Najnoviji izveštaj UN-ovog Međuvladinog panela za klimatske promene navodi da je svet sasvim promašio kolosek kada je reč o ispunjavanju ciljeva zacrtanih u ovom dokumentu. Umesto ciljanog povećanja temperature od 1.5℃ u poređenju sa predindustrijskim vremenima, mi se trenutno krećemo ka planeti koja će do 2100. godine biti toplija za 3℃.

Klimatske promene utiču na sve i svuda, ali su njihove promene mnogo više razarajuće za mesta koja se nalaze u nepovoljnom položaju i za države sa niskim prihodima, kao što je naša, a koje nisu spremne za katastrofe koje će uslediti. Iako je reč o temi o kojoj se uveliko diskutuje, opšti utisak društva na Kosovu — i ne samo na Kosovu — jeste da su klimatske promene budući problem koji neće uticati na nas. Bez obzira na to, mi smo već pogođeni klimatskim promenama.

Godine 1994, Džon (John) Elkington je razvio okvir sa trostrukom donjom crtom koji se danas široko koristi da bi se predstavili stubovi održivog razvoja: životna sredina, ekonomija i društvo; takođe, o ovom okviru se govori kao o lancu 3P – Planeta, zarada i narod (Planet, Profit and People).

Ovaj lanac trenutno funkcioniše na sledeći način: ekonomija uzima neophodne resurse iz životne sredine kako bi povećala profit, od čega zatim društvo ima koristi kao što su zapošljavanje i roba koja omogućuje rast životnog standarda društva.

Dok ekonomska proizvodnja stalno raste, prirodni resursi su ograničeni, pa će tako jednog dana dobra koja danas negujemo postati retkost. Oskudica resursa će značiti manju proizvodnju, što će dovesti do oskudice u osnovnim dobrima, a što bi moglo da izazove društvene i političke nemire. Prema tome, zavisnost od ograničenih resursa nije održiva sama po sebi i ima društvene posledice, što znači da će se produbiti globalna neravnopravnost u društvima, smanjiće se životni standardi i društvo će biti lišeno mnogih stvari.

Bespotrebno je reći da su razvijene zemlje najveće štetočine po životnu sredinu, ali posledični efekti pogađaju celi svet. Zavisnost ekonomije od ograničenih prirodnih resursa uništila je prirodu i izazvala klimatske promene putem emisije gasova staklene bašte, što pogađa društvo, i to one koji se već nalaze u nepovoljnom položaju. Ljudi širom sveta sve se češće suočavaju sa povećanim brojem divljih požara, poplava, toplotnih talasa i suša, kao i sa zagađenjem vazduha.

Ovaj poslednji je problem koji mi vrlo dobro razumemo. Zagađenost vazduha nije problem budućnosti, to je naš aktuelni problem; mi udišemo vidljivu zagađenost, makar u glavnom gradu.

Zašto u Prištini imamo zagađenost vazduha?

Različite državne institucije, kao što je koncept-dokument za zaštitu od zagađenosti vazduha koji je objavilo Ministarstvo za zaštitu životne sredine i prostorno planiranje, te intervjui Hidrometeorološkog instituta Kosova i Nacionalnog instituta za javno zdravlje Kosova, upućuju na nedovršenu listu činilaca koji, uglavnom, okrivljuju industriju, automobile, upotrebu uglja za ogrev u stambenim jedinicama, elektranu, ali i klimatske uslove koji nedovoljnom brzinom otklanjaju od nas zagađanje koje smo sami stvorili.

Kao prvo, industrija se smatra svetinjom privrednog razvoja. U skladu sa lancem 3P, nama je ona očajnički potrebna i osećamo potrebu da je zaštitimo, jer nam ona omogućuje razvoj, iako nanosi štetu društvu kroz emisije gasova i ekološku degradaciju.

Kao drugo, okrivljujemo automobile jer smo svesni njihove upotrebne vrednosti, čak i kada nam nisu potrebni, ali stalno ulažemo sve više i više u puteve, jer verujemo da će nam novi putevi omogućiti veći ekonomski razvoj. Istini za volju, to je tačno, prevozni kapaciteti jesu preduslov za ekonomski razvoj, ali sami po sebi ne obezbeđuju privredni razvoj.

Potrebna nam je mobilnost, ali mobilnost nije ograničena na privatne automobile. Prioritetizovanje potrebe pri korišćenju privatnih automobila, kao što su planirana proširenja puta, samo će dovesti do korišćenja većeg broja privatnih automobila i učiniti da budemo zavisni od njih.

Ako se ponovo okrenemo prema lancu 3P, automobili su roba kojoj, na globalnom nivou, više pažnje posvećuje deo društva koji zarađuje više od ekonomskog stuba (na primer, oni koji više zarađuju) i većina automobila zavisi od ograničenih prirodnih resursa, na primer, od goriva. Kako raste broj automobila koji su u nečijem vlasništvu, cena ovih resursa će rasti, pa će društvo u određenom trenutku morati da se pozabavi ovom oskudicom.

Rastući broj predgrađa i onih koji putuju na posao u Prištinu, na primer, biće najpogođeniji i težiće potrazi za jeftinijim alternativama. Kada su alternative povoljne, skraćenje vremena vožnje nije problem. Ipak, kad alternative nisu povoljne, stanovništvo bi moglo nesrazmerno da bude pogođeno od nepristupačne mobilnosti za neki deo populacije, kao i od dodatnih vremenskih utrošaka.

Kao treće, zagađenost vazduha je veća zimi, lakše je primetiti razliku u odnosu na leto: zbog grejanja. Okrivljujemo domaćinstva koja koriste ugalj za grejanje. Upotreba uglja za ogrev nije opcija koja se pravi po izboru, imajući u vidu zdravstvene rizike, posebno za decu i stare osobe. Mi okrivljujemo porodice sa niskim prihodima koje nemaju drugi izbor, ali socijalno blagostanje predstavlja odgovornost društva kojom se moramo pozabaviti. Ako se ne adresira, na nju se ne može svaliti krivica.

Porodice sa niskim prihodima imaju manje koristi od ekonomije iz lanca 3P, dok, štaviše, neki zarađuju za život od skupljanja otpada za reciklažu, što dovodi do smanjenja štete koja se nanosi životnoj sredini.

Kao četvrto, najveći zagađivač je elektrana. Potražnja za električnom energijom raste i nastaviće da raste, dok bi izostanak ove energije doprineo produbljivanju ekonomskih i neizbežno društvenih posledica. Mogli bismo da okrivimo naše pretke za užasnu lokaciju na kojoj se nalazi elektrana, a zbog usmeravanja celokupnog zagađenja ka Prištini i okolnim područjima. U tom smislu, lokacija na kojoj se elektrana nalazi nema nikakvog smisla.

Ipak, ako su brige najviše vezane za cenu proizvodnje, onda bi zaplet mogao da bude drugačiji: uzimajući u obzir lokaciju rudnika, železnice — prevoz uglja se obavlja preko železnica — i blizinu Prištini, lokacija elektrane je prosto savršena.

Naši prioriteti i naša zabrinutost jesu ono što oblikuje našu budućnost. Mi smo, možda, žrtve društva bez vizije. Ipak, koje su naše brige danas, a zbog kojih bismo bili toliko različiti od naših predaka?

Zahtevamo više električne energije, za koju gradimo više elektrana sa cenama koje iznose milijarde evra, da bismo poboljšali našu ekonomiju. Na svu sreću, Svetska banka nije odobrila zajam uz opravdanje da su drugi obnovljivi izvori energije isplativiji. Ipak, mi i dalje tražimo zajmove od drugih banaka.

Mi udišemo ekonomiju u razvoju.

Iako je zagađenost vazduha u Prištini problem već godinama, tek je nedavno šira javnost dobila uvid u stepen na kom se nalazi zagađivač PM2.5, a po merenju Ambasade SAD. Tokom zimskog vremena, zagađenost vazduha sadrži alarmantnu količinu PM2.5 u Prištini.

PM2.5 jesu čestice zagađivača koje čine da vazduh izgleda maglovito i smanjuje vidljivost. Ove čestice mogu da ostanu u vazduhu danima i čak nedeljama. To su tako fine čestice da mogu duboko da prodru u naša pluća. Kratkoročni zdravstveni efekti mogu da podrazumevaju iritaciju oka, nosa, grla i pluća, kašljanje i kratak dah. Osetljive grupe su podložnije efektima, kao što su deca, starije osobe i ljudi sa respiratornim bolestima.

Dugotrajna izloženost ovim finim česticama je povezana sa hroničnim bronhitisom, problemima u funkciji pluća, rakom pluća, srčanim oboljenjima i preranom smrću.

Svetska zdravstvena organizacija je sugerisala da prihvatljivi nivo ovih čestica jeste, u proseku, 10 μg/m3 godišnje, ili prosek od 25 μg/m3 u dvadesetčetvoročasovnom periodu. U određenim vremenskim periodima, u Prištini je ovaj broj dostizao čak 400 μg/m3, pa se tako ovaj grad, iako privremeno, našao među najzagađenijim gradovima u svetu.

Pretpostavlja se da je jedna od posledica klimatskih promena upravo usporena brzina vetra u nekim delovima sveta, kao i veća brzina vetra u drugim delovima sveta. Šta ako se mi nađemo u prvoj grupi i ako nemamo vetar koji bi brzo odneo zagađenje? Da li bismo mogli još 40 godina da živimo sa zagađenjem koje stvaramo?

Institucije su do sada rešavale ovaj problem kao vanrednu okolnost koja će se desiti samo jedne zime, pripremajući propise koji stvaraju iluziju o tome da su problemi rešeni, dok ostalo zavisi od klimatskih uslova.

Kratkoročne mere primenjene nakon protesta prošle zime obuhvatile su zabranu privatnog transporta u nekim područjima grada i besplatan javni prevoz — na nekoliko dana. Pored toga, građanima je obećano da će se proširiti mreža daljinskoga grejanja, da će se povećati ulaganja u filtere na elektranama i da će se promovisati obnovljivi izvori energije. Takođe, zabranjena je upotreba uglja za grejanje, ali je bespotrebno reći da su planovi za izgradnju nove elektrane, ipak, nastavljeni.

Iako je većina bogatih država preuzela radnje i počela da menja svoje ponašanje u određenoj meri, UN navode da nije dovoljno urađeno da bi se ovaj problem rešio. I zaista, zabrinutost za životnu sredinu nije izbor, nego društvena neophodnost.

Za rešavanje problema klimatskih promena potrebna je saradnja na globalnom nivou. S pravom se može tvrditi da su razvijene zemlje mnogo više štete nanele životnoj sredini nego naše Kosovo. Na globalnom nivou, male države ne prave znatnu razliku sem što predstavljaju primer efikasnog upravljanja životnom sredinom i vršenja pritiska na velike države da reaguju.

Bez obzira na to, na manjoj skali, naše ponašanje pogađa naše živote: elektrane pogađaju zdravlje rudara, građana, životinja i vegetacije u njihovoj životnoj sredini, kao i sveopšti kvalitet života. Ove društvene okolnosti, kada je reč o korišćenju životne sredine u ekonomske svrhe, mogu se ublažiti ako pretvorimo naše investicione planove za elektrane u proizvodnju održive energije sa preliminarnim istraživanjem o najboljoj kombinaciji za energetske alternative i dugoročne efekte lanca 3P; takođe, može se zahtevati od industrije da uvodi održive politike, da sprovodi pošumljavanje i menja putnički mentalitet, da pomenemo samo neke probleme.

Moramo da učinimo sve kako se vladine odluke ne bi upravljale prema tržištu, već da uzmu u obzir životnu sredinu u kojoj živimo i da smo mi ti koji moramo da živimo u njoj. Ekonomija nam neće obezbediti drugi vazduh koji ćemo udisati.

Kada je reč o dužim stazama, povećavaće se broj pacijenata sa zdravstvenim problemima, porašće migracije ka zdravijim oblastima, to jest u razvijene države, što ne samo da će smanjiti broj poreskih obveznika, već će i uništiti ono malo ekonomskog razvoja kome smo toliko posvećeni, bez bilo kakve vizije.

I konačno, nije samo stvar u tome da se okrenemo zelenoj energiji; već u tome da damo bolju šansu celom društvu.

Naslovna fotografija: Besnik Bajrami / K2.0.