudskom biću, a ne vaški.

Kada mi je žena ušla u šesti mesec trudnoće, konačno sam je ubedio da treba da bežimo glavom bez obzira. Bila je to trka sa vremenom; stomak joj je rastao, a rasli su i naši problemi. “Nemamo ništa da izgubimo”, govorio sam joj, iako su nam životi bili na kocki. U beg bismo se dali kao porodica, nas dvoje. Niko mi drugi nije preostao, ali je ona oklevala jer se bojala za svoje roditelje. Naposletku se saglasila — možda zato što me je volela ili možda zato što je mrzela Albaniju. Možda je izgubila poslednji tračak nade.

Iz kuće smo izašli kao da je sve bilo u najboljem redu. Sa nekoliko krišaka hleba u džepovima krenuli smo da bežimo. U zemlji gde je jedva bilo automobila i gde ste morali da se tučete za mesto u autobusu, bicikl i dve noge bili su jedino pouzdano prevozno sredstvo. Celi život sam proveo šetajući se tamo-vamo. Tako sam i sada hodao — pravo napred, da se suočim sa svojom sudbinom.

U putu nismo mnogo razgovarali. Korak po korak, milja za miljom, sve smo se više približavali granici, držeći se podalje od punktova. Ja sam bio vrlo odlučan, ali je nju polako stizao umor. Ćutala je i pridržavala svoj stomak.

Predeo mi je bio poznat — znao sam gde ima najmanje graničara i gde je ograda najniža. Čim smo se približili, ja sam prvi krenuo da trčim. “Pređi što brže, što brže”, samo mi je to bilo na pameti. Ostavio sam je iza sebe. Popeo sam se uz ogradu, ogrebavši noge dok nisu prokrvarile, ali ništa nisam osećao. Skočio sam na drugu stranu, istrčao u tom pravcu i bacio se na travu. Radost me je prožela celog. Još samo malo, pa će i ona doći. Bićemo slobodni. Počećemo ispočetka. Okrenuo sam se ka nebu i na trenutak mi je um bio sasvim čist i lucidan. Prvi put od ko zna kad prestao sam da razmišljam. Bio sam slobodan… ili sam makar to mislio.

Sunce je polako zalazilo, ali sam ja i dalje čekao u travi. Razmišljao sam o njoj, o tome da nosi naše dete i da je bila jedina osoba koju sam voleo. Prošlo je oko sat vremena, ali se još nije pojavila. Šta se desilo? Gledao sam pred sobom, u brda koja su me neposredno opkolila i punila mi oko. Šta da radim? Da se vratim po nju ili da zakoračim direktno u slobodu, u bolji život?

U tom trenutku sam doneo odluku. Život sam stavio na jedan tas, a ljubav na drugi. Izabrao sam ljubav. Nisam znao dokle će me dovesti ova odluka. Nisam znao da će i ona morati da donese odluku.

Vratio sam se.

Sedela je na kamenu, sa pognutom glavom, pridržavajući stomak rukama. Čim me je ugledala, čim sam ugledao njeno lice… Shvatio sam, ali je bilo prekasno. Graničari su me odmah opkolili.

Našli su je mnogo ranije, ali kada su primetili da je trudna, pretpostavili su da nije sama. Nisu znali da li ću se vratiti po nju, ali su čekali. Čekali su me kao što me je čekala i ona.

Ne znam o čemu je razmišljala dok je sedela na tom kamenu. Da li me je u sebi molila da se vratim ili je mislila da se neću osvrnuti? Dok sam gledao nju i njen stomak, osećao sam neopisivi žal.

Vratio sam se jer sam znao da moram da joj ostanem veran. Ako nekoga volite, onda ste mu verni. Ne smete da izdate osobu koja vas voli.

Baš tu, dok je sedela na tom kamenu, tada sam je video poslednji put u životu.

Zbog pokušaja bega iz zemlje — drugim rečima, zbog izdaje domovine — osuđen sam na dvadesetogodišnju zatvorsku kaznu. Moja supruga je dobila samo 10 zbog trudnoće. Ne znam kako je ona gledala na sve to, ne znam o čemu je razmišljala. Do mene su dopirali tek delići informacija: da se porodila u zatvoru, da je našeg sina dala na usvajanje i da je htela razvod.

Bio sam potpuno sam. Moj sin — dete zbog koga sam sve stavio na kocku — živeo je negde daleko, u sirotištu. A i on je bio sam.

Potpisao sam dokumenta za razvod. Krivo mi je ako je to zaista želela. Ubrzo saznah da je neposredno nakon razvoda završila u duševnoj bolnici u Valoni. Naša raštrkana, razbijena albanska porodica. Ja sam u zatvoru, naš sin u sirotištu, a ona u bolnici. Tri sudbine poput triju slomljenih grančica.

Nikada više nisam pokušao da stupim u kontakt s njom. Čuo sam da ju je porodica ponovo dala za udaju po izlasku iz bolnice. Neko mi je rekao da to nije htela, ali su je primorali. Nikada neću saznati da li je to tačno. Kako god da se zbilo, više nije važno.

Najteže mi je bilo da u zatvoru razmišljam o svom sinu, a o njemu sam razmišljao svaki dan. Kakav je bio, šta je radio, da li je ličio na mene? Da li je prohodao, izgovorio prvu reč, nacrtao prvu kuću? Da li je znao ko su mu roditelji? Da li mi je nešto zamerao? Da li je patio? Da li se u sirotištu osećao zatočeno? Da li je razmišljao o meni? Da li mu je palo na pamet da smo toliki rizik preuzeli za njegovo dobro? Da sam se vratio zato što sam ih voleo? Da sam prelaskom granice potpisao i svoju presudu?

Mnoge godine su prošle — mnoge godine teškog prinudnog rada i beznađa. Deset godina u naftnoj rafineriji u Balšu, zatim u rudniku bakra u Rubiku, zatim u Laču… Isušivanje močvara u centralnoj Albaniji. Mukotrpan rad od koga su ljudi od iscrpljenosti padali u nesvest, kao preumorni zaprežni konji. Zatim smo se vraćali u ćelije, gde su nas zatvarali kao da smo životinje u kavezu. Sem patnje, u sebi sam osećao kuvanje mržnje i besa.

Izašao sam posle 20 godina. Sa kazne mi nisu skinuli ni jedan jedini dan. Bio sam slobodan u zemlji sa tri miliona slobodnih zatvorenika. Morao sam ispočetka da učim kako čovek hoda, kako čovek razmišlja, kako čovek diše — jer sam hodao, razmišljao i disao kao robijaš. Godinama, dan za danom, disciplinovali su me i zastrašivali, pa su iz mene izvirali samo disciplina i strah. Osećao sam se kao da mi svi izdaju naređenja. Kada god sam pričao sa ljudima, stojao sam uspravno kao bandera. O slobodi sam morao da učim ispočetka, koliko god bivši robijaš u zarobljenoj zemlji može da bude slobodan.

Odmah sam pomislio na sina. Ima 20 godina; ceo život je proveo u sirotištu. Kakav je to muškarac postao pod okriljem države koja me je strpala iza rešetaka? Šta su mu pričali o meni? Da li su mu staratelji usađivali mržnju prema ocu, narodnom neprijatelju? Jedva sam čekao da ga vidim — žudeo sam da mu ispričam sve. Hteo sam da me razume i da mi oprosti.

Saznao sam da studira u Elbasanu i uspeo da stupim u kontakt sa njegovim kolegama. Naposletku smo se dogovorili da se sastanemo. Na dogovoreni dan je trebalo da čekam na autobuskoj stanici u Đirokastri. Što sam i učinio. Pažljivo sam posmatrao lica svih mladića, tražeći neki znak, čekajući da mi srce zastane na trenutak. Međutim, nijedno lice u meni nije probudilo ništa. Nisam prepoznao sopstvenog sina.

A ipak, on je toga dana stigao na autobusku stanicu u Đirokastri. Došao je. Čak je prošao pored mene. Međutim, bila je to 1982. godina i svi smo se gušili od straha. Ni on ni ja se nismo usudili da priđemo jedan drugom i pitamo: “Je l’ si to ti?”

Sastali smo se tek nedelju kasnije, na drugome mestu. Jedan drugom smo se bacili u naručje, bez trunke oklevanja. Tada je i ovakav običan, ljudski gest smatran hrabrim. Moj sin je rizikovao time što je zagrlio mene, narodnog neprijatelja, bivšeg robijaša. Ipak, on je jedva čekao da upozna svog oca i bude s njim. U 44. godini života, sve što sam imao iza sebe bilo je 25 godina provedenih u zatvoru i sina. Ništa više. Ljudi su mu stalno pričali: “Mani se toga — šta će ti takav otac? Samo će ti pravili probleme.” Međutim, moj sin nije hteo da posluša. Stasao je u dobrog čoveka, u sina kakvog sam oduvek želeo.

Zemlja je, istovremeno, posrtala i sve je stalo — nije bilo sirovina, fabrike su prestale da rade, za mašineriju više nije bilo goriva — ali moj život je uznapredovao, kao da sam se konačno našao na pravom životnom koloseku. Ponovo sam se oženio i drugi sin se rodio; živeli smo u siromaštvu, ali više ništa nisam sanjao, ništa nisam očekivao. “Samo da više ne bude patnje”, pomislih.

Tada je moja supruga završila u zatvoru. Sedmogodišnja kazna zbog krađe radija. Kazna za nju, mene i našeg sina. Bili smo prepušteni sami sebi, on i ja. Da bismo dobavili mleko za njega, stajao sam u redu od četiri sata ujutru. Stojao sam i zurio u tamu, čekajući da se sunce konačno pojavi. Čim bih ga ugledao, nikada nisam pomišljao da je izašlo da bi me obasjalo, nego da mi sprži lice.

Čim se 1991. sistem urušio, otišao sam u Grčku sa sinovima. Nisam očekivao ko zna kakvo blagostanje u toj zemlji, jer sam dotle već bio sasvim pohaban kao čovek, premoren — u svakoj kosti sam osećao posledice višegodišnjeg mukotrpnog rada — ali sam ponovo rizikovao, ovaj put za dobrobit svojih sinova. To je bilo sve. Za njih je život u Grčkoj bio spas — stariji je našao radno mesto, a mlađi se upisao na fakultet. Danas jedan od njih živi u Sparti, a drugi u Kanadi. Nisu u opasnosti. Žive dobro, bezbedni su.

A ja sam ovde, u Albaniji, na rodnom tlu. Sada ništa loše ne može da mi se desi — i ništa dobro. Nisam u zabludi po tom pitanju. Mogu da kažem šta god želim o tome vlada nezaposlenost, da nema novca i da nema budućnosti, a niko me za to neće kazniti, što će reći da sam slobodan. Dok sam imao 16 godina, mislio sam da ću uvek biti u oblacima, ali mi je neko skratio krila. Pao sam i zabio se u zemlju. Nikada se više nisam uzdigao. Sada preda mnom nema više ničega.

Često se sa prijateljima srećem u jednom kafiću. Pričamo o prošlosti, stotinama puta se vraćamo na jedne te iste događaje, ali nekih stvari prosto ne želim da se sećam jer je bol neizdrživa.

Ne znam da li ću nekada biti srećan. Možda hoću kada se zagledam u sinove. Ipak, moj život se sastoji iz kratkih perioda mirnoće prožetih nizom nesrećnih udaraca. Ne znam zašto sudbina neke ljude poštedi, a drugima pošalje veliku patnju i stradanje. Ne znam ko piše scenario naših života, ne znam čija je ruka toliko drhtala dok je pisao moju sudbinu. Radio sam sve što sam mogao da bih odredio pravac života, ali sam, na kraju krajeva, 25 godina proveo u zatvoru. Pokušao sam da živim i mislim kao slobodan čovek, ali sam ipak, naposletku, živeo kao životinja. Da sam nastavio da hodam onda… Da se nisam vratio po nju…

Čoveka život nosi tamo gde mu se prohte. Da sam uspeo da pobegnem… ali nisam. Nisam uspeo da izbegnem sopstvenu sudbinu.

Ima jedna pesma autora Martina Camaja:

Kad umrem, nek se pretvorim u kamen

Na granicama moje zemlje

Nek budem međa

Živ se pretvorih u kamen onoga dana kada pređoh 

među i vratih se.