Otprilike nedelju dana pre zatvranja broja, prihvatila sam ponudu prijateljice/studentkinje prava da obiđemo neke fotokopirnice u okolini fakulteta. Uz njenu pomoć sam odabrala da kupim nekoliko stvari: brošura sa pregledom pitanja iz oblasti krivičnog prava za 1 evro, skripta za administrativne zakone za 70 centi i test iz ustavnog prava za 30 centi.

A onda sam za 15 centi uspela da pretvorim test od 30 centi u kopiju od 40 centi, vrlo tanku “knjižicu” sa još sitnijim fontom koju studenti koriste kao “puškice” kojima se neopaženo služe.

Činjenica da se studenti i studentkinje Univerziteta u Prištini radije pripremaju za ispite uz sažete skripte ili brošure nego čitajući knjige je znak lenjosti. Ti privatni biznisi, koji na izvestan način doprinose ekonomskom i socijalnom prosperitetu, ostaju neprovereni prilikom ispitivanja tih studenata a to je mnogo problematičnije i zove se korupcija (videti “Lažno obećanje privatizacije” na 61 strani).

Biti spreman na rizik pravljenja tih kopija zarad akademskog uspeha govori o velikoj prepreci s kojom se ova zemlja suočava: Sistem je stvoren tamo gde opstanak zavisi od praktikovanja varanja i korupcije, tamo gde čovek uvek gleda kako da uhvati krivinu.

Obrazovanje je samo deo tog sistema ali pruža zanimljiv prilaz razotkrivanju stepena međuzavisnosti između nepotizma i finansijskih i političkih malverzacija.

Prošlog novembra, opštinske javne nabavke u gradu Peja/Peć su pokazale van svake sumnje da su osam funkcionera Fakulteta za primenjeni biznis i 37 bivših studenata falsifikovali zvanična dokumenta, primali mito, nezakonito registrovali i izdavali diplome stotinama studenata, falsifikovali ocene i još mnogo toga. Time je budžet Kosova bio oštećen za skoro milion evra, prema izveštajima kosovskih medija. Međutim, ono što je nedostajalo tim izveštajima i jeziku izveštavanja jeste činjenica da, pare svih građana čine budžet Kosova i da, kada je “budžet oštećen”, mi smo ti koji su zapravo oštećeni. Ili još bolje, porezi koje plaćamo su zloupotrebljeni.  

Meritokratija na Kosovu je prestala, ili bolje reći, više ne postoji. Dok korupcija u svim svojim pojavnim oblicima predstavlja svetski fenomen, ono što je postalo specifično za Kosovo jeste da se ništa ne može uraditi bez znanja nekoga ili imanja “veze” ili kako bi se reklo na albanskom – a ki lidhje? (imaš vezu?). Kao takva, izgubila je podsticaj na samom početku. Studenti ostaju zarobljeni dok se političke stranke bore da prošire i obezbede kontrolu na pozicijama sa kojih se donose odluke za sve strukture obrazovanja.

U isto vreme, Kosovo je u fazi formiranja omladinske baze koju karakteriše nizak kvalitet obrazovanja i nizak stepen građanske participativnosti uz nesposobnost da se suoči sa izazovima koji se nalaze pred nama.

Rešili smo da veći deo našeg drugog broja posvetimo korupciji iz razloga što njena sveprisutnost u javnom diskursu izostavlja pitanje odgovornosti i blati našu ulogu kao građana.

Sjajan primer tog blaćenje je za mene bio na prezentaciji u Prištini o društvenim medijskim alatima kojima se bori protiv korupcije, uključujući Briberspot.com (videti: Borba protiv korupcije se seli na online front, strana 50), koji omogućuje korisnicima da online putem prijave slučajeve korupcije na određenoj lokaciji, mapirajući korupciju. Mladić u svojim ranim 20-im je doveo u pitanje takav sistem monitoringa korupcije rekavši da bi to mapiranje korupcije na Kosovu dalo informaciju gde stvari mogu “glatko” da se završe.

Povećan broj tekstova o korupciji koji se objavi na godišnjem nivou se meri sa povećanom svesti javnosti; dostupnost sredstava međunarodnih donatora za projekte civilnog društva u oblasti praćenja korupcije je pomešana sa pravim podsticajima iz temelja; naslove novina pune političari trivijalno tvrdeći da imaju iskren i čvrst pristup eliminisanju korupcije dok se oni retko suočavaju sa stavrnim posledicama svojih prestupa; međunarodne nadzorne organizacije ukazuju na to kako je korupcija postala glavna prepreka Kosova na putu evro-atlantskih integracija, ali takođe paze kad šta kažu a kad ćute.

U ovom broju ćemo pokušati da sakupimo sve delove slagalice, priče i iskustva iz različitih delova sveta, u pokušaju da ukažemo na sličnosti i razlike – između indijske industrije lekova i kosovske farmaceutske prakse, avganistanske ratne zone i interevencija na severu Kosova, podizanja svesti u Bugarskoj i priči o balkanskom Robin Hudu u Crnoj Gori – ali i na pronalaženje pravde i građansku participaciju (pogledajte našu priču sa naslovne strane: “Nemamo koga da krivimo, krivi su svi”, strana 34).

Zatim se vraćamo na obrazovanje, smatra se da su se državni, kao i mnogi privatni univerziteti na Kosovu pretvorili u mašine koje ne doprinose smanjenju nezaposlenosti. Sa oko devet hiljada studenata koliko se godišnje upiše samo na Univerzitet u Prištini, mladi ljudi dolaze u stadijum kada gube motivaciju i samo kupuju diplome, praveći sliku da Kosovo stvara obrazovanu generaciju, ali loše obučenu za trenutno (skoro nepostojeće) tržište rada. Prištinski dnevni list “Koha Ditore” je u novembru objavio da je Univerzitet u Prištini od ukupnog budžeta od 15,6 miliona evra uplatio 1,5 miliona evra po osnovu plata samo za oktobar. Viši članovi uprave (rektori, dekani itd.) su primili svotu od 2.000 do skoro 7.000 evra za „vannastavne“ aktivnosti na Univerzitetu, kao što je na primer prisutvovanje na sednicama komiteta i radnih grupa.

Izgleda da je u javnom i privatnom sektoru korupcija postala pravilo a ne izuzetak. Stoga i ne čudi što studenti zarađuju svoje diplome na fotokopir mašinama.

Illustracija Driton Selmani.