Odnosi Kosova sa Srbijom — ili njihovo odsustvo — i dalje dominiraju diskusijama o spoljnoj politici i nastavljaju da oblikuju veze Kosova sa Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskom unijom. Ekonomske mere koje je EU uvela Kosovu 2023. godine i dalje su na snazi, dok je dijalog između Kosova i Srbije pod pokroviteljstvom EU u zastoju još od iste godine.

Tokom mandata prethodne vlade, došlo je samo do jednog novog međunarodnog priznanja — Kenije, krajem marta 2025. Pre toga, poslednje priznanje došlo je iz Izraela 2020. godine, nakon sporazuma između Kosova i Izraela koji je postignut uz posredovanje Vašingtona i koji je omogućio bezvizni režim za nosioce kosovskih pasoša. Taj odnos je u poslednje vreme pod lupom javnosti, s obzirom na široko rasprostranjeno neodobravanje izraelske invazije na Gazu među građanima Kosova.

Uprkos ovim izazovima, postoje brojni potencijalni pravci koje Kosovo još nije iskoristilo za širenje svog međunarodnog prisustva. U trenutku kada bi SAD mogle smanjiti svoju ulogu bezbednosnog garanta u Evropi, a EU je sve više opterećena sopstvenim izazovima, Kosovo mora da počne da gradi temelje za nove odnose i buduća priznanja širom sveta, kako bi osiguralo svoje mesto na globalnoj sceni.

S obzirom na već napete odnose sa nekim od svojih najbližih partnera, urušavanje globalnog političkog poretka i opadajuće interesovanje međunarodne zajednice, nova vlada treba da preispita i osveži celokupni pristup Kosova međunarodnoj politici, uz istovremeno popravljanje i jačanje odnosa sa ključnim i najvažnijim saveznicima.

Od starih prijatelja…

Društvene i kulturne veze sa Albanijom su i dalje snažno prisutne, ali je saradnja na međudržavnom nivou trpela zbog povremeno zategnutih odnosa između albanskog premijera Edija Rame i premijera Kosova Albina Kurtija, koji je na funkciji od 2021. godine. Ova napetost proizilazi iz tinjajućeg neslaganja oko toga ko bolje predstavlja Albance na međunarodnoj sceni, kao i zbog Ramine spremnosti da sarađuje sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem na regionalnim inicijativama poput Otvorenog Balkana.

Resetovanje odnosa među zvaničnicima mora biti prvi korak ka pozitivnoj i unapređenoj prekograničnoj saradnji. Na toj osnovi, Tirana i Priština mogle bi dalje produbljivati već snažno partnerstvo u oblastima kao što su trgovina, kultura, obrazovanje i zaštita životne sredine, dok se međusobno podržavaju na putu ka EU i sarađuju u multilateralnim bezbednosnim inicijativama.

Odnosi Kosova sa Evropskom unijom takođe su pogoršani u poslednjim godinama. Jedan od glavnih razloga za to jeste odlučan i često oštar pristup vlade premijera Kurtija u suzbijanju paralelnih institucija koje finansira Beograd, a koje funkcionišu u srpskim sredinama širom Kosova.

Ukoliko Kosovo bude moglo da sarađuje konstruktivnije sa EU tokom drugog mandata Ursule von der Leyen na čelu Evropske komisije, naredne godine mogle bi predstavljati prekretnicu u odnosima između Kosova i Unije. Evropska komisija već priprema zemlje regiona — prvenstveno Crnu Goru i Albaniju — za potencijalno članstvo u okviru aktuelnog mandata, koji traje do 2029. Iako je članstvo Kosova i dalje daleko, naredne godine mogu doneti konkretne korake koji bi osigurali njegov pravovremen pristup EU.

Sjedinjene Američke Države su, istorijski gledano, najvažniji saveznik Kosova, ali se taj odnos može značajno promeniti tokom drugog predsedničkog mandata Donalda Trumpa. Trump je već redefinisao ulogu SAD u globalnoj politici, povukavši zemlju iz niza međunarodnih organizacija, ukinuvši više od 80% projekata strane pomoći i izrazivši sumnju u spremnost SAD da brani NATO saveznike.

Povratak bivšeg američkog izaslanika za dijalog Srbije i Kosova Richarda Grenella sada u proširenoj ulozi specijalnog predsedničkog izaslanika za specijalne misije, izazvao je dodatnu zabrinutost u Prištini. Tokom prvog Trumpovog mandata, Grenell je bio optuživan da favorizuje Srbiju, održavao je bliske odnose sa Vučićem i bio otvoreno kritičan prema Kurtiju — sve to ukazuje na težak period koji bi mogao uslediti u odnosima Kosova i SAD.

Dodatno, Trump i potpredsednik JD Vance su u februaru javno i oštro napali ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, pokazavši spremnost da ponize i pritisnu strane lidere koje ne simpatišu, kako bi ih naterali na brze dogovore koje mogu predstaviti kao političke pobede. Takav pristup bi mogao dovesti do predloga konačnog rešenja dijaloga o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, koje bi sve strane dovelo u nezgodnu poziciju na unutrašnjem političkom planu. Mogući scenariji uključuju da Srbija de fakto prizna kosovsku državnost, da Kosovo konačno osnuje Zajednicu srpskih opština, ili da obe strane pristanu na sporazum koji u suštini ne donosi ništa više od obećanja o jačanju ekonomske saradnje — slično Vašingtonskom sporazumu iz 2020, od kog je malo toga zaista sprovedeno.

…do novih saveznika

Nakon obnove čvršćih veza sa nekim od najbližih partnera, nova vlada bi trebalo da uloži napore i u sticanje dodatnih diplomatskih priznanja. Jedan od ključnih međunarodnih neuspeha prethodne vlade bilo je to što — sve do marta 2025, kada je priznanje stiglo iz Kenije — nije bilo nijednog novog priznanja kosovske državnosti. I to priznanje došlo je pre svega zahvaljujući zalaganju predsednice Vjose Osmani i biznismena Behgjeta Pacollija. U međuvremenu, Srbija je tvrdila da su neke države Afrike, Okeanije i Kariba povukle svoja priznanja.

Dobar deo toga može se objasniti time što je Kosovo već priznala većina zemalja u svetu; mnoge od preostalih država ili su izričito protiv priznanja, ili navode da ga neće dati dok se odnosi sa Srbijom ne normalizuju. Ipak, to ne znači da bi naredna vlada trebalo da odustane od težnje ka novim priznanjima.

Normalizacija odnosa sa svim članicama Evropske unije ostaje od suštinskog značaja za dalji put Kosova ka evroatlantskim integracijama. Iako je malo verovatno da će Rumunija, Kipar i Španija priznati nezavisnost Kosova pre nego što bude postignut konačan sporazum sa Srbijom, Grčka i Slovačka predstavljaju prilike za buduću saradnju.

Ekspanzija ekonomskih i političkih veza Kosova sa Grčkom predstavlja dobar model za povećanje angažmana sa državama koje još nisu priznale Kosovo, sa mogućnošću da to na kraju dovede do potpunog priznanja.

Iako slovački premijer Robert Fico i njegova tvrda socijalno-konzervativna, evroskeptična vlada nemaju nameru da priznaju Kosovo, Ficoova kontrola vlasti slabi, a dolazak liberalnije opozicije na vlast mogao bi otvoriti put za konačno priznanje iz Bratislave.

U najmanju ruku, obezbeđivanje poboljšane saradnje i dijaloga sa pet članica EU koje ne priznaju Kosovo omogućilo bi vladi dodatne prilike za produbljivanje svog puta ka evropskim integracijama, uz stalno nastojanje da se postigne maksimalno moguće priznanje od potencijalnih država.

Dalje, vlada je napravila postepene korake ka širenju svog međunarodnog dosega, kada je predsednica Vjosa Osmani krajem 2024. godine otputovala u Kolumbiju kako bi otvorila prvu ambasadu Kosova u Južnoj Americi – koja je strateški smeštena pored jedine kolumbijske ambasade u Centralnoj Americi, u Panami. Otvaranje ambasade trebalo bi da predstavlja prvi korak u proaktivnijem pristupu koji bi umanjio zavisnost od odnosa sa Zapadom i usmerio se ka diverzifikaciji i produbljivanju bilateralnih veza sa širom grupom partnera u Južnoj i Centralnoj Americi, Africi, Aziji i Okeaniji.

Van okvira Evropske unije, Kosovo ima niz potencijalnih priznavača i budućih partnera s kojima bi moglo produbiti saradnju. Od početka ruske invazije na Ukrajinu u februaru 2022. godine, Kijev je pokazao veću spremnost za saradnju sa Kosovom, a ukrajinski zvaničnici izrazili su nadu da će Ukrajina u budućnosti, nakon rata, i zvanično priznati nezavisnost Kosova. Iako još uvek ne priznaju Kosovo, Jermenija i Moldavija su konačno omogućile građanima sa kosovskim pasošem da uđu na njihovu teritoriju — uz određeni vizni režim.

U drugim delovima sveta, političari iz Tunisa i Južnog Sudana ili su se već sastali sa predstavnicima kosovske vlade, ili su javno izneli nameru da započnu razgovore o mogućem priznanju kosovske državnosti.

Razvijanje ovakvih pozitivnih kontakata omogućava Kosovu da proširi svoj međunarodni uticaj kako na političkom, tako i na ekonomskom planu, uz potencijal da ojača podršku za svoje tekuće i buduće pokušaje da postane član različitih međunarodnih organizacija.

Dobrodošli u klub

Članstvo u međunarodnim organizacijama moglo bi predstavljati način da Kosovo učvrsti svoj suverenitet i obezbedi dodatne platforme za dijalog sa globalnim partnerima. Jedan od očiglednih ciljeva jeste članstvo u Organizaciji Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO), koja promoviše mir i bezbednost kroz obrazovanje, umetnost, nauku i kulturnu baštinu.

Kosovo je poslednji put pokušalo da se priključi UNESCO-u 2015. godine, kada je za samo nekoliko glasova propustilo da ostvari potrebnu dvotrećinsku većinu — 92 glasa za od ukupno 142, dok je bilo potrebno 95. Ukoliko bi sada ponovo pokušalo da uđe u ovu organizaciju, uz nekoliko novih priznanja zemalja članica s pravom glasa — poput Bangladeša, Barbadosa, Madagaskara, Singapura i Surinama — članstvo u UNESCO-u moglo bi uskoro postati realna opcija. To bi Kosovu omogućilo da na svetskom nivou bolje promoviše svoje bogato kulturno nasleđe i različite zajednice.

Završavanje procesa prijema Kosova u Savet Evrope (CoE) takođe bi trebalo da bude ostvariv cilj za sledeću vladu. Iako je Kosovo bilo blizu punopravnog članstva 2024. godine, nakon što je dobilo veliku podršku tokom sednice Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, proces je na kraju zaustavila Nemačka, tvrdeći da Kosovo nije adekvatno sprovelo korake ka formiranju Zajednice srpskih opština.

Nedavno je pokušaj Kosova da dobije “poseban status” u organizaciji odbijen u martu 2025. godine, nakon što je španski predstavnik zatražio da se svaka dalja diskusija o prijemu Kosova ukloni sa dnevnog reda. Ipak, nova vlada treba da nastavi sa naporima da progura članstvo Kosova. Članstvom bi Kosovo moglo lakše da sarađuje sa evropskim partnerima po pitanjima ljudskih prava, a građanima bi bila omogućena i zaštita pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Što se tiče pristupanja Evropskoj uniji, Kosovo se suočava sa specifičnim izazovima — pre svega, punim priznanjem od strane svih članica EU i normalizacijom odnosa sa Srbijom. Ipak, prema godišnjem izveštaju EU o napretku potencijalnih članica u usklađivanju sa zakonodavstvom Unije (acquis), Kosovo ima bolji rezultat od trenutno kandidovane Bosne i Hercegovine, izjednačeno je sa Moldavijom (koja je već u pregovorima), a zaostaje samo neznatno za Gruzijom.

Kako su pojedine zemlje kandidati — naročito Gruzija i Bosna i Hercegovina — usporile u sprovođenju reformi potrebnih za članstvo u EU, Kosovo sada ima jasnu priliku da istakne svoj napredak u narednim godinama. Ako uspe da održi trenutni tempo, pokazaće ozbiljnost u usklađivanju sa standardima EU i spremnost za buduće pregovore, uključujući i one sa članicama koje ga još nisu priznale.

Buduće vlade bi takođe mogle da ispitaju mogućnosti za članstvo u Međunarodnoj kriminalističkoj policijskoj organizaciji (Interpol). Kosovo je prvi put podnelo zahtev za članstvo 2015. godine, ali je taj proces zaustavljen, a zahtev je povučen krajem 2019. od strane privremene vlade Ramusha Haradinaja, nakon više neuspešnih pokušaja da se dobije potrebna dvotrećinska većina glasova, uz snažno protivljenje Srbije i drugih nepriznavača u Interpolu.

Kao i kod UNESCO-a, za članstvo je potrebna podrška dve trećine članica sa pravom glasa, što bi uz odgovarajući diplomatski pristup moglo da se postigne. Puno članstvo bi ne samo osnažilo borbu Kosova protiv organizovanog kriminala i korupcije, već bi i omogućilo veću saradnju i razmenu znanja sa međunarodnim partnerima u cilju unapređenja domaćih policijskih službi.

Na planu odbrane, članstvo u NATO programu Partnerstvo za mir (PfP) ne bi predstavljalo samo ključni korak ka eventualnom članstvu u NATO-u, već bi takođe omogućilo Bezbednosnim snagama Kosova (FSK) da bolje sarađuju sa saveznicima unutar organizacije. Iako je PfP prvobitno formiran kako bi unapredio vojnu saradnju između bivših sovjetskih država i članica NATO-a nakon Hladnog rata, danas se često smatra sastavnim, iako neformalnim, prvim korakom ka pristupanju NATO-u.

Da bi došlo do članstva u PfP-u, FSK bi morao da se razvije u potpuno formirane Oružane snage Kosova, potez koji su prethodne vlade obećavale, ali nisu uspevale da sprovedu. Ipak, preduzeti su postepeni koraci, sa dodatnim sredstvima za modernizaciju bezbednosnih snaga i postepenim zakonodavnim promenama koje pripremaju pravni osnov za konačnu transformaciju, što bi zahtevalo temeljno unapređenje kosovskih kopnenih odbrambenih i obaveštajnih kapaciteta. Nedavno potpisivanje vojnog sporazuma sa Albanijom i Hrvatskom pokazuje nameru Kosova da ojača svoje odbrambene sposobnosti i unapredi svoju razvijajuću industriju naoružanja.

Takav razvoj odbrambene infrastrukture na Kosovu mogao bi takođe bolje da osigura bezbednost Kosova od spoljnih agresivnih snaga, uz nastavak usklađivanja svojih standarda sa zapadnim partnerima. I ovo ostaje deo dugoročnije strategije, s obzirom na to da je vrlo verovatno da će članstvo u PfP-u blokirati neka članica NATO-a koja ne priznaje Kosovo, poput Španije ili Rumunije.

Iako će predstojeći izazovi biti brojni — poput popravljanja narušenih odnosa s nekim od najbližih partnera, suočavanja s Trumpovom administracijom i povratka za pregovarački sto sa Srbijom — pred novom vladom Kosova otvaraju se i konkretne prilike za jačanje međunarodnog prisustva zemlje.

Usmeravanje na dublje ekonomske i političke veze sa novim partnerima u inostranstvu već bi bio značajan pomak u odnosu na poslednje godine. Ako Kosovo uspe da ide dalje i stekne više priznanja u svetu, ili čak postigne dublju integraciju u različite međunarodne organizacije, može da nastavi da učvršćuje svoj položaj u međunarodnoj zajednici. Ima prostora da Kosovo postane dinamičan i konstruktivan partner na globalnoj sceni, a nova vlada mora da se pobrine da to i ostvari.

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0