U septembru 2014. Kosovo 2.0 je pokrenulo međunarodnu crowdfundingkampanju pod sloganom „Kosovo Wants to Play“. Baš kao što se sportisti sa Kosova oslanjaju na individualna i javna ulaganja – kako u vremenu, tako i u novcu – tako smo se i mi oslonili na posvećenost javnosti i na dobru volju pojedinaca, ne samo prema našem časopisu, već i u korist kosovskih sportista.

Bili smo uvereni da će ova tema pridobiti dosta podrške i otvoriti raspravu, zato što nas, sedam godina nakon sticanja nezavisnosti Kosova, sport nas stalno podseća na marginalizovan položaj nacije u međunarodnim okvirima. Nemogućnost učestvovanja je ukazala na osporavanje nekih osnovnih prava. U oblasti sporta, ovo je očigledno u dva glavna aspekta.

Sa jedne strane, deklaracija o nezavisnosti Kosova iz 2008. nije materijalizovala ranije verovanje da će, sa državnošću, učestvovanje zemlje u međunarodnim strukturama i organizacijama biti garantovano. Većina kosovskih saveza redom je bila odbijana za članstvo u međunarodnim organizacijama, što je sportistima na Kosovu ostavilo malo toga čemu mogu da se nadaju i teže. Izgledi za učešće na svetskom prvenstvu ili olimpijskim igrama nisu delovali obećavajuće.

Prepoznavši rastuću frustraciju među sportistima i trenerima, timovima i savezima, njihovu isključenost smo videli kao uskraćivanje prava i lansirali smo kampanju „Kosovo Wants to Play“ kako bismo na međunarodnom nivou podigli svest o njihovim apelima.

Sa druge strane, podjednako smo bili ubeđeni da nam kao časopisu isto tako pripada odgovornost da ukažemo na nedostatke sa kojima se suočava sport na Kosovu usled nemarne državne politike. Država nije ponudila odgovor na političke prepreke pravu kosovskih sportista na predstavljanje na međunarodnim takmičenjima, niti im je pružila podršku. Sasvim suprotno, sport se nije kotirao visoko na listi prioriteta i malo je tokom godina učinjeno kako bi se pružila finansijska pomoć i obezbedila infrastruktura koja je potrebna da bi sport na Kosovu uznapredovao.

Otvaramo ovo izdanje odlučni da ukažemo na prepreke i borbe koje karakterišu sport na Kosovu, ubeđeni da sport može značajano da doprinese međunarodnom priznanju, ali takođe i da pomogne, kao unutrašnja društvena i ekonomska sila.

U decembru 2014, dok smo još spremali ovo izdanje, Međunarodni olimpijski komitet je dao Kosovu punopravno članstvo, što je otvorilo put za prvo učešće Kosova na Olimpijadi. Vesti su dočekane sa oduševljenjem i uzbuđenjem, jer je članstvo doprinelo i priznavanju pojedinačnih saveza. Mnoge oči su uprte u Rio 2016. U međuvremenu, za 15 kosovskih sportista je obezbeđena skromna pomoć u vidu stipendija lokalnih institucija i Međunarodnog olimpijskog komiteta, kako bi im se pomoglo da treniraju (videti „Ko je izabran da predstavlja Kosovo u Riju 2016.“, strana 51).

Međutim, ovaj događaj dolazi u vreme kada je javni prostor uzdrman i preplavljen slikama i izveštajima o stotinama i hiljadama kosovskih Albanaca koji pokušavaju da napuste zemlju – da bi pobegli od siromaštva, nedostatka ekonomske perspektive, oskudne ponude poslova i otežane društvene pokretljivosti. Nedavno je na vestima francuskog sajtaFootballski.fr izašla reportaža o dvojici kosovskih sportista koji su izabrali isti put – ilegalni prelazak iz Srbije u Mađarsku na putu ka drugim zemljama Evropske unije. U njoj, Šemsi Osmani, dvadesetšestogodišnji fudbaler iz Llakmos Kosova, i Afrim Ademi, član Fudbalskog kluba Trepča, govore kako više ne vide profesionalnu i ličnu budućnost na Kosovu. Nekadašnji snažan kolektivni optimizam je razbijen nedostatkom ekonomskog razvoja i demokratizacije, kao i stalnim isključivanjem Kosova iz Evrope.

Upravo zbog toga ovo izdanje posvećujemo sportu kao integralnom delom našeg ekonomskog i političkog bića, jer on prevazilazi raspravu o utakmicama, bodovima i omiljenim timovima. U izdanju koje je pred vama, želeli smo da povežemo rasprave o pravu na učestvovanje i predstavljanju kao fundamentalnom pravu, o sportovima kao katalizatorima društvene pokretljivosti, kao i o politikama identiteta na terenu. U njemu se posmatra način na koji sportovi postaju ono što razdvaja kada nacionalna retorika preuzme inicijativu, ali i mogućnost da sport odigra pozitivnu ulogu, kao sila koja preobražava kada sa globalne scene pređemo na lokalnu. Bili smo svedoci oba slučaja tokom prethodne godine.

Jedan je bio ozloglašeni „napad drona“ na kvalifikacionom meču za Evropsko prvenstvo između Srbije i Albanije. Privukao je pažnju celog sveta i pojednostavljeno je obeležavan kao još jedan primer ili sindrom nasilnosti „Balkana“. Zašto ovaj oblik fanatizma nije vezan isključivo za Balkan uverljivo pokazuje Loic Tregoures u priči iz ovog izdanja „Huliganizam i prebacivanje krivice“, strana 14.

Sport, međutim, može da bude i ono što spaja, što smo mogli da vidimo marta 2014. kada je Kosovo odigralo prvi prijateljski meč koji je FIFA odobrila, protiv Haitija u Mitrovici. To je označeno kao veliki korak napred ka priznanju kosovskog fudbala, i nijedan drugi događaj nije okupio toliko Kosovara, pod sopstvenom zastavom i simbolima, nakon proglašenja nezavisnosti. Javnost je slično reagovala svaki put kada bi se dvostruka svetska šampionka Majljinda Keljmendi vratila kući sa trofejom.

U međuvremenu, nema sumnje da će Rio ostati u centru pažnje sve dok se ne završe Olimpijske igre 2016. Bez obzira na to kakve će rezultate postići, za Kosovo će to biti „istorijsko predstavljanje“ na Olimpijadi. Uprkos ovom entuzijazmu trebalo bi da priznamo da šanse za učestvovanje kosovskih sportista na međunarodnim takmičenjima na koncu zavise od konkretnih uslova koji su stvoreni u vlastitoj zemlji. I naravno, vreme je došlo da više obratimo pažnju na ono što se zbiva kod kuće.