U zdravoj politici, kako bi javna komunikacija između političara i građana funkcionisala, mediji su od presudnog značaja. U zapadnoj Evropi, teoretičari komuniciranja preko medija sugerišu da smo u proteklih 30 godina bili svedoci pada kvaliteta u komunikaciji, upozoravajući da pad broja ljudi koji izlaze na izbore i onih koji čitaju novine predstavlja dokaz ove krize.

Međutim, nedavna istraživanja naglašavaju novu vrstu političkog angažovanja i komuniciranja, a s porastom digitalnih platformi i društvenih mreža. Izlazak birača je povećan preko uključivanja na društvenim mrežama i čitavi pokreti su osnivani na taj način, uključujući mikro-aktivizam i pozitivne pokrete poput Black lives matter u SAD i nedavna Parada ponosa na Kosovu.

Logika medija prožima politički život i utiče na političare u tolikoj meri da mediji sada — posebno digitalni i društvene mreže — oblikuju političku logiku i kampanju. U slučaju Kosova, moramo detaljno da se pozabavimo izazovima ove vrste digitalne politike i mesto koje zauzima angažovanje medija.

Reč ‘demokratija’, kao što je poznato, dolazi od grčke reči ‘demos’, što znači narod i ‘kratis’, što znači moć ili vladavina; često ponavljana fraza, vladavina naroda, od naroda, za narod, koju je patentirao Abraham Linkoln. Iako je uspostavljena u antičko vreme i nije da nije problematična, demokratija se nije ponovo pojavila u Evropi posle doba prosvetiteljstva.

Mislioci poput Tomasa Hobsa teoretisali su o ulozi države u odnosu na građane. Hobs u svom radu “Levijatan” tvrdi da su ljudi 17. veka živeli “gadnim, brutalnim i kratkim” životom. Njima je bila potrebna snažna država, kao što je morsko čudovište Levijatan, da bi ih zaštitila jedne od drugih. Međutim, u takvom sistemu, korumpirani i neprijatni suvereni su mogli da zloupotrebe moć države i da naude građanima.

Ovo je navelo mislioce poput Žana Žaka Rusoa i Džona Loka da kasnije predlože da bi građani neke države trebalo da potpišu “društveni ugovor” sa svojim zaštitnicima, dozvoljavajući građanima da povuku svoj potpis ukoliko smatraju da ih država zlostavlja. Džon Stjuart Mil je uveo koncept pluralizma u liberalnu demokratiju, navodeći da bi “pijaca ideja” trebalo da bude javno dostupna građanima. Prema tome, u pluralističkim liberalnim demokratijama, mediji imaju centralnu ulogu u političkim izborima.

Od Starih Grka do kafana iz Londona 17. veka, do takozvanih ‘Tviteraških revolucija’, javne debate su oduvek bile vitalne za demokratiju, što i danas jesu. Ipak, kada je reč o platformama na društvenim mrežama koje imaju snažnu algoritamsku kontrolu nad onim što je vidljivo i nad onim što nije, postoji li pijaca ideja ili, kao što su mnogi sugerisali, brojni “filterovani mehurići” i “eho komore”?

U osvit lokalnih izbora na Kosovu i kako političke kampanje uveliko traju, dok se birači spremaju da se upute na biračka mesta, važno je da razmotrimo ulogu tradicionalnih i digitalnih medija, pogotovu zato što se ovaj sistem mnogo razlikuje od prošlog medijskog sistema koji je predstavljao produžetak državnog aparata. Kao što sam ranije pisala, lokalni izbori su bitni, jer lokalne samouprave upravljaju velikim delom onoga što utiče na svakodnevne živote građana.

Način na koji mediji na Kosovu pokrivaju ove izbore i izveštavaju o obećanjima i manifestima jeste ključno za debate i ishod ovih izbora. Ovo će presuditi da li će i kako građani živeti i započeti sprovođenje onoga što se naziva društvenim ugovorom sa onima koji će postati vladari.

Kako bi građani donosili odluke na ovim izborima, mediji su od vitalnog značaja. Kvalitet ove komunikacije je bitan i mediji moraju da ispune svoju ulogu budnih čuvara i da postanu protivnici potencijalnih i izabranih predstavnika. Njihova je uloga da političari polažu račune za svoje prestupe i zloupotrebe, a da pritom ostanu nezavisni od uprave vlade. Da bi se pravo pluralističko društvo uspostavilo, mediji bi trebalo da obrazuju i da omoguće zagovaračke platforme za svrsishodne debate.

Međutim, ovoga trenutno nema na Kosovu; postoji kriza u javnoj komunikaciji — koja povremeno deluje kao da je gora od one na drugim mestima — ali i personalizacija politike, što je nezdravo za medije, demokratiju i živote građana. Politički kandidati i članovi partija odlaze na društvene mreže da bi direktno vodili kampanju za sticanje glasača, na taj način zaobilazeći tradicionalne stavove i profesionalne vrednosti. Istovremeno, tradicionalni mediji su primorani da se takmiče i da pokušaju da prestignu Fejsbuk i Tviter po objavama i novostima. Ove objave često nisu bazirane na politikama, već predstavljaju artikulaciju mišljenja, izgovora ili direktne propagande.

Primer za ovo jesu česte objave vladinih zvaničnika, od Hašima Tačija do kandidata za gradonačelnike. U tim objavama, obično, ima slika domaćih i stranih zvaničnika ili slavnih ličnosti, ali u tim istim objavama nema detalja o razgovorima ili diplomatiji, pa tako više deluju kao neki društveni događaji slavnih persona. U nekim slučajevima, gde se određena pitanja pominju, oni obično zaobiđu detalje pravne ili legislativne prirode, kao što to rade zloglasni postovi Špenda Ahmetija o ubijanju pasa lutalica.

Ovakad modus operandi se fokusira na ličnost, a ne na politike, doprinoseći tako personalizaciji politike koja se ne bavi pitanjima koja utiču na živote građana. Nikoga stvarno ne bi trebalo da briga kako supruga Hašima Tačija izgleda na slikama sa Trampom i njegovom ženom. Međutim, kultura slavnih ličnosti u kojoj smo do guše zahteva da nam ovo postanu ‘vesti’, dajući tako uspon novoj vrsti političara koji razumeju medijatizaciju političkog života, u saglasnosti sa prednostima digitalnih medija i platformi na društvenim mrežama.

Oni su sada internalizovali medijsku logiku i, prema tome, sada idu uz dlaku medijima; sada su zabrinutiji za način na koji su predstavljeni u medijima i za medijski imidž, nego za politike ili sprovođenje zakona. Smislene agende dolaze posle i iza prilika za slikanje ili populističkih izjava.

Upotreba Fejsbuka ili Tvitera da bi se uticalo na javno mnjenje, da bi se svalila krivica na protivnika i prikazala željena slika, umesto da se priča o pravim politikama, jeste put kojim se sve više političara i političkih kandidata kreće. Međutim, ovo ponekad može da se vrati kao bumerang. Uzmite, za primer, aplikaciju #KosovoInUnesco, koja nije uspela zato što nije bilo pravog političkog lobiranja, već se vlada usredsređivala na privlačnu kampanju na društvenim mrežama (reč je o kampanji koja se nije dovoljno razmatrala i koja u obzir nije uzela da će algoritmi, najverovatnije, da ovu kampanju prikažu samo onima koji su ovu ideju ionako podržavali odranije).

Ono što me brine kada je reč o biračima jeste da je ovo praksa koja utiče na birače. Ovo nije nešto što se odnosi samo na Kosovo; širom Evrope i Amerike, populistički političari nude nejasne politike i igraju na identitetsku kartu — i osvajaju glasove na ovaj način. Donald Tramp i Najdžl Faraž su dobri primeri ovoga u SAD i UK, dok je, na Kosovu, Isa Mustafa primer premijera kome je draža bila vremenska linija na Fejsbuku od pultova na konferenciji za novinare.

Objave Špenda Ahmetija, poput one koju je objavio u petak, 13. oktobra (na albanskom) — “Svi mogu zajedno da kleveću! Istina je veća, uvek, kao što je to bila 2013. i kao što će biti 22. oktobra! #Srcem” — predstavljaju ovaploćenje populističkog diskursa. Ovo je još veći problem kada se mešaju lične objave sa političkim postovima, zbog čega je javnosti teško da razdvoji zvanične od ličnih izjava, pa se na taj način izbegava preuzimanje odgovornosti.

Ovaj fenomen doprinosi rastu politike ‘postistine’, dok se birači više interesuju za lična mišljenja političkih aktera nego za faktičko stanje i stavove prema politikama. Možda će delovati čudno da se sedam od 10 tvrdnji Trampa u predizbornoj kampanji ispostavilo kao netačno. Međutim, zaobilazeći tradicionalne medije i odlazeći na Fejsbuk i Tviter, beskrupulozni političari prave direktnu liniju sa javnošću, a ovo je sada mnogo lakše učiniti nego što je to ranije bio slučaj.

Svedoci smo i rasta broja aktivista civilnog društva i novinara koji se kandiduju za političke funkcije umesto da pozivaju političare i vladu na odgovornost i da informišu javnost. Vodeće političke partije na Kosovu već duže vreme privlače novinare i aktiviste iz civilnog društva. Slično tome, prošle nedelje u Albaniji, troje kosovskih aktivista civilnog društva postavljeno je na pozicije u kabinetu premijera Edija Rame.

Po dolasku zbunjujućih promena zbog digitalizacije, medijatizacije i personalizacije politike, postoji i rast u prezidencijalizaciji politike. Ipak, ovaj argument se obično primarno primenjuje na Ujedinjeno Kraljevstvo, gde se koristi primer bivšeg premijera Tonija Blera kako bi se demonstrirao ovaj fenomen koji i na Kosovu dobija na značaju.

Na osnovu uglađenih kampanja i personalitija slavnih, ljudi zaista i glasaju za njih i prate ih na društvenim mrežama. Tako postaju vladari u sferi društvenih mreža i beže od odgovornosti koju bi morali da preuzmu u tradicionalnim medijima. Isa Mustafa, Špend Ahmeti i Aljbin Kurti nisu daleko od kulta lidera, dok se i Kadri Veselji sam oprobao u ovom zanatu na nedavno održanim opštim izborima.

Mnogostruki su problemi koji se ovako stvaraju građanima. Od izbora nesposobnih političara poput Trampa do opasnijih zvaničnika koji imaju moć da sprovedu politike koje su štetne za društvo, dok neprimetno prisiljavaju građane na dogovor i na to da mu daju mandat, i to preko postova na društvenim mrežama. Ima i opasnijih spin-doktora koji imaju ogromnu moć, ali nisu odgovorni javnosti za svoje radnje.

U slučaju Kosova, gde su mediji oslabljeni i gde postoji konflacija civilnog društva i novinarstva sa politikom, imamo još opasniji scenario u kom političari i politički akteri odlaze na društvene mreže na kojima imaju hiljade pratilaca, gde mogu da od njih traže da postupaju onako kako se od njih zahteva. Iako tvrde da nemaju odgovornost za postupke svojih pratilaca, oni su odgovorni zbog onoga na šta pozivaju preko društvenih mreža, što je ono što utiče na pratioce, pogotovu kada govore o tome da postoji politička blokada po nekom pitanju, tako sugerišući da građani uzimaju stvari u svoje ruke.

Ovo je situacija koja ne zahteva samo regulisanje direktne kampanje i upotrebe društvenih mreža od strane političara i vladinih zvaničnika, već treba da postoji i provera onoga što se piše po postovima, te se treba pozabaviti izostankom provere onoga što objavljuju mejnstrim mediji. Informacije i ideje koje ulaze u javnu sferu jesu ključne za zdravu demokratiju, ali ne i ako ne podležu proverama i ako dobijaju nemilosrdnu promociju na društvenim mrežama, ali i od neprofesionalnih medijskih organizacija, dok se novinari i aktivisti civilnog društva utrkuju za političke pozicije i zanemaruju obaveze koje imaju prema građanima.

Tako naše društvo ostaje izloženo i na milost i nemilost beskrupuloznim političkim liderima; zato neću biti iznenađena ako ljudi budu ipak izabrali “gadan, brutalan i kratak” život.

Naslovna fotografija: Majlinda Hodža / K2.0.

Back to Monograph on Local Elections 2017