Osamdsete u Nemačkoj.

Ostareli i skromni nameštaj besplatno je preuzet od darežljivog nemačkog komšije koji je odlučio da kupi novi. Prožete šarmom ranih šezdesetih i prelepljene sertifikatom o kvalitetu sa natpisom “Made in Germany”, zelene stolice i sofa i dalje su bili robusno čvrsti i mogli su da vrše funkciju kreveta kada se razvuku.

Tamo su Avdyl, Ahmet i Adem spavali, a pridružili su im se i brojni gosti koji su uvek dočekivani raširenih ruku. To je bio težak period u životu moga oca, koji je ovaj stan smatrao svojim domom. Na nepoznatom, stranom mestu bez porodice — jer su mu se ostali pridružili tek godinu dana kasnije — toplina na koju je naišao kod Avdyla, Ahmeta i Adema i njihova beskrajna, nesebična pomoć pomogli su mu da sa sobom raščisti gde je i šta je na samom početku novog života.

U njihovom dvosobnom stanu, escajg i kuhinjski aparati bili su iz druge ili treće ruke. Jedino je bilo bitno da sve funkcioniše kako bi tradicionalna kosovska jela mogla da se pripreme.

Ova tri Albanca došla su u Zapadnu Nemačku sa Kosova krajem šezdesetih godina. Bili su u posedu “wohngemeinschaften-WG-a”, socijalnog stana i imali su status gastarbeitera, to jest gostujućih radnika.

Te ljude su tada tako zvali. Tačnije, one koji su za sobom ostavili velike porodice, supruge, decu, komšije, život na selu, njive, stoku, pa čak i sopstveni jezik, narodne pesme i igre, a sve kako bi jednoj bogatoj zemlji pomogli u obnovi i modernizaciji.

Oni su na sebe preuzeli obavezu obavljanja najtežeg i najodvratnijeg posla — onog koji nemački radnici nikada nisu voleli da rade — a da se pritom nikad nisu žalili. Tokom Drugog svetskog rata brojni nemački muškarci su ubijeni ili nestali, zbog čega je zavladala nestašica radne snage.

Provodili su po ceo dan na poslu. Za noćne smene su bili zaduženi oni koji su radili u rudnicima i fabrikama teške industrije. Sami su kuvali beli pasulj, kupus sa mesom, dinstani krompir, a ponekad i burek, pod uslovom da je neko bio malo veštiji u kulinarstvu. Odeću su prali u prostoriji pod nazivom “waschsalon” (javna perionica koju su koristili oni bez veš mašine kod kuće).

Mnogi od njih nisu ni imali tuš-kabine, pa su se kupali na poslu ili u gradskom bazenu. Sa prijateljima su se družili po stanovima, jer su kafići i barovi bili preskupi. Zarađeni novac su čuvali i slali deci na Kosovu da bi ona kupila zemlju, traktore, stoku, da izgrade kuće i finansiraju venčanja svoje braće i svojih rođaka, a kasnije i dece.

Sa slabim poznavanjem nemačkog, jer su znali samo ono što su naučili na poslu ili u razgovoru sa meštanima, oni su nekako uspevali da se suoče sa teškim životom u stranoj zemlji.

Poslodavce je bilo baš briga za njih, radnike. Uopšte im nije stalo da li će njihovi radnici naučiti nemački i kako su se osećali na tom, za njih nepoznatom, mestu. Tada nije bilo kurseva jezika ili kurseva za integraciju. Morali su da rade posao, sa saznanjem da njihov trenutni status podrazumeva da će u jednom trenutku morati da se vrate u svoju rodnu zemlju. Poslodavci su ih možda poštovali kao radnike i kolege, ali ih nikada nisu puštali u svoje društvene i porodične krugove. Neki su ih prezirali i prema njima se rđavo ophodili.

Za sve to vreme gostujući radnici su vodili život koji je bio paralelan u odnosu na većinsko stanovništvo; gajili su čežnju i nadu da će se jednog dana vratiti u domovinu i tamo izgraditi bolji i srećniji život sa svojim porodicama.

Nikad nisam čuo da su se sprijateljili sa lokalnim Nemcima, jer se to vrlo retko dešavalo. Da li su makar ponekad okusili tradicionalna nemačka jela, sem pečenog krompira i piletine u restoranima brze hrane? “Königsberger Klopse”, ćufte kuvane u belom sosu, ili “Rheinischer Sauerbraten”, pečena govedina sa sosom od sirćeta, na primer?

Da li su nekada slavili Božić ili Uskrs sa svojim nemačkim kolegama? Ili rođendane, karnevale i ostale nemačke praznike?

Da li su Avdyl, Ahmet i Adem znali ko su bili Marlene Dietrich i Hildegard Knef?

2021, Nemačka

Vjollca mi je ljubazno prenela da ne zna da li će imati dovoljno vremena da se sastane sa mnom, jer je imala obaveze na poslu, kao i političke aktivnosti. Sada ima 33 godine, ali je u Nemačku stigla kao izbegličko dete, bežeći od ekstremnog siromaštva i Miloševićevog režima, kao što su to činili mnogi drugi devedesetih godina na Kosovu.

Naposletku smo se sastali. Jedva da se sećala prvih nekoliko godina provedenih na Kosovu, više kao kroz san. Seća se da je bila presrećna kad joj je otac kupio žvake ili, ređe od toga, čokoladicu, u njihovoj maloj seoskoj prodavnici. Nakon što su albanski radnici na Kosovu dobili otkaze, on nije imao stalan posao. Da bi preživeli, pokušao je da u inostranstvu pronađe posao na građevini.

Vjollca danas radi kao ekonomistkinja sa nemačkom diplomom; u SAD se usko specijalizovala za marketing i biznis. Tečno govori albanski, sa nekoliko tragova dijalekta iz rodnog kraja njenih roditelja, iako joj ponekad zafali pokoja reč.

Svoju priču je prepričala na albanskom. Danas radi kao menadžerka u poznatoj nemačkoj firmi i nadgleda više od 1.500 radnika. Pored posla i drugih obaveza, Vjollca je godinama volontirala u jednoj nemačkoj političkoj partiji i u Savetu za integraciju stranaca.

Nije htela da je predstave kao nekog posebnog. Glavni joj je cilj da svoj uspeh predstavi kao nešto sasvim normalno, da imigranti zaslužuju isti tretman kao i svi ostali u Nemačkoj. Migrante tamo i dalje smatraju egzotičnim, neobičnim osobama. Mnogi se čude kako je uspela da izgradi karijeru u svojoj profesiji. Ali ona nije postala uspešna preko noći. Da bi ostvarila uspeh, preskakala je brojne prepreke; to su bile prepreke koje nisu sputavale njene vršnjake sa lokala, to jest Nemce.

Neki nastavnik je u jednom trenutku posavetovao Vjollcine roditelje da ne treba da upiše srednju, već stručnu školu, jer je ona bila strankinja i taj akademski nivo bi, navodno, bio previsok da bi ga ona dostigla. Njeni roditelji nisu mogli da joj pomognu oko domaćeg zadatka, jer nisu znali nemački. Međutim, uprkos teškim životnim uslovima i tome što su se brinuli za sve one koje nisu poveli sa sobom, pogotovu nakon rata, oni su za nju učinili sve što je bilo u njihovoj moći. Srećom, druga nastavnica je pripomogla i ubedila sve ostale da će uspeti da upiše srednju školu, što se naposletku i desilo. Brojna deca iz inostranstva, a koja žive u Nemačkoj, imaju iskustva slična Vjollcinim doživljajima.

Njen politički angažman je dokazao da Vjollca sebe smatra građankom Nemačke, sa svim pravima i obavezama. Učešće migranata u nemačkoj politici je prava retkost, jer stare mreže članova i aktivista stranke otežavaju pristup drugima, pogotovu ljudima sa Vjollcinim istorijatom. Ona ne želi da bude “žeton” ili “moneta za potkusurivanje” — to jest, ne želi da bude partijska članica stranog porekla koja će omogućiti partijskim zvaničnicima da sebe predstave kao velike poštovaoce različitosti.

Međutim, još mnogo toga je ostalo da se poboljša pre nego što nemačke partije nazovemo istinski inkluzivnim. Dvadeset miliona nemačkih građana stranog porekla ne nalazi se ni na jednoj poziciji gde se donose važne odluke. Čak ih ni dan-danas neki ne smatraju ravnopravnim građanima, već “gostujućim radnicima”. Aktivne su i desničarske političke grupacije koje ne tolerišu i ne prihvataju da prime među sebe ljude sa migrantskim bekgraundom, ljude nalik Vjollci.

Ipak, poznati su pozitivni trendovi i zbog toga Vjollca odiše nadom. Uprkos zanemarivanju i izopštenosti iz društva, ona je ipak postala uspešna.

Učešće u društvu, kulturi i politici

Da li je ova ideja uopšte tada postojala? U životima naše trojice protagonista ― nije. Ipak, ljudskost je bila sveprisutna kod njih, kao i bezuslovna solidarnost jednih prema drugima i prema onima koji su došli posle njih, nekakva volja i želja da pokažu nesebičnost prema svojoj porodici koja treba da živi bolje. Podstaknuti bezuslovnim patriotizmom, bili su zahvalni nemačkoj državi što im je ponudila priliku da se zaposle. Oni su, pak, sa sobom poneli i očuvali brojne tekovine albanske kulture, pokušavajući da pomognu svojoj zemlji na svaki mogući način.

Većina stranaca u Nemačkoj osamdesetih radila je u svojstvu gostujućih radnika, što znači da je priča o Avdylu, Ahmetu i Ademu samo još jedna uobičajena priča, sasvim tipična za taj period. Tek su kasnije, sredinom devedesetih godina, počeli da dovode svoje porodice u Nemačku.

Vjollca je, spletom okolnosti, mogla da bude nećakinja nekog od njih trojice, premda je njena priča mnogo drugačija od njihove. Duže od 50 godina je prošlo otkako su prvi Albanci migrirali sa Kosova u Nemačku; mnogo toga se promenilo u međuvremenu.

Ovde pričamo o četiri generacije Albanaca u Nemačkoj, koji su u onoj meri međusobno različiti koliko su i slični. Ne možemo govoriti o homogenoj grupi kada pričamo o njima. Razlozi za migraciju, kao i oni koji se tiču porekla, obrazovnog profila, očekivanja i ostalih ključnih životnih elemenata razlikuju se od generacije do generacije, ali i od pojedinca do pojedinca.

Prva generacija trojice naših protagonista tada je imala drugačije probleme, jer im je prioritet bio da izdržavaju porodicu na Kosovu. Nisu osećali potrebu za integracijom u novo društvo i za učešćem u njegovim tokovima, niti su im meštani nudili šansu ili motiv da se zainteresuju za to.

Kasnije su brojne izbeglice iz devedesetih godina iskusile pregršt problema. Bez dobijene boravišne dozvole, život u kolektivnim centrima je bio težak, a osećali su i pritisak da treba da pomognu svojim rođacima na Kosovu. Zbog svega toga, oni nisu dobili priliku i podršku da se integrišu u novu državu i da je prihvate kao sopstvenu. Znatan broj njih se svojevoljno vratio ili su ih pak nemačke vlasti deportovale po završetku rata. Oni koji su tamo ostali počeli su da rade i da celi svoj život grade tamo, iako su nastavili da pomažu svoje roditelje i rođake. Pojedini su naučili da pravilno govore nemački i obrazovali se za rad u raznim profesijama, a neki su čak završili fakultet.

Njihova deca i unučad, rođeni i odrasli u Nemačkoj, razvili su veći stepen povezanosti i srodnosti, jer sebe poistovećuju sa Nemačkom još od obdaništa ili prvog razreda osnovne škole; osećaju se kao punopravni građani. Poseduju jezičke veštine i stabilniju poziciju u društvu nego što je to bio slučaj sa prethodnim dvema generacijama, pa se čak i odvaže da se pobune protiv nepravde ili rasne diskriminacije u nemačkom društvu. Ova generacija neće biti večno zahvalna za davni prijem i pomoć nemačke države, makar ne onoliko koliko su to bili njihovi roditelji, bake i deke. To je zato što oni osećaju da su svoji na svome te da je njihov uspeh usledio kao rezultat njihove posvećenosti.

Možda albanski iseljenici još odavno osećaju duboku povezanost sa svojom zemljom porekla. I u tome nema ničeg lošeg, ali bi idealno bilo uravnoteženo poistovećivanje sa obema državama. A čini se da se to upravo sada dešava.

Naslovnica: Arrita Katona / K2.0.