Priča koju ćete pročitati opisuje istinu o političkoj krizi u Makedoniji. Sve se vrti oko pohlepe, sujete, proždrljivosti, nasilja i mržnje utisnute na lica porodice i “prijatelja” koji su vladali ovom zemljom duže od jedne decenije. Ova priča je nadahnuta epizodom “Zone sumraka” pod nazivom “Maske”, gde se može predvideti budućnost malog, ali izuzetno bogatog diktatora ove države, puzećih konkubina i beskičmenih profitera koji ga okružuju.

Priča ide ovako:

Bogati stariji muškarac očekuje dolazak svoje odrasle dece i unuka koji dolaze da provedu njegove poslednje sate u životu pored njegovog kreveta, a pre nego što naslede njegovo bogatstvo i njegovu imovinu. Prihvatanje smrti ne predstavlja nikakav problem za ovog čoveka, ipak pitanje toga ko će preuzeti njegovu imovinu ga opterećuje; njegova porodica je sva korumpirana. Muškarac shvata da mu je preostalo još nekoliko zadataka; neki dugovi koje treba da izmiri i neka pravdu da podeli među svojom porodicom. On sastavlja plan o poslednjoj večeri, dok prisutni gosti skriveni iza maski.

Četvoro nestrpljivih, ljutih, pohlepnih i sebičnih ljudi pristiže u kuću, ne obazirući se na poslednje sate vrlo bolesnog, starog čoveka. Uznemiren zbog njihove nemarnosti, on ih žestoko kritikuje i kaže da su njegovi potomci, u stvari, karikature koje se lažno predstavljaju kao pošteni i vredni članovi društva. U neverici, porodica odbacuje sve insinuacije kada je reč o njihovoj stvarnoj ličnosti.

Stojanje pred ogledalom

Kako bi im pokazao da greše, ovaj čovek ih zamoli da se s njim upuste u igru — kao malu uslugu  za priliku da budu novi korisnici njegove imovine. Da bi učestvovali u igri, svih četvoro moraju da nose masku sve dok kazaljka ne otkuca ponoć ili dok on ne umre. Nestrpljivi da zgrade imovinu, četvoro učesnika igre se nevoljno složi da učestvuje.

Svaki pojedinac je onda zamoljen da uradi najbolju samoprocenu na osnovu svojih najboljih osobina, a pre nego što dobije masku koja će predstavljati suprotnost bića te osobe. Sve četiri osobe govore o sebi u superlativima. Dok stoje pred ogledalom, oni vide iskrene, pravedne, prelepe, darežljive i plemenite članove društva.

Igra počinje tako što svaka osoba govori o svojim osobinama. Stari čovek predaje prvu masku svom zetu; bogatom i ostvarenom biznismenu koji veruje da je otvorena ličnost, da je pošten, šarmantan prijatelj i prijatan otac. On dobija masku pohlepe i okrutnosti.

Ćerka starog muškarca sebe vidi kao žrtvu. Smatrajući da je ignorišu članovi porodice, ona se predstavlja kao da je ispunjena bolom, da se bori sa nepoznatom bolešću već 25 godina. Zato što se stalno žali na teškoće života, ona dobija masku sebičnosti i kukavičluka.

Kako su unuci mladi, deluju odsutno. Unuka je stalno pred ogledalom sa šminkom u rukama, dok unuk nestrpljivo sedi na stolici, mršteći se na pravila igre. Stari čovek svojoj unuci predaje masku koja predstavlja ružnoću, nadmenost i sujetu, što je suprotnost lepote koja se odražava u ogledalu, dok “plašljivom, ljubaznom i nežnom dečaku” predaje masku koja oslikava glupog klovna tupog izgleda.

Skidanje maski

Na kraju, stari čovek sebi stavlja masku koja se sastoji od lobanje koja predstavlja smrt, što je suprotnost životu koji će uskoro da izgubi. On se obraća svojoj porodici:

“Svi ste došli iz jednog razloga, da gledate kako odlazim i da me ispratite. Da na moje zatvorene oči stavite dukate i da počnete da svojim rukama grabite stvari sa mojih polica. To je istina. Došli ste da požnjete sve što sam posadio, da uzmete sve što sam izgradio. Pa, neću vas razočarati. Sve je vaše. Novac, kuća, imovina, akcije i obveznice, sve… Ali samo ako maske budete nosili ovih nekoliko sati do ponoći, ako ne bude tako, dobićete kartu u pravcu kuće.”

Suočeni sa mogućnošću da će izgubiti svoje nasleđe, članovi porodice poslušaju starog čoveka i stave maske. Pet minuta pre ponoći, oni postaju nestrpljivi, žaleći se na okrutnost starog čoveka koji ih je naterao da nose te odvratne maske.

Očajnički želeći da ih skinu, oni pokušavaju da urazumeju umirućeg muškarca, sasvim zanemarivši ovih nekoliko minuta koliko mu je ostalo na Zemlji. “Postoji li išta drugo što biste hteli da mi kažete?”, pita on. Članovi porodice nastavljaju da se žale na to da su maske nepodnošljive, pitajući ga zašto su morali da budu podvrgnuti ovakvom okrutnom tretmanu. “Jer vi ste okrutni i bedni ljudi”, odgovara on. “Jer niko od vas nema obzira prema ljubavi.”

Stari čovek nastavlja svoje izlaganje, oslikavajući prave osobine svakog pojedinca u pokušaju da oni prihvate svoja nedela i da promene svoj način života. Kako se kazaljke poklopiše u ponoć, smrt uđe i osoba se ispuni srećom zbog odlaska starog čoveka. Zaslepljeni svojim bogatstvom i svojom moći, članovi porodice zaborave na pravila igre. Maske padaju i kratak trenutak sreće se pretvori u užas i bedu. Ružne maske se preslikaše na njihova lica i ništa nisu mogli da urade tim povodom, ni sa nasleđem starog čoveka ili bez njega.

Peta dimenzija

Objasnimo metafore stalne političke krize. Stari čovek predstavlja narod Makedonije koji svakodnevno umire od bolesti, socijalne nesigurnosti, siromaštva, nasilja, mržnje i narod koji se suprotstavio kriminalnom režimu bez obzira na individualni ili kolektivni identitet. Članovi porodice predstavljaju vođe partije: ne žele da odstupe i grabe svu materijalnu i duhovnu svojinu naroda.

Nevoljni da se suoče sa pravdom i pokaju se za svoja nedela u prošloj deceniji, oni su 27. aprila 2017. stvorili još jednu nasilnu i potencijalno opasnu scenu. Skriveni iza maski nacionalista, ove kukavice će videti svoja prava lica u odrazu ogledala koje visi na zidu zatvorske ćelije.

Kada je o vama čitaoci reč, ne zaboravite: “Van onoga što je poznato čoveku, postoji i peta dimenzija. To je dimenzija velika poput svemira i vanvremenska kao beskraj. To je sredina između svetla i senke, između nauke i praznoverja, i leži između čovekovih strahova i vrhunca njegovog znanja. To je dimenzija mašte. To je područje koje nazivamo Zonom sumraka”.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.