Kosovo devedesetih: ekonomija u najmračnijem času
Višedecenijske ekonomske strukture iz prošlosti i dalje oblikuju privredu Kosova.
Piše Edison Jakurti | 18. marta 2025.
Iz današnje perspektive, život na Kosovu tokom devedesetih godina najbolje bi se mogao opisati preokretanjem monumentalne rečenice Charlesa Dickensa iz Priče o dva grada: “Bila su to najgora vremena, bila su to najbolja vremena.” Tokom jedne decenije, prošli smo put od gubitka najboljeg što nam je Jugoslavija pružala – autonomije – do sticanja najmanjeg što svaki narod zaslužuje – slobode, i na kraju, nezavisnosti.
Mnogo je poznato o tome kako je sve počelo. Slobodan Milošević dolazi na vlast kao predsednik Srbije krajem osamdesetih, ukida autonomiju Kosova garantovanu jugoslovenskim Ustavom iz 1974. i brutalnom silom potčinjava pokrajinu. Mnogo je poznato i o tome kako se završilo – Srbija je sprovodila etničko čišćenje hapšenjem, prebijanjem, silovanjem i ubijanjem hiljada ljudi, da bi na kraju proterala oko milion Albanaca i Albanki, od kojih su se mnogi vratili kućama nakon oslobođenja u junu 1999.
Mnogo manje se zna o onome što se dešavalo između ta dva trenutka. Posebno o tome kako je kosovska ekonomija preživela kroz svoj najmračniji period.
Moje detinjstvo pripada tom dobu, ispunjenom pričama o otpornosti i preživljavanju. Kada imate člana porodice koji je u osamdesetima bio politički zatvorenik, morate da se vratite još unazad kako biste razumeli korene problema u devedesetima. Kada imate rođake koji su, zbog političkog progona, bili primorani da pobegnu u Zapadnu Evropu, shvatate koliko je dijaspora bila ključna za ekonomski opstanak. A kada su vam bliski ljudi otpušteni sa posla u velikim čistkama 1989–1990, počinjete da sagledavate razmere tih istorijskih događaja.
U to vreme, te priče bile su lične. Kako su godine prolazile, shvatio sam da to nisu bile samo moje priče. To su bile naše priče, priče mnogih mojih vršnjaka – dece devedesetih.
Među starijim generacijama, međutim, postoje raznovrsniji pogledi na prošlost, posebno na period pre devedesetih. Iako su činjenice i događaji uglavnom nesporni, percepcije i kriterijumi ocene se razlikuju. Za neke je ekonomski razvoj Kosova u Jugoslaviji, u odnosu na njegovu početnu poziciju, predstavljao značajan napredak. Za druge, napredak se nije merio samo time koliko je Kosovo napredovalo, već i kako je stajalo u poređenju s ostalim republikama u federaciji.
Kako bismo u potpunosti razumeli ekonomsku sliku Kosova u poslednjoj deceniji 20. veka, potrebno je osvrnuti se na prethodne četiri decenije, posebno na ekonomsku organizaciju Kosova u okviru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije od 1945. godine nadalje. Taj period ostavio je trajne ekonomske posledice koje su oblikovale, a i danas oblikuju, kosovsku privredu.
Kosovo u bivšoj Jugoslaviji: istorija uporne nejednakosti
Poređenje životnog standarda pod različitim ekonomskim sistemima je neizbežno, posebno za zemlje koje su prošle kroz tranziciju. Kosovo u tom smislu nije izuzetak. Sećanja na život pod jugoslovenskim socijalizmom su podeljena: dok ga jedni pamte kao period stabilnosti, drugi ističu teške ekonomske realnosti.
U tranzicionim ekonomijama, nostalgija za socijalizmom često odražava neispunjena obećanja kapitalizma, koji je predstavljen kao sistem koji bi spojio socijalnu sigurnost socijalizma sa novim političkim i ekonomskim slobodama. Međutim, mnoge zemlje su zapale u produženi period “tranzicije” – sa ograničenim političkim slobodama, ekonomskim prilikama koje nisu donele široko rasprostranjeni prosperitet i ubrzanim urušavanjem sistema socijalne zaštite. Za mnoge, ovo dugotrajno stanje izazvalo je dublje razočaranje, umesto očekivanih ekonomskih dobitaka.
Partijska elita uživala je privilegije koje su je izdvajale, dok su regioni poput Kosova bili marginalizovani, cenjeni pre svega zbog svojih prirodnih resursa, a ne zbog ozbiljnih investicija ili razvoja.
I pored nedostataka socijalizma, on je generalno dovodio do nižeg nivoa ekonomske nejednakosti, što se ogledalo u ravnomernijoj raspodeli prihoda i bogatstva. Ipak, ovo je široka generalizacija. Socijalistički sistemi, poput onih u Jugoslaviji, Sovjetskom Savezu i Kini, značajno su se razlikovali, a razlike u nejednakosti unutar pojedinih zemalja i između njih dodatno komplikuju sliku.
Čak i unutar socijalističkih sistema, pojedine grupe i regioni bili su “jednakiji” od drugih. Partijska elita uživala je privilegije koje su je izdvajale, dok su regioni poput Kosova bili marginalizovani, cenjeni pre svega zbog svojih prirodnih resursa, a ne zbog ozbiljnih investicija ili razvoja. Ova neravnomerna raspodela resursa pokazuje kako su jugoslovenski socijalistički ideali često ostajali neostvareni u praksi.
Ako kažem da je Kosovo bilo najnerazvijeniji deo Jugoslavije, to verovatno nikoga neće iznenaditi. Međutim, zahvaljujući podacima iz Maddison Project Database – istraživačke inicijative koju je pokrenuo Angus Maddison – možemo preciznije sagledati i kvantifikovati razmere nejednakosti prihoda između bivših jugoslovenskih republika i Kosova od 1952. do 1990. godine. Podaci za Jugoslaviju su neobjavljene procene koje je Maddison Project dobio 2011. godine od Branka Milanovića.
Iako ova analiza ne sagledava sve poglede na socijalistički period, ona pruža važne uvide zasnovane na podacima o dugogodišnjoj ekonomskoj neravnopravnosti Kosova u Jugoslaviji. Ta nejednakost oblikovala je ekonomske izazove s kojima smo se na Kosovu suočili devedesetih.
Nejednaki počeci
Ekonomija Kosova u prvim posleratnim godinama bila je ozbiljno nerazvijena. Dugi vekovi okupacije od strane različitih carstava i brojni krvavi ratovi ostavili su malo prostora za napredak. Godine 1948. oko 81% kosovske ekonomije bilo je zasnovano na poljoprivredi, dok je u Jugoslaviji u celini taj udeo bio oko 67%. Stanovništvo Kosova, od kojih je 69% bilo albansko, suočavalo se sa velikim obrazovnim problemima; procenjuje se da je 78% osoba starijih od 10 godina bilo nepismeno. Prvi podaci iz Maddison Project Database, koji datiraju iz 1952. godine, pokazuju da je Kosovo imalo daleko najniže prihode u Jugoslaviji — što verovatno nije iznenađenje, s obzirom na njegovu istoriju.
Iako je Kosovo 1952. godine imalo najniži nivo prihoda, kumulativni rast prihoda do 1960. godine nadmašio je samo onaj u Crnoj Gori; sve druge republike zabeležile su veće povećanje. Sličan obrazac pojavio se i u periodu od 1961. do 1970. godine, kada su sve republike — osim Bosne i Hercegovine — imale brži rast prihoda od Kosova.
Kao ekonomista, moram priznati da, iako je dohodak po glavi stanovnika široko korišćen pokazatelj, on nije dovoljno sveobuhvatan da bi prikazao sve dimenzije nejednakosti, koja je na Kosovu bila šira od samog prihoda i obuhvatala je nejednakosti u mogućnostima i opštem kvalitetu života.
Prema popisu iz 1953. godine u Jugoslaviji, iako je samo otprilike jedan od četiri stanovnika Kosova bio srpske ili crnogorske nacionalnosti, oni su zauzimali dve od tri “upravne i rukovodeće” pozicije i činili polovinu radne snage u fabrikama.
Prosečan životni vek i stopa mortaliteta na Kosovu takođe su bili disproporcionalni u odnosu na ostale jugoslovenske republike, što dodatno ukazuje na ogromne razlike u nivoima razvoja.
Iako je industrijalizacija bila neophodna u kosovskoj primarno agrarnoj ekonomiji, prošlo je više od 12 godina nakon završetka Drugog svetskog rata pre nego što je Kosovo počelo da prima federalna ulaganja za industrijalizaciju. Razlike u industrijskom kapacitetu među jugoslovenskim republikama bile su oštre. Do 1958. godine, Slovenija je imala skoro deset puta više industrijskih preduzeća nego Kosovo: 464 u poređenju sa 49.
Međuratna i posleratna agrarna reforma teško je pogodila kosovsku privredu, dovodeći do ozbiljnih nestašica hrane. Većini stanovništva, koje je živelo u ruralnim područjima, zemlja je oduzimana, dok je industrijski razvoj Kosova tekao izuzetno sporo. Kako je režim reagovao na takvu situaciju? Podsticanjem emigracije, pre svega masovnog iseljavanja kosovskih Albanaca u Tursku. Tome je prethodio demografski inženjering jugoslovenskih vlasti, koje su Albance zvanično beležile kao Turke. Iako ne postoje precizni zvanični podaci, procenjuje se da je između 1945. i 1966. godine oko 100.000 Albanaca napustilo Kosovo i preselilo se u Tursku.
Prosečan životni vek i stopa mortaliteta
Očekivani životni vek 1954. godine dodatno je naglasio ove nejednakosti; dok je prosečan životni vek u Jugoslaviji bio oko 57 godina za muškarce i 59 godina za žene, muškarci na Kosovu živeli su u proseku osam godina kraće, dok su žene živele čak 14 godina manje nego žene u ostatku Jugoslavije. Još jedan pokazatelj kvaliteta života bila je stopa smrtnosti. Smrtnost dojenčadi bila je posebno visoka; 1955. godine, dok je Jugoslavija imala oko 113 smrtnih slučajeva dojenčadi na 1.000 rođenih, stopa na Kosovu bila je oko 51 smrtni slučaj viša. Te iste godine, stopa smrtnosti na Kosovu iznosila je oko 18 smrtnih slučajeva na 1.000 stanovnika, dok je jugoslovenski prosek bio 11.
Prekretnica 1968. godine
Za Kosovo, 1968. godina predstavljala je ključnu istorijsku prekretnicu, ali s drugačijim razvojem događaja nego u ostatku Evrope. Albanski zahtevi za statusom republike i osnivanjem univerziteta, uz promene u pristupu Josipa Broza Tita, predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije od 1953. do 1980, stvorili su nove okolnosti. Iako Kosovo nije dobilo status republike, što bi ga učinilo ravnopravnim delom Jugoslavije, ustavne promene iz 1968. godine, a zatim i Ustav iz 1974, podigle su ga na nivo autonomne pokrajine. Ove promene donele su značajne pravne i političke pomake, otvarajući prostor za napredak.
Na primer, pre 1970. godine, samo mali broj kosovskih Albanaca pohađao je univerzitete u jugoslovenskim centrima poput Beograda ili Zagreba. Ključni trenutak za Kosovo bilo je osnivanje Univerziteta u Prištini 1970. godine, prvog univerziteta na Kosovu. Interesovanje za visoko obrazovanje naglo je poraslo, pa je u periodu od 1968. do 1978. godine udeo kosovskih Albanaca u ukupnom broju studenata na Kosovu porastao sa 38% na 72%. Ovaj značajan porast stvorio je obrazovanu radnu snagu koja se više nije uklapala u pretežno agrarnu ekonomiju.
Za mnoge je visoko obrazovanje postalo više način da se izbegne nezaposlenost ili odloži emigracija nego put do zaposlenja.
Iako je industrijski razvoj počeo da se ubrzava, većina investicija bila je usmerena na ekstraktivne industrije – hemikalije, minerale, metale i termoelektrane – koje su snabdevale ostale delove Jugoslavije sirovinama i energijom. Ovakav ekonomski model učvrstio je Kosovo kao periferiju koja podržava ekonomsko jezgro federacije. Stanovništvo Kosova raslo je najbrže u Jugoslaviji, a industrijska radna snaga se širila, ali industrijske politike nisu bile osmišljene da odgovore na rastuću ponudu radnika.
Kako je sve veći broj visokoobrazovanih diplomaca Univerziteta u Prištini ulazio na tržište rada, kapitalno intenzivne investicije značile su da je potražnja bila veća za mašinama nego za radnicima. Za mnoge je visoko obrazovanje postalo više način da se izbegne nezaposlenost ili odloži emigracija nego put do zaposlenja.
Uporne etničke razlike u zapošljavanju značile su da je sistem socijalističkog samoupravljanja na Kosovu najviše koristio radnicima iz određenih etničkih zajednica. Do 1980. godine svaki peti Srbin primao je platu od države, dok je kod Albanaca taj odnos bio jedan prema jedanaest. Zbog toga su mnogi Albanci tražili bolje ekonomske prilike u inostranstvu, što je dovelo do novog talasa emigracije, ovog puta pretežno u zapadnu Evropu.
Iako se kasne šezdesete i sedamdesete često smatraju periodom značajnog razvoja, rast dohotka po glavi stanovnika na Kosovu pokazuje drugačiju sliku.
Dohodak po glavi stanovnika na Kosovu
Između 1971. i 1980. godine, prihodi po glavi stanovnika na Kosovu porasli su za samo oko 30% — manje nego u bilo kojoj drugoj jugoslovenskoj republici, gde je prosek bio preko 49%. Za poređenje, sledeća najniža stopa rasta bila je 44% u Makedoniji, zatim Bosna i Hercegovina sa 47%, Hrvatska sa 51%, Srbija sa 52%, Slovenija sa 55%, dok je Crna Gora imala najvišu stopu rasta od 60%.
Ekonomski bilans za četiri uzastopne decenije
U deceniji koja je prethodila ratovima 1990-ih, Jugoslaviju su potresale političke tenzije i duboka ekonomska kriza, a najteže je stradalo ionako krhka kosovska privreda. Hiperinflacija je ozbiljno urušila kupovnu moć u Jugoslaviji – prosečna godišnja inflacija skočila je sa 36% u 1981. na vrtoglavih 1.240% do 1989. godine. Između 1981. i 1990. godine Kosovo je pretrpelo najveći pad prosečnih prihoda među svim jugoslovenskim republikama – dohodak po glavi stanovnika pao je za čak 25%. Poređenja radi, Makedonija i Crna Gora, koje su imale sledeće najveće gubitke, zabeležile su pad od oko 14%, dok je jugoslovenski prosek bio oko 11%. Ova razlika nije iznenađujuća, s obzirom na to da su manje razvijene privrede obično najmanje otporne na recesije i krize.
Stopa nezaposlenosti na Kosovu takođe je dramatično porasla – sa oko 40% u 1981. na čak 60% do 1988. Paralelno s rastućim političkim tenzijama, koje su kulminirale ukidanjem kosovske autonomije od strane Slobodana Miloševića 1989, ekonomski pejzaž Kosova u 1980-ima obeležili su vrtoglavi rast cena, eksplozija nezaposlenosti i nagli pad prihoda.
Krize iz 1980-ih mnogima su i dalje u živom sećanju. Ipak, kao prva decenija posle Titove smrti, ovaj period se često posmatra odvojeno od njegovog vremena. I dok je svaka decenija donosila svoje specifične promene, iz dugoročnije makroistorijske perspektive, ni prethodne decenije nisu bile idilične. Osvrćući se na Titovu Jugoslaviju iz perspektive kosovskih Albanaca, istoričar Noel Malcolm piše:
“Razumljivo je da Albanci sa Kosova, gledajući unazad iz perspektive nakon 1989. godine, Tita vide kroz pomalo idealizovanu prizmu. Međutim, da bi se napravila potpuna procena Titove politike prema Kosovu, potrebno je uzeti u obzir mnogo više nijansi. Neke njegove mere u vezi sa pravima Albanaca bile su samo delimične, neke su se razvijale pod pritiskom okolnosti (uključujući i nezadovoljene albanske zahteve), dok su neke bile motivisane pragmatičnim razlozima koji nisu bili povezani sa stvarnim potrebama Kosova (poput želje da se srpski kolonisti presele u Vojvodinu).”
Prvo, od 1952. do 1990. godine, Kosovo je imalo niži rast prihoda po glavi stanovnika nego bilo koja druga republika u Jugoslaviji. Drugi, čak i tokom perioda koji se smatra najprospernijim za Kosovo, od 1971. do 1980. godine, rast prihoda po glavi stanovnika Kosova ostao je najniži u Jugoslaviji. Konačno, tokom teške ekonomske krize koja je prethodila ratovima iz 1990-ih, prihodi Kosova pretrpeli su najveći pad u celoj Jugoslaviji. U stvari, pad prihoda na Kosovu bio je gotovo dvostruko veći nego u Makedoniji, koja je imala drugi najveći pad. Kao rezultat toga, na pragu devedesetih, prihod po glavi stanovnika u drugim republikama bio je od tri do osam puta veći nego na Kosovu, što ukazuje na izražene razlike u prihodima među republikama.
Prvi udar na privredu: masovno proterivanje radnika
Kao što smo videli, krajem 1980-ih, Kosovo je bilo najnerazvijenija i najranjivija jugoslovenska pokrajina. Ubrzo nakon što je Milošević došao na vlast, u martu 1989. godine, ukinuta je kosovska autonomija prema Ustavu iz 1974. godine, što je otvorilo put za pripajanje Kosova Srbiji. Do jula 1990. godine, Skupština Srbije je usvojila pravni okvir za preuzimanje preduzeća na Kosovu i proterivanje albanskih radnika, što je izazvalo ozbiljan udar na privredu Kosova.
Dvanaest javnih preduzeća, koja su obuhvatala skoro sve strateške nacionalne i regionalne firme, stavljena su pod srpsku kontrolu, a 238 društvenih preduzeća spojeno je sa odgovarajućim preduzećima u Srbiji i Vojvodini. Pored preuzimanja preduzeća, postojali su i oblici pljačke mašina i prenosa opreme u fabrike u Srbiji. Do kraja 1990. godine, 146.025 od 164.210 albanskih radnika je otpušteno. Drugim rečima, gotovo devet od deset albanskih radnika u državnoj upravi, javnim službama i raznim preduzećima je iznenada otpušteno od strane Miloševićevog režima.
Neki od njih nisu izgubili samo posao, već i dom, jer su bili iseljeni iz stanova koje su im dodelili poslodavci. Ovo je bilo posebno pogubno, jer je stanovanje u Jugoslaviji često bilo povezano sa zaposlenjem, a preduzeća su dodeljivala stanove radnicima kao deo beneficija. Kada su gubili posao, iseljenje iz tih stanova je usledilo, ostavljajući mnoge porodice u vrlo nesigurnoj situaciji.
Kosovska imovina je brzo rasprodana, što se često opisuje kao “šok terapija”, ali socijalno-politička marginalizacija kosovskih Albanaca učinila je gotovo nemogućim da oni kupe stanove ili drugu državnu imovinu.
Ekonomska kriza 1980-ih zahtevala je značajne strukturne reforme, na koje su uticale međunarodne institucije poput Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Kao i u drugim socijalističkim zemljama, ovi zakoni su imali za cilj da prebace ekonomiju sa socijalističkog modela na tržišni sistem, uvodeći privatizaciju kao ključni element reformi. Privatizacija je ozbiljno započela 1989. godine prema “Markovićevim zakonima”, koji su nosili ime tadašnjeg jugoslovenskog premijera Ante Markovića.
Međutim, ukidanje kosovske autonomije 1989. godine značilo je da su kosovski Albanci bili isključeni iz učestvovanja u ovim reformama. Kako je Kosovo postajalo deo Srbije, proces privatizacije na Kosovu bio je obeležen značajnom diskriminacijom. Kosovska imovina je brzo rasprodana, što se često opisuje kao “šok terapija”, ali socijalno-politička marginalizacija kosovskih Albanaca učinila je gotovo nemogućim da oni kupe stanove ili drugu državnu imovinu.
Masovno otpuštanje radnika pogodilo je sve sektore: zdravstvo, obrazovanje, industriju, medije i druge. Lekari i zdravstveni radnici su uklonjeni iz bolnica, otprilike 6.000 učitelja je otpušteno zbog protesta, dok su ostali otpušteni zbog odbijanja da slede srpski obrazovni plan. Rudari iz Trepče bili su među prvim koji su se suprotstavili Miloševićevim akcijama, a novinari iz Rilindje, albanskog dnevnog lista, koji su izveštavali o štrajkovima, brzo su otpušteni. Nedugo zatim, srpske vlasti su preuzele kontrolu nad Radio Televizijom Priština, proteravši sa radnog mesta većinu albanskog osoblja. Počevši od školske godine 1991-92, albanskim studentima i profesorima bilo je zabranjeno da koriste prostorije Univerziteta u Prištini.
Pored političke represije sprovedene uz pomoć policije i vojske, masovno proterivanje gotovo 90% Albanaca sa radnih mesta označilo je prvi ekonomski šok 1990-ih na Kosovu. Ovo masovno otpuštanje stvorilo je ogroman talas nezaposlenosti, gurnuvši desetine hiljada ljudi u siromaštvo i ekonomsku nesigurnost.
Dvostruke sankcije, hiperinflacija i rastuće siromaštvo
Kako je nezadovoljstvo raslo u jugoslovenskim republikama, raspad Jugoslavije krajem 1980-ih postao je gotovo neizbežan. Ratovi koji su usledili 1990-ih doveli su do sankcija UN-a, koje su bile uvedene Srbiji i koje su takođe pogodile Kosovo. Albanci na Kosovu su se, dakle, našli pred dvostrukim slojem sankcija: onim od Miloševićevog režima i međunarodnim sankcijama koje su bile uvedene Srbiji.
U međuvremenu, samoupravna jugoslovenska ekonomija bila je u krizi od početka 1980-ih, a hiperinflacija postala je značajna posledica. Izbijanje ratova u Hrvatskoj (1991) i Bosni i Hercegovini (1992) dodatno je pogoršalo situaciju, uzrokujući pad proizvodnje i vraćanje hiperinflacije u punom intenzitetu 1992. godine. U pokušaju da se bori protiv spirale pada privrede, Miloševićev režim pribegao je štampanju novca, što je samo pogoršalo inflaciju.
Stepen ozbiljnosti hiperinflacije početkom 1990-ih jasno je opisan u ovom odlomku:
Jugoslovenska hiperinflacija iz perioda od 1992-1994. godine bila je istorijski jedinstvena i značajna zbog svog ekstremnog vrhunca i trajanja. Na vrhuncu, u januaru 1994. godine, mesečna inflacija dostigla je 313 miliona procenata, čime je postala druga najviša zabeležena stopa inflacije nakon mađarske hiperinflacije iz 1945-1946. godine. Pored toga, jugoslovenska hiperinflacija trajala je 24 meseca, tako da je, nakon ruske hiperinflacije iz 1920-ih koja je trajala 26 meseci (Cagan, 1956), druga najduža ikad zabeležena. Tokom tih 24 meseca, između februara 1992. i januara 1994. godine, cena je porasla za faktor od 3,6 x 1022, što je stavlja na drugo mesto odmah nakon mađarske hiperinflacije (3,8 x 1027) koja je bila najteža, ali daleko ispred bilo koje druge: 1011 u Kini posle Drugog svetskog rata, 1010 u Nemačkoj 1920-ih, itd. (Cagan, 1987).
Drugi značajan ekonomski udar u ovom periodu bila je zaplena ličnih ušteđevina. Godine 1990. glavna banka na Kosovu, Bank Kos, bila je deaktivirana, što je rezultiralo zaplenom oko 98 miliona dolara u deviznim depozitima od 66.000 pojedinaca. Ova značajna suma prešla je pod kontrolu Jugobanke u Beogradu, oduzimajući mnogim Kosovarima teško stečene ušteđevine.
Na primer, poznata izreka koju čujemo i danas kada se ponovo sretnemo nakon dužeg vremena, “Ke hup si Faksi!” — “Nestao si kao Faks!” — odnosi se na prašak za pranje koji je postao poznato nepostojeći proizvod zbog sankcija.
Za mnoge od njih, ove uštede nisu bile samo finansijska sigurnost, već ključni resurs za snalaženje u ekonomskim teškoćama tog vremena. Gubitak ovih sredstava dodatno je pogoršao već tešku situaciju u kojoj su se našli Albanci na Kosovu, koji su bili otpušteni sa svojih radnih mesta i iseljeni iz svojih domova, ostavljeni bez posla, skloništa i finansijske stabilnosti. Ovaj namerni čin ekonomske obespravljenosti dodatno je marginalizovao albansku populaciju, produbljujući njeno siromaštvo i povećavajući izazove preživljavanja pod represivnim politikama Miloševićevog režima.
Kombinovanjem političke represije, masovnog gubitka radnih mesta, neobuzdane inflacije i uticaja sankcija — koje su izazvale ozbiljan nedostatak osnovnih dobara — ove okolnosti su Kosovo gurnule u duboko ekonomsko siromaštvo. Na primer, poznata izreka koju čujemo i danas kada se ponovo sretnemo nakon dužeg vremena, “Ke hup si Faksi!” — “Nestao si kao Faks!” — odnosi se na prašak za pranje koji je postao poznato nepostojeći proizvod zbog sankcija.
Siromaštvo je drastično poraslo kako je sve veći broj porodica padao ispod granice minimuma za preživljavanje. Humanitarna organizacija Majka Tereza, koja je bila jedna od prvih humanitarnih organizacija osnovanih da ublaži siromaštvo i socio-ekonomske teškoće početkom 1990-ih, navodeći prosečnu veličinu porodice od 6,5 članova, izveštava da je broj porodica koje su primale osnovnu pomoć za hranu porastao za više od 32% u samo nekoliko godina — sa 43.320 u 1992. na 57.353 do 1994. godine. Ovaj porast je značio da je broj pojedinaca koji žive u ekstremnim teškoćama porastao sa oko 282.000 u 1992. na 373.000 u 1994. godini.
Do 1994. godine, ova kriza je ostavila jednog od pet Albanaca na Kosovu koji je zavisio od humanitarne pomoći. Pored toga, velika većina je ostala bez socijalnog osiguranja, što ih je efikasno isključilo iz pristupa zdravstvenim uslugama koje je pružala država. Ova uskraćenost dodatno je otežala borbu stotina hiljada porodica, naglašavajući strašan socio-ekonomski uticaj tog perioda.
Uspon novih institucija i rađanje kapitalističkog preduzetništva
Proterivanje Albanaca iz jugoslovenskih institucija i velike političke promene u Evropi, nakon pada Berlinskog zida i kraha socijalizma u bivšim zemljama Sovjetskog bloka, otvorile su put političkom pluralizmu na Kosovu. Kao odgovor na aparthejd koji je uveo Miloševićev režim, 2. jula 1990. godine, Kosovska skupština donosi novi ustav za Kosovo, pokušavajući da se odupre aparthejdnom režimu koji je bio na snazi. Iako su srpske vlasti ovu skupštinu proglasile ilegalnom, ona je uspela da formira paralelnu vladu koja je radila u izgnanstvu, predvođena Demokratskim savezom Kosova (LDK) na čijem je čelu bio Ibrahim Rugova, koji je postao predsednik Kosova 1992. godine.
Ovaj preduzetnički duh postao je karakterističan za to vreme, pokazujući snalažljivost i prilagodljivost zajednice u teškim okolnostima.
Vlada LDK u izgnanstvu pokrenula je fond od 3%, kojim je pozvala Albance, naročito one koji rade u inostranstvu, da doniraju 3% ili više svojih plata. Ovaj fond je uglavnom finansirao paralelne institucije na Kosovu, podržavajući obrazovanje, zdravstvo i osnovne potrebe najsiromašnijih u zajednici. Iako fond nije imao značajnu moć donošenja odluka, predstavljao je važan napor u mobilizaciji resursa za albansku populaciju na Kosovu pod ekstremnim uslovima.
Iako se paralelni sistem hvali zbog održavanja ključnih usluga, naročito obrazovanja i zdravstva, nedostajali su mu ekonomski planovi koji bi rešavali sve veće probleme nezaposlenosti i siromaštva nakon masovnog otpuštanja albanskih radnika na Kosovu.
Jedna od inicijativa koja je imala cilj da se bavi ovim problemima bila je osnivanje Saveza nezavisnih sindikata Kosova (UITUK) 1990. godine. UITUK je, kao krovna organizacija, koordinisao sindikate i organizovao proteste u cilju otpora protiv represivnih “vanrednih mera” Srbije, koje su obuhvatale ukidanje autonomije, masovna otpuštanja albanskih radnika, gušenje političkih i građanskih prava, preuzimanje ključnih ekonomskih resursa, povećanu policijsku i vojnu prisutnost, kao i kulturna i obrazovna ograničenja usmerena protiv albanskog identiteta. Međutim, ovaj sindikat nije obezbedio ekonomske resurse za otpuštene radnike, mnoge od kojih je činila mlada populacija; 1991. godine, oko 58% stanovništva Kosova bilo je mlađe od 25 godina. Tako su Albanci na Kosovu imali dva glavna puta: emigraciju ili preduzetništvo.
S obzirom na ograničene opcije, mnogi Albanci sa Kosova su tražili poslove u inostranstvu, naročito u Zapadnoj Evropi, dok su drugi odlučili da pokrenu biznis, otvarajući mala preduzeća ili se baveći neformalnom trgovinom na lokalnim tržištima. Ovaj preduzetnički duh postao je karakterističan za to vreme, pokazujući snalažljivost i prilagodljivost zajednice u teškim okolnostima.
Preduzetništvo se uglavnom razvijalo kroz mala porodična preduzeća – trgovine, turističke agencije, restorane i skromne proizvodne pogone. Ove inicijative nisu bile vođene željom za profitom, već su pre svega bile pitanje opstanka, odražavajući snalažljivost proizašlu iz nužde u jednom od najtežih perioda za Kosovo. Ovi događaji slikovito su opisani u sledećem odlomku:
Odmah je registrovano nekoliko stotina taksija, kombija, kamiona i minibuseva, dok je još duplo više počelo da radi bez ikakve dozvole na gradskim i međugradskim linijama. Sličan scenario odvijao se i sa hiljadama malih prodavnica i mreža za snabdevanje, gde je trgovina postala potpuno privatizovana. Turističke agencije su nicale na sve strane, jer je porodica mogla da živi samo od provizije za prodaju karata. Otvarali su se kafići, restorani i razni privatni poslovi. Mnogi bivši državni službenici shvatili su da im preduzetništvo ide od ruke i nisu žalili za poslovima koji su im donosili jedva 100 dolara mesečno – sada su mogli da zarade tri puta više i naprave ozbiljan profit.
Pored brojnih problema koje su nametnule srpske vlasti – nezakonite racije, saslušanja i zaplene – ekonomsko okruženje za novoosnovane albanske biznise bilo je izuzetno nepovoljno. Nekoliko strukturnih izazova dodatno je pogoršalo ovu situaciju.
Prvo, gotovo da nije bilo javnih institucija koje bi podržale ove biznise. Finansiranje je bilo posebno teško, jer su banke bile u potpunosti pod kontrolom srpskog režima, što je ograničavalo pristup kreditima. Drugo, Albanci su se suočavali s ozbiljnim preprekama prilikom privatizacije imovine društvenih preduzeća, što im je otežavalo osnivanje i širenje poslovanja. Kao i u drugim slučajevima post-socijalističkih kriza, i u bivšim jugoslovenskim republikama proces privatizacije pratio je niz korupcionaških radnji i izvlačenja imovine – politički povezane osobe i firme koristile su priliku da po niskim cenama preuzmu vrednu imovinu, dodatno produbljujući ekonomske nejednakosti. Treće, nezaposlenost i hiperinflacija ozbiljno su oslabile potražnju, stvarajući dodatne prepreke za razvoj biznisa.
Hiperinflacija je takođe dovela do naglog pada vrednosti dinara, zvanične valute Jugoslavije, čineći ga nepouzdanim za štednju i transakcije. Formalna ekonomija, opterećena državnom kontrolom cena i restriktivnim regulacijama, teško se prilagođavala ovoj devalvaciji, dok je centralizovana birokratija dodatno pogoršavala neefikasnost sistema. Mnogi biznisi, nesposobni da obezbede resurse ili proizvode robu po prihvatljivim cenama, sve više su se oslanjali na neformalne kanale. Kao rezultat toga, siva i crna tržišta počela su da cvetaju, odvlačeći ekonomsku aktivnost iz formalnog sektora.
Albanci sa Kosova posebno su trpeli posledice devalvacije dinara, pa su svoje transakcije prebacili na stabilnije valute, pre svega nemačku marku. Ovo je otvorilo novi preduzetnički pravac – uličnu trgovinu devizama na crnom tržištu.
Ilegalne aktivnosti, iako prisutne i ranije, značajno su se intenzivirale tokom 1990-ih, dok su hiperinflacija, ratovi i sankcije podsticali razvoj crnog tržišta u Srbiji. Srpske kriminalne mreže preuzele su kontrolu nad trgovinom krijumčarenom robom i menjačnicama, dok su vođe bandi i fudbalski huligani upravljali uvozom robe sa crnog tržišta i konverzijom valuta. Albanci sa Kosova posebno su trpeli posledice devalvacije dinara, pa su svoje transakcije prebacili na stabilnije valute, pre svega nemačku marku. Ovo je otvorilo novi preduzetnički pravac – uličnu trgovinu devizama na crnom tržištu.
Uprkos svim teškoćama, broj albanskih preduzetničkih firmi značajno je porastao. Između 1987. i 1995. godine, broj malih albanskih firmi porastao je za čak 969% – sa 1.733 na 18.534. Međutim, samo trećina njih bila je u punom kapacitetu, zapošljavajući oko 20.000 radnika. Ovi biznisi, uglavnom ograničeni na male lokale poput picerija, benzinskih pumpi i minimarketa, oslanjali su se pretežno na porodičnu radnu snagu, nudeći malo prilika za šire zapošljavanje. Godine 1997, oko 65% radno sposobnog stanovništva bilo je “ekonomski neaktivno — ili ‘nezaposleno,’ kako su to formulisali lokalni stručnjaci.”
Nedostatak nacionalne ekonomske politike odražavao se na različite načine. Informacione asimetrije bile su posebno izražene, jer na Kosovu nisu postojale institucije koje bi mogle efikasno da koordiniraju raspodelu resursa. Na primer, Kosovo je moglo da proizvede 75% pšenice koja mu je bila potrebna, ali zbog loše organizovane distribucije moralo je da uvozi više od polovine te pšenice iz Srbije, što je koštalo 60 miliona nemačkih maraka. Iako je proizvodilo više mleka nego što je trošilo, gotovo trećina konzumiranog mleka dolazila je iz uvoza, jer je 22 kosovske mlekare preuzeo glavni distributer sa sedištem u Beogradu.
Međutim, u slučaju Kosova, nedostatak održivih alternativa i oštra ograničenja koje je nametnuo režim doveli su do ekonomije zasnovane na pukom preživljavanju, a ne na osmišljenom bojkotu.
Dok su paralelne institucije uspele da pruže otpor represivnim merama režima, kosovska ekonomija ostala je pretežno prepuštena lese fer modelu – oslonjenom više na puko preživljavanje nego na samoopredeljenje. Ovakav pristup preživljavanju suprotstavlja se ekonomskim strategijama koje su u prošlosti primenjivale druge kolonizovane populacije nastojeći da se odupru kontroli svojih kolonizatora.
U mnogim slučajevima, ekonomski otpor igrao je ključnu ulogu u borbi potlačenih grupa protiv kolonijalne i sistemske eksploatacije. Na primer, tokom Haićanske revolucije (1791–1804), porobljeni Afrikanci srušili su francusku kolonijalnu plantažnu ekonomiju uništavajući plantaže šećera – ključni izvor kolonijalnog bogatstva – i prelaskom na sistem samostalnog poljoprivrednog uzgoja. Ova ekonomska destabilizacija doprinela je tome da Haiti postane prva nezavisna crna republika i prva moderna država koja je ukinula ropstvo.
U Indiji, pokret Svadeši s početka 20. veka bio je odgovor na britansku ekonomsku dominaciju i podelu Bengala, kroz bojkot britanske robe, naročito tekstila, i oživljavanje lokalne industrije, poput proizvodnje tradicionalne khadi tkanine. Ovim su oslabljeni britanski ekonomski interesi i ojačan indijski nacionalizam. Kasnije, Mahatma Gandhi poveo je čuveni Marš soli 1930. godine – snažan čin ekonomskog prkosa protiv britanskih poreza na so. Hodajući do mora i praveći sopstvenu so, Gandi i njegovi sledbenici izazvali su kolonijalni monopol, inspirišući mase na učešće u pokretu otpora i dodatno osnažujući borbu za nezavisnost.
Slično tome, tokom aparthejda u Južnoj Africi (1948–1990), crni Južnoafrikanci borili su se protiv ekonomske isključenosti i političke represije kroz kampanje bojkota firmi u vlasništvu belaca, osnivanje kooperativa i saradnju sa međunarodnim saveznicima koji su uvodili sankcije i bojkote protiv aparthejdom povezanih preduzeća. Ovaj kombinovani unutrašnji i spoljašnji pritisak značajno je oslabio aparthejd režim, doprinoseći njegovom konačnom slomu. Ovi primeri jasno pokazuju koliko ekonomski otpor može biti moćno sredstvo u borbi protiv sistemske eksploatacije i u procesu oslobođenja potlačenih naroda.
Međutim, u slučaju Kosova, nedostatak održivih alternativa i oštra ograničenja koje je nametnuo režim doveli su do ekonomije zasnovane na pukom preživljavanju, a ne na osmišljenom bojkotu. Umesto ciljane ekonomske borbe protiv sistema okupatora, fokus je bio na osnovnoj egzistenciji.
Veze koje povezuju
Otpornost kosovskog stanovništva tokom 1990-ih, uprkos represivnim okolnostima, u velikoj meri je opstala zahvaljujući solidarnosti unutar albanskih porodica i zajednica. Sa gotovo 90% Albanaca proteranih s posla, preživljavanje je bilo moguće zahvaljujući nesebičnoj podršci članova porodice, kako na samom Kosovu, tako i u dijaspori. Ta solidarnost nije bila samo društveni fenomen, već i ključni ekonomski faktor, pri čemu je dijaspora imala presudnu ulogu.
Jugoslovenski režim godinama je podsticao iseljavanje Albanaca s Kosova, a tokom ranih devedesetih taj trend je naglo porastao kako se situacija pogoršavala. Posebno masovni talasi emigracije dogodili su se početkom 90-ih, kada je kriza rapidno eskalirala. Oko 100.000 Albanaca odbilo je poziv za služenje u Vojsci Jugoslavije, zbog čega su mnogi bili prinuđeni da napuste zemlju, uglavnom odlazeći u Zapadnu Evropu.
KS migracija
Između 1992. i 1993. godine, broj emigranata sa Kosova u zemlje zapadne Evrope porastao je za skoro 70% — sa 217.000 u 1992. na 368.000 u 1993. Takođe, do 1993. godine, oko 25.000 njih se naselilo u Albaniji.
Iako su napustili Kosovo, njihova veza sa domovinom ostala je snažna, a značajno su doprinosili kroz doznake kojima su izdržavali svoje porodice. Te doznake nisu samo pomagale porodicama da prežive, već su finansirale i institucije putem Fonda od 3%, a kasnije i ratne napore kroz hitne fondove poput “Vendlindja Thërret” (Domovina zove), osnovanog još 1993. godine.
Sa ekonomske tačke gledišta, kvantifikacija njihovog doprinosa je posebno zanimljiva. Iako tačni podaci o doznakama ne postoje, njihov uticaj na kosovsku ekonomiju može se proceniti kroz razliku između BDP-a (bruto domaćeg proizvoda) i BND-a (bruto nacionalnog dohotka).
Sledeći prikazi to detaljnije objašnjavaju.
Od 1990. do 1999. godine, Kosovo je imalo veći jaz između bruto nacionalnog dohotka (BND) i bruto domaćeg proizvoda (BDP) nego bilo koja bivša jugoslovenska republika. Važno je napomenuti dva ograničenja ovih podataka: prvo, da oni ne predstavljaju direktne mere doznaka, i drugo, da koristimo grube procene BDP-a i BND-a koje su objavile Ujedinjene nacije. Stoga ove procene treba posmatrati više kao indikativne nego kao precizne. Ipak, iako ne možemo sa sigurnošću odrediti tačan udeo razlike koji potiče od doznaka, uzimajući u obzir ranije opisane ekonomske okolnosti i anegdotske dokaze iz tog perioda, ove procene snažno ukazuju na to da je albanska dijaspora imala ključnu ulogu u finansiranju kosovske ekonomije preživljavanja u njenim najmračnijim trenucima.
Procena ekonomskih gubitaka Kosova
Teškoće iz devedesetih godina unazadile su ekonomski razvoj Kosova za decenije, a njihov uticaj osećao se i dugo nakon prelaska u novi vek. Iako je oslobođenje u junu 1999. donelo nadu i nove mogućnosti, ekonomski gubici Kosova u tom periodu bili su specifični, jer nisu proizašli samo iz sistemskih izazova tranzicije sa socijalizma na tržišnu ekonomiju, već i iz represivnih aparthejdskih politika koje je Srbija nametnula, onesposobivši privredu i društvo.
Kako bismo procenili ukupni ekonomski trošak ovog perioda, izračunavamo jaz u proizvodnji (output gap) stvaranjem kontrafaktualnog scenarija u kojem bi kosovska ekonomija ostala na nivou iz 1990. godine. To znači da pretpostavljamo da od 1990. godine nije bilo ekonomskog rasta, a zatim upoređujemo stvarni BDP sa ovom hipotetičkom situacijom da bismo izračunali razliku na godišnjem nivou.
Političke i ekonomske teškoće kroz koje je Kosovo prolazilo tokom devedesetih godina zaslužuju da se pamte — ne da bi podsticale mržnju ili osvetu, već kao ožiljci dugog borbenog puta koji je na kraju doveo do trijumfa zemlje. Ova sećanja predstavljaju svedočanstvo otpornosti i podsećanje na put ka slobodi i nezavisnosti — bez kojih nijedna ekonomska dobit ne bi imala pravu vrednost.
Naslovna slika: Creative Commons.
Bibliografija:
Blaku, R. (1996). Hintergrunde der Auswanderung von Albanern aus Kosova in die westeuropaischen Staaten: Moglichkeiten der Wiedereinbiirgerung in der Heimat. Vienna.
Bolt, J., & van Zanden, J. L. (2014). “The Maddison Project: collaborative research on historical national accounts.” The Economic History Review, 67(3), 627-651.
Clark, H. (2000). Civil Resistance in Kosovo. London: Pluto Press.
Héthy, L. (2000). “Employment and workers’ protection in Kosovo.” SEER: Journal for Labour and Social Affairs in Eastern Europe, 3(2), 9-24.
Malcolm, N. (1998). Kosovo: A Short History. New York: New York University Press.
Petrović, P., Bogetić, Ž., & Vujošević, Z. (1999). “The Yugoslav Hyperinflation of 1992-1994: Causes, Dynamics, and Money Supply Process.” Journal of Comparative Economics, 27(2), 335-353.
Rocha, R. D. (1992). “Inflation and stabilization in Yugoslavia.” Contemporary Economic Policy, 10(4), 21-38.
United Nations. (2024). National Accounts – Analysis of Main Aggregates (AMA). Retrieved from The National Accounts Section of the United Nations Statistics Division: https://unstats.un.org/unsd/snaama/Index
Vickers, M. (1998). Between Serb and Albanian: A History of Kosovo. New York: Columbia University Press.
Woodward, S. L. (1995). Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution after the Cold War. Washington D.C.: The Brookings Institution.