Ispostavilo se da je pobednik konkursa za plakat za godišnju Jugoslovensku štafetu mladosti 1987. godine, na veliko zgražanje vlasti, bilo blago modifikovano delo nacističke propagande. Za taj plakat zaslužan je bio umetnički kolektiv Neue Slowenische Kunst (NSK), čiji je suosnivač multimedijalna grupa Laibach. Prilagođavanjem jedne propagandne slike proizvedene u Nemačkoj 1930-ih i njenim stavljanjem u kontekst Jugoslavije 1980-ih, NSK je za cilj imao da ismeje kult ličnosti koji je uživao Josip Broz Tito.

Laibach je nastao u slovenačkom rudarskom gradu Trbovlju 1980. godine i tokom narednih decenija prerastao je u značajnu satiričnu snagu na Balkanu i šire. Nadimak “Laibach”, nemački naziv za Ljubljanu, glavni grad Slovenije, upućuje na okupaciju Slovenije od strane sila Osovine u Drugom svetskom ratu.

Rane emisije Laibacha bile su namerne provokacije protiv stiska jugoslovenske države, od sporne ikonografije do korišćenja dimnih bombi na njihovim nastupima umesto mašina za suvi led. Grupa je brzo stekla slavu zbog svog ciljano enigmatskog prihvatanja totalitarnih militarističkih prikaza na pozornici, industrijskim marševima i u govorima.

Nejasna ideološka podloga ovih ranih nestašluka, u kombinaciji s njihovim vojnim uniformama, navela je neke da optuže Laibach da se nalazi na ekstremnim krajevima političkog spektra, nazvavši njegove članove neonacionalistima. Godine 1993. istaknuti slovenački filozof Slavoj Žižek branio je Laibach od ovih optužbi, napisavši da je grupa dovela u pitanje “sistem (vladajuću ideologiju) upravo ne njegovim ironičnim oponašanjem, već preidentifikovanjem s njim”. Laibach je na karakteristično sardoničan način odgovorio na te optužbe, rekavši: “Mi smo fašisti onoliko koliko je i Hitler bio umetnik.”

Godine 1983. Laibach se pojavio na jugoslovenskoj TV noseći vojne uniforme i trake na rukama, možda kao dalji pokušaj da se dodatno zamagli fašistički i socijalistički imidž. To je dovelo do toga da im bude zabranjeno javno nastupanje i da budu efektivno etiketirani kao disidenti. Nezastrašeni, ali u nemogućnosti da nastupaju u Sloveniji, krenuli su na Occupied Europe Tour ‘83, svirajući u 16 gradova u osam zemalja širom kontinenta. Godine 1984. nakratko su se preselili u Veliku Britaniju, gdje su radili kao radnici u Londonu i pojavili se kao statisti u filmu “Full Metal Jacket” Stanleya Kubricka.

Jedna od njihovih definišućih osobina leži u njihovoj reinterpretaciji pesama i obrada, često ih potkopavajući kako bi preneli drugačiju poruku. Na primer, njihov album “NATO” iz 1994. sadrži obrade pesama “Dogs of War” engleskog rok benda Pink Floyd i “The Final Countdown” švedskog rok benda Europe. Laibach je album objavio usred višestrukih ratova u bivšoj Jugoslaviji, uz napomenu da vodi NATO “tamo gde je sam NATO odbio da ide”. Kroz svoje reinterpretacije pesama, Laibach podstiče slušaoce da pronađu političke konotacije u inače sentimentalnim, površnim tekstovima. Čak i najbezazlenije pesme postaju, iako možda ne na eksplicitan način, pozivi na protest.

Nedavno je njihov jezivi cover album “The Sound of Music” preinačio naizgled nevine pesme iz popularnog mjuzikla u pripremi za koncert u Pjongjangu u Sjevernoj Koreji. Laibachova poseta 2015. učinila ih je jednim od prvih zapadnih bendova koji su nastupili u Severnoj Koreji, a objavili su i dokumentarni film o putovanju u režiji norveškog reditelja Mortena Traavika. Na tom koncertu, veoma probrana grupa učesnika postali su prvi Severnokorejci kojima je dozvoljeno da slušaju slovenačku industrijsku pop muziku koju je sama slovenačka vlada zabranila.

K2.0 je stupio u kontakt sa Laibachom preko emaila kako bi razgovarali o nastupu benda na Kosovu 2012. godine, hibridnom ratu te kako Treći Njutnov zakon objašnjava raspad Jugoslavije.

K2.0: Laibach je izveo svoj jedini dosadašnji nastup na Kosovu 2012. godine u Palati omladine i sporta u Prištini. Kako Laibach doživljava Kosovo u kontekstu bivše Jugoslavije? Ili, gde je Kosovo u širem narativu jugoslovenske istorije?

Laibach: Nažalost, na Kosovu smo svirali samo jednom, ali imamo veoma lepa sećanja s tog koncerta. Voleli bismo se vratiti što je pre moguće.

Za nas je Kosovo bilo pre svega “nepoznati” deo zajedničke države, gde je verovatno bilo bolje komunicirati na engleskom nego na srpskohrvatskom. Ionako nam je albanski jezik bio potpuno stran, bar dok nismo otišli da služimo vojsku gde smo konačno imali priliku da se sprijateljimo i sa momcima s Kosova.

U kontekstu bivše Jugoslavije, na Kosovo je gledano kao na svojevrsnu kariku spajanja na kojoj će se ideja o Jugoslaviji kao zajedničkoj, multikulturalnoj, multinacionalnoj i tolerantnoj državi bratstva i jedinstva ili održati ili raspasti. Potonje se dogodilo jer, prema zakonima kvantne mehanike i Paulijevom principu isključenja, dva tela ne mogu istovremeno zauzimati isti prostor. Kao rezultat ove jednostavne fizičke činjenice, kada je na Kosovu krenuo da deluje Treći Njutnov zakon [svaka akcija ima jednaku i suprotnu reakciju], Jugoslaviji je ubrzo došao kraj. Sveprisutna i mnogo reklamirana formula bratstva i jedinstva je raspuštena i od nje nije ostalo ništa osim mržnje i raspada.

Laibach je pripadao umetničkom kolektivu NSK, koji je osnovan 1984. godine. Da li je članstvo u umetničkom kolektivu osnažilo Laibachov izražaj?

NSK je zaista osnovan 1984. godine, kao rezultat činjenice da je Laibach u to vreme bio formalno zabranjen. Stoga smo odlučili proširiti aktivnosti grupe kroz druge grupe i saradnike koji su želeli raditi s nama. Tako je nastala Neue Slowenische Kunst. To je više bio organizovani pokret onih koji imaju ista ili slična ubeđenja. Kao takav, trajao je otprilike do 1992. godine, kada smo svi odlučili transformisati NSK u još širu međunarodnu platformu saradnje koju smo preformulisali kao državu.

Tokom godina, država NSK je zaista postala neka vrsta otvorene platforme za sve svoje građane širom sveta, koji na neki način i sada njome upravljaju. Laibach više nije aktivno uključen u samu državu, a Neue Slowenische Kunst je takođe odavno zaključio svoj deo i sada postoji samo kroz pamćenje. Kao što je rečeno, NSK je izgrađen oko Laibacha i nije bio od suštinskog značaja za sam Laibach, ali je Laibach bio od suštinske važnosti za NSK.

Imaju li umetnički kolektivi mesta u savremenom svetu koji se sve više otuđuje?

Iako je društvo danas vrlo otuđeno i fragmentirano, individualnost je samo iluzorna ideja. Kolektivna svest je dominantnija nego ikad i delovanje izvan kolektiva je praktično nemoguće. Isto važi i u svetu umetnosti, gde je individualni umetnik suštinski zbrinut i okružen manjim ili većim kolektivom ljudi koji ga podržavaju, na ovaj ili onaj način, u predstavljanju svojih ideja. Danas čak i jedna osoba mora delovati kao više ličnosti da bi postojala i takmičila se u društvu. Zato je umetničkim kolektivima svakako mesto u sve otuđenijem modernom svetu. Sve više i više!

Spomenuli ste uspostavljanje države NSK 1992. godine, godinu dana nakon slovenačkog proglašenja nezavisnosti. NSK se identifikuje kao “Država u vremenu” i odbacuje tradicionalne pojmove državnosti zasnovane na teritoriji ili granicama. Žižek ju je nazvao “državom bez državljanstva”. Šta se ovih dana dešava sa državom NSK?

Ne možemo baš odgovoriti na ovo pitanje, jer smo 1992. godine NSK-u dali autonomiju i nezavisnost, a ona je sada generalno u potpunosti u rukama njenih građana. U principu, to je zaista “država bez državljanstva” kako ju je definisao Žižek. Pitanje je i da li je to uopšte “Država u vremenu” — ili je možda već postala vanvremenska. Osnovali smo je 1992. godine i u embrionalnom obliku čak 10 godina ranije, jednostavno kao “Državu”. Ali danas ima svoj život i ne možemo vam mnogo reći o tome.

Da li država NSK priznaje Kosovo?

Naravno; NSK je Kosovo onoliko koliko je Kosovo NSK!

U Sloveniji je osamdesetih godina prošlog veka bilo dosta podrške Kosovu, sa primerima kao što je skupština u Cankarjevom domu u Ljubljani 27. februara 1989. godine, održana u znak podrške štrajkačkim rudarima u Trepči, na severu Kosova. Kakva su Laibachova sećanja na to vreme?

Dobro pamtimo te događaje i podrška kosovskim rudarima je naravno bila svetla tačka na tadašnjoj slovenačkoj političkoj sceni. Ipak, potrebno je šire sagledati ono što se tada dešavalo u celini. Takvo sagledavanje otkriva da je Slovenija samo iskoristila napetu situaciju na Kosovu, da bi, pre svega, mogla da izgradi sopstvenu političku agendu i da se otcepi od Jugoslavije. Pošteno, u svakom slučaju!

Mislite li da je Laibachova upotreba militarističkih slika iz 20. veka zastarela u modernim vremenima, s obzirom na savremeni hibridni i sajber rat?

Hibridni i sajber rat se danas zaista može voditi u civilnoj odeći, ali logika tog ratovanja je krajnje militantna. Paradoksalno, Laibach uopšte ne koristi vojne uniforme, ili bar to nije radio od 1985. godine. Još veći paradoks je što se sam izraz “uniforma” može tumačiti kao skraćenica za “univerzalni oblik” te je stoga po definiciji ugrađen u univerzalni sadržaj modernog vremena.

Kakvu važnost ima 2024. godine nemačka okupacija Slovenije 1941-1945?

U tom periodu Sloveniju su okupirale ne samo Nemačka, već i Italija i Mađarska. Osim toga, napadale su je vlastite kolaboracionističke paravojne formacije, poput Bele garde, Plave garde, Crne ruke, Slovenačke legije i sl. Zbog svog izuzetnog geografskog položaja, slovenačka teritorija je oduvek bila od strateškog interesa za Italijane, Austrijance, Nemce i Mađare.

Nemačku okupaciju Slovenije tokom Drugog svetskog rata većina stanovništva svakako nije podržala, jer je nemačka vojska pokušavala ponovo uspostaviti germansku kulturnu dominaciju poznatu kao “Ordnung und Disziplin” (Red i disciplina), koju su Slovenci već načelno odbacili kada su se osamostalili od Austro-Ugarske monarhije. Naravno, danas postoji veliki broj Slovenaca koji su izrazito pronemački orijentisani, ali i dalje ima više onih koji su bliži slovenačkom identitetu i koji su odabrali da postanu deo južnoslovenske federacije, posebno zbog užasnog iskustva u oba svetska rata.

Na izvestan način, nemačka okupacija tokom Drugog svetskog rata najviše je pomogla Slovencima da pronađu sopstveni politički i kulturni identitet. Ali danas je Nemačka, naravno, i dalje najvažniji ekonomski partner Slovenije. A Slovenci i dalje mogu biti bolji Nemci od Nemaca — ako tako odluče.

Možete li obrazložiti ovaj poslednji deo?

To znači da Slovenci mogu biti više Nemci od samih Nemaca… veći Nemci od Nemaca… veći katolici od samog pape…

Šta mislite o savremenom usponu jugonostalgije?

I sami postajemo nostalgični. U političkom i ekonomskom haosu današnjeg vremena, takva nostalgija je umirujuća i donekle razumljiva. U bivšoj Jugoslaviji imali smo nominalnu demokratiju, samoupravu, nesvrstanost i tako dalje, ali to nam se nije svidelo, jer smo morali ići barem do Trsta po farmerke i sličnu zapadnjačku robu. Nakon raspada Jugoslavije, na nekoliko minijaturnih država nastalih na njenoj teritoriji stigla je zvanična demokratija, demokratija tržišne ekonomije koja treba da zadovolji sve osnovne i nadstandardne potrebe svojih sledbenika, samo ako se sa njom uspešno preidentifikuju. Da li je to zaista donelo srećniji život narodima ovih zemalja, pitanje je koje zahteva posebno razmatranje.

U političkom smislu, sve ove zemlje su sada potpuno beznačajni pašaluci [teritorije kojima je upravljao osmanski paša] bez određene težine i opredeljenja. Političke, ali i ekonomske odluke se zapravo donose u nekim trećim zemljama i kroz birokratske saveze. Nezavisnost Slovenije, na primer, bila je u određenoj meri kolektivni, nacionalni herojski čin. Ali to herojstvo ubrzo se izgubilo u konkretnim ekonomskim i političkim problemima kojima se ne nazire kraj. A u međuvremenu je zemlja praktično ostala bez svoje značajne imovine bilo koje vrste.

U ekonomskom smislu Jugoslavija možda i nije baš mnogo značila, ali u međunarodnim odnosima bila je pravi politički gigant. Zbog toga razumemo fenomen jugonostalgije. U svakom pogledu navijamo za više političke mudrosti i povezanosti naroda i država nastalih na prostoru bivše zajedničke države, jer nas više stvari spaja nego razdvaja i prava je šteta što je nakon raspada došlo do ratova i što tenzije međusobne mržnje i dalje postoje. Naravno, jasno nam je i da su Albanci na Kosovu imali mnogo teži i problematičniji odnos sa Jugoslavijom, pa je njihova netrpeljivost prema ovakvim i sličnim nostalgičnim idejama sasvim razumljiva.

Vidite li ikakvu opasnost u osvrtanju na prošlost, kao što je tendencija da se nostalgija militarizuje? Koje se lekcije, ako ih ima, mogu naučiti iz istorije?

Zašto bi gledanje na istoriju samo po sebi bilo na bilo koji način opasno i problematično? Možemo učiti samo iz istorije i prošlosti, a svakako ne iz budućnosti koja još nije došla. Ako ništa drugo, iz istorije bismo trebali naučiti da iz nje ništa ne učimo. Ali ipak, oni koji to ignorišu su — kao što znamo — osuđeni da to ponove. Istorija se uvek može iskriviti i iskoristiti za sve vrste interesa, a militarizovana nostalgija je svakako jedan od tih. To se, nažalost, trenutno dešava u Ukrajini, ali i u Izraelu i Gazi. Ali za to nije krivo osvrtanje na prošlost, već iskrivljeno tumačenje iste.

U februaru 2023, Laibach se suočio sa kontroverzama oko planirane emisije u Kijevu nakon što je rat u Ukrajini nazvao “cinični rat preko posrednika za geostrateške interese supersila i finansijskog kapitala”. Ostajete li iza ove izjave?

Nemamo razloga da menjamo svoj stav o ratu u Ukrajini; to je još uvek sukob koji ima mnogo dublje geostrateške korene od onoga što je vidljivo na površini. To je u najmanju ruku rat između Amerike i Rusije, ako ne i uvod u rat između Amerike i Kine. Ukrajinski narod je, naravno, najveća žrtva ovog rata, koji radikalno menja ekonomsku i političku sliku sveta i slabi moć Evropske unije.

Naravno da nam je žao što koncert nije održan, s obzirom da su nas pozvali sami Ukrajinci i da smo pre rata tamo nastupali nekoliko puta. Ali, razumemo njihove argumente, iako se možda ne slažemo sa njima. Ipak, nadamo se da ćemo ipak nastupiti u Ukrajini u bliskoj budućnosti i da će oni dobiti svoj rat.

Kako se umetnici mogu ili trebaju baviti ratom?

Postoji mnogo načina na koje se umetnici mogu uključiti u rat, ali onaj najbliži Laibachu je verovatno [Charlie] Chaplinov način, kao što je prikazano u “Velikom diktatoru”. Čak ni Hitler nije mogao odoleti da ne pogleda taj film; navodno ga je gledao nekoliko puta.

U dokumentarcu “Dan oslobođenja”, koji prati koncert Laibacha u Severnoj Koreji, jedan od njegovih osnivača Ivan Novak kaže: “Stalno cenzurišemo sami sebe… mi smo naša sopstvena Severna Koreja”. Možete li obrazložiti ovo? Koji su aspekti savremenog života, ako ih ima, oslobođeni totalitarizma?

Totalitarizam je danas sveobuhvatan, infiltrirao se u sve pore društva, u svaki aspekt savremenog života. Koncepti koji nam daju najveći osećaj slobode kao što su automobili, mobilni komunikatori, droga, konzumerizam i demokratija upravo su ideje koje nas najviše porobljavaju. Totalitarnu strukturu modernog vremena najpreciznije je oslikao američki režiser John Carpenter u svom filmu “Oni žive” i tome se nema šta dodati.

Da li percepcija Slovenije koja se nalazi na rubu “Evrope” i Balkana daje Laibachu jedinstvenu perspektivu? U svetlu ove krajnje pozicije, smatrate li Laibach balkanskim bendom?

Ne poričemo da nam poseban geopolitički položaj Slovenije može dati jedinstvenu perspektivu, ali sebe uopšte ne smatramo slovenačkom grupom. Kada smo 1983. godine imali prvu turneju po Zapadnoj Evropi, bili smo označeni kao istočnoevropski bend sa Balkana. Kada smo nastupali u Pjongjangu 2015. godine, zapadni mediji su nas predstavili kao prvi “zapadni” bend koji nastupa u Severnoj Koreji. U Americi nas vide kao Nemce ili Ruse, ili u najboljem slučaju kao Evropljane. Srbi nas prezirno guraju u Austriju i Nemačku. Italijani veruju da je sedište Slovenije na Islandu. Poljaci nas smatraju svojima.

Ukratko, mi smo i ničiji i svačiji, i da, mi definitivno nismo balkanski bend. Ali kada smo nastupali u Sarajevu 1995. godine, za vreme rata u Bosni, Slavoj Žižek je negde na francuskom izjavio da smo mi “balkon” Evrope.

Šta je sledeće za Laibach?

Šta nije! U naredne tri godine planiramo izdati oko 10 različitih albuma i izvesti 200 nastupa — a onda ćemo videti šta dalje…

Ovaj članak je uređen radi dužine i jasnoće. Razgovor je vođen na engleskom jeziku.

Naslovna slika: Jørund F. Pedersen