Umetnost je od samog početka bila sveprisutni deo časopisa Kosovo 2.0. Uvek smo se trudili da to bude u formi diskusije o načinu na koji savremena umetnost proučava, provocira i prožima složene društvene teme, bilo da je to imidž, korupcija, religija, pol ili javni prostor (teme naših prethodnih izdanja). Međutim, postoje tri veća razloga koja su nas motivisala da napravimo posebno izdanje o umetnosti.

Prvi razlog se bazira na zapažanju da današnji mejnstrim mediji i politika često tretiraju umetnost kao nekakvu privatnu aktivnost, kao da se događa van našeg političkog i društvenog okruženja. Umetnost se u takvom diskursu često posmatra kao sekundarna ili nebitna za razumevanje društvene transformacije i političke akcije. Primetili smo da sa velikim smanjenjima budžeta za kulturu kao posledice finansijskog kraha, situacija danas nije mnogo drugačija ni u evropskim centrima. Ovde mere štednje obuhvataju pokušaje da se umanji nezavisna kritika kada se suoči sa uticajnim desničarskim politikama.

Slično tome, logika licitiranja u finansiranju umetničkog aparatusa u našem regionu, zajedno sa smanjenom institucionalnom i gotovo nepostojećom privatnom podrškom, podleže estetetici nacionalističke politike. Napori za osnivanjem i održavanjem alternativnih umetničkih prostora se posmatraju kao bitka za i od „onih drugih“, dok se glasovi kritike i neslaganja sve više kanališu kroz polarizovanu politiku. Stoga se čini da su primamljive teme za diskusiju: odnos između umetnosti i demokratije, do koje mere osećaj slobodne kritike postoji ili može da postoji i uloga umetnika da isprovocira.

Ovo je drugi razlog zašto se fokusiramo na umetnost i zašto smo odlučili da se fokusiramo na iskustvo Albanije i zemalja koje su nekada bile članice Jugoslavije. Jer usred te „neizvesne tranzicije“ nalazimo jednu generaciju umetnika koja osporava načine kako smo naučili i tumačili naše nedavne istorije i kako razumemo naše stalne i konfliktne promene. Bilo putem pozorišta, filma, književnosti, performansa ili vizuelne umetnosti, ovi pojedinci takođe dokumentuju i nude jednu novu analizu nastanka, kako lokalno tako i globalno. Dakle, ovaj časopsis je prikupio iskustva i priče pojedinaca i praksi iz regiona koji kroz umetnost oblikuju ili osporavaju političke misli i aktivnosti.

Takođe smo sarađivali i sa švajcarskom fondacijom Culturescapes i njenim programom za Balkan u 2013. godini koji omogućava razmenu umetnika iz Švajcarske i sa Balkana, ali koji takođe otvara prostor za dalje predstavljanje, ispitivanja i saradnju među umetnicima na Balkanu. (videti: „Drugačije svetlo“ str. 125). Ovo izdanje takođe služi i kao doprinos formi i sadržaju koje ovaj dijalog generiše.

Treće, naš motiv se ne bazira na pretpostavci da će iskopavanje prošlosti po ovom regionu iznedriti neku zajedničku kulturnu sferu ili jedinstveni politički identitet, niti čak na ideji da je tako nešto ikada postojalo. Sa svim nespornim sličnostima, različite vrste tvrdnji su oživele sferu politike i umetnosti. Naglašavamo potrebu za priznanjem da su komunističke i socijalističke ideologije podstakle različite odnose snaga na ovim različitim prostorima, a da to nije odvojeno od onoga kako je umetnička zajednica organizovana, od onoga što je stvorila, od onoga iz čega su iznikli alternativni pokreti, do toga kako su se oni izmeniil tokom 90ih (videti: „Konceptualna umetnost i komunikacioni relej“, str. 17 i „Modernizacija vizuelne umetnosti Kosova“, str.24).

Zapravo, mi smo tendenciozno uspostavili Balkart kao koncept koji iziskuje suprotstavljanje. Mi osporavamo te tendencije da se umetnost iz regiona locira i definiše kao ona koja iziskuje da je pretežno i isključivo oblikovana, proizvodena i shvaćena u kontekstu naše nedavne problematične istorije ili naše „egzotične“ sadašnjosti – to jest razumevanje da poimanje identiteta, rata, etničke pripadnosti i sukoba dominira diskusijom ili čak određuje šta umetnost iz regiona treba da prenese. Mi istražujemo odnose između umetnosti i tih poimanja, ali mi to činimo nudeći čitanja i izlaganja specifičnih medija, formi i jezika različitih umetnika: umetnika koji oličavaju, dovode u pitanje i provociraju narative koji su nastali u okviru njihovih političkih konteksta, kao i onih koji su im propisani.

Naravno, takve debate i dalje postoje, ali uglavnom u akademskim krugovima i na platformama umetničkih grupa i centara, izložbama i raspravama, časopisima i katalozima. Međutim, mi smo posebno u našem regionu identifikovali potrebu za sveobuhvatnom i inkluzivnom debatom, onom gde bi naš medij igrao veću ulogu u pristupanju težnjama umetnosti kao angažovane i transformativne prakse.

Bez eksplicitnog ideje za stvaranje opozicije, nadamo se da će naša tegla turšije – gotova, domaća, masovno proizvedena – i bela kutija – zagonetna, ipak ograničavajuća – inspirisati ove debate.