Samir Ujkani i dalje nije znao da li će učestvovati na prvom meču Kosova na nekom Svetskom kupu — imajući u vidu važnost i pritisak — možda je neizvesnost ipak bila dobra stvar. Ujkani je sedeo u kafiću hotela u centru Turkua, maloga grada na zapadnoj obali Finske. To se desilo 24 sata pre istorijski važnog trenutka u razotkrivanju istorije sporta na Kosovu, kako je ono nastavilo svoju borbu da postane punopravno priznata država. Posle godina zastoja, blokada i političkih mahinacija, kosovska fudbalska reprezentacija je konačno trebalo da igra u svojoj prvoj takmičarskoj igri; kvalifikacioni meč za Svetski kup 2018, daleko od kuće, a protiv Finske.

Bio je ovo dug put za Kosovo. Posle gotovo deset godina pokušavanja, FIFA, međunarodno fudbalsko upravljačko telo, prihvatilo je Kosovo za svog člana uprkos prigovorima Srbije i drugih nacija — uključujući Španiju — koji nisu hteli da razdraže svoje nemirne regione.

Bio je ovo zapanjujuć politički uspeh Fudbalskog saveza Kosova, ali je na istom mestu nastao čitav niz drugih problema. Ko će igrati za Kosovo? Granit Džaka, Džerdan Šaćiri, Valjon Behrami i drugi su igrali za svoju novu domovinu, Švajcarsku, iako su svi osećali snažnu povezanost sa Kosovom. Još 2012, Džaka mi je rekao da će razmisliti o tome da se premesti u kosovsku reprezentaciju.

Bilo je to politički eksplozivno pitanje. Kada je kosovski trener Aljbert Bunjaki pokušao da napravi tim od kosovske talentovane dijaspore, on je naišao na seriju prepreka. Švajcarska fudbalska asocijacija tvrdi da bi njenom timu bilo iščupano srce pri takvom potezu. UEFA i FIFA su se saglasile s tim, zabranivši svima — koji bi to učinili — a koji su igrali za drugu međunarodnu stranu posle primanja Kosova, uključujuči članove timova Švajcarske i Albanije za Euro 2016. Drugi bi morali da se prijave na pojedinačnoj osnovi, od slučaja do slučaja.

Kosovski golman i kapiten, Samir Ujkani, koji se otisnuo na emotivno putovanje da bi predstavljao Kosovo: Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Ujkani je bio prvi izbor Albanije za golmana. On i 12 drugih igrača koji su igrali za niz drugih zemalja, ali su hteli da predstavljaju Kosovo, sada su čekali u hotelu u Turkuu, 24 sata pre meča. FIFA još nije bila donela svoju odluku. Bunjaki i dalje nije imao tim. “Sada? Muka mi je”, priznao je Ujkani, zavrtevši svoje ruke. “Samo želim odgovor sa ‘da’ ili ‘ne’.”

Svaki fudbaler je imao svoju priču o preživljavanju devedesetih godina. Ujkani je odrastao u selu Rezniku, u blizini Mitrovice. Njegov otac je radio u tekstilnoj fabrici u Obiliću. Oni su imali srpske prijatelje. Ali, 1994. godine, njegova porodica je dobila upozorenje da više nisu bezbedni. Pa su otišli. Rat je dolazio. Ujkani je imao šest godina i njegova porodica se preselila u belgijski grad Tielt.

Njega je pokupila Anderlehtova akademija pre nego što je otišao da igra za Palermo u Seriji A, pa je tako kasniije postao prvi izbor albanske reprezentacije. Kada je FIFA dozvolila Kosovu da igra prijateljske utakmice sa drugim članicama Fife 2014, Ujkani je pozvan u ekipu koja je trebalo da igra sa Haitijem u Mitrovici.

“Moj otac je hodao po 25 kilometara da bi otišao da gleda Trepču u Mitrovici”, Ujkani se priseća. “Dva dana ranije sam odlučio da igram. Nisam znao da li će FIFA i albanski savez da mi dozvole. Palermo mi je rekao da budem oprezan, jer bi mogli da me diskvalifikuju, ali me nije bilo briga.”

Bila je to učestala tema u Italiji. Klupski zvaničnici, kaže Ujkani, često su vršili pritisak na njega da ne igra za Kosovo. “Govorio sam svojima iz ekipe da ću igrati za Kosovo i oni su mi govorili: ‘To ne postoji’”, otkriva on. “A ja sam rekao da postoji. Ja sam tamo rođen. Moja porodica je tamo živela. Izgubio sam rođake tamo.”

Dvoje Ujkanijevih stričeva i njihove porodice su ostale tu. Njihove kuće su spaljene na početku rata na Kosovu dok su oba brata i njihove žene bili unutra. “Izgubio sam poštovanje klubova, ali sam srećan jer ovo ne mogu da mi oduzmu”, kaže on. “Oni [klupski zvaničnici] me sada zovu i izvinjavaju se, kažu da je konačno došlo vreme i da sam patio dve godine. Ja nisam patio. Bila mi je čast. Ako ste rođeni u nekoj zemlji i tamo izgubili deo porodice, onda kada toj zemlji trebate vi i treba joj vaša pomoć, onda je to čast.”

Kosovski fudbaleri su, u malim grupama, sedeli u kafiću hotela, uglavnom su pričali na svom maternjem jeziku, na jeziku zemlje iz koje su njihovi roditelji pobegli devedesetih. Nedavno su završili svoj poslednji trening koji je bio otvoren za javnost. Oko hiljadu navijača Kosova je prisustvovalo, noseći albanske i kosovske zastave. Igrače su kasnije jurili da sa njima naprave selfije, dok su svi hteli da imaju sliku sa Valjonom Berišom iz salcburškog Red bula, a koji je već bio zvezda u Norveškoj. “Oni su bili sjajni”, Beriša je odgovorio kada sam ga upitao o tome kako je norveška fudbalska asocijacija reagovala na njegovu odluku da se premesti na Kosovo. “Oni shvataju da to dolazi iz mog srca. I mislim da mi je pomogla odluka moga brata [Vetona Beriše koji je ostao da igra za Norvešku].”

Beriša je, takođe, čekao na odluku Fife i bio je zabrinut da ona neće biti doneta na vreme. Albanski i kosovski mediji su bili prepuni spekulacija na osnovu neimenovanih insajderskih izvora. Jedan veb-sajt je plasirao priču o tome da je Albanija bila toliko očajna da zadrži Miljota Rašicu, da je blokirala premeštanje. Bilo je i drugih glasina o tome da je postojala verovatnoća od 99 odsto da će Samir Ujkani — kapiten, i igrač za koga mi je Bunjaki rekao da je najpotrebniji ekipi — dobiti potvrdu. Jedan drugi medij je tvitovao o tome da je devet od 10 igrača dobilo potvrdu, ali je Beriša to negirao, jer je previše puta već igrao za Norvešku. To nisam pominjao. “Ovde imamo tako mnogo talenata, ja samo čekam da dođe sutra”, Beriša kaže, pre nego što je seo i spustio svoju glavu u svoje šake.

Dan igre

U jutro kada je odigran meč, fudbaleri, zvaničnici i njihove porodice su se ponovo regrupisali u predvorju. Sati su protekli, a još nije bilo novosti. 3 sata ujutru dolazi i prolazi. Onda, odjednom, dešava se nešto. Igrači se okupljaju oko Fadilja Vokrija, legendarnog bivšeg jugoslovenskog, međunarodnog i sada predsednika saveza, i Erola Saljihua, njegovog vernog sekretara, koji su za telefonima i prenose sve što čuju.

Gomila fudbalera počinje da uzvikuje i peva. Ujkani u očima ima suze. Odobrenje Fife je konačno došlo šest sati pre početka i samo četiri sata pre nego što liste sa sastavom tima treba da budu podnete komesaru zaduženom za utakmicu. Samo jedan igrač, Valjon Beriša, nije dobio odobrenje. On je sumoran, i tako stoji pored ostalih koji slave. Ipak, njegovo odobrenje pristiže sat vremena kasnije. “Tako sam srećan što sam izašao i plakao!” Ujkani kaže dok prima čestitke. “Olakšanje je napustilo moje telo. Ali sada, spavam sat vremena.”

Ujkani govori o tome kako se poneo kada je dobio dozvolu od Fife da igra u prvoj kvalifikacionoj utakmici Kosova za Svetski kup. Fotografija: Džejms Montaž.

U 8 uveče, porodica i prijatelji čekaju u predvorju hotela kako igrači odlaze. Jedno po jedno, oni prolaze i čestitaju. Ponosne majke i ponosni očevi, od kojih su mnogi morali da pobegnu sa Kosova onda kada su im sinovi bili premladi da bi to shvatili. Plaču dok se ukrcavaju na autobus koji ih čeka.

Zima još nije stigla u Finsku. Dan je okupan toplom sunčevom svetlošću, ali su noći sve hladnije. Šetnja do stadiona je iznenađujuće tiha. Grupe kosovskih navijača se okupljaju ispred Stadiona Veritas, ali nema gungule i pirotehnike koje bi ljudi inače povezali sa mečom koji se igra na Kosovu ili u Albaniji. Navijači su tihi, čak i nervozni.

Najglasnija je osoba koja predvodi obezbeđenje kosovske ekipe. On stoji na kutiji ispred gomile kosovskih navijača i obaveštava ih da albanske zastave neće biti dozvoljene na meču. Fudbalska asocijacija Finske je izjavila da će te zastave biti zabranjene, jer predstavljaju “politički simbol”. “Naša zastava je plava, nije crvena!” izjavljuje ovaj kosovski zvaničnik preko megafona. Gomila negoduje.

Stadion je unutra pun, ali nije promukao. Albanske zastave se i dalje vide na tribinama dok dve ekipe izlaze na teren. Četvorica od šestorice igrača, koji su čekali do poslednjeg trenutka za dozvolu da igraju, startuju, uključujući Rašicu, Berišu i Ujkanija. Oni se postrojavaju dok se čuje kosovska himna, bez reči.

Dok se čuje prva pištaljka, Kosovo je već u napadu. Rašica posebno teroriše finsku desnu odbranu; Kosovo pritiska Finsku u ranim fazama. Kao što je i čest slučaj, ima tek malo telepatije između igrača. Dobacivanja obično propadaju. Ali, kada igrači Kosova na centru dobiju loptu, oni prodiru u srce finske odbrane, gde lopte fijukaju u šesnaestercu.

Pet ili šest odličnih prilika biva propušteno. Jedan volej pogađa prečku. Ali bez pravih priprema i vežbi, igrači Kosova su slabi u odbrani. Jedna greška omogućuje Finskoj šansu jedan-na-jedan. Ujkani izvodi keca iz rukava na svojoj levoj strani i sprečava Fince da postignu gotovo siguran gol. Ali, od kornera koji je time dobijen, Finci upakovaše loptu u kosovsku mrežu, čime je rezultat bio 1-0 do poluvremena.

Druga polovina pokazuje šta bi Kosovo moglo da uzvrati. Oni napadaju skoro pa stalno, uz elan i brzinu, probijajući se kroz Fince. Finska odbrana, što je i prirodno, nije mogla dugo da izdrži. Kosovo dobija penal koji će da šutira Valjon Beriša koji samo nekoliko sati ranije nije znao da li će moći da igra. On dolazi do lopte i postiže prvi gol Kosova na Svetskom kupu.

Mogli su još golova da postignu, posebno kada se ima u vidu Rašica. Ipak, utakmica je završena nerešenim rezultatom od 1-1. Igrači i publika su i dalje bili uzbuđeni. Oni se nakloniše u znak iskazivanja poštovanja, pa im čak i aplaudiraju finski navijači, za koje je nerešen rezultat velika sramota.

Prvi igrač koji je ikada za Kosovo postigao gol, Valjon Beriša. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Švedski trener, Hans Bake, koji trenira Fince, doživljava šok posle igre, pa je čak bio i ponesen. “Kosovo je bilo vrlo živahno. Puno energije. Mogli su da trče 90 minuta. Hrabar tim. Bili su vrlo opasni”, izjavio je on na konferenciji za medije. Aljbert Bunjaki je podjednako ponesen. “Na Kosovu je bilo dosta ljudi koji su nas pratili i na to sam vrlo ponosan.”

Kada se igrači vrate u hotel, velika gomila navijača već čeka na ulazu da se s njima sastane. Oni formiraju časnu gardu, kao što su to uradili kada su ovi otišli. Potapšu svakog igrača koji prolazi. Igrači unutra grle jedni druge i čestitaju jedni drugima, dok je njihovo olakšanje više nego jasno. Posle meseci i godina čekanja na ovaj trenutak, ovaj tim nije nikoga izneverio kada je svet gledao.

“Svima smo pokazali da umemo da igramo fudbal”, uzvikuje Ujkani, dok stoji pored lifta kako bi otišao u svoju sobu da se presvuče pre nego što njegov tim ode u jedan noćni klub u Turkuu da proslavi. Dva zvučnika ušuškana pod njegovom rukom, pored njegovih golmanskih rukavica, odjekuju albanskom pop muzikom.

“Večeras uživamo!”

Neravno, istorijski značajno putovanje

Pokazalo se da je ovo bio jedan od vrhunaca kosovske dosadašnje kampanje za kvalifikacije. Usledio je težak poraz od Hrvatske (6-0), što je bila prva zvanična igra Kosova kod kuće odigrana u Albaniji, jer prištinski stadion nije bio spreman. Tim je bio potišten kada je stigao na Međunarodni aerodrom Tirana kako bi odleteo za Krakov, gde je odigrana sledeća utakmica, protiv Ukrajine. Ova utakmica se održavala u Poljskoj, jer ukrajinska vlada još nije priznala Kosovo i odbila je da bude domaćin ove utakmice.

U pomoćnim kućicama na stadionu Maršatek Pilsudski, u poljskom gradu Krakovu, Aljbert Bunjaki je i dalje bio ljut zbog kapitulacije svoga tima. “Naravno da je bilo teško, ali smo imali prilike da postignemo pogodak”, rekao je on potišteno. “Oni su imali sedam šansi, iskoristili su šest. Mi smo imali sedam, a nismo imali nijedan pogodak, to je velika razlika. Svi znaju da je sada prerano da dobijemo Hrvatsku, ali sam srećan zbog jedne stvari. Imali smo dosta šansi protiv Hrvatske, ali moramo da radimo na balansu u odbrani.”

Kosovo je, ponovo, izgubilo u Krakovu, ovaj put 2-0, ali je prethodno bilo dominantno u velikom delu meča i pogodilo je čak i stativu. Isto to se desilo sa Turskom nekoliko nedelja kasnije, još jedan poraz od 2-0, iako je trebalo da bude makar nerešeno.

Kosovu je bio naporan ovaj uvod u međunarodni fudbal, a kvalifikacije za Svetski kup su sada na dugačkom štapu. “Bilo je vrlo emotivno. Osećam to. Umorni smo”, Bunjaki mi je rekao u turskom odmaralištu u Antaliji. Njemu i njegovim igračima je Svetski kup odavno bio na dugačkom štapu. Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2020. su oduvek bile realnija opcija.

Ipak, kako je Samir Ujkani rekao u Finskoj pre nego što je uopšte znao da li će moći da igra za reprezentaciju, trebaće da prođe vreme da bi se videlo od kolike je istorijske važnosti bilo ovo putovanje Kosova, bez obzira na rezultate. “Nakon pet ili šest godina ćemo razumeti koliko je ovaj trenutak bio važan”, rekao je on. “Niko sada ne razmišlja razborito. Posle nekog vremena ćemo svi reći: ‘Čoveče, igrali smo prvu utakmicu. Mi smo bili deo tog tima.’”K

Ilustracija: K2.0.

Nazad na Monografiju o sportu