Španija se danas (u petak, 27. oktobra) suočava sa najgorom krizom otkako je demokratija uvedena posle Frankove diktature 1975. godie. Katalonski parlament je glasao za proglašenje nezavisnosti od Španije, dok je Senat Španije odmah odgovorio glasanjem za stupanje na snagu Člana 155 Ustava, na taj način privremeno preuzimajući direktnu upravu nad ovom autonomnom zajednicom. Prema izveštajima iz Madrida, vlada u Kataloniji će sada biti raspuštena.

Održavanje referenduma za nezavisnost Katalonije 1. oktobra — koji je Ustavni sud Španije proglasio nezakonitim — i nasilje koje je španska policija upotrebila, pokrenuli su lavinu događaja koji su učinili da svet sa zabrinutošću gleda na ovaj region. Broj demonstracija, onih protiv nezavisnosti i onih za nezavisnost, porastao je u proteklih nekoliko sedmica, dok su obe strane igrale na svoje karte kada je reč o katalonskom pitanju.

U ovom kontekstu, u prošlim danima, nedeljama, mesecima i godinama, političari i pravni eksperti povezani sa PDeCAT-om — nacionalističkom partijom Karla Puđdemona (predsednika Autonomne zajednice Katalonija) koja se zalaže za nezavisnost — davali su neprilične komentare i poređenja između katalonskog i kosovskog puta ka nezavisnosti.

Međutim, aluzije na kosovsko proglašenje nezavisnosti 2008. ili poređenje iste sa katalonskim secesionizmom jesu varljive kada se u obzir uzmu jedinstvene karakteristike nekadašnje južne jugoslovenske pokrajine. Ova dva slučaja su sasvim različita i imaju tek mali broj sličnosti.

Kao prvo, pogledajmo specifičnosti katalonskog naroda kako bismo razumeli njegove zahteve za nezavisnošću. Teško je proceniti da li su Katalonci etnička grupa koja se razlikuje od Španaca, pa se tako teško mogu uporediti sa Albancima i Srbima. Međutim, jasno je da identitet igra bitnu (ali ne jedinstvenu) ulogu kod podržavalaca nezavisnosti.

Katalonski jezik, katalonske tradicije i katalonska istorija čine da Katalonija bude poseban slučaj, ali ne i jedinstveno drugačiji od drugih regiona Španije, čiji ustav određuje da se država sastoji od različitih etničkih grupa, od kojih svaka ima pravo na autonomiju. Upravo ova raznovrsnostčini Španiju vrlo decentralizovanom državom, gde 17 autonomnih zajednica ima posebna ovlašćenja. Katalonci, generalno gledano, govore španski i katalonski, dok manja populacija govori oksitanski jezik. Ova tri jezika su međusobno slična, jer je njihova polazna tačka u latinskom jeziku.

Međutim, ove karakteristike ne igraju jedinstvenu ulogu u ovom procesu i oni za nezavisnost i oni protiv nezavisnosti ih mogu drugačije tumačiti. Drugim rečima, to što govorite katalonski kao maternji jezik i što se predstavljate kao Katalonac ne znači automatski da ste podržavalac nezavisnosti, i obratno. Postoje drugi politički i ekonomski elementi koje treba uzeti u obzir.

Katalonija uživa visoki stepen autonomije u poređenju sa drugim regionima Španije. U prošlom veku, usled usaglašenosti u katalonskom društvu — zbog njegovog jezika, njegove tradicije i kulture — Katalonija je dobila pravo da diskutuje o lokalnim i regionalnim temama kroz sopstvena tela (npr. Parlament Katalonije). Španski Ustav i Statut o autonomiji Katalonije iz 2006. daju Autonomnoj zajednici Katalonija upravu u oblasti prosvete i zdravstvene zaštite, policiju (Mossos d’Esquadra) i nad popravnim centrima i saobraćajem.

Uprkos tome što Katalonija nema samostalnost u pogledu spoljne politike, Parlament Katalonije je u proteklih nekoliko godina uspostavio više od 10 delegacija u stranim državama kako bi provisali svoju kultura u inostranstvu. Ukratko, katalonski stepen autonomije je jedan od najviših u Evropi i daleko je od situacije kroz koju je Kosovo prošlo u poslednjoj deceniji 20. veka.

Autonomiju Kosova — koja je ostvarena Ustavom Jugoslavije iz 1974. — poništio je Slobodan Milošević 1990. Albanci su otpuštani sa radnih mesta u javnim institucijama, a obrazovanje na albanskom jeziku je primorano da ode u podzemlje nakon što su ga srpske vlasti umnogome zabranile. Stotine hiljada Albanaca je primorano da napusti svoje domove u strahu od progonstva i pokušaja etničkog čišćenja od strane centralnih vlasti.

Istina je da nas je preterana upotreba sile španske državne policije 1. oktobra podsetila na nedemokratsku državu i nasilje jugoslovenskih vlasti iz devedesetih godina. Međutim, sem ovih nesrećnih događaja koji su se mogli izbeći, a koje su sproveli španska državna policija i vojna policija (Guardia Civil) pod naređenjem centralne Vlade u Madridu, nije bilo drugih znakova represije u Kataloniji u političkom ili kulturnom smislu; Katalonci koji se zalažu za nezavisnost nisu bili žrtve državne represije otkako je završena Frankova diktatura i oni otada slobodno uživaju sva prava.

Na primer, nastava u školama i na univerzitetima se održava na katalonskom i španskom, pružajući svakom studentu mogućnost da izabere jezik na kom bi hteo da uči. Ovakva raznolikost je rezultirala prosperitetnom ekonomskom situacijom u kojoj Katalonija čini 20 odsto ukupnog španskog BDP-a.

Ekonomski napredak je, uglavnom, ostvaren zahvaljujući turističkoj industriji Katalonije, što predstavlja jednu četvrtinu stranih turista koji dolaze u Španiju i izvoza i uvoza koji čini četvrtinu ukupnog trgovinskog balansa Španije. Kao rezultat ekonomskog napretka, banke i multinacionalne kompanije su otvorile svoja sedišta u Kataloniji, zbog čega ova španska autonomna zajednica dobija najviše stranih investicija.

Uopšteno gledano, Katalonci uživaju bolje životne uslove nego što je to slučaj u južnim regionima Španije, što se odražava u tome što je njena stopa nezaposlenosti godinama znatno niža od stope nezaposlenosti u drugim španskim regionima.

Naglasak na ekonomskom aspektu je ovde ključan, jer je dobro poznato da katalonski pokret za nezavisnost opravdava svoje zahteve za nezavisnošću na osnovu disproporcionalnog poreskog doprinosa Katalonije siromašnijim delovima Španije. Njihov glavni argument, pošto je Ustavni sud 2010. odbacio delove Statuta o autonomiji iz 2006. koji su se ticali fiskalne autonomije, jeste taj da će Barselona jedino kroz nezavisnost biti u mogućnosti da kontroliše svoje finansije.

Očigledno je da kosovski put ka nezavisnosti nije imao ovakav obrazac. Kosovska ekonomija je godinama bila najslabija u bivšoj Jugoslaviji i uglavnom se održavala uz pomoć doznaka iz inostranstva i zbog rada rudarske industrije. Kosovo se oslanjalo na ekonomski status drugih regiona Jugoslavije, što je suprotno katalonskom slučaju. Bez obzira na to, tačno je da su jugoslovenske vlasti jedva u nečemu uspele da razviju kosovsku industriju sedamdesetih i osamdesetih godina, ali je ipak došlo do emigracije kosovskih Srba i Albanaca u strane države u Evropi i u Srbiju.

Nije beznačajno pomenuti pitanje o tome da li katalonski narod zaista želi nezavisnost. Prema rezultatima referenduma održanog 1. oktobra, samo 38,7 odsto Katalonaca podržava samostalnost i nezavisnost Katalonije van okvira Španije; iako 90 odsto onih koji su glasali podržava nezavisnost, izlaznost je bila samo 43 posto katalonske populacije, gde su se mnogi koji se protive nezavisnosti držali podalje od biračkih mesta toga dana. Današnja deklaracija o nezavisnosti zasnovana na tim rezultatima nije u skladu ni sa jednim principom demokratije, čime se krše građanska prava.

Iako na Kosovu nije bilo referenduma o nezavisnosti pre deklaracije objavljene 17. februara 2008, jedan je održan 1991. Ovo se ne može postaviti u isti kontekst sa katalonskom situacijom, jer se pokazalo — koristeći iste standarde — da je više od 85 posto stanovništva podržalo osnivanje nove kosovske države; po sopstvenom priznanju, manjinsko srpsko stanovništvo je bojkotovalo ovaj referendum.

Štaviše, politička situacija u kojoj je referendum održan nema nikakvu sličnost sa katalonskim referendumom jer je, kao što je gore navedeno, kosovska autonomija već bila poništena u vreme kada je održan referendum i Albanci koji su radili u državnoj službi bili su ranije otpušteni sa posla.

Represija nad Albancima naterala je kosovske Albance da povedu rat za samoopredeljenje koji je, na kraju, rezultirao krupnim kršenjima ljudskih prava sa obe sukobljene strane. Svakako da se kosovska jednostrana deklaracija o nezavisnosti koja se desila nekoliko godina kasnije ne može razumeti bez sukoba i represije koji su joj prethodili. Niko u Španiji, Madridu ili Barseloni ne želi da se političko neprijateljstvo pretvori u krvavi građanski rat.

Međutim, ova krhka situacija koja zahteva pametne lidere pala je u ruke nesposobnim i tvrdoglavim političarima koji nisu bili sposobni da sednu za isti sto, diskutuju i kreativno vode dijalog radi pronalaženja rešenja. Krvoločni pristup obeju strana — koji je samo pogoršan intervencijom kralja Filipa Šestog — već je izazvao fragmentaciju u španskom i katalonskom društvu koja se neće lako zalečiti.

Španska Vlada, kao najviši stepen centralne vlasti države, hitno mora da napravi reforme da bi se Katalonci osećali zastupljenima u istoj, pa bi se tako neke podele umanjile. To se, verovatno, neće desiti ako Madrid ne preduzme radnje za reformu Ustava koji je već zastareo. Po istom principu, katalonska Vlada bi trebalo da prestane da javnost navodi na pogrešan trag o mogućim posledicama nezavisne Katalonije, što je, u najmanju ruku, nešto što je trenutno neizvesno.

I svako poređenje sa Kosovom bi trebalo odbaciti jednom zasvagda.